Гроздијана и Наход Симеун
Дв'је сироте осташе нејачке;
Братац Лазо од седам година,
Гроздијана у појасу млада.
Кад је Лазо коња дорастао,
Гроздијана на удају била, 5
Ал’ говори Лазо момче младо:
„Ајде сејо, да ти љубим лице!
Нама хоће и Бог опростити.“
Гроздијану Лазо обљубио
У љубави чедо задобили 10
И то чедо једна мушка глава.
Он саљева сандук од олова,
У њ' ми меће чедо некрштено,
Па га баца у то сиње море...
Када стало девет годин’ дана, 15
Подиже се калуђеру Васо,
Да ухвати рибу за вечеру;
Не ухвати рибе за вечеру
Нег’ ухвати сандук од олова
И то њему врло мило било, 20
Те он зове слуге и делије:
„Амо брже слуге и делије,
Донесите пиле и турпије,
Да видимо, шта сам уловио“
Кад ал’ иду слуге и делије, 25
Они носе пиле и турпије,
Па кад Васо сандук распилио
У сандуку некрштено чедо,
Он га носи манастиру цркви;
Од мила му име изабрао: 30
Мило име Наход Симеуне.
Кад је Симо коња дорастао
Проговара калуђеру Васи:
„Бога теби калуђеру Васо,
Пушти мене у Крајину равну, 35
Да ја видим, шта се тамо ради!“
Он га иушти у Крајину равну
И он виђе шта се тамо ради:
Умећу се цесареве слуге
С њима шеће Гроздијана млада. 40
Још говори Гроздијана млада:
„Кога овђе дарујем јунака,
Нек до вече дође на конаке,
На конаке у горње чардаке.“
Она јесте Симу даривала 45
И Симо је дошо на конаке,
На конаке у горње чардаке.
Три је пута до дана љубио
И четврти, кад је зора била.
Кад свануло и сунце грануло, 50
Симо гледа по граду звонике
Грозднјана књиге рожденике...
Књиге гледа, сузе пролијева,
Ал’ говори Симо момче младо:
„Бога теби Гроздијана млада, 55
Што ли штијеш, грозне сузе лијеш?“
Ал’ говори Гроздијана млада:
„Не питај ме Симо момче младо,
Ова, менн — б’јела књига каже,
Да ти јесам рођена мајчица[1].“ 60
Кад то чуо наход Симеуне
Он ми иде трагом уз натражје
Докле дође до калуђер Васо
Још је Васи млађан говорио:
„Опрост’ мени калуђеру Васо: 65
Опрост’ мени што сам учинио;
По незнању обљубио мајку.“
Ал говори калуђеру Васо:
„Богме нећу Наход Симеуне.“
Па отвори до девет тавинца, 70
У девету Симу затворно...
А да га је сама затворио,
Не би јунак на њ ни зажалио.
Нег доведе ја мркога вука
И још томе змију аждајкињу. 75
Кад пасало девет годин’ дана
Подиже се калуђеру Васо,
Да ухвати рибу за вечеру.
Кад је Васо рибу распорио
Али у њој кључи од тавнице. 80
Он отвара до девет тавница,
Кад отвори девету тавницу
У тавници обасјало сунце,
У њој свеци рујно пију вино:
Свети Петар и свети Илија; 85
Свети Пава’ светн Пантелија,
Међу њима блажена Марија,
Пред њима је лијепа погача
И за цркву света летурђија.
Проговара калуђеру Васо: 90
„Ајде Симо, да се пром’јенимо!“
Ал’ говори наход Симеуне:
„Богме нећу калуђеру Васо,
Ни ти мене н’јеси послушао.“
Народна пјесма од Оточца.
Из збирке Симе Вуксана.
