Grozdijana i Nahod Simeun
Dv'je sirote ostaše nejačke;
Bratac Lazo od sedam godina,
Grozdijana u pojasu mlada.
Kad je Lazo konja dorastao,
Grozdijana na udaju bila, 5
Al’ govori Lazo momče mlado:
„Ajde sejo, da ti ljubim lice!
Nama hoće i Bog oprostiti.“
Grozdijanu Lazo obljubio
U ljubavi čedo zadobili 10
I to čedo jedna muška glava.
On saljeva sanduk od olova,
U nj' mi meće čedo nekršteno,
Pa ga baca u to sinje more...
Kada stalo devet godin’ dana, 15
Podiže se kaluđeru Vaso,
Da uhvati ribu za večeru;
Ne uhvati ribe za večeru
Neg’ uhvati sanduk od olova
I to njemu vrlo milo bilo, 20
Te on zove sluge i delije:
„Amo brže sluge i delije,
Donesite pile i turpije,
Da vidimo, šta sam ulovio“
Kad al’ idu sluge i delije, 25
Oni nose pile i turpije,
Pa kad Vaso sanduk raspilio
U sanduku nekršteno čedo,
On ga nosi manastiru crkvi;
Od mila mu ime izabrao: 30
Milo ime Nahod Simeune.
Kad je Simo konja dorastao
Progovara kaluđeru Vasi:
„Boga tebi kaluđeru Vaso,
Pušti mene u Krajinu ravnu, 35
Da ja vidim, šta se tamo radi!“
On ga iušti u Krajinu ravnu
I on viđe šta se tamo radi:
Umeću se cesareve sluge
S njima šeće Grozdijana mlada. 40
Još govori Grozdijana mlada:
„Koga ovđe darujem junaka,
Nek do veče dođe na konake,
Na konake u gornje čardake.“
Ona jeste Simu darivala 45
I Simo je došo na konake,
Na konake u gornje čardake.
Tri je puta do dana ljubio
I četvrti, kad je zora bila.
Kad svanulo i sunce granulo, 50
Simo gleda po gradu zvonike
Grozdnjana knjige roždenike...
Knjige gleda, suze prolijeva,
Al’ govori Simo momče mlado:
„Boga tebi Grozdijana mlada, 55
Što li štiješ, grozne suze liješ?“
Al’ govori Grozdijana mlada:
„Ne pitaj me Simo momče mlado,
Ova, menn — b’jela knjiga kaže,
Da ti jesam rođena majčica[1].“ 60
Kad to čuo nahod Simeune
On mi ide tragom uz natražje
Dokle dođe do kaluđer Vaso
Još je Vasi mlađan govorio:
„Oprost’ meni kaluđeru Vaso: 65
Oprost’ meni što sam učinio;
Po neznanju obljubio majku.“
Al govori kaluđeru Vaso:
„Bogme neću Nahod Simeune.“
Pa otvori do devet tavinca, 70
U devetu Simu zatvorno...
A da ga je sama zatvorio,
Ne bi junak na nj ni zažalio.
Neg dovede ja mrkoga vuka
I još tome zmiju aždajkinju. 75
Kad pasalo devet godin’ dana
Podiže se kaluđeru Vaso,
Da uhvati ribu za večeru.
Kad je Vaso ribu rasporio
Ali u njoj ključi od tavnice. 80
On otvara do devet tavnica,
Kad otvori devetu tavnicu
U tavnici obasjalo sunce,
U njoj sveci rujno piju vino:
Sveti Petar i sveti Ilija; 85
Sveti Pava’ svetn Pantelija,
Među njima blažena Marija,
Pred njima je lijepa pogača
I za crkvu sveta leturđija.
Progovara kaluđeru Vaso: 90
„Ajde Simo, da se prom’jenimo!“
Al’ govori nahod Simeune:
„Bogme neću kaluđeru Vaso,
Ni ti mene n’jesi poslušao.“
Narodna pjesma od Otočca.
Iz zbirke Sime Vuksana.
