[Гоји мајка синка јединога]
Гоји мајка синка јединога,
По имену Божу Рашковића;
Када га је јадна одгојила,
Ожени га за младу дивојку.
Мало ј' тога вриме постајало, 5
Кад су Турци земљу поробили,
Заробише Божу Рашковића,
Одведу га ка Перасу граду,
Поставе га у тамницу тамну.
Иде јадна Рашковића мајка 10
Искат Божу, синка јединога.
Кад је пришла ка Перасу граду,
Она шеће у тамницу тамну
Да ће познат синка јединога,
Ал га јадна познати не море; 15
Божо позна своју стару мајку,
И још јој је јунак говорио:
„Ај старице, мила мајко моја,
Што не познаш синка јединога
По имену Божу Рашковића?!" 20
Старица му говорила мајка:
„Како би те јадна познавала,
Кад ти ј’ лице мраком потамнило
И руса те обујала брада;
Откупуј се, драго дите моје!" 25
„Не морем се, мила мајко моја,
Зач ме цине Турци Перасани,
Цине мене цином недостојном,
Силном цином — три стотине грошах,
И три града с нова саграђена, 30
И мојега коња најбољега,
До колена свилом опкројена,
Од колена модрим филуретом,
Још и моју капу ћулафију
На којој су два драга камена, 35
И Јелину вирну љубу моју;
Све бим ја то прикорио, мајко,
Ал не морем вирне љуби моје!"
Старица му говорила мајка:
„Дај ти, синко, вирну љубу твоју, 40
Ја ћу тебе с другом оженити,
Друга ће ти синка породити!"
Вели Божо старој мајки својој:
„Ај, старице, мила мајко моја,
Волим јунак остат заувике 45
У тамници у Перасу граду,
Него зручит вирну љубу своју!"
Иде мајка на своје дворове,
Каже јадна невестици својој:
„Ој, Јелино, драга нево моја, 50
Нашла сам ти драгога твојега
У тамници у Перасу граду,
Ал га цине Перасани Турци,
Цине њега цином недостојном,
Силном цином, три стотине грошах, 55
И три града с нова саграђена,
И једнога коња најбољега,
И његову капу ћулафију,
На којој су два драга камена,
Још и тебе драга нево моја; 60
А он јим је јунак говорио,
Да би све то лахко прикорио,
Ал да тебе прикорит не море!"
Кад то чула Божина љубовца,
Она спече брашненицу круха 65
И напрти товарију вина,
Оправи се као царевићу,
Тере иде ка Перасу граду.
Кад је пришал млади царевићу,
Кад је пришал 'спод Пераса града, 70
Распне шатор златом навезени,
У земљу је копјем ударио,
А за њега привеже коњића,
Тере иде од града на врата,
Ал на вратих турска стоји стража. 75
Када га је стража упазила,
На земљу се бише поклонила;
Он јој турски добар дан називље:
„Салај малај, Турци Перасани!"
„Бог те прими, млади царевићу!" 80
„Устаните, Перасани Турци,
Изведите сужње на сунашце,
Да јих жарко приогрија сунце;
Доведите Божу Рашковића,
Доведите к мени под шаторе, 85
Да га бијем златим буздоханом,
Буздоханом по кошуљи танкој,
Да ја видим, Турци Перасани,
Је ли вридан Божо Рашковићу
Да га водим граду Цариграду, 90
Да га дадем цару оцу мому!"
Скочише се Турци Перасани,
Изведоше сужње на сунашце,
Доведоше Божу под шаторе,
Под шаторе млада царевића, 95
Да га бије златим буздоханом,
Буздоханом по кошуљи танкој;
Јако маше млади царевићу,
Јако маше, а мило удара,
Да се не би домислили Турци. 100
Још говори млади царевићу:
„Ај, ви, моји Перасани Турци!
Затворите сужње у тамницу,
Ја ћу одвест Божу Рашковића.
Одвест ћу га граду Цариграду!" 105
Кад то чују Турци Перасани,
Затворише сужње у тамницу,
Спроводише млађа царевића,
Подалеко, до срид поља равна,
Онда су се натраг повратили. 110
Ал говори млади царевићу:
„Ходи, Божо, да јужинат гремо!"
„Нисам вридан, мој честити царе,
Нисам вридан да с тобом диваним,
Камоли ћу јужин јужинати!" 115
„Ходи, Божо, да јужинат гремо!"
„Нисам вридан, млади царевићу,
Нисам вридан да с тобом диваним,
Камоли ћу јужин јужинати!"
Опет вели миади царевићу: 120
„Ходи, Божо, да јужинат гремо!"
Ал [се] Божи с мањин не могаше,
Већ он иде с царем јужинати.
Ал говори млади царевићу:
„Бога теби, Божо Рашковићу, 125
Што биш дао оному јунаку,
Који би те на двор допељао?"
„Дао би му капу ћулафију,
На којој су два драга камена,
И мојега коња најбољега, 130
До колена свилом опкројена,
Од колена модрим фиуретом".
Ал говори млади царевићу:
„И узгора вирну љубу твоју!"
„Не морем ја, млади царевићу, 135
Не морем ја љуби прикорити!"
Они јашу опет понаприда,
Угледаше дворе Рашковића,
Упази их и старица мајка,
И пред њих је јадна ишетала. 140
Ал говори Божо Рашковићу:
„Ај, старице, моја мила мајко,
Гди ј' Јелина, вирна љуба моја,
Да ниј' дошла к мени на сусрете?"
„Ето с тобом, драго дите моје, 145
Ето с тобом, врана коња јаше!"
Кад то чује Божо Рашковићу,
Он се скочи на ноге лагане
И пријаме вирну љубу своју,
И још јој је јунак говорио: 150
„Ај, Јелино, вирна љубо моја,
Блази мајки која те родила,
Липу те је свиту научила,
Липу свиту, липшему науку!"
Кад су дошли у своје дворове, 155
Ал су двори црним окројени.
Али пита Божо Рашковићу:
„Ај, старице, мила мајко моја,
Зач си дворц чрним окројила?"
„Рашковићу, драго дите моје, 160
Док ми ј' била вирна љуба твоја,
Нисам дворе црним опкрајала,
А кад сам њу на пут отправила,
Мислела сам, сиротица стара,
Да вас никад причекати нећу!" 165
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
