Глад мира
Писац: Владислав Петковић Дис




                  
ГЛАД МИРА

Саранио сам љубав к'о дан црне шуме,
К'о дубине остареле непознати мрак:
Саранио сам љубав што се не разуме.

И остављајући споро своје среће знак,
Са наслоњеном главом о мртве априле,
Ја осетих тада пораз, гроб и задах јак.

К'о ма'овина мека, к'о покров од свиле,
Заборав ће сад падати на спомен и сан,
На одигране борбе и часове биле.

Заборав ће сад падати на речи и дан,
На бол што се одваја, к'о лишће са грана,
На чекања, на потресе и на снова стан.

Сад залази мој живот и видик обмана,
А истина мирно, кобно, као звона јек,
Оглашава хук пада радости и рана.

Саранио сам љубав и поноса век.
Још остала жеља ми што са мном путује,
Лепа као анђео, к'о последњи лек.

Још остала жеља ми, на прошле олује,
Да уморну главу спустим к'о оборен цвет,
И да слушам тишину и мртве славује.

И нечујно да све прође к'о тичији лет
Без трзања и мисли; нити да ме дира
Ход прошлости и сутона, осама и свет.

Да сећања покрије један облак мира,
И будућност моја цела да ми буде хлад
На коме ће дан по дан мртав да се збира.

Ја сараних све, и љубав, осим мира глад.
Јер још чујем над главом ветар како свира
Песму празну к'о утеха, тешку као пад.



Извори уреди

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 93-94.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 107 година.