GLAD MIRA
Saranio sam ljubav k'o dan crne šume,
K'o dubine ostarele nepoznati mrak:
Saranio sam ljubav što se ne razume.
I ostavljajući sporo svoje sreće znak,
Sa naslonjenom glavom o mrtve aprile,
Ja osetih tada poraz, grob i zadah jak.
K'o ma'ovina meka, k'o pokrov od svile,
Zaborav će sad padati na spomen i san,
Na odigrane borbe i časove bile.
Zaborav će sad padati na reči i dan,
Na bol što se odvaja, k'o lišće sa grana,
Na čekanja, na potrese i na snova stan.
Sad zalazi moj život i vidik obmana,
A istina mirno, kobno, kao zvona jek,
Oglašava huk pada radosti i rana.
Saranio sam ljubav i ponosa vek.
Još ostala želja mi što sa mnom putuje,
Lepa kao anđeo, k'o poslednji lek.
Još ostala želja mi, na prošle oluje,
Da umornu glavu spustim k'o oboren cvet,
I da slušam tišinu i mrtve slavuje.
I nečujno da sve prođe k'o tičiji let
Bez trzanja i misli; niti da me dira
Hod prošlosti i sutona, osama i svet.
Da sećanja pokrije jedan oblak mira,
I budućnost moja cela da mi bude hlad
Na kome će dan po dan mrtav da se zbira.
Ja saranih sve, i ljubav, osim mira glad.
Jer još čujem nad glavom vetar kako svira
Pesmu praznu k'o uteha, tešku kao pad.