Газда Младен/IX

Једне вечери дође раније кући него обично. Право оде у собу. Седе. Испред себе метну тевтер, расклопи, метну наочаре а поче да рачуна. Кад се смрачи, само викну:

— Свећу!

Мати му унесе. Свећа нова, у златном високом чираку и упаљена осветли њега спреда и место око себе као котур. Мајка, кад је унесе и стави преда њ, затече га погнута над тевтером, са пером иза ува, без горње колије, већ само у јелеку чоханом са редовима дугмади спреда и крутом, високом јаком.

Кад она уђе, он диже главу.

На њено »добро вече« оста погнут над тевтером, набрана чела и некако горко, суво укочених очију. Она, пошто остави свећу испред њега која га осветли, постоја и, кад он никако се не осврте ка њој, упита га:

— Треба ли ти још штогод?

— Не, — одговори — него кад дође онај (брат), кажи да га зовем.

— Он је, чини ми се, у горњој кући. Треба ли ти одмах?

— Не. — Али после, као да се предомисли, брзо додаде: — Добро, зови га.

И, бацив наочаре на тевтер, оста да чека, гледа како мајка му, већ испуњена страхом, наслућујући шта ће између њега и њенога Мике да буде, одлази испред њега као скамењена, убијена тугом, несрећом.

Мало после брат му дође.

Дође тихо, нечујно, са страхом, држећи фес у рукама и, кад уђе, не усуди се да му ближе приступи, већ ту, до врата, стаде.

— Ево ме, бато.

Младен диже главу, погледа га. Отвори уста, а већ осећа горчину у грлу.

— Теби — поче он тврдо, суво — није добро код нас. Много радиш а мало имаш. А и то што имаш не смеш да трошиш, расипаш као што хоћеш. Ниси свој газда. А хоћеш да си свој, да се оделиш. Не можеш више код мене.

— Зашто, бато?

— Нема: зашто. Ево: ово од оца је остало, ово имамо, и све напола. Или, за ту половину што имаш, узми новац, да ти ја исплатим; или ти моју половину исплати, па ја да идем.

— Ох, бато. Зашто ти да идеш? — болно поче брат му.

— Ја да идем. Тако!