Gazda Mladen/IX

Jedne večeri dođe ranije kući nego obično. Pravo ode u sobu. Sede. Ispred sebe metnu tevter, rasklopi, metnu naočare a poče da računa. Kad se smrači, samo viknu:

— Sveću!

Mati mu unese. Sveća nova, u zlatnom visokom čiraku i upaljena osvetli njega spreda i mesto oko sebe kao kotur. Majka, kad je unese i stavi preda nj, zateče ga pognuta nad tevterom, sa perom iza uva, bez gornje kolije, već samo u jeleku čohanom sa redovima dugmadi spreda i krutom, visokom jakom.

Kad ona uđe, on diže glavu.

Na njeno »dobro veče« osta pognut nad tevterom, nabrana čela i nekako gorko, suvo ukočenih očiju. Ona, pošto ostavi sveću ispred njega koja ga osvetli, postoja i, kad on nikako se ne osvrte ka njoj, upita ga:

— Treba li ti još štogod?

— Ne, — odgovori — nego kad dođe onaj (brat), kaži da ga zovem.

— On je, čini mi se, u gornjoj kući. Treba li ti odmah?

— Ne. — Ali posle, kao da se predomisli, brzo dodade: — Dobro, zovi ga.

I, baciv naočare na tevter, osta da čeka, gleda kako majka mu, već ispunjena strahom, naslućujući šta će između njega i njenoga Mike da bude, odlazi ispred njega kao skamenjena, ubijena tugom, nesrećom.

Malo posle brat mu dođe.

Dođe tiho, nečujno, sa strahom, držeći fes u rukama i, kad uđe, ne usudi se da mu bliže pristupi, već tu, do vrata, stade.

— Evo me, bato.

Mladen diže glavu, pogleda ga. Otvori usta, a već oseća gorčinu u grlu.

— Tebi — poče on tvrdo, suvo — nije dobro kod nas. Mnogo radiš a malo imaš. A i to što imaš ne smeš da trošiš, rasipaš kao što hoćeš. Nisi svoj gazda. A hoćeš da si svoj, da se odeliš. Ne možeš više kod mene.

— Zašto, bato?

— Nema: zašto. Evo: ovo od oca je ostalo, ovo imamo, i sve napola. Ili, za tu polovinu što imaš, uzmi novac, da ti ja isplatim; ili ti moju polovinu isplati, pa ja da idem.

— Oh, bato. Zašto ti da ideš? — bolno poče brat mu.

— Ja da idem. Tako!