ВИЈЕНАЦ
(Лудвиг Уланд)
Дјева једна цв’јеће брала,
У цвијетној у дубрави,
Из зелене шуме њојзи
Дивотна се жена јави,
И пријазно пришавши јој
У власи јој в’јенац сплеће:
„Још не цв’јета, ал’ће процваст’,
О, носи га дјево, сведје!“
Кад је дјева понарасла,
И у ноћи тихе, јасне
Кад љубави сузе ј’ лила,
Просу вјенац пупке красне,
А када је млади војно
У наручје страсно вину,
Пољупци се расцвјеташе
У вијенцу дјевојчину.
И на скоро на свом крилу
Красно чедо љуљушкаше,
А у в’јенцу свенуломе
Златни с’ плоди показаше.
А кад њену љубав прекри
Ледног гроба црна тмина,
К’о јесење жуто лисје
Разасу се влас њезина.
Мало за тим, па и она
У гроб тавни с’ в'јенцем паде;
Ал’ ну чуда, јер плод њезин
Као њежан цв'јет остаде.
