Вуче сабљу ђевер Јеремија
Шта но пишти горе ју ливаду,
Ја л’ је оро пилад погубио,
Ја л’ соко крила саломио?
Нит’ је оро пилад погубио,
Нит’ је соко крила поломио, 5
Но ту пишти танана невеста,
Закачи ју грана божурова!
Вуче сабљу ђевер Јеремија,
Да посече грану божурову,
Не посече грану божурову, 10
Но посече танану невесту!
Посече је по свилен, појасу!
Љуто пишти танана невеста:
„Аок мене, до бога милога,
Што ми нема ко од милог рода!" 15
Проговара танана невеста:
„Скините ме са коња витеза,
Спустите ме ка зелену траву,
Нећу рећи зелена је трава,
Но ћу рећи мајчина су крила!" 20
Потрчаше кићени сватови,
Спуштише је на зелену траву,
Земљи паде, богу душу даде!
Сабљама јој сандук саградише,
Ножевима раку ископаше, 25
Закопаше танану невесту;
На гробљу јој цркву саградише,
Више главе дуњу посадише,
Више дуње ружу посадише,
Више руже бунар изведоше, 30
Виш’ бунара клупе саградише!
Ко је болан, нек иде у цркву,
Ко је моран, нек седи на клулу,
Ко је жедан, нека пије воде,
Ко је силан, нек се кити ружом, 35
Ко је гладан, нека једе дуње![1]
