Vuče sablju đever Jeremija
Šta no pišti gore ju livadu,
Ja l’ je oro pilad pogubio,
Ja l’ soko krila salomio?
Nit’ je oro pilad pogubio,
Nit’ je soko krila polomio, 5
No tu pišti tanana nevesta,
Zakači ju grana božurova!
Vuče sablju đever Jeremija,
Da poseče granu božurovu,
Ne poseče granu božurovu, 10
No poseče tananu nevestu!
Poseče je po svilen, pojasu!
Ljuto pišti tanana nevesta:
„Aok mene, do boga miloga,
Što mi nema ko od milog roda!" 15
Progovara tanana nevesta:
„Skinite me sa konja viteza,
Spustite me ka zelenu travu,
Neću reći zelena je trava,
No ću reći majčina su krila!" 20
Potrčaše kićeni svatovi,
Spuštiše je na zelenu travu,
Zemlji pade, bogu dušu dade!
Sabljama joj sanduk sagradiše,
Noževima raku iskopaše, 25
Zakopaše tananu nevestu;
Na groblju joj crkvu sagradiše,
Više glave dunju posadiše,
Više dunje ružu posadiše,
Više ruže bunar izvedoše, 30
Viš’ bunara klupe sagradiše!
Ko je bolan, nek ide u crkvu,
Ko je moran, nek sedi na klulu,
Ko je žedan, neka pije vode,
Ko je silan, nek se kiti ružom, 35
Ko je gladan, neka jede dunje![1]
