Вук III
| Вук III Писац: Растко Петровић |
Не, не, не!
Ја сам једини коме је Сунце у сну лежало на грудима,
Притежалошћу тешком својом уносило му у сан мучења,
Имађах отворене вене, засечене дубоко на рукама;
На кључ је била крв ...
На кључ је у њих Сунце утеривало своја лучења;
И никад сувише није пекло на грудима.
Отицало је опет зором, котрљало се по ливади,
Гледах га једва разбуђен, насмејан у чуђењу,
Не знађах да ће потом преклати стадо јагњади;
И да ће звезде попрскати младошћу моје крви;
Као жртва, лукавства му, бејах толико први,
Да сам гледао за њим, још дижући сан с лица, у чуђењу,
Стално сам налазио траг његов светли при мом буђењу.
Зашто, ко препотопски паук, лепи се за застор мог прозора,
Никада га, никада га неће моћи пробити,
Ја сам најмрачније сунце иза оног застора;
Ни Он сам усамљеност моју више неће заробити!
Ја знам многа бића овде, која припадају другоме звезданом колу;
Коње који се крећу, кроз ноћ, око другога неког сунца;
Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу
Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца;
Ја знам Месечаре и Сунчаре које привлачи тајни неки зрак у ноћ
Никаква снага неће их задржати за ову земљу чудну,
Када их привуче кружења њиховог законског моћ:
Он сам притрчавао је прозору с криком у сну.
Нит ме је мати, ко вучица, језиком умила,
Нит допузих до њене дојке пијан од светлости;
Па ипак, погледом својим бола, потмулост ми је убила,
Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости
На сваку нову Реч задрхтао бих блед
У узбуђењу страшном: не скрива она л Тајну;
Ја не трудих се никад ничим, нит спутах свој јед,
И само скривах поглед на светлост, Сунца, сјајну.
Сунце, једино теби што сам жудео бити раван,
Знати једну једину ствар и њоме знати све:
И за вратима скривен чеках рођај ти вечно славан,
И једино рад твога лика жртвовах оне Сне.
Цео дан остах, кришом укочено мотрећи ти ход,
Потом бих ноћу беснео дивље, викао тајне речи,
И међ онима, што ме коре, не бих разазнао род;
Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи.
Као олујина, тако Сунце, дивље навали кроз просторе;
Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре:
Кидах застор, затварах окна, трзах нагло, пун беса;
Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса,
Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању;
И вих се по поду, црв сам не ви се, тако кад, у орању;
И Сунца, ме точак згњечи, и одваљује огањ ил точи
Жар своју, ја познах млаз што крвљу облива очи;
Као олујином тако Сунцем затутњаше простори,
Од Њега браних стан; но, крвави су сад прозори.
У муклој тад дивљини, мржњи, провођах грозне дане,
Кроз тело гризе отров, псовка и љубав облапорна;
И рањаве сузе јецах у час кад зора пољу сване,
А душу да л глође бес или нежност неуморна?
Зарекох се да нећу изићи до смрти из овог мрака,
И бљувах на сами спомен врели победничког зрака;
О како ми је болно било у души оних дана,
Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!
Но одједном слободног, журног, разазнах себе пред вратима:
Гледам у небо, Сунце лије, по мени, гле, зрачним јатима!
Од светлости ме лице боли,
И рану ко гвожђем да ми пече;
Али из мене То страшно моли
Да и сам дах свој изрече!
Толико заноса и прекора;
Очи толико беху слепе; трепере сад од умора!
Још те видим Сунце у свом животу.
Погледај моје су руке одрубљене,
Крв лопти на кључеве.
О те руке, руке, благости дотицања!
Изиђох пред врата, из замрачености своје собе,
Да бих те видео још једном;
Соба је пуна крви;
Табах по крви расејан, као дечак кад уби свог оца.
Гледам те храбро, одлучно,
Први пут овде, под правим углом, са родне груде.
Да ли ће те ико погледати овако после мене,
Да ли си заборавио оно чиме си се огрешио,
Обећао си, ниси одржао.
Имађах шеснаест година, плаках у постељи;
Тад први пут одох и убих је.
Њене очи, њене очи Сунце, зар их се не сећаш.
Умрећеш такође, распашћеш се.
Убих и њега, и другог њега, и опет њу.
Рекао си: уби; ја немам времена, вратићу се!
Ниси имао снаге; заборавио си!
О како си леп, ти си најлепши заиста од свега што сам сазнао!
Ни једна линија, ни једна сенка сећања: сам Огањ.
Јао, Боже, јао, он ми је био друг; јао, Боже, јао, та ја сам га волео.
Ево гологлав, крв се слива из мојих уста. Дижем ову унакажену руку теби.
О светлост, светлост, која са детињства потече;
присуствовах црвеним таласима до неба.
Из моје крви врелина и мука на њу су сванули.
Али лажи, али преваре.
Али одгађања.
Признајем ипак: Побеђен сам!
Али подлости твоје, али несталности.
Поред све своје мржње, поред зависти: Побеђен сам.
Увек ти бејах присан.
И онда.
И онда такође.
И када је потекла први пут ова крв из мене.
И када те зажелех малочас иза затворених врата.
Крв, крв, Сунце, дубоке сенке.
Експлозије, јутра, дрхтања.
Сунце
Ти, сићушни створе, како се усуђујеш!
Дрво те је моје одњихало на својим гранама.
Сунце
Ја сам ватра, ватра, огањ!
Сунце, Сунце, ватрени дотицај наш изнад рођења.
Сунце
Како је смешан и напет. да ли ико види то чудовиште!
Сунце, Сунце, ти ћеш умрети такође. Распашћеш се. Ништа то не може спречити. Присуствујем твоме трулењу. Али ја те волим, пријатељу, једини који те воли, који те жали, који је без руку, пљујући крв, изашао да те види. Који те проклиње.
Извор
уреди
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|