Vuk III
| Vuk III Pisac: Rastko Petrović |
Ne, ne, ne!
Ja sam jedini kome je Sunce u snu ležalo na grudima,
Pritežalošću teškom svojom unosilo mu u san mučenja,
Imađah otvorene vene, zasečene duboko na rukama;
Na ključ je bila krv ...
Na ključ je u njih Sunce uterivalo svoja lučenja;
I nikad suviše nije peklo na grudima.
Oticalo je opet zorom, kotrljalo se po livadi,
Gledah ga jedva razbuđen, nasmejan u čuđenju,
Ne znađah da će potom preklati stado jagnjadi;
I da će zvezde poprskati mladošću moje krvi;
Kao žrtva, lukavstva mu, bejah toliko prvi,
Da sam gledao za njim, još dižući san s lica, u čuđenju,
Stalno sam nalazio trag njegov svetli pri mom buđenju.
Zašto, ko prepotopski pauk, lepi se za zastor mog prozora,
Nikada ga, nikada ga neće moći probiti,
Ja sam najmračnije sunce iza onog zastora;
Ni On sam usamljenost moju više neće zarobiti!
Ja znam mnoga bića ovde, koja pripadaju drugome zvezdanom kolu;
Konje koji se kreću, kroz noć, oko drugoga nekog sunca;
Ja znam planeta-ljudi koji uginu u neizdržljivom bolu
Što ne sagledaju Zakon svoj ni sa jednog vrhunca;
Ja znam Mesečare i Sunčare koje privlači tajni neki zrak u noć
Nikakva snaga neće ih zadržati za ovu zemlju čudnu,
Kada ih privuče kruženja njihovog zakonskog moć:
On sam pritrčavao je prozoru s krikom u snu.
Nit me je mati, ko vučica, jezikom umila,
Nit dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti;
Pa ipak, pogledom svojim bola, potmulost mi je ubila,
Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti
Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled
U uzbuđenju strašnom: ne skriva ona l Tajnu;
Ja ne trudih se nikad ničim, nit sputah svoj jed,
I samo skrivah pogled na svetlost, Sunca, sjajnu.
Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan,
Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve:
I za vratima skriven čekah rođaj ti večno slavan,
I jedino rad tvoga lika žrtvovah one Sne.
Ceo dan ostah, krišom ukočeno motreći ti hod,
Potom bih noću besneo divlje, vikao tajne reči,
I međ onima, što me kore, ne bih razaznao rod;
Jedino bih se trzao naglo čuvši mater da ječi.
Kao olujina, tako Sunce, divlje navali kroz prostore;
Dotle disah mir; zaleteh se strašno na prozore:
Kidah zastor, zatvarah okna, trzah naglo, pun besa;
Sa treskom okno odrubi ruke; videh žile, krv, živa mesa,
Ja videh sve to; kukah, urlah nebu, u patnji, očajanju;
I vih se po podu, crv sam ne vi se, tako kad, u oranju;
I Sunca, me točak zgnječi, i odvaljuje oganj il toči
Žar svoju, ja poznah mlaz što krvlju obliva oči;
Kao olujinom tako Suncem zatutnjaše prostori,
Od Njega branih stan; no, krvavi su sad prozori.
U mukloj tad divljini, mržnji, provođah grozne dane,
Kroz telo grize otrov, psovka i ljubav oblaporna;
I ranjave suze jecah u čas kad zora polju svane,
A dušu da l glođe bes ili nežnost neumorna?
Zarekoh se da neću izići do smrti iz ovog mraka,
I bljuvah na sami spomen vreli pobedničkog zraka;
O kako mi je bolno bilo u duši onih dana,
Kada bih, i čelom, svaku stopu poznao svoga stana!
No odjednom slobodnog, žurnog, razaznah sebe pred vratima:
Gledam u nebo, Sunce lije, po meni, gle, zračnim jatima!
Od svetlosti me lice boli,
I ranu ko gvožđem da mi peče;
Ali iz mene To strašno moli
Da i sam dah svoj izreče!
Toliko zanosa i prekora;
Oči toliko behu slepe; trepere sad od umora!
Još te vidim Sunce u svom životu.
Pogledaj moje su ruke odrubljene,
Krv lopti na ključeve.
O te ruke, ruke, blagosti doticanja!
Iziđoh pred vrata, iz zamračenosti svoje sobe,
Da bih te video još jednom;
Soba je puna krvi;
Tabah po krvi rasejan, kao dečak kad ubi svog oca.
Gledam te hrabro, odlučno,
Prvi put ovde, pod pravim uglom, sa rodne grude.
Da li će te iko pogledati ovako posle mene,
Da li si zaboravio ono čime si se ogrešio,
Obećao si, nisi održao.
Imađah šesnaest godina, plakah u postelji;
Tad prvi put odoh i ubih je.
Njene oči, njene oči Sunce, zar ih se ne sećaš.
Umrećeš takođe, raspašćeš se.
Ubih i njega, i drugog njega, i opet nju.
Rekao si: ubi; ja nemam vremena, vratiću se!
Nisi imao snage; zaboravio si!
O kako si lep, ti si najlepši zaista od svega što sam saznao!
Ni jedna linija, ni jedna senka sećanja: sam Oganj.
Jao, Bože, jao, on mi je bio drug; jao, Bože, jao, ta ja sam ga voleo.
Evo gologlav, krv se sliva iz mojih usta. Dižem ovu unakaženu ruku tebi.
O svetlost, svetlost, koja sa detinjstva poteče;
prisustvovah crvenim talasima do neba.
Iz moje krvi vrelina i muka na nju su svanuli.
Ali laži, ali prevare.
Ali odgađanja.
Priznajem ipak: Pobeđen sam!
Ali podlosti tvoje, ali nestalnosti.
Pored sve svoje mržnje, pored zavisti: Pobeđen sam.
Uvek ti bejah prisan.
I onda.
I onda takođe.
I kada je potekla prvi put ova krv iz mene.
I kada te zaželeh maločas iza zatvorenih vrata.
Krv, krv, Sunce, duboke senke.
Eksplozije, jutra, drhtanja.
Sunce
Ti, sićušni stvore, kako se usuđuješ!
Drvo te je moje odnjihalo na svojim granama.
Sunce
Ja sam vatra, vatra, oganj!
Sunce, Sunce, vatreni doticaj naš iznad rođenja.
Sunce
Kako je smešan i napet. da li iko vidi to čudovište!
Sunce, Sunce, ti ćeš umreti takođe. Raspašćeš se. Ništa to ne može sprečiti. Prisustvujem tvome trulenju. Ali ja te volim, prijatelju, jedini koji te voli, koji te žali, koji je bez ruku, pljujući krv, izašao da te vidi. Koji te proklinje.
Izvor
uredi
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Rastko Petrović, umro 1949, pre 75 godina.
|