Вук I
| Вук I Писац: Растко Петровић |
Мати ме није родила испод овог огњеног зида
Устима опрала очи, ја сам допузио до дојке
Али пружена и сад јој рука којом ми Сунце скида
И ветар сам и јутро дарива на обојке.
Мати ме није као вучица језиком умила
Ни допузих до њене дојке пијан од светлости
Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила
Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости
На сваку нову Реч задрхтао бих блед
У узбуђењу страшном да она скрива Тајну
Ја не трудих се никад ништа, нит спутах своју јед,
И само скривах поглед на светлост Његову сјајну
Ноздрве беху пуне мириса некаквих шума
И сањао сам дивље снове пуне крвавих страсти
И прескочио сам давно границе свога ума
Његовој жељах само избећи врелој власти
О како ме је блажило ипак блажено њено млеко
Ја спавах тако чврсто крај река њених у гори
И са дубоким дахом пренуо бих се; тад далеко
Угледао бих страшну сунчану куглу да гори.
Немилосрдно онда уједао бих је за дојку
Она отклонила би ми главу и не би разумевала тај бес
Миловала ме по челу и ужагреном увојку
А ја сам сумњао већ грозно и обузимао ме бес:
Одрастох иза врата, скривен, загледан у његово моћно Огњиште
Све што разазнавах тада беше да сам усамљен
Покаткад савладан покривах ранама својим ово поприште
Но често заражен Сунцем јурах запламљен
Варошким ђоном тврдим кварећи поља јечма
Осећах у себи грозно праоташтво како се стрви
Језика отеченог куках и бејах жедан
Да извршим, о да извршим већ једном Освету ону крви
Мајко ја сам и тебе вређао својом речју
Опевао муке твоје не склопив очи пред тајном
Не питав за бол твој у Објаве ми звечју
Када бих се сваким стихом враћао опет у дом.
Као вучица ти ми уми језиком вид
И мрачну пругу беса низ дивљу ову кичму
И поклони ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид
Година толико већ је да спремам дивљу сич му:
Поклони Сунце, чија прљи ме врела сачма
Залуд ме млеко твоје блажи и враћа моћ
Осећам да се буди оно што тако давно зачма
У крви нашој, мајко, у праотаца ноћ
Неумитно, ђоном ћу газити поља јечма
И пијан од беса јурити кроз равницу ту кречну
Језика отеченог кукати и бити жедан све већма
Да извршим већ једном Освету ону вечну
Сунце, једино теби што сам жудео бити раван
Знати једну једину ствар и њоме знати све
И за вратима чеках кришом рођај ти вечно славан
И једино рад твога лика жртвовах оне сне
Цео дан остах скривен укочено мотрећи ти ход
Потом бих ноћу беснео дивље, викао звучне речи
И међ онима што ме коре не бих разазнавао род
Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи
Јер ја сам и њу, свету, вређао својом речју
Опевао муке њене, не склопив очи пред Тајном
Не питав за стид њену у Објаве ми звечју
Када бих сваким стихом враћао себе у дом
Нит вучица ми уми влажним језиком вид
Нит мрачну пругу беса низ ову вечну кичму
да спреми ме за Сунца огањ, са њим на завист и стид
Па ипак година толко ко звер отровну носим сич му.
Извор
уреди
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|