Vuk I
| Vuk I Pisac: Rastko Petrović |
Mati me nije rodila ispod ovog ognjenog zida
Ustima oprala oči, ja sam dopuzio do dojke
Ali pružena i sad joj ruka kojom mi Sunce skida
I vetar sam i jutro dariva na obojke.
Mati me nije kao vučica jezikom umila
Ni dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti
Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila
Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti
Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled
U uzbuđenju strašnom da ona skriva Tajnu
Ja ne trudih se nikad ništa, nit sputah svoju jed,
I samo skrivah pogled na svetlost Njegovu sjajnu
Nozdrve behu pune mirisa nekakvih šuma
I sanjao sam divlje snove pune krvavih strasti
I preskočio sam davno granice svoga uma
Njegovoj željah samo izbeći vreloj vlasti
O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko
Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u gori
I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko
Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori.
Nemilosrdno onda ujedao bih je za dojku
Ona otklonila bi mi glavu i ne bi razumevala taj bes
Milovala me po čelu i užagrenom uvojku
A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me bes:
Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište
Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen
Pokatkad savladan pokrivah ranama svojim ovo poprište
No često zaražen Suncem jurah zaplamljen
Varoškim đonom tvrdim kvareći polja ječma
Osećah u sebi grozno praotaštvo kako se strvi
Jezika otečenog kukah i bejah žedan
Da izvršim, o da izvršim već jednom Osvetu onu krvi
Majko ja sam i tebe vređao svojom rečju
Opevao muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom
Ne pitav za bol tvoj u Objave mi zvečju
Kada bih se svakim stihom vraćao opet u dom.
Kao vučica ti mi umi jezikom vid
I mračnu prugu besa niz divlju ovu kičmu
I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid
Godina toliko već je da spremam divlju sič mu:
Pokloni Sunce, čija prlji me vrela sačma
Zalud me mleko tvoje blaži i vraća moć
Osećam da se budi ono što tako davno začma
U krvi našoj, majko, u praotaca noć
Neumitno, đonom ću gaziti polja ječma
I pijan od besa juriti kroz ravnicu tu krečnu
Jezika otečenog kukati i biti žedan sve većma
Da izvršim već jednom Osvetu onu večnu
Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan
Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve
I za vratima čekah krišom rođaj ti večno slavan
I jedino rad tvoga lika žrtvovah one sne
Ceo dan ostah skriven ukočeno motreći ti hod
Potom bih noću besneo divlje, vikao zvučne reči
I međ onima što me kore ne bih razaznavao rod
Jedino bih se trzao naglo čuvši mater da ječi
Jer ja sam i nju, svetu, vređao svojom rečju
Opevao muke njene, ne sklopiv oči pred Tajnom
Ne pitav za stid njenu u Objave mi zvečju
Kada bih svakim stihom vraćao sebe u dom
Nit vučica mi umi vlažnim jezikom vid
Nit mračnu prugu besa niz ovu večnu kičmu
da spremi me za Sunca oganj, sa njim na zavist i stid
Pa ipak godina tolko ko zver otrovnu nosim sič mu.
Izvor
uredi
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Rastko Petrović, umro 1949, pre 75 godina.
|