Врачара
| ◄ | ► |
Врачара
Ноћ беше у велико раширила владу своју. У шаљивој препирци и разговору нисмо заборављали ни на келнера, који се дремљиво дизао са свога места иза некаквог „аветастог" келнераја те вам пунио румеником испражњену стаклад. Наједанпут — усред највеће граје — зачу се с поља нека зврка од кола, затим нека ларма, одмах се после тога каванска врата отворе и — нисам могао својим рођеним очи- ма веровати — у кавану уђе високи државник — име не чини ништа — човек, који је имао један од највиших положаја у земљи и груди пуне — ордена! Човек, који је располагао судбином толико људи, од кога се плашили толики људи... па тај у овој последњој каваници! Наше изненађење пређе и на келнера, кога за часак прође дремеж.
„Ви сте кафеџија овде?“ — упита високо лице окрећући се збуњеном келнеру.
„Не, слуга“ — одговори уплашено наш келнер.
„Каква несрећа!“ — уздану државник — „точак ми се на колима сломио... Ваљало би га оправити, јер пешке нећу моћи: ноћ је, а доста смо далеко од вароши... Би ли сте могли наћи човека, који би ми оправио кола...кола су ту напољу, а ја ћу за часак овде причекати...
„Одмах, одмах“... ушепртљи келнер и излети у помрчину.
„Каква несрећа! Каква несрећа!“ — уздану поново висока особа, трљајући дланове.
„Заиста!“ — повикасмо и нехотице ми.
„А! па овде канда има некога" — рече посматрајући нас — мило ми је, веома ми је мило, господо... Бар ћу имати с ким да проведем време... У осталом" — рече седајући на столицу — „ово ме подсећа на моју прошлост, на мој ђачки живот. Ах, време, време“, — уздану, завали главу, зажмури на оба ока, те је изгледало као да сања.
Сви смо ћутали: изненађење, које нас је у први мах снашло, још нас не беше пустило.
„Све има, господо моја, свој почетак, средину и свршетак“ — почеће државник, тргнув се из мисли — „све има доба свога растења, величине и опадања: најславнији људи као и најславније државе. Све је пролазне вредности; једно је стално, а то је: поштење и част. Је л’ тако, господо? Но“ — прекинуће се у један мах — „можда сам вас узнемирио, можда држите какав скуп овде?“ — и „с висине“ неке погледа на оне чађаве зидове, на онај масни келнерај и на нас, који сеђасмо ћутећи около њега, па и не чекајући одговора, продужи: „И ја сам био млад — ал’ то је прешло већ у историју, јер, знате, има разних живота (на ову реч удари гласом високи државник); неки почињу, свршавају се и одлазе мирно у прошлост, то је другим речима: у заборав, а неки — у историју. Бити вредан домаћин, имати жену, коју поштујеш, децу, коју волеш; љубити прву, изводити на пут другу и затим — погрбљен од старости и година — раставити се са овим рајем, што се зове живот, са убеђењем, да су у њему остала твоја деца — то је прошлост обичног човека. Друкчија је историја државника. То је узвишен живот, пун сјајних али и страховитих противности: борбе и победе, проклетства и благослова, и то све за срећу других. Горка је то чаша, али, опростите, господо, ја сам нешто сувише узбуђен* — рече и поново се завали у своју столицу, а некакав злобан осмеј затрепти му на лицу.
„Ти си несретан, сине!‘ — закрешта из буџака нечији глас. Сви се тргосмо изненађени. Пред нама је стајала висока, погрбљена, стара жена. Све је одело на њој било подерано и састављено од некаквих чудних и разноликих закрпа, на глави није имала веса, седе власи пале јој по лицу и плећима а босе ноге дрктале су јој од зиме и старости. Нико није смотрио, кад се ушуњала у кавану ...
„Јесте!“ — рече — „То ти читам на лицу.. . Баба није учила школе, баба не разуме књиге, али има нешто, што уме да чита, то је: лице и длан. Са лица чита прошлост, а са длана будућност. Пружи длан, сине“. .
„Ха, ха, ха!“ — засмеја се државник. — „Каква сретна мисао! — Доцнија поколења имаће забаве и муке, док науче напамет, како је мени, чувеном државнику, врачала непозната једна врачара у кавани тој и тој, а историци ће се гложити: јесам ли веровао у њене враџбине или не. Ха, ха, ха! То је забавно“ — насмеја се и пружи длан.
Сви ућутасмо: и заиста, ако је баба та умела прочитати што на длану човекову, шта ли је онда могла прочитати на оваквом длану? Међутим је цела ова група изгледала веома фантастично. Државник, окићен сјајиим орденима, који се блистају, пружио длан, баба, погрбљена од старости, коштуњавом и леденом својом руком ухватила за његову облу и меку, около њих неколико младих људи, зинули од чуда, а сву ту занимљиву групу осветљава слабо светлуцање једвог јединог жишка, помешано са месечевом светлошћу, што је сијала с поља кроз прозоре...
„Ха, ха, ха!“ — смејала се баба гледајући у длан. — „Смеј се и ти, синко. Кад ја могу, што не би ти, теби је лако. Ево длан ми каже, да си ти иеки велики господин, вајвећи од свију, први до цара! Јесте, јесте! Тебе сви
поштују, клањају ти се и — боје те се. Али шта је ово“ — рече замишљено гледајући у длан — „ова крвава пруга! ...“
Сви и нехотице погледасмо и заиста, на белом државниковом длану црвенила се као крв једна пруга....
„Пуштај!“ — узвикну државник и хтеде истргнути своју руку, али баба је чврсто држала, а страховити њен поглед, управљен за часак на његово устрашено лице, имао је неку чудновату силу: рука његова остаде у њеној.
„Јесте“ — рече баба — „ево, стаза је ово крвава, путови су ово страховити: ова крв, што се са твога длана пуши, тоје људска крв... Не трзај страшљиво руку: ево слике жртава твојих ..."
И заиста се као под неком непојамном мађијоничком силом, гдегод је показала прстом, виђале на овом длану чудновате прилике: људи, којима је из отворених рана на грудима текла румена крв, неки су били ослепљени, неки рукама удављени а неки су опет у руци држали своју рођену главу, из које је потоком лила крв... Државник побледио од страха и ужаса, па са укоченим очима гледа те страховите прилике...
„У... у ... у!“ тресла се баба од зиме и страха... „То је велика добит за великог човека, као што си ти: што више жртава, више славе ... у ... у... у!“
Државник склопи очи од ужаса. Ми ћутасмо укочсни од чуда.
„Хеј, хеј!* — кречала је баба, гледајући и даље у длан — „ово нисам видела, ово је најлепше: отвори очи и ти, синко, па се насмеј: ово је круна твојих дела —“
Погледасмо и ми на тај страховити длан: учини нам се, као да видимо тамо слику мла- дића једног; његов сањалачки поглед као да је и сад, после смрти, имао у себи неке не- обичне ватре...
„Ха, ха, ха!“ — церекала се страховито баба — „длан ми твој прича, сине, да су не- када живила два брата, један старији, други млађи; један зао, други добар; један је љубио лаж, други истину; један је носио у своме срцу пако, а други рај; један је налазио у људима непријатеље, а други браћу. Ево“ — рече, по- казујући на длан, — „два пута: овим кривим и страховитим пође старији, а овим чистим и светлим путем, пуним части, пође млађи ...“
Баба за часак ућута и погледа у лице државниково: лице је то било испуњено неким чудноватим ужасом: укочене своје очи је државник упр'о на бабу, па у један мах дрекну:
„Моја мати!“
„Лажеш, несретниче— викну страхови-тим гласом баба и баци из своје руке његову. — „Ти немаш мајке ни оца, пријатеља ни друга, од данас ће те се цео свет одрећи — братоубицо! Сина мога, а брата свога убио си, да би се допао онима, код којих си се надао користи од тога: његов чист и светао карактер обојима је био на путу: он је проповедао љубав, а ти мржњу: он је састављао људе као браћу, а ви сте их растављали као душмане; он их је увађао у рај, а ви у пако и — твоја га рука уби. Мој син је погинуо од твоје руке, гадни братоубицо! На твојем је челу жиг Кајинов — проклет да си!“ — и подиже своју суву коштуњаву руку у вис, као да је хтела са неба да прихвати страховиту освету и да је сруши са својом клетвом на главу несретникову.
Државник се стропошта на своју столицу, а у исти мах уђе у кавану слуга, јављајући, да су кола готова. Погледасмо: бабе не беше нигде, нестало је на необичан начин, као што се и појавила. Посрћући подиже се државник са своје столице, пружи руке према нама, изгледало је као да је тражио опроштаја, али се ми сви устрашено тргосмо даље од њега: нико се од нас не смеде прихватити оног страховитог длана. Мало затим кола се кренуше и изчезоше са њим у помрчину.
*
* *
После три дана читао је свет у новинама, да се тај славни и чувеви државник напрасно разболео и да је умро. Хвалиле су га новине, да је био колико великог положаја, толико великог и карактера; говориле су, како ће се његова појава забележити у историји као једна од најсветлијих, јер је био даровит државник, вредан чиновник, правичан старешина, а завршиле су оваво: „Благо теби, народе, у чијем се крилу овакви синови рађају. Вечна слава и хвала покојнику!“
Нисам могао а да не узданем, вад сам то прочитао.
Историјо, историјо! знаш ли ти, да ће свет једнога дана свратити погледе своје са увенчаних глава твојих јунака и на њихове крваве дланове?...
*
* *
О оној чудној врачари нити што чух, нити је видех више, али сам много размишљао: ко је то био? мати државнивова или —
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.
|