Vračara
| ◄ | ► |
Vračara
Noć beše u veliko raširila vladu svoju. U šaljivoj prepirci i razgovoru nismo zaboravljali ni na kelnera, koji se dremljivo dizao sa svoga mesta iza nekakvog „avetastog" kelneraja te vam punio rumenikom ispražnjenu staklad. Najedanput — usred najveće graje — začu se s polja neka zvrka od kola, zatim neka larma, odmah se posle toga kavanska vrata otvore i — nisam mogao svojim rođenim oči- ma verovati — u kavanu uđe visoki državnik — ime ne čini ništa — čovek, koji je imao jedan od najviših položaja u zemlji i grudi pune — ordena! Čovek, koji je raspolagao sudbinom toliko ljudi, od koga se plašili toliki ljudi... pa taj u ovoj poslednjoj kavanici! Naše iznenađenje pređe i na kelnera, koga za časak prođe dremež.
„Vi ste kafedžija ovde?“ — upita visoko lice okrećući se zbunjenom kelneru.
„Ne, sluga“ — odgovori uplašeno naš kelner.
„Kakva nesreća!“ — uzdanu državnik — „točak mi se na kolima slomio... Valjalo bi ga opraviti, jer peške neću moći: noć je, a dosta smo daleko od varoši... Bi li ste mogli naći čoveka, koji bi mi opravio kola...kola su tu napolju, a ja ću za časak ovde pričekati...
„Odmah, odmah“... ušeprtlji kelner i izleti u pomrčinu.
„Kakva nesreća! Kakva nesreća!“ — uzdanu ponovo visoka osoba, trljajući dlanove.
„Zaista!“ — povikasmo i nehotice mi.
„A! pa ovde kanda ima nekoga" — reče posmatrajući nas — milo mi je, veoma mi je milo, gospodo... Bar ću imati s kim da provedem vreme... U ostalom" — reče sedajući na stolicu — „ovo me podseća na moju prošlost, na moj đački život. Ah, vreme, vreme“, — uzdanu, zavali glavu, zažmuri na oba oka, te je izgledalo kao da sanja.
Svi smo ćutali: iznenađenje, koje nas je u prvi mah snašlo, još nas ne beše pustilo.
„Sve ima, gospodo moja, svoj početak, sredinu i svršetak“ — počeće državnik, trgnuv se iz misli — „sve ima doba svoga rastenja, veličine i opadanja: najslavniji ljudi kao i najslavnije države. Sve je prolazne vrednosti; jedno je stalno, a to je: poštenje i čast. Je l’ tako, gospodo? No“ — prekinuće se u jedan mah — „možda sam vas uznemirio, možda držite kakav skup ovde?“ — i „s visine“ neke pogleda na one čađave zidove, na onaj masni kelneraj i na nas, koji seđasmo ćuteći okolo njega, pa i ne čekajući odgovora, produži: „I ja sam bio mlad — al’ to je prešlo već u istoriju, jer, znate, ima raznih života (na ovu reč udari glasom visoki državnik); neki počinju, svršavaju se i odlaze mirno u prošlost, to je drugim rečima: u zaborav, a neki — u istoriju. Biti vredan domaćin, imati ženu, koju poštuješ, decu, koju voleš; ljubiti prvu, izvoditi na put drugu i zatim — pogrbljen od starosti i godina — rastaviti se sa ovim rajem, što se zove život, sa ubeđenjem, da su u njemu ostala tvoja deca — to je prošlost običnog čoveka. Drukčija je istorija državnika. To je uzvišen život, pun sjajnih ali i strahovitih protivnosti: borbe i pobede, prokletstva i blagoslova, i to sve za sreću drugih. Gorka je to čaša, ali, oprostite, gospodo, ja sam nešto suviše uzbuđen* — reče i ponovo se zavali u svoju stolicu, a nekakav zloban osmej zatrepti mu na licu.
„Ti si nesretan, sine!‘ — zakrešta iz budžaka nečiji glas. Svi se trgosmo iznenađeni. Pred nama je stajala visoka, pogrbljena, stara žena. Sve je odelo na njoj bilo poderano i sastavljeno od nekakvih čudnih i raznolikih zakrpa, na glavi nije imala vesa, sede vlasi pale joj po licu i plećima a bose noge drktale su joj od zime i starosti. Niko nije smotrio, kad se ušunjala u kavanu ...
„Jeste!“ — reče — „To ti čitam na licu.. . Baba nije učila škole, baba ne razume knjige, ali ima nešto, što ume da čita, to je: lice i dlan. Sa lica čita prošlost, a sa dlana budućnost. Pruži dlan, sine“. .
„Ha, ha, ha!“ — zasmeja se državnik. — „Kakva sretna misao! — Docnija pokolenja imaće zabave i muke, dok nauče napamet, kako je meni, čuvenom državniku, vračala nepoznata jedna vračara u kavani toj i toj, a istorici će se gložiti: jesam li verovao u njene vradžbine ili ne. Ha, ha, ha! To je zabavno“ — nasmeja se i pruži dlan.
Svi ućutasmo: i zaista, ako je baba ta umela pročitati što na dlanu čovekovu, šta li je onda mogla pročitati na ovakvom dlanu? Međutim je cela ova grupa izgledala veoma fantastično. Državnik, okićen sjajiim ordenima, koji se blistaju, pružio dlan, baba, pogrbljena od starosti, koštunjavom i ledenom svojom rukom uhvatila za njegovu oblu i meku, okolo njih nekoliko mladih ljudi, zinuli od čuda, a svu tu zanimljivu grupu osvetljava slabo svetlucanje jedvog jedinog žiška, pomešano sa mesečevom svetlošću, što je sijala s polja kroz prozore...
„Ha, ha, ha!“ — smejala se baba gledajući u dlan. — „Smej se i ti, sinko. Kad ja mogu, što ne bi ti, tebi je lako. Evo dlan mi kaže, da si ti ieki veliki gospodin, vajveći od sviju, prvi do cara! Jeste, jeste! Tebe svi
poštuju, klanjaju ti se i — boje te se. Ali šta je ovo“ — reče zamišljeno gledajući u dlan — „ova krvava pruga! ...“
Svi i nehotice pogledasmo i zaista, na belom državnikovom dlanu crvenila se kao krv jedna pruga....
„Puštaj!“ — uzviknu državnik i htede istrgnuti svoju ruku, ali baba je čvrsto držala, a strahoviti njen pogled, upravljen za časak na njegovo ustrašeno lice, imao je neku čudnovatu silu: ruka njegova ostade u njenoj.
„Jeste“ — reče baba — „evo, staza je ovo krvava, putovi su ovo strahoviti: ova krv, što se sa tvoga dlana puši, toje ljudska krv... Ne trzaj strašljivo ruku: evo slike žrtava tvojih ..."
I zaista se kao pod nekom nepojamnom mađijoničkom silom, gdegod je pokazala prstom, viđale na ovom dlanu čudnovate prilike: ljudi, kojima je iz otvorenih rana na grudima tekla rumena krv, neki su bili oslepljeni, neki rukama udavljeni a neki su opet u ruci držali svoju rođenu glavu, iz koje je potokom lila krv... Državnik pobledio od straha i užasa, pa sa ukočenim očima gleda te strahovite prilike...
„U... u ... u!“ tresla se baba od zime i straha... „To je velika dobit za velikog čoveka, kao što si ti: što više žrtava, više slave ... u ... u... u!“
Državnik sklopi oči od užasa. Mi ćutasmo ukočsni od čuda.
„Hej, hej!* — krečala je baba, gledajući i dalje u dlan — „ovo nisam videla, ovo je najlepše: otvori oči i ti, sinko, pa se nasmej: ovo je kruna tvojih dela —“
Pogledasmo i mi na taj strahoviti dlan: učini nam se, kao da vidimo tamo sliku mla- dića jednog; njegov sanjalački pogled kao da je i sad, posle smrti, imao u sebi neke ne- obične vatre...
„Ha, ha, ha!“ — cerekala se strahovito baba — „dlan mi tvoj priča, sine, da su ne- kada živila dva brata, jedan stariji, drugi mlađi; jedan zao, drugi dobar; jedan je ljubio laž, drugi istinu; jedan je nosio u svome srcu pako, a drugi raj; jedan je nalazio u ljudima neprijatelje, a drugi braću. Evo“ — reče, po- kazujući na dlan, — „dva puta: ovim krivim i strahovitim pođe stariji, a ovim čistim i svetlim putem, punim časti, pođe mlađi ...“
Baba za časak ućuta i pogleda u lice državnikovo: lice je to bilo ispunjeno nekim čudnovatim užasom: ukočene svoje oči je državnik upr'o na babu, pa u jedan mah dreknu:
„Moja mati!“
„Lažeš, nesretniče— viknu strahovi-tim glasom baba i baci iz svoje ruke njegovu. — „Ti nemaš majke ni oca, prijatelja ni druga, od danas će te se ceo svet odreći — bratoubico! Sina moga, a brata svoga ubio si, da bi se dopao onima, kod kojih si se nadao koristi od toga: njegov čist i svetao karakter obojima je bio na putu: on je propovedao ljubav, a ti mržnju: on je sastavljao ljude kao braću, a vi ste ih rastavljali kao dušmane; on ih je uvađao u raj, a vi u pako i — tvoja ga ruka ubi. Moj sin je poginuo od tvoje ruke, gadni bratoubico! Na tvojem je čelu žig Kajinov — proklet da si!“ — i podiže svoju suvu koštunjavu ruku u vis, kao da je htela sa neba da prihvati strahovitu osvetu i da je sruši sa svojom kletvom na glavu nesretnikovu.
Državnik se stropošta na svoju stolicu, a u isti mah uđe u kavanu sluga, javljajući, da su kola gotova. Pogledasmo: babe ne beše nigde, nestalo je na neobičan način, kao što se i pojavila. Posrćući podiže se državnik sa svoje stolice, pruži ruke prema nama, izgledalo je kao da je tražio oproštaja, ali se mi svi ustrašeno trgosmo dalje od njega: niko se od nas ne smede prihvatiti onog strahovitog dlana. Malo zatim kola se krenuše i izčezoše sa njim u pomrčinu.
*
* *
Posle tri dana čitao je svet u novinama, da se taj slavni i čuvevi državnik naprasno razboleo i da je umro. Hvalile su ga novine, da je bio koliko velikog položaja, toliko velikog i karaktera; govorile su, kako će se njegova pojava zabeležiti u istoriji kao jedna od najsvetlijih, jer je bio darovit državnik, vredan činovnik, pravičan starešina, a završile su ovavo: „Blago tebi, narode, u čijem se krilu ovakvi sinovi rađaju. Večna slava i hvala pokojniku!“
Nisam mogao a da ne uzdanem, vad sam to pročitao.
Istorijo, istorijo! znaš li ti, da će svet jednoga dana svratiti poglede svoje sa uvenčanih glava tvojih junaka i na njihove krvave dlanove?...
*
* *
O onoj čudnoj vračari niti što čuh, niti je videh više, ali sam mnogo razmišljao: ko je to bio? mati državnivova ili —
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.
|