Волшебни магарац/4

ПОЗОРИЈЕ 3.

ПОЗОРИЈЕ 3.

СЕЉАК (тарући очи), ПРЕЂАШЊИ.

СЕЉАК: Баш бог да прости, поштено се испава. Сад ми ваља кући. (Смотри ђака.) Шта је то? Ко те ту привеза?
ЈАКОВ: Судбина.
СЕЉАК: Шта је то судбина?
ЈАКОВ: Девојка, која људе донде вара док јој не падну у мрежу.
СЕЉАК: Гди је мој магарац?
ЈАКОВ: Ја сам.
СЕЉАК (смеје се): Мале су ти уши.
ЈАКОВ: Твоје су веће.
СЕЉАК: Дакле, велиш, ти си магарац. То је лепо. Него, гди је мој магарац?
ЈАКОВ: Ја сам твој магарац.
СЕЉАК: Слаб си, пребићу ти леђа. Него, чу ли, дечко, овде сам ја везао једно магаре, с овим истим уларом, што је теби о врату. Куд се он део?
ЈАКОВ: О, чича, теби су вечити путови непознати. Онај исти магарац, кога си ти толико мучио и кињио, коме ниси сламу на време давао, кога си на киши и снегу остављао, — онај исти магарац био сам ти ја.
СЕЉАК: Како то?
ЈАКОВ: Подигни високе твоје уши и саслушај моју повјест, пак ћеш о свему бити извештен. Ја сам од благородне фамилије, и из далека. Отац ми је врло строг био и зато се. наши поступци нису никако сложити могли. Истина, нисам ни ја баш најмирнији био, али његова строгост увелича мој несташлук сторично. Случи се једном да ја из дугог времена све пилиће с квочком заједно једним концем вежем. Кобац дође и однесе и квочку и пилиће. Сад ми се отац расрди, дозове једног који је као волшебник познат, и плати му скупо да ме у магарца претвори. Осам година опредјеле ми рок, гди ћу ја у виду магарца моју судбину оплакивати. И тако на несрећу моју и до тебе дођем.
СЕЉАК: Хм, хм! Шта ми наказива! Али, како се може човек у магарца претворити?
ЈАКОВ: О, чича! Ти си прост, Ниси читао Мразовићев Магазин за децу. Не у магарца, него у змаја и у аждају претвориће те, само ако оће. Моли се богу, да не паднеш у његове руке, јер можеш од мене закључити, шта скот страда.
СЕЉАК: Јест, богме: знаш, кад сам ти сломио ребро?
ЈАКОВ: И кад ми ниси дао јести, и кад си ме тукао буџом. А колико си ме пута опсовао!
СЕЉАК: Те јошт како. Знаш код оне воденице.
ЈАКОВ: Знам, и прочаја, и прочаја. Зато, чичо, ја те не могу пустити.
СЕЉАК: Него?
ЈАКОВ: Него, да идемо на суд. Ти, мене, од благородне фамилије, тако да злостављаш!
СЕЉАК: Синовче, ја нисам знао да си ти човек.
ЈАКОВ: Сад знаш, зато ајде на суд.
СЕЉАК: Прођи се суда, човече, шта сам ја крив?
ЈАКОВ: Ја и не кажем да си ти крив. То нека суд пресуди.
СЕЉАК: Ја, истина, да сам те тукао; али сам те тукао као магарца а не човека.
ЈАКОВ: Али сам у магарцу био ја. То ће суд извидити.
СЕЉАК: Знаш шта је, дијете! Да се ми оставимо суда и кавге; него ево да ја теби дам три дуката, па иди збогом.
ЈАКОВ: За све? То не може бити.
СЕЉАК: Зар ти је то мало?
ЈАКОВ: Помисли само, онолике муке! Други би одавно изгубио главу.
СЕЉАК: То јест; али промисли и ти, колико сам те пута омиловао. Колико сам ти пута и кукуруза давао. И да сам тео, могао сам те пустити да цркнеш од глади; за све ово ваљда и ја заслужујем благодарност од тебе. Зато прими ова три дуката, пак иди збогом.
ЈАКОВ: Чича, ти симе беседом својом сасвим тронуо. да видиш да сам и ја човек, ево ћу примити што ми дајеш. (Прими дукате.) Сад збогом.
СЕЉАК: Збогом, и опрости што сам те онако злоставио. Кукавче, што се ниси казао! Али још нешто. Чрез тебе сам мог магарца изгубио и јошт три дуката. Није право да и улар изгубим, зато, дечко, дај ми то натраг. Ја мислим да ти ниси улара имао, кад си магарцем постао.
ЈАКОВ: Нисам, чича; зато ево ти улар!
СЕЉАК: Ја идем мени другог магарца тражити. (Отиде.).
ЈАКОВ: Међер сам ја опет најпаметнији од моји другова. Јошт три дуката набавио. Али сад да видим гди су они и шта се с магарцем учинило. (Отиде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.