Volšebni magarac/4

POZORIJE 3.

POZORIJE 3.

SELjAK (tarući oči), PREĐAŠNjI.

SELjAK: Baš bog da prosti, pošteno se ispava. Sad mi valja kući. (Smotri đaka.) Šta je to? Ko te tu priveza?
JAKOV: Sudbina.
SELjAK: Šta je to sudbina?
JAKOV: Devojka, koja ljude donde vara dok joj ne padnu u mrežu.
SELjAK: Gdi je moj magarac?
JAKOV: Ja sam.
SELjAK (smeje se): Male su ti uši.
JAKOV: Tvoje su veće.
SELjAK: Dakle, veliš, ti si magarac. To je lepo. Nego, gdi je moj magarac?
JAKOV: Ja sam tvoj magarac.
SELjAK: Slab si, prebiću ti leđa. Nego, ču li, dečko, ovde sam ja vezao jedno magare, s ovim istim ularom, što je tebi o vratu. Kud se on deo?
JAKOV: O, čiča, tebi su večiti putovi nepoznati. Onaj isti magarac, koga si ti toliko mučio i kinjio, kome nisi slamu na vreme davao, koga si na kiši i snegu ostavljao, — onaj isti magarac bio sam ti ja.
SELjAK: Kako to?
JAKOV: Podigni visoke tvoje uši i saslušaj moju povjest, pak ćeš o svemu biti izvešten. Ja sam od blagorodne familije, i iz daleka. Otac mi je vrlo strog bio i zato se. naši postupci nisu nikako složiti mogli. Istina, nisam ni ja baš najmirniji bio, ali njegova strogost uveliča moj nestašluk storično. Sluči se jednom da ja iz dugog vremena sve piliće s kvočkom zajedno jednim koncem vežem. Kobac dođe i odnese i kvočku i piliće. Sad mi se otac rasrdi, dozove jednog koji je kao volšebnik poznat, i plati mu skupo da me u magarca pretvori. Osam godina opredjele mi rok, gdi ću ja u vidu magarca moju sudbinu oplakivati. I tako na nesreću moju i do tebe dođem.
SELjAK: Hm, hm! Šta mi nakaziva! Ali, kako se može čovek u magarca pretvoriti?
JAKOV: O, čiča! Ti si prost, Nisi čitao Mrazovićev Magazin za decu. Ne u magarca, nego u zmaja i u aždaju pretvoriće te, samo ako oće. Moli se bogu, da ne padneš u njegove ruke, jer možeš od mene zaključiti, šta skot strada.
SELjAK: Jest, bogme: znaš, kad sam ti slomio rebro?
JAKOV: I kad mi nisi dao jesti, i kad si me tukao budžom. A koliko si me puta opsovao!
SELjAK: Te jošt kako. Znaš kod one vodenice.
JAKOV: Znam, i pročaja, i pročaja. Zato, čičo, ja te ne mogu pustiti.
SELjAK: Nego?
JAKOV: Nego, da idemo na sud. Ti, mene, od blagorodne familije, tako da zlostavljaš!
SELjAK: Sinovče, ja nisam znao da si ti čovek.
JAKOV: Sad znaš, zato ajde na sud.
SELjAK: Prođi se suda, čoveče, šta sam ja kriv?
JAKOV: Ja i ne kažem da si ti kriv. To neka sud presudi.
SELjAK: Ja, istina, da sam te tukao; ali sam te tukao kao magarca a ne čoveka.
JAKOV: Ali sam u magarcu bio ja. To će sud izviditi.
SELjAK: Znaš šta je, dijete! Da se mi ostavimo suda i kavge; nego evo da ja tebi dam tri dukata, pa idi zbogom.
JAKOV: Za sve? To ne može biti.
SELjAK: Zar ti je to malo?
JAKOV: Pomisli samo, onolike muke! Drugi bi odavno izgubio glavu.
SELjAK: To jest; ali promisli i ti, koliko sam te puta omilovao. Koliko sam ti puta i kukuruza davao. I da sam teo, mogao sam te pustiti da crkneš od gladi; za sve ovo valjda i ja zaslužujem blagodarnost od tebe. Zato primi ova tri dukata, pak idi zbogom.
JAKOV: Čiča, ti sime besedom svojom sasvim tronuo. da vidiš da sam i ja čovek, evo ću primiti što mi daješ. (Primi dukate.) Sad zbogom.
SELjAK: Zbogom, i oprosti što sam te onako zlostavio. Kukavče, što se nisi kazao! Ali još nešto. Črez tebe sam mog magarca izgubio i jošt tri dukata. Nije pravo da i ular izgubim, zato, dečko, daj mi to natrag. Ja mislim da ti nisi ulara imao, kad si magarcem postao.
JAKOV: Nisam, čiča; zato evo ti ular!
SELjAK: Ja idem meni drugog magarca tražiti. (Otide.).
JAKOV: Međer sam ja opet najpametniji od moji drugova. Jošt tri dukata nabavio. Ali sad da vidim gdi su oni i šta se s magarcem učinilo. (Otide.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.