Вожду
Све или ништа
(Ибзен: Бранд)
Ми смо оставили под предачким кровом
Крв рођене крви, срце нашег срца
И за собом чули како земља грца
И пошли смо стазом незнаном и новом.
Но пошли смо с Тобом. Не питасмо стога,
Ни куда нас водиш, ни мучења чему,
Јер кад Господ зове, следује се њему,
А реч твоја за нас беше кô реч Бога.
Јер кроз крв си с нама брао бол и славу,
Делио си с нама наш чемер и сумор,
И јауке наше и стрепње и умор,
Вјерујући чврсто у десницу здраву.
Јер је твоја вера — не постати робом,
Вера наше деце је вјерују наше,
И зато нас к Теби звезде наде зваше:
Ми смо пошли с вером, јер смо пошли с Тобом.
И страх никад неће набрати нам веђе:
Ми смо пошли с Тобом. Јер истога трена
Знали смо куд води, још неутрвена,
Стаза којом ниси водио нас пређе.
Ми смо пошли путем којим север дува,
Ми смо пошли с Тобом у таму све дубљу,
Но, као Прометеј, уздижући зубљу,
Јер знали смо који аманет се чува.
И ту зубљу кад смо уздигли високо,
Осветлисмо крајње замагљене куте,
Да збуњени њоме демони заћуте,
Јер та светлост њино спржила је око.
...И коб, побеђена, те враћа бегунце
У рај, из кога је прогнала их јуче,
Јер и она дршће од њихове луче
Што у утроби јој сажиже младунце.
Изнели смо искру, а враћамо сунце.
1916-1917
