Владислав/20

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ

ПОЗОРЈЕ ПЕТО

ПОЗОРЈЕ ПЕТО

Смиљка (с малим жишком ступи), бивши.

СМИЉКА: Какви страх! Како тужно веје воздух у подземном овом месту. (Опазивши Ивицу, стане, и дуго гледа га, ништа не говорећи).
ИВИЦА: Смиљка!
СМИЉКА: Несрећни, шта си учинио? То ли је моја љубов, то ли је моје срце заслужило, да га смртним мачем уцвелиш?
ИВИЦА: Изли, Смиљко моја, сво срце на мене, изли, и одлакшај туги, несрећна девојко.
СМИЉКА: Несрећну је мене још мати моја родила. Несрећна сам ја, што никога на свету немам, несрећна, што сам срце злотвору куће моје поклонила, несрећна, што ме несрећа моја и овамо чак доведе.
ИВИЦА: Чуј ме, Смиљко, чуј сад и мога гласа.
СМИЉКА: Стани, Ивицо, није ово време за дуги разговор. Ти си моје срце присвојио, оно те и сад љуби, ал' се гнушава душа моја од тебе. Љубов моја теби свака блага жели, али правда иште да те нигда не видим. Свирепи, какву несрећу врже у ове девојачке прси. Много је она добра од тебе видела, још више чула. Ти си мога оца смрти опростио, несрећни сине, прекинуо си му прилику да те за то награди. Само теби једном дугује Радомир, и ево му кћи дође, да ти дуг плати. Устај, тамница је отворена, иди и сакри се од праведног мача; овим кључем растреси то тврдо гвожђе; бежи у шуме и планине, наоштрен је мач, да ти живот прекине.
ИВИЦА: Смиљко!
СМИЉКА: Иди, бежи! Једна је награда, да ме нигда не пожелиш, да ме нигда не видиш.
ИВИЦА: Вара те то твоје девојачко срце, ако мисли, да ћу ја као кривац побећи.
СМИЉКА: О Боже, сутра ћеш погинути!
ИВИЦА: Зар ја марим живети, кад ме Смиљка мрзи? Чуј ме, Смиљко, добра Смиљко, нисам ја оца твога убио.
СМИЉКА: Створитељу! И неистином хоћеш да обманеш несрећно срце моје.
ИВИЦА: Нећу, Смиљко моја; гром онога који разговор наш слуша, нек' се свали на главу моју, ако ми једна реч притворно излети. Кажи, шта би мене принудило, да отровну стрелу наоштрим? Краљ је мене као дете своје љубио, краљ је познавао нашу нежну љубов, и очиним је благословом с'изволио, да наклоност нашу светим браком утврдимо. Све је то краљ мени учинио, и учинио би и више, да су моје прси још какву жељу породити знале. Сам бих морао, Смиљко, о несрећи мојој радити, кад бих на убиство краља махнит помислио.
СМИЉКА: О, Боже! И опет се крваво дело у присуствију твоме догодило.
ИВИЦА: Догодило, Смиљко, јер је тако Владислав хтео. Знао је подли овај човек, да му Ивица неће опростити моћи, знао је, да неће круна бити дуговечна; јер чуј, Смиљко, Владислав је твога оца убио.
СМИЉКА: О Боже, шта чујем, мој стриц?
ИВИЦА: Ја ћу умрети, Смиљко, ти ћеш остати; видећеш, како ће овај вук беснити, док се само на престолу утемељи. Нигда се нису наша срца сљубити могла, нигда није једна жеља нас потпаљивала. Ја искрен, љубитељ правог пута; он лукав, притворан, газитељ свега што је добро и свето.
СМИЉКА: Несрећна мисли, куд си ме довела? Избављена једне туге у другу падам.
ИВИЦА: Падај, Смиљко, јер је земља пала. Ниједне душе нема, да је врага опрости.
СМИЉКА: Боже, зашто не издаде убицу свету при испиту? Зашто не издаде тајну, која срећу моју потреса?
ИВИЦА: Слаби невиност, Смиљко, и у неми гнушај прелази, кад порок бестидан пред очима гледа. Владислав ме убицом назива, кога сам мојим очима стрелу на Радомира управљати гледао. Камо јунака, кога неће ово потрести?
СМИЉКА: И тај Владислав хоће и тебе да упропасти. О, бежи, срећно је ово још доба. Стража поткупљена напустила је врата. Нико ти излазак неће узнемирити.
ИВИЦА: Шта желиш ти, Смиљко? Ивица срамно да бега?
СМИЉКА: О, није ово срам. Срам те сутра чека нз мртвачком губишту. Бежи, бежи!
ИВИЦА (ухвати је за руку): Смиљко, анђеле земни, ја да бегам, тебе да оставим? Зар не познајеш добро душу Владислава? Скупа му је ова глава, веруј ми, и полак би краљевине за њу дао, јер познаје у мени строгог осветника. Он ће пронаћи ко је мене ослободио, и јарост своју на тебе излити. Не могу бежати. Задовољно сад умирем, кад си ти о невиности мојој уверена. О, кратак је овај живот, Смиљко, протиче као летећи ветар; једно поштење само дуговечно траје. Остави ме, ја ћу утешен на губиште поћи.
СМИЉКА: О, ако Смиљку твоју милујеш, ако ти је душа Радомирова света, бежи, избављај себе; још ти неколико часова на услузи стоје.
ИВИЦА: Никада, Смиљко, никада ме нећеш видети, да те због мене у несрећи гледам. Живи како знаш, теши се, да Ивица невин умире, да је он само теби за љубов у тавници остао.
СМИЉКА (после кратког ћутања): Ивицо, сад ме нико уверити не може, да си ти оца могао убио. Обоје смо ми несрећни; теби мач, мени срам прети. Задовољимо се с тим, што су наша срца чиста и беспорочна. Не цвета за нас на овом свету срећа. Ти бегати нећеш, ја не могу твоју смрт жива прегорети. (Извади чашу с отровом). Ивица, у овом пехару лежи за нас утеха. Отров је овде, за слабе душе страшан, нама сладак и пријатан. Испи остатак, почем ја полак попијем, и оваковим поступком исмејмо јарост црног злотвора. (Принесе чашу к устима).
ИВИЦА (који је за руку ухватио): Стани, свирепа, шта си наумила? Оваковим ли мелемом ране Ивици превијаш?
СМИЉКА: Ти бегати не можеш, смрт твоју нећу очима да гледам. Или ако ти слабост забрањује чашу отрова јуначки попити, остаћу код тебе. Издаћу се за умишљеницу против мога оца. Нека и мене на губиште поведу, кад ти желиш јавно погинути.
ИВИЦА: Велика душо, која оца твога достојном се лравиш, о, зашто ниси место Владислава, да свет постидиш таквим преимућствима. Ја ћу ићи, Смиљко, твојој вољи за љубов, предаћу се срамноме бегању. Само ми се ти завери, сунце, да ћеш судбу моју увек верно делити. То ми само обреци, па ће ми рај бити непроходима шума.
СМИЉКА: Ја ћу до смрти само твоја бити. Ускори, рок је нашег састанка протекао.
ИВИЦА (загрли је): Добра душо, још Ивичина десница није малаксала. Скоро ће се затрести нагомилано оно зданије убице Владислава, пући ће као од стакла под снажним мојим мачем, и онда ће срећа и за нас можда процветати. (Отиде).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.