POZORJE PETO

Smiljka (s malim žiškom stupi), bivši.



SMILjKA: Kakvi strah! Kako tužno veje vozduh u podzemnom ovom mestu. (Opazivši Ivicu, stane, i dugo gleda ga, ništa ne govoreći).
IVICA: Smiljka!
SMILjKA: Nesrećni, šta si učinio? To li je moja ljubov, to li je moje srce zaslužilo, da ga smrtnim mačem ucveliš?
IVICA: Izli, Smiljko moja, svo srce na mene, izli, i odlakšaj tugi, nesrećna devojko.
SMILjKA: Nesrećnu je mene još mati moja rodila. Nesrećna sam ja, što nikoga na svetu nemam, nesrećna, što sam srce zlotvoru kuće moje poklonila, nesrećna, što me nesreća moja i ovamo čak dovede.
IVICA: Čuj me, Smiljko, čuj sad i moga glasa.
SMILjKA: Stani, Ivico, nije ovo vreme za dugi razgovor. Ti si moje srce prisvojio, ono te i sad ljubi, al' se gnušava duša moja od tebe. Ljubov moja tebi svaka blaga želi, ali pravda ište da te nigda ne vidim. Svirepi, kakvu nesreću vrže u ove devojačke prsi. Mnogo je ona dobra od tebe videla, još više čula. Ti si moga oca smrti oprostio, nesrećni sine, prekinuo si mu priliku da te za to nagradi. Samo tebi jednom duguje Radomir, i evo mu kći dođe, da ti dug plati. Ustaj, tamnica je otvorena, idi i sakri se od pravednog mača; ovim ključem rastresi to tvrdo gvožđe; beži u šume i planine, naoštren je mač, da ti život prekine.
IVICA: Smiljko!
SMILjKA: Idi, beži! Jedna je nagrada, da me nigda ne poželiš, da me nigda ne vidiš.
IVICA: Vara te to tvoje devojačko srce, ako misli, da ću ja kao krivac pobeći.
SMILjKA: O Bože, sutra ćeš poginuti!
IVICA: Zar ja marim živeti, kad me Smiljka mrzi? Čuj me, Smiljko, dobra Smiljko, nisam ja oca tvoga ubio.
SMILjKA: Stvoritelju! I neistinom hoćeš da obmaneš nesrećno srce moje.
IVICA: Neću, Smiljko moja; grom onoga koji razgovor naš sluša, nek' se svali na glavu moju, ako mi jedna reč pritvorno izleti. Kaži, šta bi mene prinudilo, da otrovnu strelu naoštrim? Kralj je mene kao dete svoje ljubio, kralj je poznavao našu nežnu ljubov, i očinim je blagoslovom s'izvolio, da naklonost našu svetim brakom utvrdimo. Sve je to kralj meni učinio, i učinio bi i više, da su moje prsi još kakvu želju poroditi znale. Sam bih morao, Smiljko, o nesreći mojoj raditi, kad bih na ubistvo kralja mahnit pomislio.
SMILjKA: O, Bože! I opet se krvavo delo u prisustviju tvome dogodilo.
IVICA: Dogodilo, Smiljko, jer je tako Vladislav hteo. Znao je podli ovaj čovek, da mu Ivica neće oprostiti moći, znao je, da neće kruna biti dugovečna; jer čuj, Smiljko, Vladislav je tvoga oca ubio.
SMILjKA: O Bože, šta čujem, moj stric?
IVICA: Ja ću umreti, Smiljko, ti ćeš ostati; videćeš, kako će ovaj vuk besniti, dok se samo na prestolu utemelji. Nigda se nisu naša srca sljubiti mogla, nigda nije jedna želja nas potpaljivala. Ja iskren, ljubitelj pravog puta; on lukav, pritvoran, gazitelj svega što je dobro i sveto.
SMILjKA: Nesrećna misli, kud si me dovela? Izbavljena jedne tuge u drugu padam.
IVICA: Padaj, Smiljko, jer je zemlja pala. Nijedne duše nema, da je vraga oprosti.
SMILjKA: Bože, zašto ne izdade ubicu svetu pri ispitu? Zašto ne izdade tajnu, koja sreću moju potresa?
IVICA: Slabi nevinost, Smiljko, i u nemi gnušaj prelazi, kad porok bestidan pred očima gleda. Vladislav me ubicom naziva, koga sam mojim očima strelu na Radomira upravljati gledao. Kamo junaka, koga neće ovo potresti?
SMILjKA: I taj Vladislav hoće i tebe da upropasti. O, beži, srećno je ovo još doba. Straža potkupljena napustila je vrata. Niko ti izlazak neće uznemiriti.
IVICA: Šta želiš ti, Smiljko? Ivica sramno da bega?
SMILjKA: O, nije ovo sram. Sram te sutra čeka nz mrtvačkom gubištu. Beži, beži!
IVICA (uhvati je za ruku): Smiljko, anđele zemni, ja da begam, tebe da ostavim? Zar ne poznaješ dobro dušu Vladislava? Skupa mu je ova glava, veruj mi, i polak bi kraljevine za nju dao, jer poznaje u meni strogog osvetnika. On će pronaći ko je mene oslobodio, i jarost svoju na tebe izliti. Ne mogu bežati. Zadovoljno sad umirem, kad si ti o nevinosti mojoj uverena. O, kratak je ovaj život, Smiljko, protiče kao leteći vetar; jedno poštenje samo dugovečno traje. Ostavi me, ja ću utešen na gubište poći.
SMILjKA: O, ako Smiljku tvoju miluješ, ako ti je duša Radomirova sveta, beži, izbavljaj sebe; još ti nekoliko časova na usluzi stoje.
IVICA: Nikada, Smiljko, nikada me nećeš videti, da te zbog mene u nesreći gledam. Živi kako znaš, teši se, da Ivica nevin umire, da je on samo tebi za ljubov u tavnici ostao.
SMILjKA (posle kratkog ćutanja): Ivico, sad me niko uveriti ne može, da si ti oca mogao ubio. Oboje smo mi nesrećni; tebi mač, meni sram preti. Zadovoljimo se s tim, što su naša srca čista i besporočna. Ne cveta za nas na ovom svetu sreća. Ti begati nećeš, ja ne mogu tvoju smrt živa pregoreti. (Izvadi čašu s otrovom). Ivica, u ovom peharu leži za nas uteha. Otrov je ovde, za slabe duše strašan, nama sladak i prijatan. Ispi ostatak, počem ja polak popijem, i ovakovim postupkom ismejmo jarost crnog zlotvora. (Prinese čašu k ustima).
IVICA (koji je za ruku uhvatio): Stani, svirepa, šta si naumila? Ovakovim li melemom rane Ivici previjaš?
SMILjKA: Ti begati ne možeš, smrt tvoju neću očima da gledam. Ili ako ti slabost zabranjuje čašu otrova junački popiti, ostaću kod tebe. Izdaću se za umišljenicu protiv moga oca. Neka i mene na gubište povedu, kad ti želiš javno poginuti.
IVICA: Velika dušo, koja oca tvoga dostojnom se lraviš, o, zašto nisi mesto Vladislava, da svet postidiš takvim preimućstvima. Ja ću ići, Smiljko, tvojoj volji za ljubov, predaću se sramnome beganju. Samo mi se ti zaveri, sunce, da ćeš sudbu moju uvek verno deliti. To mi samo obreci, pa će mi raj biti neprohodima šuma.
SMILjKA: Ja ću do smrti samo tvoja biti. Uskori, rok je našeg sastanka protekao.
IVICA (zagrli je): Dobra dušo, još Ivičina desnica nije malaksala. Skoro će se zatresti nagomilano ono zdanije ubice Vladislava, pući će kao od stakla pod snažnim mojim mačem, i onda će sreća i za nas možda procvetati. (Otide).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.