Виновој лози

Мило Јововић

Ти си стабло, које гријеш
Омрзнуте наше груди.
Ти веселиш, ти насмијеш,
Високо те ц'јене људи.

Па с тога баш криво није,
Што ме жеља к теби води;
Да изречем р'јечи двије
О кр'јепостној твојој води.

Чудне моћи у твом роду!
У њима је сила врућа,
Заслужују л'јепу оду
Плодоносна твоја прућа.

Двострука би жалост била,
Међу нама да те није;
И мене би туга свила,
Да ме винце не насмије.

Па вили још било право,
Кад позовем госте моје;
Да им с' водом речем: здраво!
А не с винцем рујне боје?

Плоди увјек лозо, плоди,
И весели срце наше;
Не допуштај никад води
Мјесто вина да ј' у чаше.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

У Бару (Црна Гора), 1895., Мило Јововић, „Словански свет “, број 11., у Трсту, 16. марта 1895., стр. 99.