Вила завађа браћу
0001 Рани мајка два сина малена,
0002 Све преслицом и руком десницом.
0003 Када их је мајка отхранила,
0004 Једнаке им коње набавила,
0005 Једнаке им хаљине скројила,
0006 Једнаке им пушке намистила,
0007 Па их шаље хитар лов ловити.
0008 Иду браћа прико поља равна,
0009 Туде су их виле угледале,
0010 Говорила вила старјешница:
0011 „Ко би ону браћу завадио,
0012 Ја би њему старјешинство дала
0013 Брез промјене за девет година.“
0014 Све су виле земљи погледале,
0015 Ал не гледа вила Магдалена,
0016 Већ говори својој старјешници:
0017 „Хоћеш дати своје старјешинство
0018 Брез промјене за девет година,
0019 Ја ћу ону браћу завадити.“
0020 Скочила се вила Магдалена,
0021 Од камења овце поградила,
0022 А од себе чобаницу младу.
0023 Када су је браћа угледала,
0024 Туде су се млада посвадила.
0025 Пејо вели: „Моја је дјевојка.“
0026 Нико вели: „Моја је дјевојка.“
0027 Узе Пејо ноже оковане,
0028 Удри Нику по свилену пасу.
0029 Како га је лако ударио,
0030 На ножу му срце извадио.
0031 Паде Нико у зелену траву,
0032 Узе Пејо чобаницу младу,
0033 Па ју меће за се на ђогата,
0034 Па он иде своме б’јелом двору.
0035 Кад је било на пол б’јела пута,
0036 То је њему нешто на ум пало,
0037 Па погледа за се на ђогата,
0038 Ал му нема чобанице младе.
0039 А он се је натраг повратио
0040 Па он пита свог брата Николе:
0041 „Мили брате, мореш приболити,
0042 Да ти носим свакакве мелеме?“
0043 „ „Могу знати, приболити не ћу
0044 Ајде мајци, па је разговори.“ “
0045 Кад је Пејо р’јечи разумио,
0046 Што му братац из траве говори.
0047 Он узима ноже оковане,
0048 Па удара себе у срдашце,
0049 Мртав паде у зелену траву.
0050 То се чудо на далеко чуло,
0051 За то им је мила мајка чула,
0052 Туде им је гробље поставила,
0053 Око њих је цв’јеће посадила,
0054 Висок борић и румену ружу.
0055 Мајка кука до својега в’јека.
