Вила Андосила и птица невидица
| Вила Андосила и птица невидица Писац: Јован Јовановић Змај |
Кад су виле на зборишту биле
У горице код своје водице,
У по ноћи под пуним мјесецом,
Упита их птица невидица:
„Је л’ вас која кад у цркви била?“
Све су виле једно говориле:
„Малена је и највећа црква,
Кубе ниско, а зидови т’јесни;
У цркву се не улази с крили,
А без крила на муци је вила.
Наш је олтар шири од ширина,
Наши крсти виши од висина;
Не да с’ чути, не да се видјети
Наше бдјење и наше јутрење.“
Ал’ говори вила Андосила:
„Чуј и мене, птицо невидицо,
Најмлађа сам, најзад имам гласа!
Кад заславе звона у недјељу,
Ја се млада крадем од сестара,
Свргнем крила кȃ да нисам вила,
Већ дјевојче, убого сироче,
Пак допратим протопоп-Недјељка
Од његова двора до мрамора,
До мрамора, прага црквенога,
Отуд слушам протово појање,
Свете р’јечи, којим ране л’јечи.
Кад докона хришћанску литургу,
Изилази протопоп Недјељко
Пак његова замирише душа;
Ја старину у руку цјеливам,
Он десницом мене благосиља,
А на мени нова крила расту.
Кад долетим у коло вилинско,
Све ме дру́ге и грле и љубе:
’Андосила, ала си нам мила!
Гдје си била те си тако мила?
А миришеш кȃ да рајем дишеш!’“
Извор уреди
- Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 353-354
|