Алекса Шантић

Крај стазице, сред травице,
    Пуне миља, пуне баја,
Гдје росице миљенице
    Показују невин-сјаја:

У ритама Вида сама,
    К'о тичица без свог јата -
Тужно сједи, болно гледи
    Јад јој срце обухвата.

Љубичица и ружица
    Котарица код ње мала;
Рузмарина, дивног крина,
    У китице савезала.

Пружила је, подигла је
    У ручици те милине;
Нити збори, нит' говори,
    Само гледи у висине...

А по стази св'јет пролази -
    Сред мирисног стиже краја,
Песму пјева, груди згр'јева,
    Нестаје му сваког ваја.

Ал' ни једно чедо б'једно,
    Око није погледало,
Нит' на лицу бољетицу
    Њему тужну прочитало:

"Помоћ, помоћ, св'јете, помоћ!...
    Болна ми је мила мати,
Нема санка, сваког данка
    Све то веће боље пати...

За парицу нај љубицу,
    И китицу крина мека;
За парицу нај ружицу, -
    Па да купим мајци л'јека...

Да ублажи, да оснажи
    С њим болане своје груди,
Па да гледа још свог чеда,
    Што се за њег мучи, труди...

А ја шта би', снага слаби'
    'Вако мала на св'јет била?
Кад би рака густог мрака,
    Моју мајку запљенила? -

Помоћ, помоћ, св'јете, помоћ!...
    Та не мени, сирочету; -
Мајка чека давно л'јека,
    Да ублажи бољу клету...

Зашто, људи, поглед туди
    Доље на ме не бацисте?
И парицу за ружицу
    Сирочету не пружисте?

Зар не знате, зар немате
    Дужност свету пред очима?
Зар у сјају, уживању
    Са срца се вашег снима?

Вршите је! Она све је!
    Плете в'јенац вашој глави!
Након ваше смртне чаше
    Она живи, а у слави!

На гроб сије, што вас крије -
    Свјетлост јој је вјечност права! -
Вршите је! Она све је!
    Спомен вашој глави дава!"