Вида
Крај стазице, сред травице,
Пуне миља, пуне баја,
Гдје росице миљенице
Показују невин-сјаја:
У ритама Вида сама,
К'о тичица без свог јата -
Тужно сједи, болно гледи
Јад јој срце обухвата.
Љубичица и ружица
Котарица код ње мала;
Рузмарина, дивног крина,
У китице савезала.
Пружила је, подигла је
У ручици те милине;
Нити збори, нит' говори,
Само гледи у висине...
А по стази св'јет пролази -
Сред мирисног стиже краја,
Песму пјева, груди згр'јева,
Нестаје му сваког ваја.
Ал' ни једно чедо б'једно,
Око није погледало,
Нит' на лицу бољетицу
Њему тужну прочитало:
"Помоћ, помоћ, св'јете, помоћ!...
Болна ми је мила мати,
Нема санка, сваког данка
Све то веће боље пати...
За парицу нај љубицу,
И китицу крина мека;
За парицу нај ружицу, -
Па да купим мајци л'јека...
Да ублажи, да оснажи
С њим болане своје груди,
Па да гледа још свог чеда,
Што се за њег мучи, труди...
А ја шта би', снага слаби'
'Вако мала на св'јет била?
Кад би рака густог мрака,
Моју мајку запљенила? -
Помоћ, помоћ, св'јете, помоћ!...
Та не мени, сирочету; -
Мајка чека давно л'јека,
Да ублажи бољу клету...
Зашто, људи, поглед туди
Доље на ме не бацисте?
И парицу за ружицу
Сирочету не пружисте?
Зар не знате, зар немате
Дужност свету пред очима?
Зар у сјају, уживању
Са срца се вашег снима?
Вршите је! Она све је!
Плете в'јенац вашој глави!
Након ваше смртне чаше
Она живи, а у слави!
На гроб сије, што вас крије -
Свјетлост јој је вјечност права! -
Вршите је! Она све је!
Спомен вашој глави дава!"