Већ је прошло пет вјекова
Већ је прошло пет вјекова
Од Косовског кобног рата,
Од кад Милош свој мач рину
По сред срца цар-Мурата.
Каза дјелом и јунаштвом
Вјерност своје домовине;
Каза како мр'јет је слатко
Кад се за њу славно гине.
Милош паде жртва роду,
Ал' мач његов оста цио,
Истим мачем до данас се
Душманима Срб светио.
Ах, тај мач је чудотворан
Он Србина штити свуда,
Кроз вјекове с њим се бори
И с њим ствара силна чуда.
С њим растура ропске тмине,
С њим раскида оков тешки;
С њиме чува слободицу
И свој мили род витешки.
Ој Србине, храбри сине,
Док је таби мога мача,
Устрајаћеш и твоја ће
Ноћ и сила бит најјача.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 5., у Сомбору, 1. марта 1905., стр. 68.