Велика недеља (драма у три чина)/2
II
ЈОКА, ПРЕЂАШЊИ
ЈОКА (Долази с поља, забринута): Јес’ ту, Иване?
ИВАН: Јесам, нано! Где си ти била?
ЈОКА: Била мало овде, у Андрије...
ИВАН: Шта кажу?
ЈОКА: Не казују добро! Забринули су се, сви су се забринули.
ИВАН: Што?
ЈОКА: Како што, дете, по богу?
ИВАН: Воде се борбе, то?... И јуче је тако било и прекјуче...
ЈОКА: Није јуче тако било! Кажу, доле друмом бега народ.
ИВАН: Који народ?
ЈОКА: Из села, оздо!
ИВАН (Отворио врата и гледа): Ама није, нано, преплашили те. Ено, види се одавде, промиче погдеко. Тако је и јуче било.
ЈОКА: Не види се одавде. Андрија је слазио на друм, па је видо.
ИВАН: Те шта вели?
ЈОКА: Вели, промичу рањеници...
ИВАН: Па то, рањеници... то може.
ЈОКА: И народ.
ИВАН: Па може, из тих села тамо, да се уклони чељад док прође борба.
ЈОКА: Веле, може и на нас доћи ред.
ИВАН: Неће они довде, задржаће их наши.
ЈОКА: Дај Боже!
ИВАН: Хоће богме. Знаш лане?
ЈОКА: Лане нису доходили овако близу.
ИВАН: Ако, вратиће их наши. Ако немаш друге бриге, нано, та брига нек те не гризе.
ЈОКА: А зар немам и друге? Ето од Радоја ни гласа, већ трећи месец, а ноћас сам га рђаво уснила. Јеси ли од јутрос што распитивао?
ИВАН: Јесам.
ЈОКА: Разабра ли што? Кажу, његов се пук борио код Београда, па, кад паде Београд, отад нико не зна где је. Говоре и овако и онако, али нико не зна.
ЈОКА: То си ми и јуче казао.
ИВАН: То толико, и ништа друго нисам могао чути. А велиш, Андрија слазио на друм, те вид’о и рањеници пролазе.
ЈОКА: Јес’.
ИВАН: Па ето да тркнем доле до друма!... Ко зна, може бити.... знаш, како је, рањеници могу што знати.
ЈОКА: Тркни, богме; ’ајде брже, па немој се забављати ако што чујеш.
ИВАН: Ево мене очас! (Оде).
|