Velika nedelja (drama u tri čina)/2
II
JOKA, PREĐAŠNjI
JOKA (Dolazi s polja, zabrinuta): Jes’ tu, Ivane?
IVAN: Jesam, nano! Gde si ti bila?
JOKA: Bila malo ovde, u Andrije...
IVAN: Šta kažu?
JOKA: Ne kazuju dobro! Zabrinuli su se, svi su se zabrinuli.
IVAN: Što?
JOKA: Kako što, dete, po bogu?
IVAN: Vode se borbe, to?... I juče je tako bilo i prekjuče...
JOKA: Nije juče tako bilo! Kažu, dole drumom bega narod.
IVAN: Koji narod?
JOKA: Iz sela, ozdo!
IVAN (Otvorio vrata i gleda): Ama nije, nano, preplašili te. Eno, vidi se odavde, promiče pogdeko. Tako je i juče bilo.
JOKA: Ne vidi se odavde. Andrija je slazio na drum, pa je vido.
IVAN: Te šta veli?
JOKA: Veli, promiču ranjenici...
IVAN: Pa to, ranjenici... to može.
JOKA: I narod.
IVAN: Pa može, iz tih sela tamo, da se ukloni čeljad dok prođe borba.
JOKA: Vele, može i na nas doći red.
IVAN: Neće oni dovde, zadržaće ih naši.
JOKA: Daj Bože!
IVAN: Hoće bogme. Znaš lane?
JOKA: Lane nisu dohodili ovako blizu.
IVAN: Ako, vratiće ih naši. Ako nemaš druge brige, nano, ta briga nek te ne grize.
JOKA: A zar nemam i druge? Eto od Radoja ni glasa, već treći mesec, a noćas sam ga rđavo usnila. Jesi li od jutros što raspitivao?
IVAN: Jesam.
JOKA: Razabra li što? Kažu, njegov se puk borio kod Beograda, pa, kad pade Beograd, otad niko ne zna gde je. Govore i ovako i onako, ali niko ne zna.
JOKA: To si mi i juče kazao.
IVAN: To toliko, i ništa drugo nisam mogao čuti. A veliš, Andrija slazio na drum, te vid’o i ranjenici prolaze.
JOKA: Jes’.
IVAN: Pa eto da trknem dole do druma!... Ko zna, može biti.... znaš, kako je, ranjenici mogu što znati.
JOKA: Trkni, bogme; ’ajde brže, pa nemoj se zabavljati ako što čuješ.
IVAN: Evo mene očas! (Ode).
|