Велика недеља (драма у три чина)/11
XI
КОЊАНИК, ПРЕЂАШЊИ
КОЊАНИК (Оздо): Је л’ то кућа Милошевића?
РОСА (Одвикује): Ово је!!
ЈОКА: Кажем ја, срце ми каже!
РОСА: Јес’, нас тражи!
ЈОКА: Претрнула сам жива... Бојим се да није рђав глас.
РОСА: Ех, није...
ЈОКА: Што би нас туђ човек тражио?
РОСА: Није, немој да слутиш.
КОЊАНИК (На маломе сеоском коњићу. Не сјахује већ остаје на вратима): Помози вам Бог!
ЈОКА: Бог ти помогао, војниче! Уђи благо нама.
КОЊАНИК: За послом сам, морам журити.
ЈОКА(Роси): Питај га: ја не смем.
РОСА: Је л’ од Радоја?...
КОЊАНИК: Јес’!
ЈОКА (Претрне): Шта је... да није зло?
КОЊАНИК: Није зло, добро је, поздравио све
Рањен јуче!
ЈОКА, РОСА: Рањен?
КОЊАНИК: Ништа није, лако, овде у руку...
ЈОКА (Дане): Нека му је срећна рана! (Роси) Дај војнику да се прихвати!
КОЊАНИК: Нека, журим!
РОСА (Устумарала се и налива): Уморан си, једну чашицу.
ЈОКА: А велиш није тешка рана?
КОЊАНИК: Није, мајко, није!
РОСА (Нуди га): За добре гласе!
КОЊАНИК: ’Ајде баш. За добру срећу! (Пије).
ЈОКА: А где је он?
КОЊАНИК: Пошо, али на ноге! Сад ће он! Сретосмо се на путу, па кад му рекох да ћу кроз село, а он ме замоли да се свратим. Вели, сврати мојима и поздрави им се: ни часа нека не часе него нека крећу за народом, стићи ћу их ја.
ЈОКА: Зар је тако зло?
КОЊАНИК: Зло, богме!
ЈОКА: Не може да одржите?
КОЊАНИК: Не, боме!
РОСА (Нуди га): Узми, војниче, још једну.
ЈОКА: Па вели да се макнемо?
КОЊАНИК: Поздравио се, вели да се не одвајате но са осталим народом.
ЈОКА: Гину ли наши?
КОЊАНИК: Гину?
ЈОКА: Много?
КОЊАНИК: Много! (Чују се топови). Ето, чујеш ли?
РОСА: Још једну, војниче!
КОЊАНИК: (Прихвати) Хвала вам.
ЈОКА: Хвала и теби.
КОЊАНИК: ’Ајде, останите у здрављу! (Испија). Морам да журим, носим наредбу.
ЈОКА: Ако ћеш на друм, удри овуда пречицом, пре ћеш избити.
КОЊАНИК: Је л’ овуда за кућом?
ЈОКА: Јес'!
КОЊАНИК: ’Ајд, у здравље!
РОСА и ЈОКА: У добро здравље!
КОЊАНИК: (Оде).
|