Velika nedelja (drama u tri čina)/11
XI
KONjANIK, PREĐAŠNjI
KONjANIK (Ozdo): Je l’ to kuća Miloševića?
ROSA (Odvikuje): Ovo je!!
JOKA: Kažem ja, srce mi kaže!
ROSA: Jes’, nas traži!
JOKA: Pretrnula sam živa... Bojim se da nije rđav glas.
ROSA: Eh, nije...
JOKA: Što bi nas tuđ čovek tražio?
ROSA: Nije, nemoj da slutiš.
KONjANIK (Na malome seoskom konjiću. Ne sjahuje već ostaje na vratima): Pomozi vam Bog!
JOKA: Bog ti pomogao, vojniče! Uđi blago nama.
KONjANIK: Za poslom sam, moram žuriti.
JOKA(Rosi): Pitaj ga: ja ne smem.
ROSA: Je l’ od Radoja?...
KONjANIK: Jes’!
JOKA (Pretrne): Šta je... da nije zlo?
KONjANIK: Nije zlo, dobro je, pozdravio sve
Ranjen juče!
JOKA, ROSA: Ranjen?
KONjANIK: Ništa nije, lako, ovde u ruku...
JOKA (Dane): Neka mu je srećna rana! (Rosi) Daj vojniku da se prihvati!
KONjANIK: Neka, žurim!
ROSA (Ustumarala se i naliva): Umoran si, jednu čašicu.
JOKA: A veliš nije teška rana?
KONjANIK: Nije, majko, nije!
ROSA (Nudi ga): Za dobre glase!
KONjANIK: ’Ajde baš. Za dobru sreću! (Pije).
JOKA: A gde je on?
KONjANIK: Pošo, ali na noge! Sad će on! Sretosmo se na putu, pa kad mu rekoh da ću kroz selo, a on me zamoli da se svratim. Veli, svrati mojima i pozdravi im se: ni časa neka ne čase nego neka kreću za narodom, stići ću ih ja.
JOKA: Zar je tako zlo?
KONjANIK: Zlo, bogme!
JOKA: Ne može da održite?
KONjANIK: Ne, bome!
ROSA (Nudi ga): Uzmi, vojniče, još jednu.
JOKA: Pa veli da se maknemo?
KONjANIK: Pozdravio se, veli da se ne odvajate no sa ostalim narodom.
JOKA: Ginu li naši?
KONjANIK: Ginu?
JOKA: Mnogo?
KONjANIK: Mnogo! (Čuju se topovi). Eto, čuješ li?
ROSA: Još jednu, vojniče!
KONjANIK: (Prihvati) Hvala vam.
JOKA: Hvala i tebi.
KONjANIK: ’Ajde, ostanite u zdravlju! (Ispija). Moram da žurim, nosim naredbu.
JOKA: Ako ćeš na drum, udri ovuda prečicom, pre ćeš izbiti.
KONjANIK: Je l’ ovuda za kućom?
JOKA: Jes'!
KONjANIK: ’Ajd, u zdravlje!
ROSA i JOKA: U dobro zdravlje!
KONjANIK: (Ode).
|