Вековни стражар

Вековни стражар Писац: Војислав Илић

Код просека древног града,

Где с тутњавом Вардар стиже,

К'о огромне развалине.

Под небо се стење диже.

На висове стења тога

Не достижу живи људи,

Ту једино дивља коза

Кроз урвине мрачне блуди. —

У подножју Вардар шуми

И високо баца пене,

И с тутњавом ломи вале

О вечите, хладне стене.

Ал' над висом, што се диже

Парајући магле плаве,

Живи један сведок стари

Српске снаге, српске славе,

Пет векова он стражари,

Без одмора и без смене,

Пет векова он стражари

С ове страшне, суре стене.

А тај вечни, сури стражар —

То је царски ор'о стари

Над суморним урвинама

Столећима што стражари.

Он облаке крилом туче

И огњене муње баца,

И кликтањем оглашава

Дивну славу праотаца.

И туђинац чује усклик,

Са висова што се хори,

И застрашен дуго блуди

По суморној, тавној гори.

А кроз кланце бурни Вардар

Са тутњавом баца пене,

И ломи се с мутним валом

О вечите, хладне стене.