Вековни стражар
Писац: Војислав Илић


Код просека древног града,

Где с тутњавом Вардар стиже,

К'о огромне развалине.

Под небо се стење диже.


На висове стења тога

Не достижу живи људи,

Ту једино дивља коза

Кроз урвине мрачне блуди. —


У подножју Вардар шуми

И високо баца пене,

И с тутњавом ломи вале

О вечите, хладне стене.


Ал' над висом, што се диже

Парајући магле плаве,

Живи један сведок стари

Српске снаге, српске славе,


Пет векова он стражари,

Без одмора и без смене,

Пет векова он стражари

С ове страшне, суре стене.


А тај вечни, сури стражар —

То је царски ор'о стари

Над суморним урвинама

Столећима што стражари.


Он облаке крилом туче

И огњене муње баца,

И кликтањем оглашава

Дивну славу праотаца.


И туђинац чује усклик,

Са висова што се хори,

И застрашен дуго блуди

По суморној, тавној гори.


А кроз кланце бурни Вардар

Са тутњавом баца пене,

И ломи се с мутним валом

О вечите, хладне стене.