Ванда/1
ЧИН ПРВИ
ПОЈАВА I
Храм бога Световида у дну шуме. Наприједа са обје стране камените сједиљке под дрветима. Десно од храма кладенац. Звече ловачки рогови. Богомил излази из храма.
БОГОМИЛ:
С ове стране звек рогова чујем;
То с'и данас Ванда у лов дигла,
Јер ничији други не би смјели
Да с' огласе у дубрави овој
Четвор-главом богу посвећеној. —
Чудна, дојста чудна женска глава!
Блажена је кад на коњу јури
И зв'јерове обара стријелом,
А нада-све кад се копљем мјери
Са момачким мишицам најчвршћим!
Откуд у ње таки дух? Ја мислим
Да је Перун с небеских висина
Испустио испод крила својих
Мушку једну душу, а та доље
У тијело дијевино пала.
То је, ништа друго. Па и нек је
Моја Ванда така; није ли је
Крак витешки зачео у крви
Сестре моје? не сједи ли она
На столици поноситих Леха?
И не треба да јој ко врлином
Дух надвиси.... Али срце, срце!
Ово опет трпјети не могу
Да остане дуже несавладано.
Краљевству је дужна насљедника,
И даће га... дати му га мора.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|