[Вала Богу, вала јединоме]
Вала Богу, вала јединоме,
Рани мајка два нејака сина,
Једно Ненад, а друго је Предраг.
Кад је Предраг мајци дораснуо,
Он побеже горе зеленике. 5
Хајдукује девет годин’ дана.
Кад је Ненад мајци дораснуо,
До свог коња и до бритке сабље,
Он отиде у гору зелену,
Хајдукова три године дана, 10
Ал’ је био мудар и паметан,
Међу друство био најстарији,
Другови га звали арамбашо.
Зажеле се своје миле мајке:
— О дружбино, верна подобна, 15
Врло сам се мајке зажелео,
Простирајте благо да делимо,
Да идемо сваки својој мајци.
Сво је друштво благо исипало,
Па се куну брате ил’ сестрице, 20
Да у њима више блага нема,
Ненад нема у чим да се куне,
Па се куне коња испод себе,
И куне се своје бритке сабље.
Па су онда благо поделили, 25
И одоше сваки својој мајци.
Седе Ненад с мајку да вечера
Сува леба и црвена вина.
„Не би тебе мајком називао,
Што не роди брата ’ел’ сестрицу 30
Да ја има у што да се кунем.
Насмеја се остарела мајка:
— А мој, сине, млађани Ненаде,
Мајка ти је брата породила,
По имеиу Предраг арамбашу, 35
А ти, сине, за њега не знадеш.
Кад је Предраг себи дораснуо,
Он побеже у горе зелене,
Ајдукује већ девет године.
— О старице, моја мила мајко, 40
Ти се спушти доле у чаршије,
Те ми скроји зелено одело,
Нек’ је оно са гором једнако.
— Ман’ се, сине, ако Бога знадеш,
Ти не можеш до њега отићи, 45
Тамо ћеш ми, сине, погинути.
Ненад мајку није послушао,
Па отиде доле у чаршију,
И он скроји зелено одело,
Па узима свога доброг коња, 50
И узима своју бритку сабљу,
Па он дође горе зеленике,
И запева танко гласовито:
— Ој планино, крвава крајино,
Ту ли ми је Предраг арамбаша, 55
Жеља ми је да се с њиме ставим,
Жеља ме је овде дотерала.
Ал' то чује Предраг арамбаша,
Па овако дружини говори:
— Почујте ме, моје друство драго, 60
На три места стражу поставите,
Ево иде незнана делија,
Ево иде горе зеленике,
Ни га би’те, ни га па мучите,
Какав да је, он је рода мога. 65
Кад је Ненад близо наишао,
Он повиче из грла белога:
— Чујте мене, браћо моја мила,
Врло ме је жеља попанула,
Да ја нађем брата арамбашу. 70
Прва га је стража пропустила,
И друга га стража пропустила,
Трећа га је стража задржала,
А млади се Ненад наљутио,
Сву је стражу редом уништио, 75
Уништио, коњем погазио!
Глас допаде Предраг арамбашу.
Кад дочује Предраг арамбаша,
За средину пушку уватио,
Па се једном буком заклонио. 80
Пуче пушка из горе зелене,
Па потреви Ненада јунака,
Испод грло, у срце јуначко,
Паде јунак на зелену траву.
Мртва глава, јунак проговара: 85
— Ој јуначе, из горе зелене,
Дабогда ти рука усунула,
Што не видо мог брата Предрага!
Кад је Предраг речи разумео,
Он дотрча до брата Ненада: 90
— А мој, брате, млађани Ненаде,
Можеш ли ми, млађан преболети?
— Не могу ти, брате, преболети!
То изусти и душу испусти.
Вади Предраг мача зеленога, 95
Распори се поред брата свога.
