[Vala Bogu, vala jedinome]
Vala Bogu, vala jedinome,
Rani majka dva nejaka sina,
Jedno Nenad, a drugo je Predrag.
Kad je Predrag majci dorasnuo,
On pobeže gore zelenike. 5
Hajdukuje devet godin’ dana.
Kad je Nenad majci dorasnuo,
Do svog konja i do britke sablje,
On otide u goru zelenu,
Hajdukova tri godine dana, 10
Al’ je bio mudar i pametan,
Među drustvo bio najstariji,
Drugovi ga zvali arambašo.
Zažele se svoje mile majke:
— O družbino, verna podobna, 15
Vrlo sam se majke zaželeo,
Prostirajte blago da delimo,
Da idemo svaki svojoj majci.
Svo je društvo blago isipalo,
Pa se kunu brate il’ sestrice, 20
Da u njima više blaga nema,
Nenad nema u čim da se kune,
Pa se kune konja ispod sebe,
I kune se svoje britke sablje.
Pa su onda blago podelili, 25
I odoše svaki svojoj majci.
Sede Nenad s majku da večera
Suva leba i crvena vina.
„Ne bi tebe majkom nazivao,
Što ne rodi brata ’el’ sestricu 30
Da ja ima u što da se kunem.
Nasmeja se ostarela majka:
— A moj, sine, mlađani Nenade,
Majka ti je brata porodila,
Po imeiu Predrag arambašu, 35
A ti, sine, za njega ne znadeš.
Kad je Predrag sebi dorasnuo,
On pobeže u gore zelene,
Ajdukuje već devet godine.
— O starice, moja mila majko, 40
Ti se spušti dole u čaršije,
Te mi skroji zeleno odelo,
Nek’ je ono sa gorom jednako.
— Man’ se, sine, ako Boga znadeš,
Ti ne možeš do njega otići, 45
Tamo ćeš mi, sine, poginuti.
Nenad majku nije poslušao,
Pa otide dole u čaršiju,
I on skroji zeleno odelo,
Pa uzima svoga dobrog konja, 50
I uzima svoju britku sablju,
Pa on dođe gore zelenike,
I zapeva tanko glasovito:
— Oj planino, krvava krajino,
Tu li mi je Predrag arambaša, 55
Želja mi je da se s njime stavim,
Želja me je ovde doterala.
Al' to čuje Predrag arambaša,
Pa ovako družini govori:
— Počujte me, moje drustvo drago, 60
Na tri mesta stražu postavite,
Evo ide neznana delija,
Evo ide gore zelenike,
Ni ga bi’te, ni ga pa mučite,
Kakav da je, on je roda moga. 65
Kad je Nenad blizo naišao,
On poviče iz grla beloga:
— Čujte mene, braćo moja mila,
Vrlo me je želja popanula,
Da ja nađem brata arambašu. 70
Prva ga je straža propustila,
I druga ga straža propustila,
Treća ga je straža zadržala,
A mladi se Nenad naljutio,
Svu je stražu redom uništio, 75
Uništio, konjem pogazio!
Glas dopade Predrag arambašu.
Kad dočuje Predrag arambaša,
Za sredinu pušku uvatio,
Pa se jednom bukom zaklonio. 80
Puče puška iz gore zelene,
Pa potrevi Nenada junaka,
Ispod grlo, u srce junačko,
Pade junak na zelenu travu.
Mrtva glava, junak progovara: 85
— Oj junače, iz gore zelene,
Dabogda ti ruka usunula,
Što ne vido mog brata Predraga!
Kad je Predrag reči razumeo,
On dotrča do brata Nenada: 90
— A moj, brate, mlađani Nenade,
Možeš li mi, mlađan preboleti?
— Ne mogu ti, brate, preboleti!
To izusti i dušu ispusti.
Vadi Predrag mača zelenoga, 95
Raspori se pored brata svoga.
