Бјежање
Чујте моје другарице,
ево нама споменице:
од зимушње офензиве
паметније народ живе,
боље воле партизане 5
јер видимо да нас бране,
за свој народ крвцу лију,
од душмана бране свију.
Ми смо зимус све бјежале,
ситну дјецу смо склањале 10
по свој Љупчи и по Збјегу,
све по леду и по снијегу.
Да нам не би партизана,
не би нама било стана;
нашла би нас чак прек’ света 15
фашистичка њушка клета.
А ја, као свака мајка,
носим свога малог Бранка,
а још с нама жена маса —
све избјегле испред паса — 20
с разговором дјецу воде:
'оће л' икад час слободе?
Ту пар дана патишмо се,
опет кући вратишмо се.
А кад доћи на кућишта, 25
не можемо наћи ништа;
од цијелога нашег села
само луга и пепела.
Све су ово стазе мале:
земунице су нам остале; 30
прем је у њој жита мало,
опет се је живит’ дало.
Дођоше два партизана,
нису јели већ два дана:
„Другарице, знам да ј' тешко, 35
можда имаш јести нешто?"
„Ево имам врућа леба
па одсјеци кол'ко треба.
Јед’те, друзи, ништа, ништа,
бом’ ће много тих фашиста 40
погубити тамо главе око
Лапца и Крбаве!"
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
