Бој на Косову
На Косову пољу широкоме,
густа се је тама подигнула,
баш уочи дана Видовдана,
небо се је чудно натуштило,
за облаке сунце се склонило, 5
и крваве зраке земљи шаље,
ко да слути велику несрећу,
што ће српски народ задесити;
гавранови над њиме лијећу,
и злогласне крике испуштају, 10
ко да жале за српскијем царством,
што ће сутра престат да постоји,
па крицима Бога призивају,
да у помоћ Србима пригкочи,
и мртвога Краљевића Марка, 15
да са Шарцем међу Турке дође,
не би ли их скупа отерали,
са српскога поља широкога.
Кад ујутру данак освануо,
двије су се силе судариле, 20
једна другу спржити мораде.
Лаб крвави жалосно жубори,
жуборећи као да нариче,
за својијем првим господарем,
види, тужан, јад што му се спрема, 25
да ће турским робом постанути,
да је српска сила потиснута,
од поганог племена турскога,
па текући обалама прича:
како ј храбро Милош погинуо, 30
погубивши старог турског цара,
а од руке Муратовог сина,
од проклетог младог Бајазита;
ал ће Милош доживотно живети,
слављен бити у српском потомству, 35
као симбол вере и јунаштва.
Још жалосно обалама прича,
како с други српски великаши,
часно своје погубили главе,
бранећ благо своје дедовине; 40
говори им о кнежевој смрти,
и његових девет милих шура,
и старога таста Југ Богдана,
о двојици храбријех Милана,
и другима силним јунацима, 45
што крв своју узалудно даше,
не могавши мајку сачувати,
од злобнога њена душманина;
још Лаб сетно помињаше Бранка,
што закасни са својом помоћи, 50
да покуша не би ли помого,
да се с муком дедовина спасе,
и куњаше, мада добро знаше,
да би залуд и он главу дао,
јер је срећа ратничка донела, 55
да се Турчин победом весели,
а Србија у црно завије.
