Бошњак
0001 Сехратлије добре коње хране,
0002 надају се љету и сеферу,
0003 љето прође ал’ сефера не би,
0004 сви су Турци коње продавали,
0005 али неће Сехратлија Мујо,
0006 него храни бијесна ђогата,
0007 од трећака до седам годинах
0008 и добра је коња одгојио,
0009 ал’ и блага доста похарчио,
0010 седам ћесах својих готовијех,
0011 а седам се задужио дуга,
0012 заложио куће и баштине.
0013 Ма да видиш велике невоље:
0014 нестаде му паре ни динара,
0015 нејма зашто купит ни сијена.
0016 Кад се јунак на невољи нађе,
0017 он старицу мајку дозиваше:
0018 "Додај мени узду са ђогата,
0019 ја ћу извест ђога у чаршију,
0020 те продати добра коња мога,
0021 не би ли ми бог и срећа дала
0022 да б’ се тешка одужио дуга,
0023 знам да главно уфатити нећу."
0024 Узе турчин ђога дебелога,
0025 ишћера га Мујо у чаршију,
0026 испод њега живиј огањ скаче,
0027 међу собом Турци бесиђаху:
0028 "Добра коња, а бољег јунака!"
0029 Ал’ бесједе хоџе и хаџије,
0030 љто су Мују благо узајмили:
0031 "Залуду је и коњ и јунаштво,
0032 дужан нам је седам ћесах блага,
0033 дао нам је кућу и баштину,
0034 да их никад откупити неће."
0035 А то чуо силан Сехратлија,
0036 зао јунак бјеше од укора,
0037 те је њему љуто жао било,
0038 мало лакше него мртва глава,
0039 невесело коња натраг врати,
0040 а кад дође у бијеле дворе,
0041 старица му бесједила мајка:
0042 "Што је, сине, ако бога знадеш?
0043 Што си тако невесело љуто?
0044 Ал’ ти није по вољи ђогине,
0045 ал’ ти коњу муштерије нејма?"
0046 Све јој право по истини каже,
0047 ма га стара мајка разговара:
0048 "Небој ми се, моје мило д’јете!
0049 Бог ће нама помоћ’ акобогда."
0050 У ријечи коју бесјеђаху,
0051 ал’ ето ти царев капиџија,
0052 носи Мују царева фермана.
0053 Ферман учи силан Сехратлија,
0054 ферман учи, а сузе пролива,
0055 питала га остарјела мајка:
0056 "Што је, синко, огњем изгорјела,
0057 те је тако жалостиво љуто?
0058 Је ли сине књига од мејдана?"
0059 "Није, мајко, књига од мејдана,
0060 камо среће од мејдана да је,
0061 нег’ је ферман од честитог цара,
0062 брж’ ме царе у Цариград зове.
0063 А бога ми, моја стара мајко,
0064 ђогу су ми плоче одлећеле,
0065 па га зашто потковати нејмам,
0066 а некмоли хашлук до Стамбола."
0067 То кад чула Мустафина мајка,
0068 имађеше дукат о гроцу,
0069 откиде га па га Мују дава:
0070 "На ти, сине, те поткуј ђогата
0071 и ето ти хашлук до Стамбола!"
0072 Још га мајка дивно благосиља:
0073 "Ајде збогом, моје чедо драго!
0074 На путу ти добра срећа била."
0075 Оде Мујо бијелу Стамболу.
0076 А да видиш силна Сехратлије,
0077 како Мујо добро дукат штеди,
0078 на дан пару вина и духана,
0079 о том, брате, до Стамбола дође,
0080 а кад дође на Стамбол-капију,
0081 на шедрван водицу студену,
0082 ту находи лијепу ђевојку,
0083 воду точи а сузе прољева,
0084 но њу пита силни Сехратлија:
0085 "Што је теби, лијепа ђевојко,
0086 те ти тако сузе пролијеваш?"
0087 Срдито му бесједи ђевојка:
0088 "Прођи ме се, незнан Сехратлија!
0089 Ако плачем јест ми и невоља,
0090 бог убио цар-Отмановића,
0091 те је царе игру заметнуо,
0092 па ђевојке меће на кошију,
0093 ми остале за бабом сиротне,
0094 у зо час се родиле лијепе,
0095 двије нас је досле поставио
0096 на кошију, на јуначку игру,
0097 ко утече на коњицу брзу,
0098 пак утече црни Арапине,
0099 црни Арап из Арабистана,
0100 на његовој сурој бедевији,
0101 благо носи, а ђевојке води,
0102 па им љуби на срамоту лице.
0103 Сјутра мене меће на кошију,
0104 а какав је црни Арапине,
0105 од јада га ни гледат не могу,
0106 а некмоли с јадом га љубити,
0107 још је Арап из туђега царства,
0108 у цара се наћ’ јунак не море
0109 да утече црном Арапину,
0110 него неђе там’ у Босни кажу
0111 силенога Сехратлију Мују
0112 и у њега вилена ђогата,
0113 за њ’ је царе ферман оправио,
0114 па га не би, да га бог убије"!
0115 У цара ће сјутра трка бити,
0116 и мен’ јадну мећу на кошију,
0117 а дако би утек’о Арапу."
0118 Ма јој Мујо ’вако бесједио:
0119 "Ево, борме, Мује и ђогата!"
0120 Кад то вид’ла лијепа ђевојка,
0121 из руках је воду оставила,
0122 целива га у скут и у руку,
0123 добру ђогу гриву и копито,
0124 бога моли, овако говори:
0125 "Е дабогда и сви божји свеци,
0126 да утечеш црном Арапину,
0127 и да мени суђен будеш, Мујо!
0128 Него, Мујо,а ко знаш за бога,
0129 немој ићи цареву сарају,
0130 него ајде у пјану механу,
0131 пијде вина, а пази ђогина,
0132 упут нађи једног каурина,
0133 дукат подај, жалити га немој,
0134 нек ти ђога до јације вода,
0135 јер је коњиц трудан и уморан,
0136 положи му зоби и сијена,
0137 и ужди му четири свијеће,
0138 пази коња ако знаш за бога,
0139 е дабогда те ми будеш суђен!"
0140 Ал’ ђевојци Мујо бесједио:
0141 "Ја ти нејмам паре ни динара,
0142 нити зашто купит и сијена,
0143 а некмоли дукат за водање!"
0144 Ал’ да видиш среће у јунака,
0145 цура ђердан са гр'оца скида
0146 у коме је пет стотин’ цекинах:
0147 "Ето теби хашлук, Сехратлија!
0148 Пази коња и не штеди вина,
0149 а кад сване ја ћу теби доћи,
0150 те ћу за све харчеве платити."
0151 Кад се Мујо добави цекинах,
0152 одгна коња пред пјану механу,
0153 с коња спаде, каурина нађе,
0154 те му даје два дуката жута
0155 да му ђога до поноћи вода,
0156 од поноћи зопцу и сијено,
0157 још око њег’ уждио свијеће,
0158 а он крха вино изобила.
0159 Истом свану, ето ти ђевојке,
0160 Мују носи дванаест цекинах:
0161 "Мај ти, Мујо, те свој харач плати,
0162 ја бих с тобом и још бесједила,
0163 али упут идем на кошију."
0164 Јако, брате, изишла ђевојка,
0165 стаде јека кроз Стамбол сокака,
0166 док ето ти црна Арапина
0167 на његовој шајци бедевији.
0168 Како Арап дође пред механу,
0169 он осједе своју бедевију,
0170 па не тражи ко ће му је водат,
0171 нег’ јој баци дизгин на јабуку,
0172 сама му се по Стамболу вода.
0173 Арап иде у пјану механу,
0174 па говори крчмарици младој:
0175 "Дајдер ми се вина напојити,
0176 и сада ти ништа платит нећу!
0177 Идем часом цару на мејдана,
0178 па кад дођем платићу ти вино."
0179 А кад чу то Сехратлија Мујо,
0180 па се скочи на ђогата свога,
0181 оћера га цареву сарају,
0182 цареве га угледале страже,
0183 своме цару на муштулук трчу:
0184 "Муштулук нам, наш честити царе!
0185 Ето Мује и води ђогата,
0186 који ћ’ утећ’ црном Арапину."
0187 Сви рекоше: "Хоће акобогда!"
0188 Колико је цару мило било,
0189 даје њима небројице благо,
0190 на рукам’ га пред цара износе.
0191 Смјерно Мујо цару селам дава,
0192 па га љуби у скут и у руку,
0193 и серџаду на чем царе клања,
0194 а љепше га царе дочекује:
0195 "Добро дош’о, моја права слгуо!
0196 Јеси ли се, сине, уморио?"
0197 У ријечи коју бесјеђаху,
0198 ал’ ето ти црног Арапина
0199 на његовој танкој бедевији.
0200 Колико је Арап осилио,
0201 копјем цару у прозор удара,
0202 на пенџеру срчу поломио
0203 и овако цару говорио:
0204 "На мејдан ми, ол’ ми ну дај благо!
0205 Дајдер, царе, благо и ђевојку,
0206 уз ђевојку четири робиње!"
0207 То је цару љуто жао било,
0208 Арапа би давно изгубио,
0209 ал’ је царе своју ријеч дао:
0210 ко утече на коњицу брзу -
0211 злато носи, а води ђевојке,
0212 пак се царска ријеч не пориче,
0213 нег’ овако Мују бесједио:
0214 "Мореш ли се поуздати, слуго,
0215 у твојега ђога од мејдана
0216 да утечеш црном Арапину,
0217 честита ћу тебе учинити?"
0218 "Могу, рече, царе, акобогда!"
0219 Царе Мују хаир-дову дава:
0220 "Хајде збогом, моја права слуго!
0221 Душмани ти под ногама били,
0222 к’о ђогату чавли и поткове!"
0223 Сви рекоше лали и везири:
0224 "Иншала ће наш утећи Мујо
0225 и однијет мејдан Арапину!"
0226 Отидоше у поље Стамболско
0227 у коме је три сахата хода,
0228 а кад сила коњска изврвјела,
0229 сама хата има пет хиљадах,
0230 три хиљаде, брате, бедевије,
0231 а парипим’ ни броја се не зна.
0232 Међу собом Турци бесједише:
0233 "Погл’ај, брате, махнита Бошњака,
0234 куд он води клемпаста ђогата?
0235 Кад потече коњска сила сада,
0236 свега ће га плочам’ разнијети!"
0237 Други веле: "Нека иде, брате,
0238 и тако ће плоче полијетат,
0239 нека плоче за њим’ купи страга,
0240 море коња коват за годину
0241 да не строши паре ни динара."
0242 А то слуша Сехратлија Мујо,
0243 бога моли, а ништа не збори.
0244 Кад рекоше, онда потекоше,
0245 понајпотље Мујо пушта ђога,
0246 да не реку да је пријевара,
0247 да не буде међу војском кавга.
0248 Два сахата заједно трчаше,
0249 а кад било у трећем сахату,
0250 истиште се пуста бедевија,
0251 за њом Мујо натиште ђогата,
0252 ђе је стиж, онђе је и прође.
0253 Ал’ да видиш пусте бедевије,
0254 колико је учна за мејдана,
0255 главу вргла на сапи ђогату,
0256 по сахата заједно трчаше,
0257 ни узмиче ни примиче, пуста.
0258 Кад се Мују додијало било,
0259 ондај ђога удри бакрачлијом,
0260 те остави суру бедевију,
0261 ал’ враг учи црна Арапина,
0262 те Арапин иза гласа виче:
0263 "Сехратлија, бог да те убије!
0264 Ти већ видиш да си утекао,
0265 не сакати добра коња твога,
0266 кога бржег у два царства нејма.
0267 Ето т’ ђогу плоча полећеле
0268 па му лије крвца из копитах."
0269 Жао Мују добра коња свога,
0270 сјаха с коња, ноге му подиже, -
0271 ни клинац му није полетио,
0272 ал’ далеко Арап одмакнуо,
0273 још је даље хача бедевијче,
0274 кубурлија не би дотурила,
0275 а нејма му него по године
0276 за њ’ Арапу Стамболије дају,
0277 карагрошах пет стотинах одма’,
0278 црни Арап не да од хиљаде.
0279 Кад се Мују даде погледати,
0280 тер је царев чадор угледао,
0281 ђе га гледа сам честити царе
0282 и његови лали и везири,
0283 и остала сва господа царска,
0284 то се Мују јадно учинило,
0285 па потеже троструку канџију,
0286 он удара с обје стране ђога,
0287 баш од кука до стражњега чукља.
0288 Колико га лахко ударио,
0289 три крвава остајаху трага:
0290 "Ха ђогате, црн ти образ био!
0291 Камо моје седам ћесах блага,
0292 камо ли ми, болан, седам дуга,
0293 то л’ ме никад одужити нећеш?"
0294 Кад се ђого слеже по земљици,
0295 бакрачлије црну земљу стружу.
0296 Ко гледаше свак се кунијаше:
0297 "Та богме су крила у ђогина!"
0298 Брже стиже црна Арапина,
0299 ђе га стиже, ту г’ и оставио.
0300 Опет Арап иза гласа виче:
0301 "Под тобом се седло разломило,
0302 пукли су ти ибришим-колани!"
0303 Види Мујо да је пријевара,
0304 пак Арапа ништа не обада,
0305 нег’ утече на дугу мејдану,
0306 селам даде, а ж ђогина спаде,
0307 а скочи се лијепа ђевојка
0308 те Турчину коња прифатила,
0309 па га вода, по гриви га љуби,
0310 те му љуби гриву и копито.
0311 У то доба Арап на кобили
0312 па дофати везену шишану
0313 те шишаном добро запалио,
0314 уби, брате, ђога Сехратлијна,
0315 ђого цикну, а паде у траву.
0316 А то гледа Сехратлија Мујо,
0317 млого му је коња жао било,
0318 није лакше него мртва глава.
0319 Мисли Мујо што ће од живота,
0320 а у туђу земљу запануо,
0321 пак он нејма свога емшерије
0322 који би му био у невољи,
0323 па му наум на јунаке старе,
0324 на Бошњаке старе витезове:
0325 "Та боље је погинут јуначки,
0326 нег’ срамтоно живјет на свијету!"
0327 Па докопа брешку по каишу,
0328 своју брешу од образа пали
0329 те Арапа својски погодио -
0330 у повије међу очи двије.
0331 Пукло му је чело на четверо,
0332 ни жива га земља не шчекала.
0333 Ал’ се Мујо препануо љуто,
0334 што учини пре’ довлетом самим:
0335 "Сад ће мене царе изгубити!"
0336 Ал’ то цару млого мило било
0337 ђе утече и уби Арапа,
0338 па му метну хоџе и кадије,
0339 нека суде силну Сехратлији,
0340 ал’ му добро бјеху осудили:
0341 дадоше му лијепу ђевојку,
0342 уж ђевојку три товара блага,
0343 а уз благо четири робиње,
0344 нек га служе у оџаку своме,
0345 и даше му суру бедевију,
0346 и намета хаче бедевијче,
0347 сад га царе преда се дозива:
0348 "Шта ћеш, Мујо, да те цар дарива?"
0349 Али Мујо цару говорио:
0350 "Султан царе, огријано сунце!
0351 Имао сам седам ћесах балга,
0352 а седам сам задужио дуга,
0353 заложио куће и баштине,
0354 не зову ме силни Сехратлија,
0355 нег’ ме зову дужни Мујо-баша:
0356 "Никад нам се одужити неће?"
0357 Све сам, царе, за ђога схарчио,
0358 а сада сам ђога изгубио.
0359 Него, царе, тако ти Курана,
0360 одужи ме, не тражим ти друго?"
0361 На тому се царе насмијао:
0362 "Ево т’, Мујо, седам ћесах блага,
0363 мај ти, синко, те с’ одужи дуга,
0364 а ево ти седам готовијех
0365 за јунаштво што си учинио,
0366 још ти ево на Босни везирство
0367 без промјене за твога живота,
0368 и ево ти и војске и хазне."
0369 Оде Мујо у Босну поносну,
0370 здраво дође двору бијеломе,
0371 и у двору здраво мајку нађе,
0372 па га мајка грли и целива:
0373 "Добро дош’о, моје чедо драго!
0374 Јеси ли се, сине, уморио?
0375 Јеси ли ми здраво путовао?"
0376 "Здраво сам ти, моја мила мајко!
0377 Ал’ сам, мајко, изгубио ђога."
0378 Јуначки му мајка бесједила.
0379 "Здраво, сине, твоја глава била,
0380 ти ћеш коња бољег добавити?"
0381 "Ал’ сам, мајко, на Босни везиром."
0382 А кад њега мајка разумјела,
0383 поче свога сина заклињати:
0384 "Проклета ти моја храна била,
0385 ако нећеш сваком судит право,
0386 сиромаху и сиромашици,
0387 знаш ли, синко, ми како смо били?"
0388 Зове Мујо хоџе и хаџије
0389 те им враћа седам ћесах блага:
0390 "Нај то вама, хоџе и хаџије!
0391 Ви вељасте никад платит нећу,
0392 и звасте ме дужни Сехратлија,
0393 ни коња ми потковат нешћасте,
0394 а сад Мујо - на Босни везире,
0395 а нијесам дужни Серхатлија!"
0396 Они му се, брате, поклонише,
0397 поклонише до земљице црне.
0398 Мујо пође везироват Босни,
0399 и одкад је Босна настанула,
0400 није таки везир постануо,
0401 свак му бога за здравје мољаше,
0402 сиротињи понајбољи бјеше,
0403 и сада га она благосиља,
0404 ка Кулина негдашњега бана.
