Болник
У тихо, мирно доба, кад анђô санка лијета
И нечујно крилом шуми повише грешна свијета,
Кад циглог гласа нема да се откуда чује,
У соби болник сједи самцат, у тихом миру,
И ослабљеном руком он жељно грли лиру,
Лагано жице дира и жице складно брује
Као анђелски хор.
Ал' какав шум прохуја? - Гле! "Под вијенцем мирисни' ружа"
Пред болника блиједа са неба анђô слети
И благо зборит поче та неба чиста душа:
"Чуо сам твоју лиру; пјевô си пјесму среће,
Њом дизô народ свети,
И твоја душа није нигда за тугу знала,
Ал' судба, ето, хоће да ти почупа цвијеће;
Ја сам анђео туге и жалим тебе млада".
То рече, а суза чиста му с ока кану.
Сад ближе болнику ступи, у складне жице дирну,
И лира тужно забруја кроз тиху поноћ мирну.
Ал' болник снагу скупи, па живом ријечи плану:
"Та зашто звуци туге да теку с моје лире?
Српске сам крви ја!
Па и облаци нек се по моме небу шире,
Виш' моје младе главе; душа ми нема страве,
У њојзи нада сја.
Пјеваћу пјесме оне које са душе гоне
Милог ми рода плач.
Не, тужити нећу! Кô тврда, јака стијена,
Завичаја ми милог сносит ћу бола јад, -
Ја нисам слаба жена!
Хладно ћу, ако треба, дочекат смрти мач!"
И на те живе зборе вину се анђô горе.
А с црквице мало звоно навијести почетак данка,
И сунце златно грану. Из чудног тог санка
Трже се болник млад.
У Дубровнику, 29. децембра 1889.