Божји људи/III Љубав и наза
| ◄ II Манасије | XXI | IV Таја ► |
Иза гробља, до реке, живела је она. Испочетка у рупи, доцније начинила колибу. И сваким даном је све више и више покривала. Час сушеним корењем дувана, час прућем, трњем, цреповима или земљом... како је где нашла и стигла. Била је вредна. Сви су се просјаци ње бојали. Нарочито на гробљу. Тамо им је била као нека домаћица. Уређивала их је, пазила да ко чије место не заузме. Нарочито је терала оне друге, богате, просјаке који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и тестије за прошење. Наза их је терала. Чак се и тукла с њима. Зато су је остали просјаци и волели.
А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде. Али како је тај газда хтео да силује, то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши, и више није хтела да служи, већ почела да проси. Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа. Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата, те јој се не види та нарасла гуша, изгледала је доста лепа. А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави, бели зуби. Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана. А њене босе ноге нису биле као у других просјака разпуцане, прашњиве, већ увек опране, мале, хитре... Била је толико чиста, примамљива да чак и неки варошани почели око ње да обилазе. Али она од њих је бежала као луда. Ни новац, ништа није хтела да прими.
А изгледало је, да је од свих заволела неког Љубу, просјака, који је вечито лежао и спавао. Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију. Погледа истина блесастог али некако упорног, пркосног. Он је вечито, готово гô, у некој дугачкој, пртеној кошуљи, само спавао и лежао. Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело. Увек је ишао у тој дугачкој, пртеној кошуљи коју нити је прао, нити свлачио док је не поцепа.
Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке, пуне ноге и наслони се. Ако му ко удели — добро, ако не — ништа. Лежи једнако. А откада почела она, Наза, да му од свога одваја и даје, отада још мање је просио а још лење, упорније лежао.
И Наза му је заиста давала. Али да не би пало то у очи код осталих просјака, она би га прво корела да седне негде истакнутије где може штогод да се напроси а не тако, у крај, где га нико не види.
Али кад он Нази од лењости не би ни одговорио, тад би она узела његову торбу и метнула по ред своје, ма да би просјаци — поред свега што су се ње бојали — почели онда да се подгуркивају. А саката и језична Вела дигла би тада главу, и наслоњена пазухама о штаке, почела би високо, на слогове да муца... тобож као да правда; брани Љубу што неће да проси.
— Па што тражи да се мучи, да проси? Кад етете те ете... — мучила би се она да одједном целу реч изговори — ете има сестру. — И ту реч „сестру“ иронично би нагласила. Старци би се онда искашљивали, други окрећали од Назе, намигивали. А Наза, од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му пред свима, на очиглед, одваја од онога што је за себе напросила, и њему да даје.
Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори од препојавања, она стала пред њим.
— Које добро, Назо? — упитао је он.
Она га погледала, уплашила се и хтела да побегне али се опет, збуњено, вратила.
— Ете... — почела да муца.
— Па шта? — храбрио је попа.
— Хоћу да се удадем.
— За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује.
— За Љубу...
Поп поче да се шали:
— Како за Љубу?
Она, од стида, ћутала.
Он почео и даље да се шали.
— Па добро, добро Назо. Па, је ли те Љуба воли? Воли ли те он?
Наза од стида, збуњености, почела да поцупкује, премешта се с ноге на ногу и угушено, тихо, да одговара:
— Хоће и он.
Како хоће? — почео поп да се јаче шали. — Па је ли ти рек’о, казао: да те воли.
Наза, од стида, једва је одговарала.
— Није ми то рек’о, али знам. Хоће ме. — И почела да наводи доказе. — Ете, још од кад га ја чувам, раним. Све ја за њега радим, дајем му и он једе, узима, прима. Воли ме.
— Па добро, добро, узмите се. Ко вам брани? — прекину је поп одобровољен том њеном љубављу.
Али Наза још збуњеније наставила:
— Е, али ја искам да се венчам. Хоћу у цркву као и сви други.
Попа се, одједном, збунио и унезверио, али опет окренуо на шалу.
— Е, па добро, добро. Али знаш, да за то треба пара. И то много. Имаш ли ти толико новаца?
— Имам. Скупила сам нешто. — Радосно га дочекала она.
— Па донеси. Да видим.
И она, весела, отрчала колиби. Брзо се вратила с новцем који је извукла испод земље у разним завежљајима... Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио. И није знао шта да јој каже.
А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор.
Он скупио новац, задржао га код себе и рекао јој:
— Е сад добро. Паре нека стоје код мене. А ја ћу да пишем владици и чим он одобри, венчаћу вас.
Она радосно, збуњено као свака испрошеница, пришла да му целива руку, али он је, грозећи се, одбио.
— Нека, жива била. Иди сад.
Она пошла. Али се опет вратила.
— А ако ли да се спремам?
— Шта?
— Па не ли дâр? Ете за тебе што ћеш да нас венчаш. Па за кума, старојка... бошчалуке, и друго што треба.
Попу дошло још више неугодно слушајући оно: црква, кум а гледајући је онако искрпљену, с торбом. Зато да би угушио смех он јој руком одобрио и отпустио је.
Али од владике никако не долазило одобрење. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он сети ње и каже јој ако је што од владике дошло.
Али од владике не долазило. А међутим, долазила зима. За себе се Наза није бојала већ за њега, Љубу. Јер око гробља и у вароши није имао где да спава. И као сваке зиме тако и сад хтео да иде у какво село и да тамо у слами по шталама лежи, презими, али га она није пуштала. Знала је: да какав је он, па ако наиђе на какву добру кућу, где ће да га пусте у шталу и да му дају само по комад хлеба, да, какав је лењ, више отуда не би се ни вратио овамо, у град. А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача. Љуба, истина, није се тужио, али сав, онако гô, у кошуљи, најежен од зиме и, као у инат, само је још више лежао и по некога распитивао за какво село. Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији.
— Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред капије чека га, боса тапка по снегу и пиљи у њега кад га види. Чека, кад ће да јој каже да је од владике дошло да се венчају. — Кад дође од владике, ја ћу да те зовем.
— Одбијао је једнако попа.
Али Наза није могла да чека. Зима стегла и пуца. Љуба да се укочи. Зато заборави све и невенчаног прими Љубу код себе, у колибу. И, од тада, чисто се променила. Дошла лепша, чистија и вреднија. Од јутра до мрака трчала је, просила, доносила. Но, само више није излазила у варош, ни на гробље, међу просјаке. Није више тамо просила и показивала се где су знали за њу и Лубу, да живе невенчани, стид је било, већ почела да проси и иде по селима. Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи. Само лежи и спава. Више мртав него жив. Наза лута, проси, донесе му а он ни да се окрене на њу, а камо ли осмехне, проговори. Само пошто се наједе, раскречи се посред колибе да онако го, слободан, лежи, спава. Колико пута доносила му одело. Чак и цело, нигде не закрпљено. донесе, нуди га и разастире преда њ да му покаже халине.
— Еве бре, еве. Нове. Још не закрпљене. Одмах ми дадоше, чим затражих. — И, само да би га као заинтересовала за себе, као пред њиме се уздигла, почела би да му прича како су јој, чим је затражила, одмах дали.
Али на све то Љуба, и не гледајући у хаљине, једва ако би одговорио:
— Тесне су! — И онда би се опет окренуо од Назе и од хаљина што му их нуди и као стрепећи да му не навуку те хаљине, још слободније би се раскречивао, распростирао да лежи, спава, не гледа у Назу.
Наза, Од муке, после почела и да пије. Проси, проси, па се напије и дође. Стане Љубу да дрма, буди, милује а он уморно, мртво преврће се на другу страну да заспи одишући и бранећи се од ње.
— Не дирај ме, мори! Пусти ме! Ох!...
Сада, једнога дана сретох Љубу. Била киша. Блато на све стране. А нарочито из њива и башта одакле је он долазио. Он је долазио из Доно-Врање где је био сабор. Био већ остарео, сав црн, крупан, мастан. Као увек, био је само у кошуљи а огрнут неком дебелом, улепљеном поњавом. Пригрћујући ту поњаву, торбу и кошуљу око себе ишао је као увек немарно, упадајући посред блата својим дугачким, босим ногама и гледајући у страну, упорно, натмурено.
— Шта би, море, са твојом Назом? — упитах га.
— Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом.
— Па твоја жена.
— А! — поче он као да се досећује — умре она. Још откада је умрла.
— Како? где је умрла?
Он једва окрену главу да ме погледа. И, исто онако напућено, пркосно, гледаше ме као да ме испитиваше. И после дугог гледања као да се реши да ми одговори.
— Умре. Зими, у селу... и тамо вуци ли? пси ли? растргли је. Ко зна?
И гегајући, блатњав, продужи пут једнако скупљајући се испод оне своје поњаве и масне кошуље.