Božji ljudi/III Ljubav i naza
| ◄ II Manasije | XXI | IV Taja ► |
Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom je sve više i više pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom... kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je, pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate, prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što i oni ovamo dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci i voleli.
A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da siluje, to preplašena od toga, kao sumanuta, pobegla iz varoši, i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa. A naročito kad je nasmejana te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka razpucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre... Bila je toliko čista, primamljiva da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona od njih je bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.
A izgledalo je, da je od svih zavolela nekog Ljubu, prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo gô, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.
Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli — dobro, ako ne — ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada još manje je prosio a još lenje, upornije ležao.
I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih prosjaka, ona bi ga prvo korela da sedne negde istaknutije gde može štogod da se naprosi a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.
Ali kad on Nazi od lenjosti ne bi ni odgovorio, tad bi ona uzela njegovu torbu i metnula po red svoje, ma da bi prosjaci — pored svega što su se nje bojali — počeli onda da se podgurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca... tobož kao da pravda; brani Ljubu što neće da prosi.
— Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete... — mučila bi se ona da odjednom celu reč izgovori — ete ima sestru. — I tu reč „sestru“ ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljivali, drugi okrećali od Naze, namigivali. A Naza, od stida ne bi smela u nikoga da pogleda a kamo li da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje torbe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, na očigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila, i njemu da daje.
Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njim.
— Koje dobro, Nazo? — upitao je on.
Ona ga pogledala, uplašila se i htela da pobegne ali se opet, zbunjeno, vratila.
— Ete... — počela da muca.
— Pa šta? — hrabrio je popa.
— Hoću da se udadem.
— Za koga? — strogo zapitao je pop a već ljut što mu se još i time dosađuje.
— Za Ljubu...
Pop poče da se šali:
— Kako za Ljubu?
Ona, od stida, ćutala.
On počeo i dalje da se šali.
— Pa dobro, dobro Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?
Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:
— Hoće i on.
Kako hoće? — počeo pop da se jače šali. — Pa je li ti rek’o, kazao: da te voli.
Naza, od stida, jedva je odgovarala.
— Nije mi to rek’o, ali znam. Hoće me. — I počela da navodi dokaze. — Ete, još od kad ga ja čuvam, ranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.
— Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? — prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.
Ali Naza još zbunjenije nastavila:
— E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.
Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.
— E, pa dobro, dobro. Ali znaš, da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?
— Imam. Skupila sam nešto. — Radosno ga dočekala ona.
— Pa donesi. Da vidim.
I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima... Sve dala popi. Ovaj, kad video priličnu sumu još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.
A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.
On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:
— E sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.
Ona radosno, zbunjeno kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio.
— Neka, živa bila. Idi sad.
Ona pošla. Ali se opet vratila.
— A ako li da se spremam?
— Šta?
— Pa ne li dâr? Ete za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka... boščaluke, i drugo što treba.
Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato da bi ugušio smeh on joj rukom odobrio i otpustio je.
Ali od vladike nikako ne dolazilo odobrenje. Dok bilo leto Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.
Ali od vladike ne dolazilo. A međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I kao svake zime tako i sad hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: da kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju samo po komad hleba, da, kakav je lenj, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi jer: „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako gô, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo je još više ležao i po nekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odilazi popu kući i čeka ga na kapiji.
— Nema Nazo — odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona svako jutro ispred kapije čeka ga, bosa tapka po snegu i pilji u njega kad ga vidi. Čeka, kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. — Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem.
— Odbijao je jednako popa.
Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, od tada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No, samo više nije izlazila u varoš, ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Lubu, da žive nevenčani, stid je bilo, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet, koja vajda kad Ljuba isti onakav. Od tada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu a on ni da se okrene na nju, a kamo li osmehne, progovori. Samo pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde ne zakrpljeno. donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haline.
— Eve bre, eve. Nove. Još ne zakrpljene. Odmah mi dadoše, čim zatražih. — I, samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.
Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:
— Tesne su! — I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.
Naza, Od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.
— Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!...
Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Dono-Vranje gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćujući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.
— Šta bi, more, sa tvojom Nazom? — upitah ga.
— Koja Naza? — poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako gô pod onom svojom ponjavom i košuljom.
— Pa tvoja žena.
— A! — poče on kao da se dosećuje — umre ona. Još otkada je umrla.
— Kako? gde je umrla?
On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja kao da se reši da mi odgovori.
— Umre. Zimi, u selu... i tamo vuci li? psi li? rastrgli je. Ko zna?
I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.