Божје домаћинство / Господње присуство трећег дана

←←

Божје домаћинство Писац: Јакоб Лорбер

→→

Изворник »Die Haushaltung Gottes« (1852) под насловом »Божје домаћинство« превео Илија П. Петровић.

Господње присуство трећег дана (Сабат)

167

1 И тако се сви одмараху до један час пре рођаја; само Један се не одмараше будући да му није потребан одмор будући да је Он сам највећи одмор као и сам највећи рад.

2 Тај Један, овде именован Абедам Узвишени, беше према томе и први на ногама и овде и телесно пробуди сву децу из сна; беше довољан један једини позив: "Пробудите се и усправите се", и сви се пробудише одједном, усправише се, изиђоше одмах сви из колибе и опраше ноге, руке, затим сполне делове, затим груди и напослетку тек лице, јер такво прање беше дневно обичај још одвајкада код деце.

3 Пошто се опраше изузев Еве (јер жене се праху тек после мужева, и код другог извора), тада узеше уље и помазаше тим главу; и после помазања тек запеваше јутарњу хвалу сада присутном узвишеном Абедаму, која гласише овако:

4 "О прељубазни, свети Оче, Теби захваљујемо, Тебе љубимо, Тебе славимо! Колико неизрециво си добар, о свети Оче! Теби да је сва част, сва слава, сва хвала, сва љубав и све обожавање!

5 Не лишавај нас, који се зовемо Твојом децом, а заправо смо сами грешници, Твога смиловања, Твоје свете љубави и Твоје свете милости! Благослови нас, покрећи нас, и води нас, изоштри наша чула, и омекшај наша тврда срца да би била умилна као мед и восак, и прошири наша тесна прса како би стално све више могла да примају истинске љубави из Тебе, о свети Оче!

6 Дај нам и благослов како бисмо тиме узмогли Теби једино благоугодно да славимо Твој данашњи свети Сабат! И ако Ти, свети Оче, у нама будеш открио још веома многе и велике мане, и већ сигурно сада откриваш као што си открио већ од вечности, онда нас покарај у Својој љубави, смиловању и милости, и учини како бисмо Те достојније звали Оцем, те да Те и чистијим срцем љубимо и чистијим језиком славимо!

7 О добри, драги Оче, буди и остани нам вечно исти свети, драги, добри Отац, који си нам био већ од вечности; али не само нама, који смо овде присутни, него свој нашој деци и такође каснијем потомству буди и остани то вечно, амин! Твоја света воља, амин! Твоја љубав, смиловање и милост, амин!"

8 И узвишени Абедам приложи: "Амин, кажем и Ја; амин по љубави срдаца ваших; амин по свему делу отуд; и Ја вечно не кажем нигде амин до једино у чистој љубави.

9 А ви да се не молите Богу, који је свет, свет, свет, осим једино у Очевој љубави, јер Богу су сви људи гнусоба, само Оцу су деца.

10 Божја светост је недодирива, али Оцина љубав силази деци.

11 Божји гнев суди све ствари к вечном уништењу, али Оцино смиловање не дозвољава да штавише ни један сан заувек пропадне.

12 Од Бога све мора умрети, али тада долази живот Оцин преко мртве; ко ту тражи Бога, тај ће Га изгубити, себе и свој живот јер Бог не даје да Га се такне; – и мудрост људи, која Га тражи, јесте Њему грозно гадна неразумност, а тражећег неизбежено убија, јер мудрошћу дира Бога; а Њега ни једно створено биће не може дирнути било каквим чулом и задржати живот.

13 Јер Бог је вечан најчистији али и најбескрајнији жесток огањ који се никада не гаси; и где га Отац не би ублажио, ту би сместа све уништио за вечно. Зато нека се свако плаши Бога изнад свега, а Оца нека љуби изнад свега, јер Отац је најсуштија супротност Бога.

14 А ипак Бог не би био Бог без Оца, који је вечна љубав у Богу; а Отац не би био Отац без Бога.

15 А као што је Отац сав живот у Богу, тако је и Бог сва сила и моћ у Оцу. Без Оца Бог би био сам себи неизрецив јер сва реч у Њему јесте Отац; а Отац никада не би био Отац без Бога; и тако су Бог и Отац Једно.

16 Ко дакле дира Оца љубављу, тај дира и Бога; а ко заборави Оца и хоће својом мудрошћу само да дира Божанство, тога Отац неће погледати; а огањ Божанства ће га захватити, искидати и уништити у бескрајно, да тада вечно себе више неће наћи; а и тада тешко да ће се више десити да ће га Отац опет скупити из све бесконачности те га опет изнова обликовати.

17 А где је Отац, тамо је и Бог; али једино Отац се открива деци; а Бог себе никоме не може открити осим једино преко Оца; и тада Отац, као сада, открива Божанство. Ко дакле чује, види и љуби Мене, тај чује, види и љуби и Бога; ко буде примљен од Оца, биће примљен и од Бога.

18 Ако неког недостојног Отац не прихвати, тај ће пасти у руке осуђујућег и уништавајућег Божанства једино, и ту неће бити смиловања н неке љубави и милости.

19 Зато страхујте Божанство јер је страшно пасти у руке Његове.

20 Али Оца љубите, држите се чврсто Његове љубави и дајте да вас свагда дира и води љубав Оцина, тада смрт никада нећете окусити вечно, осим одвајање од тела, које је ту клетва Божанства, у којем се живот из Оца штити пред гневом Божанста кроз штитећу Оцину љубав.

21 Из руке Бога примаш клетву; из руке Оца пак благослов љубави и свег живота из ње. Зато држи се вечно љубави, тако ћеш опстати у љубави; а где се држиш мудрости, ту ћеш нестати, и дух Божанства ће те уништити и одувати за вечно.

22 Ово речено да вам буде велик дар сабатног јутра од Оца, Којега сте деца, и стога вас Он љуби више од свега у богатој бесконачности. Премислите у своме срцу, и поступите по томе, тако ћете живети и никада пасти у руке Божанства.

23 И сада, ти Сете, изиђи пошто је већ изишло сунце и дај да се припреми обилан доручак, јер гле, ако је дух примио своје, онда нека се и ваљано побрине за тело. А позови унутра и тројицу који већ дуго напољу поје, који су из Поноћи, и зову се Јура, Бусин и Охорион. – Иди и уради добро своју ствар, амин."

168

1 И Сет захвали с највећом љубављу и радошћу свога срца узвишеном Абедаму за такав налог и оде хитро да изврши Господњу вољу.

2 Једва иступив из колибе, виде одмах недалеко тројицу из поноћног краја како стоје; позва их по имену и они се одмах одазваше позиву.

3 Чим доспеше до њега, рече им: "Чујте, Један – у колиби хоће да и ви уђете, јер Он је већ дуго издалека, као и пред мојим иступом такође већ близу колибе, чуо ваш славопој.

4 Зато ступите у колибу јер и вас ишчекује узвишен несрачунљив благослов."

5 И Јура упита усусрет Сета: "Брате Сете, како да то разумемо? Да није можда у овој страшној ноћи дошао до вас најузвишенији, изнад свега моћни Емануел? Јер гле, тако помислисмо сви када ова најнечувенија, може се рећи, светска ватрена олуја изненада преста.

6 Сви ми молисмо и викасмо Емануелу да избави; и када избави, и то толико чудесно изненада, онда наше прво и би да захвалимо Емануелу на томе.

7 Реци нам стога да ли је тако и да ли је тако било?" – И Сет им одговори: "Како и да ли тако, драга браћо, одмах ћете сазнати у колиби; а ја журим да се постарам за добар доручак; зато сада не могу и не смем да се задржавам с вама."

8 И та тројица се задовољише тим обавештењем и затим ступише пуни највишег страхопоштовања у колибу, где се сместа бацише на своја лица пред Адамом и свима осталима.

9 А Адам им наложи да сместа устану и рече им: "Драга моја децо, радујем се веома што вас видим толико сачуванима код себе.

10 Велика је у овој ноћи била моја брига за све вас, јер такво што су проузроковале стихије које су се страшно бориле. Али још пуно веће је било моје поверење у Господа, нас свих најдражег Оца, који је свагда свет, свет, свет, пун највише моћи и силе, помоћи и спасења; јер сви ми нисмо били ништа мање изложени највећем искушењу и морасмо издржати праву ватрену проверу. Ова моја стара колиба постаде станом звери: змија, хијена, тигрова, лавова, вукова, медведа, и још свакакво друго звериње испуни овај стан; и светли пламенови избише блиставо из пода; а ипак наше поверење није се смело поколебати, и сви ми тада осетисмо врло брзо дивно дејство штитећег благослова Емануеловог.

11 Али идите до оног вама још страног човека, који се такође зове Абедам; Он ће вам све довољно разјаснити, амин."

12 И тројица се поклонише пред Адамом, па отидоше до њима још страног човека.

13 Јура као најстарији вођаше реч и ослови Га овако: "Поздрављамо те многоструко нашим срцима, Абедаме; праотац Адам нас упути теби да нам ближе разјасниш ову, Господу Емануелу сва слава и сва хвала, прошлу нечувену олујну ноћ; јер гле, нас тројица смо синови Адамови и ходимо већ преко осамсто година по тлу земље; бесмо присутни при бекству из раја, доживесмо потом много тужног и страшног; но нешта слично овој ноћи нам се још није догодило; такве страхоте још никада нису дошле над земљом, барем откад ми ходимо по њој, заиста нису.

14 Нећу ништа да говорим о свим овим ватреним сценама; ништа о овим горама које около још стоје у пламену и пуше се; ништа о непрестаном трешењу земље; ништа о безбројним муњама; ништа о горећим и пушећим шумама, ватреним ветровима, и више таквих ствари, јер гром остаје исти из године у годину, а тако и друге појаве које у борби стихија сусрећемо и које ни мало мање додирују наша чула и изазивају страх; али чуј, добри човече, када море, бескрајно велико море нечувено страшно беснећи иступи преко својих граница, расте више и непрестано ужасно више навише запенушено и брујећи, и у том страшном расту почиње да гута брег за брегом, и коначно нас житеље Поноћи присиљава хитро да напустимо све наше колибе због безбројних животиња које беже пред бујицама; јест, на крају почиње да тера бујице чак толико далеко да прогуташе наше колибе, нагна шумске животиње за нама, и усто још никада виђене страшно велике немани, које вероватно као и многе друге животиње живе у води, приводи нама страшно међусобно се борећи и ваљајући се тамо-амо језовитог погледа; гле, то је нешто што сви ми ваљда никада нећемо заборавити.

15 При чему онда насупрот томе наравно сасвим поглавито треба узети у обзир да управо ове језовите сцене, када сигурно достигоше врхунац, одједном тако умукнуше као да их никада није било; и такође и море изненада и толико јако се повуче да не само што се одмах врати у своје раније границе, него се изгуби сасвим толико да му сада нигде нема ни трага осим муљевитог тла, који се пружа на све стране, који је раније служио мору као корито.

16 Ако сада хоћеш и можеш онда нам објасни све ове нечувене ствари."

17 И Абедам им узврати: "Драги Моји пријатељи, при таквим догађајима наравно да они који спавају у духу пролазе лоше, али зато утолико боље који су духовно будни.

18 Реци Ми, којег истински будног, с љубављу вечнога светога Оца сједињеног духа може још обузети страх ако би се и сама земља разорила под његовим ногама и ужарено море прогутало све прашњаве крхотине земље?

19 Зар моћни Отац, Којега воља носи и ваљано брижно сређује милијарде и безбројно многе милијарде још неупоредиво већих небеских тела и духова, неће такође бити у стању да при распукнућу атома, којег ви зовете земљом или светом, најсигурније заштити дете које Га изнад свега љуби и стога га и Он изнад свега љуби?

20 Гле, такво што Мени сигурно морате признати. Само се, према томе, поставља питање чији је плод био ваш очајни страх? – Или зашто се деца плаше ноћи?

21 Гле, узрок томе је у слабости љубави према светоме Оцу; а каква је љубав, такво је и поверење; а слабо поверење је отац свег страха.

22 Мало је до свега тога што сте приповедали, али све је до тога какво вам је срце.

23 Ако бих вам и све растумачио, онда би у најбољу руку ваше уши биле задовољене; али до спознања срца вас никако не би довело; па би тако било боље да прилично чврсто идете у своје сопствено срце, обратите се љубави истог према Богу, и Ја вам кажем да ћете ту за минут више сазнати но што ће вам иначе дати приповед за хиљаде година.

24 Али останите овде и доручкујте с нама што Сет уноси управо са својима.

25 Будите мирни у својој знатижељи, али утолико покретљивији према горе у срцу, тако ће се ваша олујна ноћ убрзо претворити у пресветли миран Сабат; – разумите ваљано, амин."

169

1 И пошто узвишени Абедам рече такво што тројици, наложи им да следе за Њим; и Он пође напред и уз Њега Хенох и Ламех; одмах за Њим иђаше познати Абедам и њему с десна Јаред а с лева Матусалах; за том тројицом иђаше Енос, Кенан, Махалалел; и тек тој тројици се прикључише Каеам и Јура, Бусин и Охорион.

2 И после неколико корака приспев до Адама, поседаше сви око Абедама тако да образоваше отворен круг према Адаму, који се са Адамом и Евом затвори.

3 А пошто Сет не би у кругу, наложи Абедам да они који Га окружују направе места за Сета.

4 И одмах направише места поред Адама за њега. И тако шестнаест особа, рачунајући и Абедама, узеше удела у доручку, које се састојаше у хлебу, меду и млеку, од чега од старина најпре узимаху хлеб с медом, па заложив то, тек тада пијаху млеко свеже помужено.

5 Па тако по том обичају и овог пута доручковаше.

6 Но зашто се овде спомиње овај сабатњи доручак? – Узрок не лежи далеко ако ко премисли да је у том доручку учествовао највиши свети Отац лично видљиво међу првим људима ове земље, и при томе поставио темељ првој правилно уређеној цркви на земљи; и као што се претходно Адам и Ева само могу сматрати првим људским паром, тако се такође може сматрати првим оснивањем цркве Јеховине; јер тесно уз ту цркву је чврсто спојено јудејство, и постоји у много чему још отуд; и у средини Азије, у виском планинском крају недалеко Хималајима још живи мали издвојен народ сасвим строго по писму које су касније деца Нојева урезала у камене плоче посредством одређених саобразних слика, од којих су каснији египатски хијероглифи само искварени изроди.

7 Но такозвани санскрит Гебера, Парса и Хиндуса не треба сматрати тим писмом, јер је оно, прво и прво, много млађе и попут египатских хијероглифа сасвим мрачан изрод пун великих заблуда, због чега је и њихово богослужење по томе гнусобно паганство.

8 Гле, зато се дакле овде и спомиње овај доручак, којег се тада сматрало за оснивање Працркве скоро као после свршетка великог дана народа, који је трајао скоро 4000 година, задња велика (тајна) вечера за оснивање Новог завета, који је нова црква милости и смиловања, испуњена вечним животм, и према томе испуњена Богом.

9 Али сада доста овог историјског осветљења; и према томе идимо поново у колибу Адамову и гледајмо и слушајмо шта се све догодило после доручка.

10 Пошто се заложио доручак и сви својим срцем пуним љубављу захвалише Абедаму Емануелу Ави, тада се одмах диже Узвишени и упути свима следећу беседу, наиме говорећи:

11 "Чујте сви који сте овде присутни и бесте сведоци ове ноћи и изузев једино Каеама и скоро целог јучерашњег дана! Овим свагда требате да се сећате Ко је био, јесте и вечно ће бити Који је дошао до вас и учио вас сâм правом путу љубави и тако и истинској бескрајној љубави из ње; не мудрости света ради великог оптерећења главе и још већег срца, него истинској мудрости у духу љубави и свој мудрости из ње; што је све истински слободан вечни живот.

12 Овај обед да и надаље држите пре него што хоћете да принесете Оцу сабатну жртву, јер заиста вам кажем: Неће се погледати жртва пре но што се при доручку као истинска браћа и сестре у Мојој љубави и тако и као деца једног те истог Оца ваљано у срцу не спознате.

13 Кад год у истинској живој љубави свога срца према Мени такво што међу вама држите, бићу и међу вама: некима који ће према Мени бити горућег срца – видљиво, или млачијима увек невидљиво.

14 Јест, у Мојој љубави ћете све узмоћи; а без Моје љубави ништа; јер Моја љубав је масна добра њива, на коју сте посејани; ко не дозволи да га истргне непријатељ, тај ће бујно израсти и родити многе дивне плодове; а онај који корење свог љубавног живота не буде пустио дубоко и довољно чврсто у тло овог наведеног земљишта, заиста, лоше ће проћи у време када се врати искушење, када дође непријатељ љубави и покуша извући из земљишта воћке; код сваке ће покушати; а када наиђе на слабу, хоће ли је поштедети?

15 О неће, ишчупаће је заједно са слабим корењем из доброг земљишта, па оставити је да пропадне, што корење више неће имати влагу живота, и затим ће се воћка осушити па коначно брзо сасвим прећи у смрт; јер ко је од вас икада видео да биљке настају и успевају једино у ваздуху?

16 Но свакој биљчици је потребан и ваздух да живи, тако бисте рекли – и Ја то кажем с вама; но земљиште је прво што је потребно, без њега ваздух ништа не вреди.

17 А ваздух је попут божанске речи, и љубав вашег срца земљиште у које је посејан живи дух обавијен живом душом.

18 Ово семе вечног живота у вама може плодно да употреби, користи свети ваздух божанског учења само ако је никло и пустило дубоко и чврсто корење у земљиште љубави вашег срца према Мени; ако се такво што пре тога није догодило, реците и просудите сами зар му онда ово, наиме ваздух, који га је иначе требао плодно обликовати, неће послужити за смрт?

19 Гледајте, према томе, Моја реч мало вам вреди уколико ваша срца нису пуна љубави према Мени и отуд према вашој браћи; и бездана ваздушаста мудрост вашег разума јесте тада смрт ваше љубави.

20 А ако је ваша љубав, која духу треба да служи храном, мртва попут воћака истргнутих из земљишта Моје љубави према вама, чије је корење једино још облепљено осушеном земљом ваше љубави према Мени, откуда онда да ваше семе, или као још слаба истргнута воћкица, добије храну живота?

21 Због тога, дакле, нека вам овај доручак буде видљивим знаком опомене да се увек држите љубави; и уколико, и све док, ово будете чинили, имаћете и живот код вас и у вама, и према томе и Мене као суштог извора све љубави, свег живота и све мудрости из Мене.

22 Ове речи укопајте себи дубоко у срце и поступајте сви непромењиво по томе; тако ћете живети скроз-наскроз, и нећете питати где је Отац, нити Га звати: дођи! јер тада ће бити код вас и у вама као сада тако и вечно, амин.

23 И ти Хеноше, иди сада и припреми своју жртву јер дошло му је време, амин."

170

1 По тој беседи подигну се одмах Хенох с најунутарнијом љубављу и срцем препуним захвалности и упита узвишеног Абедама:

2 "Господе и наш најљубазнији Оче, који си свет, пресвет! Да ли би била Твоја пресвета воља да Ти се и овде на висини за Сабат принесе жртва какву смо Ти принели јуче у низини, или да по Твом благовољењу остане по начину Авељевом, Сетовом и Еносовом? О Ава, обзнани ми Твоју свету вољу!"

3 Абедам пак узврати Хеноху: "Хеноше, а откуда да Ме питаш када најбоље знаш у чему се састоји жртва коју једино благоволим.

4 Тамо где Ми се најпре приноси унутарња жртва покајничког, скрушеног, љубављу пуног срца, тамо се и тиме посвећује свака жртва, било да је на начин Авељев, Сетов и Еносов, било да је као јуче у дубини.

5 Но, Ја у срцима вас свих видим празно место; то место сте посветили жртви Богу; а због празнине не увиђате Коме приносите жртву, и зашто приносите. Зато схватите: Отац неће жртву осим једино жртву срца; а Отац је и једини, вечни, пресвети, моћни Бог; Њему пак једино припада жртва као Оцу чиста љубав.

6 Жртва гута, уништава и убија сваки дар у огњу који букти на олтару; гле, такво што је сведочанство човека пред Богом, које казује да је спознао Бога какав је Бог, било очито, било нејасно слутећи у срцу, и чини попут жртве.

7 Но ко приања једино жртви и не би био везан љубављу према Оцу, тога би коначно жртва слична Богу самог захватила, прогутала га, уништила и усмртила зато што се најпре није овлажио водом живота, која је чиста љубав према Оцу.

8 А Ја вам кажем: Онај који Оцу жртвује у срцу, тај је и Богу принео благоугодну жртву; а онај који на олтару само Богу приноси жртву и верује да тиме и Оцу благоволи, тај је у великој заблуди, јер заиста, Отац не благоволи жртву паљеницу, него једино живу жртву срца.

9 Или зар ће живи Отац, од Кога потиче сав живот, благоволети мртву жртву паљеницу или жртву која гута сваки дар, уништава и коначно чак усмрћује?

10 Јест, као што већ приметих, када се претходно принесе жива жртва љубави у срцу према Оцу, онда ће се погледати и жртва паљеница, чиме човек показује шта је нашао у срцу, наиме да је Отац свет, свет, свет и Бог свемоћни од вечности; без те пре- са- и по-жртве свака жртва паљеница јесте гнусна преда Мном.

11 Осврните се на Кајина и Авеља. Кајин жртвова без љубави; Авељ пак љубављу. Чија жртва се узнесе, а чија се узврати на земљу?

12 А пошто Кајинова жртва Оцу би гнусна, шта би последица таквог жртвовања? – Жртва захвати самог Кајина и направи га братоубицом.

13 Тако ће негда сама слепа жртва још веома многе захватити, због чега ће чинити попут Кајина, и зато ће безбројну браћу убити духовно и телесно.

14 А ако већ хоћете да принесете жртву, онда Ми принесите праведну жртву како сам вам довољно описао.

15 А као што је принесена јуче у низини, тако треба принети и данас; но немојте више увече палити жртву на олтару, него преподне зато да би деца која станују далеко могла да досегну своју домовину до вечери.

16 При жртви нека се и убудуће не доводе сва мала деца, него довољно је ако се од сваке колибе појаве два мушкарца и једна жена; но никоме да буде животна обавеза као да мора да се појави на жртви, јер жртва неће никога посветити, него једино љубав према Оцу.

17 Кога љубав према Оцу доведе, преко тога ће се жртва посветити, па ће се преко ње укрепити у духу; а кога не буде терала љубав, него принуда и надзор неког закона тако да тиме има мрско срце, преко њега ће се жртва оскрнавити, и уништиће га; и засушиће у срцу; па шта Ми принео, то ће бити једнако његовом засушеном срцу, дело без живота, мртав дар.

18 Дакле при овом сада изговореном нека остане.

19 А сада, драги Хеноше, већ се можеш дати на дело; а ви остали такође изиђите и известите оне многе који са свих страна чекају на жртву каква је околност са жртвом, али о Мени ћутите како сам бићствено присутан.

20 Једино ти Јареде, ти Абедаме а и ти Адаме следите за Мном до времена жртвовања у колибу Јаредову; а Сетова деца нека за нама прате Еву.

21 Па сада нека се све догоди праведно у самој љубави и кроз њу, амин."

171

1 И сместа Хенох оде на своје дело; постави попреко најчистије кедрово дрво на олтар и мољаше се при том послу.

2 Док је овако радио, гле, приступише му неки присутни од Поднева и упиташе га шта то треба да значи да се већ сада поставља дрво на олтар када је био обичај само увече.

3 А Хенох узврати такође питајући: "Шта вас то буни? Зар ово што чиним – чиним својевољно?

4 Или зар је због тога мој поступак за вас постао лаж зато што га не схватате?

5 Да, да, за слепе је много шта лаж, јер све што име се каже, барем је за њих готово лаж зато што су слепи.

6 Шта користи слепоме сјајна светлост сунца? – Чему њему објашњавати светлост сунца, чему га лагати јер је слепчево сунце дашта црно? Уз њега се држи; из тог разлога је за њега сјајно сунце лаж дашта, јер ако се Страно придода уз нечије благо, шта је то Страно сопственом благу? Ништа осим лаж пошто није једнако сопственом благу премда лежи код сопственог, него страно или нешто што за њега готово ни не постоји, за кога не носи у себи видљиве знаке сопствене својствености.

7 И због тога ме питате узалуд јер данас сам најмање наклоњен да вас лажем; јер онај који је пун истине, за тога је сва лаж потонула у вечно ништавило; а онај који је још пун лажи у своме срцу, и држи је истином, шта је за њега права света истина? Ништа осим лажи.

8 Онај који тражи светлост света, шта је њему унутарња светлост духа? Ништа осим лажи, чист мрак; јер како ће некоме оно бити светлост код кога даље досеже него што види?

9 Зато оставите ме на миру; путеве Господње још не можете схватити; јер ова ноћ је ваша срца ударила мраком, због чега више ни не знате да истинска љубав према Богу није везана правилима, него је сасвим слободна; и тако и жртва коју Му љубав приноси. А када већ ви љубите своје жене слободно и не везујете се временом ни часом, зашто пак да се мери љубав према Богу?

10 Зато идите и боље размислите, амин."

11 Пошто Хенох отпреми ове радознале подневнике на овај за њих сасвим одговарајући начин, почеше међу собом да гунђају јер их озловољи силно што им Хенох на њихово питање даде тако необичан одговор, након што, како признаше у срцу, нису мислили ништа лоше с тим питањем.

12 Један од њих рече осталима: "Чујте браћо, познајем Хеноха врло добро; и како сам јуче из даљине приметио, то верујем да су му оци предали посао жртвовања, а како је одувек био особењак у свим својим говорима и поступцима, тако ће бити и при овом послу.

13 А ја мислим да стари благочестиви начин жртвовања по Авељу, који Богу беше благоугодан, не треба тако лако препустити самовољи неког појединца, него ако је требало шта променити, онда се то требало десити при окупљеном већу све деце; или ако није тако, шта смо онда ми као људи истог реда?

14 Ако се жртва и за нас и од нас треба сматрати важећом, онда нека носи уз себе и у себи нешта и од нашег већа; а овако не носи ништа у себи осим само наше противљење и према томе за нас ни нема дејство.

15 Зар можемо то да одобримо када се још уз то раније увек у чисто божанским стварима узимало у обзир наше мишљење.

16 Зато мислим да Сетлахем као најстарији и најискуснији од нас треба још једном да оде до Хеноха и треба сасвим строго озбиљно да га пита како стоји с ранијим постављањем дрва?"

17 Сетлахем, који се такође налазио међу овим питајућим, одговори пак саблажњеноме: "Чуј, за то баш нисам расположен јер јуче сам Хеноха упознао на начин, – ја вам кажем, на савим изузетно чудан начин.

18 Видео сам га опремљеног моћу од које се још данас, ако мислим о томе, сав јежим.

19 Данашња ноћ је била ужасна; страшно су беснеле стихије, као што сви знате, да смо побегли на висину и лежасмо ту с великим страхом на земљи која се тресла све докле је трајала олуја, међутим колико год је страх био велик ипак није могао да потисне из мога срца поглед и оно што сам чуо, што сам јуче открио на Хеноху.

20 Сви ви знате када се некима од нас прохтело да иду доле у дубину како им је моћни тигар препречио пут и својим испољењем силе на растргнутом огромном бику прислилио их да се хитро врате.

21 Чујте, исти тигар, којег сам врло добро препознао, беше јуче Хеноху покоран као јагње и послуша сваки његов миг. Али није било довољно што је та грдосија Хеноху доказала највећу послушност него, што припада најнечувенијим стварима, морала је чак и да говори, и да говори свима нама ваљано разумљиве речи пуне мудрог смисла.

22 Такво што наравно нисте могли да приметите пошто сте далеко у позадини лежали на земљи код својих колиба; али ја, који сам био сасвим напред, такво што сам незаборавно видео и чуо.

23 Да ме је тиме Хенох веома привукао, можете добро да замислите, због чега сам, чим се пружила прва прилика, пре свега настојао да с њим ступим у реч.

24 А како започех с њим да говорим и хтедох чак да му постанем учеником, гле, тада ми даде поређење о гледању удаљене планине и показа ми тако очито разлику између испричаног и сопственог гледања тако да сам при његовом објашњењу са свом својом мудрошћу према њему сам себи изгледао никако другачије но као да сам тек изишао из мајчине утробе.

25 И како ми се чини, то беху сви оци, не изузев ни Адама, њему покорни у речи, и једино он вођаше реч за све.

26 Зато вам кажем, онај који је од вас још расположен после овог његовог отпремања наше незреле радозналости да му дође новим и још незрелијим питањем, тај нека слободно изволи, али мене се маните.

27 Али верујем и за вас да ће ужасно бедасто изгледати ваша борба с њим; не много другачије но између миша и лава; – и ко ће у таквој борби однети победу, – верујем, унапред одредити, за то баш није потребан велики пророк.

28 А ако сте без обзира још расположени да му поставите ваше озбиљно строго питање, то вам желим пуно среће и одозго ведро сунце; – само толико да вам приметим уз све ово што вам рекох да се с онима који стоје с Богом у некој сигурној вези никада не треба шалити; – оно што чине боље да озбиљно узимамо у обзир него озбиљно да испитујемо; јер путеви великога Бога су недокучиви и одлуке Његове неистраживе.

29 Будите боље најпре свесни тога пре него што се усудите да направите корак."

30 А када саблажњени чуше такво што од Сетлахема, одусташе одмах од своје намере и предаше се у мудар савет Сетлахемов.

31 А Хенох, услед свог унутарњег позива, позва назад Сетлахема и рече му следеће:

32 "Сетлахеме, похваљујем те; гле, сада си заиста поступио мудро пошто си помогао слабима, који би без твоје помоћи неминовно пали у дубоку провалију, пошто су слепи и не виде какво је тло под њиховим ногама.

33 А ти ћеш од сада остати поред мене све док и ти видиш што твоје смртне очи још нису виделе и чујеш што твоје смртне уши још нису чуле.

34 Зар ниси запазио колико је ведар и пријатан данашњи дан, који је уследио после ноћи ужаса?

35 И ако си обратио пажњу на правац олује и изненадни ток, реци ми зар ниси нешто запазио?"

36 И Сетлахем му узврати: "О Хеноше, а ко није запазио? – Али шта некоме од нас вреди све запажање? Јер са свим запажањем и без њега не разумем ништа од тога и једино размишљам ради мога смирења:

37 Господ Јехова ће сигурно итекако добро знати зашто ово и зашто оно. – Више дознати ће ваљда знати они којима је Јехова ближи но мени; но Њему сва хвала што ми је само дао мир; ја сам и тиме сасвим задовољан.

38 Шта мислиш ти, драги Хеноше, зар није тако право?"

39 И Хенох му узврати: "О Сетлахеме, имаш добро тло; ако семе падне у твоје земљиште, донеће ти хиљадоструке плодове.

40 Чуј, данас ћеш угледати једног странца међу нама; до тог странца иди; Тај ће ти једном речју рећи више но ја за хиљаде година; јест, кажем ти: Он ће те оживети сасвим.

41 Али сада доста јер видим Га да већ долази."

172

1 И тако ћуташе Хенох и једнако њему и Сетлахем тихо очекујући великог Долазећег.

2 Но не чекаше дуго јер пре не што се надаше већ дође праћен Јаредом и Абедамом. А Адам с Евом и Сетовом децом у међувремену мораше отићи на већ познату јутарњу узвишицу и тамо радосно чекати на Њега и све остале који су вам сви познати из колибе Адамове.

3 Чим приспе код Хеноха код жртвеног олтара, упита га одмах узвишени Абедам: "Драги Хеноше, чуј, чуо сам гунђање из срца неких који су од Поднева. Сетлахем им је, истина, запушио уста, али зато утолико тужније виче њихово срце, и пуно је злобе.

4 Шта мислиш шта да им чинимо?"

5 И Хенох узврати узвишеном питајућем: "О Ава, Ти кажеш у моме срцу. – Нека им буде по Твојој вољи, тако ће бити најбоље с њима."

6 И Абедам на то опет рече Хеноху: "Гле Хеноше, једино ради ових допусти се ноћна олуја како би понизила њихова горда срца, међутим, колико мало је код њих вредело, видео си сада сопственим очима и чуо си сопственим ушима.

7 Не би ли било боље да таквих саблажњитеља нема него да их има?

8 Зато би ваљда требало дати да их прогута земља како њихов дах не би даље кужио ово свето место.

9 Па шта ти мислиш, да ли ће бити право ако им се деси по делу њихових срца?"

10 И Хенох узврати Абедаму: "Господе, ти који си пун љубави и смиловања, Твоја воља је свагда света, и Твоје смиловање бескрајно; и Теби није потребно да Те неко моли за смиловање; али ипак нам пружаш прилике у којима требамо да проверавамо наша сопствена срца колико у њима пребива љубави према ближњем и браћи, и колико далеко смо доспели у милосрђу налик Теби.

11 Гле, будући да Твојом бескрајном милошћу и смиловањем спознајем такво што да у Мени смиловање и љубав према мојој браћи није ништа осим само чисто Твоје смиловање и љубав, искрица од Твога бескрајно светога огња љубави, тако долазим и ја Теби овде у своме само привидном смиловању и исповедам да ништа није моје него све је Твоје, моја љубав Твоја љубав у мени; моје смиловање Твоје смиловање у мени. Теби, о Ава, вечно хвала и слава за то.

12 О Ава, ако у себи осећам смиловање према некоме, тада осећам и истовремено колико бескрајно касно према Теби излазим са својим смиловањем.

13 Где би био сироти слаби слепац у време када бих му услед мога смиловања дошао у помоћ да му се Ти ниси већ бескрајно пре смиловао?

14 Ипак могу да Те молим да се смилујеш слабима и слепима; а када Те молим, о Ава, тада не молим да Те покренем на што, него да милостиво погледаш моје срце када Теби из Твога блага приноси малу жртву за браћу.

15 Зато и овде кажем као свугде и свагда: О Ава, Твоја света воља да буде; и што Теби моје срце приноси љубави и смиловања браћи, ситну жртву према Твојој бескрајној љубави и смиловању – прими милостиво као да је нешто пред Тобом како бих се затим и ја, ако си се некоме сасвим смиловао у већ за нас слепе видљивом делу, могао и смео радовати с онима којима си се видљиво смиловао.

16 О Ава, прими ову моју исповест милостиво и имај стрпљења с мојом неразумношћу; Твоја света воља сада и вечно, амин."

17 И Абедам погледа Хеноха прељубазно и узврати му следеће:

18 "Драги Хеноше, савршена би твоја беседа будући да показује какво је твоје срце и колико у њему влада мудрости из љубави; како би пак сасвим савршено сазнао какво треба да буде све заузимање из вечнога поретка, то чуј:

19 Када видиш да било какав сироти брат или сестра ходи, тј. да је сирот на телу слабошћу или потпуном неупотребљивошћу једног или другог чула, или је сирот на срцу, сирот у љубави, сирот у снази према делу, сирот у вољи, сирот у схватању, сирот у разуму, или сасвим осиромашен у духу и у свему што је духа, и ти му се смилујеш из љубави свога срца према Мени, и отуда тек према брату и сестри; гле, тада је твоје смиловање савршено будући да је онда већ примање Мога великога смиловања на исти начин као када ветар пролази кроз шуму и покреће дрвеће и дира сваки листић на дрвету, счега онда сваки листић маше, и махањем такође прави сопствени мали ветар, којег општи велики ветар прима као да је у односу на њега стварно нешта.

20 А биће да си већ чешће приметио када дува ветар да тада дира и увенуло лишће; међутим пошто је увенуло и зато круто и мртво, не издржава кретање ветра, отпада убрзо с гране па мртво лепрша доле на мртву земљу; и ако га велики ветар неко време носи са собом, ипак се мало-помало слеже тамо где га ишчекује уништење.

21 Но, лист дрвета има такво одређење, али не тако човек; али тешко њему ако је увео на дрвету живота, заиста, неће избећи своме уништењу.

22 А такво што треба разабрати овом поређењу да се само живи може дирнути живом смиловању Мојим великим смиловањем; његово смиловање према томе бива примљено Мојим смиловањем као да је нешто; а као што ветар прима дашак листа па затим водећи са собом пирне његово салишће, исто тако је и са смиловањем човека према своме ближњему, због чега брат брату нека учини онолико колико може из живе, јест, из Мене и кроз Мене живе љубави; па ћу Ја његово дело и његово заузимање погледати тако као да је нешто преда Мном.

23 Гле, када ветар ходи, онда понесе са собом твој дах као да је нешто, али да не мислиш да ће твој дах појачати ветар или му можда променити правац?

24 О гле, такво што не може дах свих живих људи заједно; јер моћни ветар долази, нико од људи не зна откуд, и куда иде, такође нико не зна, него једино даје ти да из његовог кретања опазиш његов правилно уређен правац; ако дунеш са правцем, онда прима твој дах и носи га са собом; а дунеш ли самовољно супротно кретању, тада ће твој дах бити одбијен и сломиће ти се на твојим сопственим устима те тако помоћи угушити твој сопствени живот.

25 Ако плачеш крај реке и пустиш сузе сажаљења из свога ока, и ако даш сузама да кану у воду реке тако да се сједине с водом, заиста, и оне ће бити приведене мору смиловања. А ако би такође неко плакао крај реке, а не обрати пажњу на воду реке, и пусти своју сузу да падне на песак обале реке, хоће ли и такве сузе доспети у море?

26 Гле, онај који уображава да ће Ме својим заузимањем побудити сажаљењу, зар није још глупљи од оног који мисли где год да је пустио сузу мора да придође море да тамо прими његову сузу ни најмање не обраћајући пажњу шта је море и куда ионако тече сваки поточић.

27 А онај који даје да га Ја побудим, тај је са својим смиловањем у реду и његове сузе већ одмах падају у море.

28 Ко ли Ме је молио или побудио Ме да вас створим докле ван Мене још ништа не беше? Или да нисам отад постао тврђи и немилостивији, због чега Моја створења тек треба да ме побуде на нешто?

29 О гле, то стварно није потребно; а дашта да моја деца дају да их Ја побуђујем у својим срцима и да Ме примају у чистој љубави; затим да пазе на ход Мога великога смиловања те да постану живо самилосрдни; – гле то је Моја воља.

30 Пошто сам те раније питао шта да се деси с опирницима, то твој одговор би добар пошто си допустио да те Ја захватим и такнем; и тако да и убудуће код сваког буде праведно сажаљење са сваким сиромахом јер свак је другом брат у Мојој љубави; но ако хоћу да будим мртве, ко ли ће Ме молити да такво што не учиним?

31 И гле, Хеноше, који Моје раније питање ниси потпуно схватио, и ова гунђала најпре мора да буду прогутана од земље праве понизности како би могли да оживе.

32 Зато ти сада дадох такво учење. – А сада дајте да Ми дођу ближе гунђала, амин."

173

1 А чув Сетлахем такво што од узвишеног Абедама као очевидац, тада стаде да слути велико; његово срце гораше, и унутарње расуђивање рече му: Овако како тај странац говори, заиста, тако не говори човек; иза тог странца мора да je скривено нешто изузетно.

2 По том унутарњем расуђивању, и тим унутарњим расуђивањем вођен и јако подстакнут ступи Сетлахем с највећом понизношћу к узвишеном Абедаму и упита Га:

3 "Узвишени странче, који си пун сваке божанске мудрости, и изгледа да ништа мање ниси пун божанске силе; ако Те замолим, нећеш ли примити од мене малу службу да одем и да довучем овамо пред Твоје лице оне који гунђају о уређењу Јеховином не премишљајући или барем да се из темеља поуче да је Јехова, вечни, свети Бог, све ово што се већ догодило, сада догађа и што ће се још вечно догодити – сигуро још од вечности предвидео и у неку руку, ако се такође тиче слободног човека, тако и одредио.

4 Судив према томе што ми је, прво и прво, већ Хенох верном речју известио о Теби, и друго, што сам сада сам чуо од Тебе у разговору с Хенохом, тако ће једна Твоја реч код оних гунђала сигурно више допринети њиховом поправку него хиљаде мојих речи.

5 Јер баш ова седморица узев у свему јесу и најтврдокорнији у целом подневном крају.

6 Заиста, – зло нека им се не догоди, али треба сасвим да се поправе, јест, морају да се поправе.

7 Ако дакле хоћеш, одмах ћу да одем." – И узвишени Абедам му узврати:

8 "Сетлахеме, кажем ти, да разумеш Моју реч, онда би и разумео да могу без твоје службе.

9 Међутим, пошто сам ти странац још скроз, онда можеш да одеш и чиниш за чим прохтеваш.

10 А ако можда твојих седам гунђала не пођу за тобом, онда се одмах можеш сам окренути и необављена посла опет вратити овамо, амин."

11 И одмах се Сетлахем даде до гунђала, који стајаху неких педесет корака одавде. Како доспе до њих, упита га одмах један од њих нешта се шалећи:

12 "Ну, за колико шака камења си сада постао мудрији?

13 Да ти Хенох можда није осветлио јучерашње ускисло поређење о удаљеним планинама? Или да ти није можда поново представио новог говорећег тигра?

14 Јест, јест, код људи твоје врсте увек говорећа стока мора да постане проповедником мудрости јер речи неког нашег више не држи ни за шта.

15 Сетлахеме, гле, стварно велика штета што током ноћне олује око тебе није био велики особењак Хенох; пошто смо имали част да нас посете барем неколико стотина најлепших тигрова и још многе друге звери, шта си све могао научити од тих репатих шумских мудраца да их је све опроговорио.

16 Стварно, то значи ипак мало претерати у лудости – говорећи тигар!

17 Ако се овако настави онда ће најкасније следеће године проговорити и дрвеће и трава, ако не и само камење, и потоци, коначно чак и море.

18 И треће године, само чврсто веруј, јер то је твоја лозинка, свака ће ти кап кише која падне с неба рећи: Добро јутро, мудри Сетлахеме! Како си спавао! – И таквих громада мудрости више.

19 Тек тада ћеш да гледаш и јако да развучеш своје уши и да развалиш уста још више него тигар своју чељуст када сасвим нежно једним загризајем прогута бика и да кажеш бескрајно мудрим чудесним изразом лица: "Шта – је – то!"

20 Сетлахеме, зар још не увиђаш неразумност твог мудровања?

21 Гле, ако су од давнина устаљени стари, добри обичаји по изјави Адамовој, који још живи и који заслужуе да сви верујемо да је отац свих нас (под претпоставком да је први човек земље, јер земља је изгледа већа но да је почетком одређена само за једног човека) – зашто би се на њима вршиле неке промене пошто уз то ионако за истински разумне мудраце ионако ништа није до тог старог обреда осим једино од старина историјски честито; када то сад отпадне, реци коју другу вредност за мислеће људе може да има ова права дечија игра?

22 Или хоћеш ли или можеш као мудрац да тврдиш да ће Бог, бескрајни, волети и радовати се ако Њему у част запалимо неколико дрвених батина па да у бледи пламен који изједа заклану овцу бленемо глупље још можда од саме заклане овце?

23 Заиста, такви преглупи појмови о Божанству, о којем за сведочанство безбројне звезде и сунца горе као вечна жртва, ни мало не служе на част човечијем духу.

24 Реци сада, Сетлахеме, ако уосталом имаш искрицу здравог разума, зар није тако и зар и сам нужно не налазиш таквим? – Под претпоставком да те можда неки пругасти шумски мудрац није научио нечему бољем; јер чему је све вичан такав доказ који једним стиском прождире целог бика – схватамо сви.

25 Кажи, кажи сада ако хоћеш и можеш; или можда ниси довољно сварио плаве удаљене планине? – Или можда не можеш довољно да отвориш уста?

26 Гле, ми немамо такве уши које треба голицати тигарском риком како бисмо чули твоју нову Хеноховску фину мудрост, него нашим људским ушима још је довољан обичан људски глас; зато слободно отвори своја мудра уста, амин."

27 Како се сироти Сетлахем осећао на ту досетљиву беседу, није тешко погодити ако се уз то премисли да је мало хвалисаво хтео да му се удовољи; а с друге стране га је странчева беседа а и Хенохова толико прожела да је већ стално бацао погледе на земљу неће ли већ негде почети да се отвара да прогута ове силне хулнике.

28 Због тога ни не мога да превали реч преко усана, него се с места, поново јако понижен, окрену и пожури до Хеноха и странца.

174

1 Па нашав се Сетлахем поново код жртвеног олтара међу Абедамом, Хенохом, Јаредом и Абедамом познатим, дубоко уздахну и на учињене увреде од стране седморице хтеде да олакша душу разложеном оптужбом.

2 А узвишени Абедам га предухитри и рече му готово питајући: "Сетлахеме, па где су седморица?

3 Видим само тебе самог; како си могао да дозволиш да ти се догоди да не испуниш службу коју си преузео?

4 И уместо седморицу да доведеш овамо, долазиш сада сасвим сам, и уз то још с увређеним срцем пуним горке тужбе.

5 Шта сада да чиним с тобом? – А Ја ти кажем ако хоћеш да се осветиш својој седморици браће, онда запиши њихову кривицу у песак; а ако ти неко жели зло у срцу, тога благослови као да је твој прворођени син, тако ћеш бити истинско бесмртно дете вечне љубави, пун милости, и пун љубави и све мудрости из ње.

6 Гле, шта ти користи мислећи дух ако немаш љубави; кажем ти да ћеш вечно тапкати около у тами; јер ако би и хиљаду година буљио у оне удаљене планине и о томе размишљао толико да својим мислима уклешеш рупу у камену, реци, хоће ли ти тиме постати јасније каква је плава даљина?

7 Велим да неће. Али ако место дугог, хладног размишљања даш да ти срце разгори за плавом даљином, зар се нећеш што пре могуће дати на ноге, изабрати себи пратиоце расположене исто тако чежњиво, па затим отпутовати према теби непознатој даљини; па када тамо доспеш, хоћеш ли је наћи таквом каквом су ти претходно налàгале стотине хиљада твојих слепих мисли?

8 Зар ти тамо сваки иоле безмисаони поглед неће открити више но овде за хиљаду година безбројне такозване најоштрије мисли?

9 Дакле види сада колику предност љубав има пред свом мудрошћу мисли.

10 Ко има љубав, то јест чисту љубав према Богу, Оцу свих људи и Творцу свих ствари, и из Те љубави према свој његовој браћи, и у праведној чистој мери и према сестрама, тај има све; јест има вечни живот и сву очевидно јасну, свету мудрост; не мрачну мудрост мисли света, која ништа не вреди осим једино да живог човека мало-помало сазрева за смрт, и коначно да усмрти.

11 А ако хоћеш управо кроз љубав да доспеш до истинске, живе мудрости, заиста, тада најпре мора устукнути из твога срца свака оптужба према твојој браћи, и с њом сва мисаона мудрост; ако то не уследи, увек ћеш касати у мраку тако да чак нећеш разликовати кога имаш пред собом: да ли човека или вечног свемоћног Бога, што је већ сада веома јак случај код тебе.

12 Зато најпре посаветуј се у своме срцу; опрости својој браћи колико год да су рђаво поступили према теби, тако ћу ти и Ја опростити твоју неразумност и излечити те к вечном животу.

13 А ако те љути да твоја браћа другачије мисле и говоре него ти, зашто се при томе истовремено не обазиреш да твоје друге мисли огорчују тамо седам срдаца, док седморица с тобом јединим имају посла.

14 Гле, ударац тамо, ударац вамо, / када ће отуд бити добитак? / А ако имате чувство / у којем је љубав, / онда већ имате добитак, / и ако није пуно истинитог у њему, / ипак сам вам Ја ближи; / а ако сам Ја ближи, / зар то није добитак?

15 Зато сада иди још једном до своје браће; замоли их за опроштај и придобиј их у срцу; тако ћемо их лако привући овамо и придобити их за истински, вечни живот.

16 Оног који пркоси нећеш никада придобити против-пркосом, чак ни своје сопствено дете, – јер у својој мудрости кажеш сам и пронашао си да две силе исте врсте не могу постати једно, него једна се опире другој и тражи да је уништи; зато два камена не могу заузети место једног самог камена.

17 Гле, зар то није твоје учење? И Ја ти кажем још уз то да је учење исправно и потпуно истино.

18 А зар никада ниси посматрао када слабији камен попусти пред јачим, – који онда следи за другим, и ко постаје вођа другог и коначно сама основа?

19 Заиста, јачи сигурно неће који је слабијег истиснуо из његовог положаја, него слабији који је устукнуо пред јачим; – гле, такво што је такође мудрост.

20 Зато сада иди до своје браће и учини исто; тако ћеш и постати њихов вођа и учитељ по бољој жељи свога срца. Амин."

175

1 Сетлахем пак хтеде да постави ново питање; али и ту га предухитри Абедам и рече му:

2 "Сетлахеме, још ниси чист, јер велика сумња тиска твоје срце и ослепљује те, зато не разумеш Моје речи.

3 Какве има везе да ли је оно што твоја браћа умишљају истино или криво, јер ни ти још немаш ништа чиме би јемчио правост свог блага мудрости.

4 А шта је сада боље: криво другим кривим хтети побити, или ништавност сопственог кривог у себи признати па затим слоге и љубави ради не успротивити се кривоме брата; чиме ће брат, који те љуби, ако примиш истинску светлост, радо поћи за тобом када добијеш истинску светлост?

5 Али ако се као брат сопственим кривим тврдокорно противиш кривоме другог, чиме ће се он озлоједити, како ће те следити када добијеш истину светлост?

6 Гле, љубав је почетак све мудрости; а понизност је моћна полуга како љубави тако и мудрости; ако си понизан, заиста ниједан човек неће хтети да ти нешта наметне; јер када борбени не види никакав отпор, тада убрзо сам одлаже свој топуз; и шта имаш у себи, нико ти неће оспоравати; и тако је понизност највећа заштитница све мудрости, и уз то и најбоља школа ка свој мудрости, чије је семе љубав.

7 А гордост је у свему управо сушта супротност, како те је већ одавно довољно подучило сопствено искуство.

8 Зато сада отиди и помири се најпре са својом браћом па их тек доведи Мени, и видећемо онда који део погрешног је најважнији; разуми, амин."

9 По тој беседи Сетлахему поче силно да му се разведрава због чега се више ни не усуди да даље пита, него се пред Абедамом поклони до земље па сместа оде до седморице браће.

10 Био је одвећ ганут када доспе до њих; одвећ радо би хтео одмах да почне да говори, међутим, уопште није био у стању, јер блиско спознање Оног који му даде таква учења – толико га обузе да се бораше да би поново могао нешто превалити преко усана.

11 Пошто скоро нем неко време проведе неђу седморицом, то они почеше да стрепе за њега, јер су га иначе високо ценила због његове мудрости; само новог не би смео износити, него с њима тврдо као камен остајати при старом и о том пророковати колико хоће; тако је могао рачунати да ће у њима имати пажљиве слушаоце; а чим би хтео да им изнесе нечег новог, одмах одвраћаху своје уши с његових уста или му напослетку чак наложаваху да ућути ако не зна ништа боље.

12 Но овог пута после његовог дужег ћутања дозволише му први пут да такође изнесе нечег новог ако већ нипошто више неће да се бави честитим старим; такође му ранији заједљивац призна да се покајао што му је, наиме Сетлахему, тако суво одбрусио.

13 И Сетлахемово срце се олакша, његова плућа почеше слободније да дишу, осети да је способан да говори, па тако поче да им се обраћа:

14 "Драга браћо! Само овај једини пут дајте ми да говорим; нећу ништа да вам намећем; свако може на моју беседу да остане на његовом, само овај пут вас молим да имате стрпљења са мном и да ме саслушате од почетка до краја; када чујете онда судите како хоћете; – и тако чујте:

15 Истина, привржени смо старом зато што је старо; не премишљамо пак да у ствари не постоји ништа старо; јест, ако посматрамо неку ствар како је постојала поред нас и како је старила, онда дашта можемо казати да је ствар стара зато што је с нама остарила.

16 Али чак и када тако расуђујемо, у великој смо заблуди, јер да смо заиста стари, та онда бисмо морали баш тако да изгледамо као што смо изгледали пре петсто година.

17 Али колико се одтад изменио наш изглед! – А како можемо да назовемо старим оно што од стварно старог више нема ни најмањег трага?

18 Јест, у свему смо се сасвим променили. Где је наша коса? Где већина наших зуба? Колико пута се већ ољуштила наша кожа? – Јест, хтео бих да питам: Где је отишло цело наше крепко, снажно тело?

19 Где су сада воћке чије смо плодове јели као деца; где су овце и козе и краве које су наше детињство снабдевале млеком?

20 Једемо сада плодове са сасвим нових воћака и пијемо млеко од нових животиња, и нама је све то право пошто је Божји поредак тако уредио.

21 Станимо поред извора, и ко од свих нас може да тврди, да свака извирућа кап није нова или барем обновљена? А ипак нам је одвећ укусно ово стално обнављање.

22 Да ли неко од нас једном открио стару кап кише?

23 И када дође стално нова киша, онда се радујемо ради наших њива.

24 Ново жито нам је драже него старо већ исхлапело; жудимо за новим плодовима; новији и млађи људи, како мушки, тако и женски, увек су нам били дражи него стари.

25 Кога излазеће сунце не радује више од залазећег, старог сунца, мада је увек исто; коме није драже ново пролеће од старе, хладне зиме?

26 Гле, драга браћо, пошто нам се дакле у свему што год погледамо више свиђа ново или барем подмлађено, а и више нам користи од старог, дуго већ прошлог, и пошто сви непорециво жудимо за новим, и уз то још Господ Јехова Саваот или Бог вечни творац новог пред нашим очима стално све обнавља, – откуд да неодобравајући гунђамо када се на сабатној жртви по вољи Јехове Саваота дешава мала промена?

27 Овим пак уопште нећу да повредим ваше виђење, него само да вас смирим јер и ви можете да имате сасвим похвална виђења супротне врсте, што никада не желим да вам оспорим пошто сте ми већ често доказали колико је оштроуман ваш дух у неком расуђивању.

28 Али само још једну молбу коначно надовезујем, да наиме још једном са мном одете до олтара и да ми тамо помогнете да оштро расудим и исто тако препознам странца који вас ишчекује; јер гле, толико је силан његов говор и толико одвећ продирући тако да ћу право да скочим да га држим за самог Јехову.

29 Видим да ова моја изјава хоће да вас нагна на смех – међутим, кажем вам не смејте се прерано, него проверите најпре чему хоћете да се смејете; и моја стара пословица ће вам онда сигурно постати још јаснија да онај који се задњи смеје, најслађе се смеје.

30 Шта бисте држали о човеку који би вам представио ваше најскривеније мисли, и који би говорио о божанским стварима као од себе?

31 Толико пута сте у длаку доказали вашој деци и свим њиховим потомцима да човекове унутарње мисли зна само Бог; а сваком човеку је такво што чисто немогуће.

32 По тој тачци вам никада нисам приговорио јер сам увек увиђао да је потпуно тачан ваш доказ.

33 Али идите сада са мном и уверите се, и ако Га као ја одмах не нађете, онда можете пред народом поштено да ме исмејете, и ја се нећу љутити на вас.

34 Ако дакле хоћете, идимо онамо, амин."

35 Седморица се зачуђено погледаше међу собом и не знађаше шта да раде с том беседом.

36 Ранији заједљивац примети свима говорећи: "Шта има везе, Сетлахем нас је већ чешће водио којечему; беше често много глупог, али и често ништа мање прилично мудрог; пошто смо такво што навикли од њега, онда и овог пута можемо да му учинимо.

37 Али Сетлахеме, радуј се ако нам поново покажеш неку нову неразумност; – о како ћу те лепо поново обрадити."

38 И Сетлахем му одговори: "Брате Кизехеле, гле, нема везе, али верујем да ћеш постати још већи у вери но ја и сви остали.

39 Зато идимо само право напред. Амин."

176

1 Тако одоше седморица и наравно одмах стигоше до олтара. Чим доспеше тамо, одмах врло срчани Кизехел ступи пред узвишеног Абедама и посматраше Га најпре потанко од главе до пете, и не нађе ништа на Њему што би му пало у очи осим озбиљну и љубазну нарав, па одмах и имаше довољно храбрости да се са за њега још странцем упусти у проверавајући и питајући разговор, који гласише овако:

2 "Драги странче, гле, сви ми волимо нашег брата Сетлахема јер у њему има много мудрости, и већ је веома често користио свима нама добротом свог срца; и његова мудрост, изузев неких сувише тананих опажања, служила нам је у свим временима као светиљка. Само овог пута, на нашу велику жалост, изгледа да хоће да скочи предалеко; при чему брине да при својој устаљеној лаковерности, која изгледа да је грешка његове сувише живахне уобразиље, држи тебе, пошто је на теби, што уопште ни нећу нити могу да му оспорим, открио високу мудрост, за Јехову.

3 Гле, ако си заиста мудар, такво нешто ипак је превише.

4 Ако при својој неспорној мудрости поседујеш и само мало љубави, онда разувери сиротом Сетлахему такву неразумност његовог срца и разума.

5 Јер Јехова и ти ће се ипак прилично разликовати један од другог, – отприлике тако како се тачка разликује од вечне бесконачности?

6 Молим те зато у име све моје браће да нама свима из братске љубави, чиме твоје срце услед твог изгледа сигурно неће мањкати, учиниш ту добру услугу и поново дотераш главу и срце нашем брату Сетлахему, амин."

7 И узвишени Абедам, одговарајући Кизехелу, рече: "Кизехеле, прозрео сам потанко твоје срце и нашао сам да је само до пола испуњено братском љубављу, а друга половина злурадошћу која љуби себе.

8 А ти си поред свог полутног доброг мишљења за свога брата с друге стране и наумио, уколико се његова изјава не потврди, да га својим оштрим језиком прилично обрадиш и да га својски исмејеш.

9 Пошто си сада положио право на Моју братску љубав, онда бих ипак од тебе хтео да сазнам од којег уштрба по његово срце или по његову главу треба најпре да га сачувам?

10 Ја с Моје стране више сам наклоњен срцу; ти с твоје стране опет више глави; а ако бих требало да га спасем, онда бих га радије спасао целог, не само до пола; – зато ми обзнани како да се то изведе?"

11 И Кизехел не размисли дуго и одговори Абедаму: "О пријатељу, твоја мудрост је заиста велика и превазилази све моје појмове о њој, али да при свој твојој мудрости још можеш да ме питаш, – гле, то ми је ново, јер мудраци као ти, пред којима чак нису сигурна срца браће, обично више не питају, него једино уче.

12 И тако ћеш овог пута већ морати да се задовољиш ако ти останем дужан одговора.

13 Шта има везе ако му опет дотераш главу? Ваљда онда свет неће пропасти ако заостанем својом лаком њему само добронамерном претњом?

14 У томе ионако ништа није осим лака шала.

15 А ја сам ти ионако унапред довољно јасно ставио до знања да сви ми волимо брата Сетлахема; откуд то да сада питаш такво шта, што твојој мудрости која чак прозире срца не служи на велику част? Или зар мудрац не мора остати доследан себи?

16 Мудрост са слабостима још је далеко од истинске доследне мудрости.

17 Зато најпре збруси себи ту шкрбу, па ћу ти одговорити.

18 (Обраћајући се Сетлахему) Брате Сетлахеме, гле, ту још дуго не извирује Јехова. – Надам се да ћемо ускоро бити начисто."

19 И узвишени Абедам погледа озбиљно Кизехела и рече му: "Заиста, ако тако наставиш, онда ће ваљда Јехова морати да иде код тебе у школу и од тебе да научи мудрости без слабости.

20 А како би видео, и у духу на дуго умро, да Јеховина мудрост нема слабости, то погледај тамо према истоку. Видиш ли добро велику разбацану гомилу камења, коју је ова ноћ приредила теби за сведочанство неслабе мудрости Јеховине разорењем Адамове пећине?

21 Схваташ ли такву мудрост? – Можеш ли својом доследном мудрошћу поново да саградиш ту пећину таквом каквом је пре тога била?

22 Гле, одричеш такво што од себе и питаш у срцу Мене да ли сам Ја вичан томе.

23 Али и Ја остајем дужан одговора и кажем само пећини: устани!

24 Гле, пећина већ стоји готова.

25 Хоћеш ли да одеш, ако је твоја вера можда преслаба, да се опипљиво увериш споља и изнутра да се пећина сасвим у свему до најмањег зрнца песка налази у пређашњем старом стању?

26 Но, одговараш Ми верујући у срцу да је такво што непотребно; Коме је могуће спољње, томе ће и унутарње подјенако лако бити могуће.

27 Пошто следствено такво што потврђујеш, онда Ми сада реци колико слабости твоја мудрост сада још открива на Мојој?"

28 И Кизехел заједно са осталима, изузев Хеноха, који добро познаваше моћ Господњу и слављаше Га и хваљаше, стајаху као да посташе камењем; захвати их све велик страх и нико се не усуди превалити ни реч преко усана.

29 И Абедам сада поново упита Кизехела: "Кизехеле, зашто Ми сада не одговараш?

30 Гле, опет сам те питао и можда ти открио нову слабост Моје мудрости; – а ако сам се с тобом погодио да ти будем ученик, што сада ћутиш и не укореваш Ми Моју слабост?"

31 И Кизехеле паде пред Абедамом на своје лице и рече плачући: "О Господе неба и земље, не кажњавај сувише тешко црва у прашини пред Тобом. – Спознајем сада своју велику кривицу пред Тобом; а Ти који си узмогао тако лако поново саградити уништену пећину Адамову, смиловаћеш се негда црву у прашини и нећеш се сувише срдити мојој слепоћи, која не препозна Сунце. Твоја вечно света воља, амин."

32 И Абедам им рече: "Устаните и идите на ваше пређашње место и тражите да ме спознате у својим срцима јер ово спознање вам је само суд за смрт; а када Ме спознате у љубави свога срца, тада ће вам тек Моје спознање служити животу.

33 А када вам ваше срце именује Моје име, онда Ми поново дођите како бих вас сасвим васкрсао из земље која вас је сада изузев Сетлахема прогутала.

34 И сада идите и чините како вам заповеђено. А ти, Сетлахеме, остани овде, амин."

177

1 Чув то седморица од Абедама, захвалише Му пуни кајања и преданости у Његову вољу па се дадоше на њихово назначено место.

2 Када очас доспеше тамо, дођоше до њих њихове жене и деца, тј. њихови синови и мати, који више не беху младићи, него такође старци од неколико стотина година.

3 Приметив да њихови иначе ведри оци тугују, упиташе их шта им недостаје зато што тако тугују.

4 И Кизехел им одговори следећим речима, наиме говорећи: "Децо, не питајте зашто први пут праведно тугујемо, него погледајте према истоку и посматрајте како дивно тамо сада поново светли пећина Адамова; – а ипак знате сви и зачудили сте се и ожалостили што сте јутрос при нашем доласку на њеном месту приметили расуту велику гомилу камења.

5 Како вам се сада чини ова ствар? – Размислите у себи о томе.

6 Ја вам кажем тамо је један уз олтар код Хеноха; вратите се у своја срца, јест вратите се у Бога Јехову Саваота и тражите у љубави својих срдаца светога Оца; и тако спремљени идите са страхопоштовањем до олтара, и наћићете тамо – чујте – шта тражите.

7 А сада нас поново напустите и послушајте мој савет, тако ћете бити сретни, јест, сретни, сретни, неизрециво сретни.

8 И сва деца и жене, како чуше такво што, вратише се на своје раније место, и због превеликог страхопоштовања не усудише се да погледају пећину која тако дивно светљаше, него сви се бацише на своја лица и слављаху и хваљаху велику доброту, моћ и славу Божју; и њихова срца се све више и више испунише љубављу према Јехови.

9 А Кизехел се обрати својој браћи говорећи им следеће: "Браћо! – Како вам је око срца, шта осећате?

10 Гле, хтео бих чисто да прснем од љубави. Вуче ме одвећ силно до олтара; – заиста да нисам толико дрзовито дубоко пао, не би ме задржала никаква ватра; право кроз ватру која лиже до неба хтео бих да продрем до Њега, ах, до Њега, Њега.

11 Али моја кривица, моја велика кривица пред Њим, Најсветијим, укочила ми је ноге; душа ми дрхти, и где стојим клати се земља, и ја још не могу до Њега, до Њега.

12 Оног кога сада љубим изнад свега, Тога се сада и изнад свега плашим; не плашим се Његове бескрајне моћи, која ме може вечно упропастити, ни Његовог гнева, који ме може вечно уништити, ни Његове јарости која ме може вечно проклети и усмртити, него плашим се да Га премало љубим.

13 О зашто нисам сав љубав? – Зашто нису моје кости љубав? – Зашто није цело моје тело?

14 Јест, браћо, огањ срца нека ми пре продре све кости, да изједе у љубави цело тело, иначе Му се не могу приближити, ни сви ви; праведник је чист пошто не зна за грех зато што је бежао од њега од мајчине груде; а ми се провођасмо у греху толико дуго да нам се на крају већ учинио као да је чисто право пред Богом.

15 А грех нас је тако сасвим укрутио да зато нисмо способни да се сасвим преобразимо у љубав; али ипак мора да се деси, и то ново из срца.

16 Пламен љубави у нашем срцу мора постати толико жесток да изједе наше грешно тело, и из пепела изједеног тела востане ново тело сасвим способно љубави, с којим одевени тек се можемо приближити Њему.

17 Јест, браћо, пре тога никако Му се не бих могао приближити; јер од свих хула сада држим највећом премало љубити – – – Њега – пресветог, прељубазног Оца, вечног бескрајног Бога и таквом пренесавршеном љубављу приближити се – Њему.

18 О браћо, разумите ваљано јер ви сте са мном осетили шта значи: недостојно се приближити Њему.

19 Зато ваљано обратите пажњу на ове речи. – Заиста, вечности овај ужасан утисак никада неће отрти из мога духа када стајах, грешник пред Богом.

20 О браћо премислите, премисли, цела земљо! Јер Бог јесте кога сада носиш.

21 Мој слаб језик муца, земља се тресе, сунца грме никада сасвим обухватив Бога; Бог јесте, свети Отац, кога славите.

22 О колико света си сада, о земљо, будући да те сада нога твог свемоћног творца додирује!

23 Колико си сада свет и ти лепи сјају сунца! – О сунце, пази, пази заједно с мојом ништавношћу Ко је Тај који данас даје да Га обасјаваш.

24 О Оче, свети Оче! – Дошао си нама, нама недостојним грешницима, не деци, како смо се довољно често хулећи називали Твојом децом.

25 Ко ће схватити твоје бескрајно смиловање, ко величину Твоје љубави?

26 О помозите ми да Га славим и хвалим, Њега, који дође нама грешницима, сва браћо моја, сва децо, земљо, сунце, и ти сво моје грешно тврдо тело; помозите ми да Га славим, ви сва створења, и анђели сви, јер једино Он је добар, једино Он је свет, и једино Он пун највише љубави, моћи и силе.

27 Једино Њему припада сва част, сва слава, сва наша љубав сада и вечно, амин."

28 По тим речима занеме, и паде плачући на земљу; такође и сва његова браћа.

29 Абедам пак рече Хеноху: "Гле, као он, још Ме нико није нашао; – истина, згрешио је у својој слепоћи; а будући да Ме препознао, постао је већи од свих који су овде; јер гле, он себе држи најмањим и најнедостојнијим; – зато хајде да пођемо њему и његовој браћи, и да им помогнемо да устану; заиста, Кизехел Ми је данас запалио најдивнији жртвени огањ јер он је дао да га сасвим изједе огањ његове љубави што хтеде да постане сасвим љубав. И Ја вам кажем постао је.

30 Зато идимо сада до њега и усправимо га; шта ћете ту видети и чути, још вам никада није пало на памет; – па хајде да идемо, амин."

178

1 И тако одоше тамо где седморица лежаху на својим лицима; како убрзо тамо приспеше, тада сачекаше по вољи Абедамовој неко време, и ослушкиваше Кизехела, који лежећи на земљи разговараше сам са собом у молитви, која гласише овако:

2 "О ја пресироти најнижи грешник. Шта сам учинио? – Пред Богом сам се прсио својом бескрајно великом неразумношћу, коју сам признавао као доследну мудрдост и буквално на самом себи обожавао.

3 Његово смиловање показа ми само искрицу Његове бескрајне мудрости, која је негда уредила небо и земљу, и мени бедном црву пуном незахвалности и пуном непослушности дала толико дивно постојање; и ја лежим већ немоћно у прашини.

4 Шта би било са мном да ми је – Он – показао још више од искрице Његове бескрајне вечне неистраживе мудрости.

5 О како би одједном нестао као да никада од мене ништа није постојало.

6 Али његова неизмерна доброта, Његова бескрајна љубав, Његово бескрајно смиловање поштеде моју неизрециву дрскост; уместо да ме, како одвећ доликује, одмах казни вечним уништењем, које сам целим својим животом за сваки тренутак мог пренедостојног постојања стоструко заслужио, опрости ми моју неизрециву кривицу и посла ме овамо да Га у себи тражим и спознам, па да се поново вратим Њему.

7 Ја, највећи пренедостојни грешник да се вратим Њему? О земљо, боље отвори се и прогутај ме сасвим, – јер премда сам се већ по свом осећају претворио сасвим у љубав за Њега и према Њему – могу ли вечности моју грехоту тако затрти као да никада нисам згрешио пред њим?

8 О свети Оче боље деце! – Не, не, – такво што не може, јест, не сме се догодити, јер Ти, добри Оче, Ти, – Ти си свет, пресвет; зар да се још једном и још грђе огрешим пред Тобом?

9 Довољно је, јест, вечно довољно да сам једном пред Тобом згрешио док бејах слеп и не узмогох Тебе препознати; а које име би имао тај грех, пошто сам Тебе, о свети Оче, као прашњави црв пред Тобом сада препознао, а отиднем као свесни грешник пред Твоје свето лице.

10 О ужасне ли помисли, – ја – грешник пред Богом – не, не, о свети Оче, Ти си предобар и ваљда мене пресиротог грешника нећеш хтети сувише тешко казнити?

11 Додуше, најтежу казну би итекако заслужио, међутим, ако опет премислим колико неизрециво Га сада љубим да чак у свакој власи осећам љубав као да су хиљаду срдаца у њој које би биле пуне љубавног жара, па то би онда поништило казну коју заслужујем пошто само тиме хоћу да следим бескрајно моћној тежњи мога срца; – зато хоћу овде да оплачем моју велику неразумност; и ако већ по мом знању никада нисам користио земљи, нека сада моје сузе квасе њено тло; ко зна да ли се тиме неће неки жедан коренчић траве поткрепити, – а можда и умрети горком сузом великог грешника?

12 Јест, јест, племенитији коренчићу, моја врућа, грешна суза кајања нема ништа благосиљајућег у себи јер она истиче мору моје грехоте само, због чега би те ваљда једино усмрћујући угушила; – па ћу тако на песак, на суви врући песак пустићу своју сузу, и нећу пре устати све док или више нећу имати сузе или ми праведни свети Бог и Отац не пошаље весника који би ми пренео заслужену пресуду, казну.

13 Јест с казном вечног изгнанства ћу се боље налазити, у задњем кутку земље задовољнији но овде на овоме светоме месту, где да будем осећам се сувише недостојним.

14 О тиха усамљености, где се налазиш да те нађем и у теби непосматрано и неожалошћено неким сведоком моје велике беде умрем мојим грехом, јест за вечно сасвим умрем.

15 Јест, јест, тек сада сам погодио право; мој грех не може ништа да окаје пред Богом осим једино смрт, вечни престанак постојања; јер када виновник престане да постоји, онда је с њим и уништен грех; па тако је за оног који више није – јашта и све с њим престало.

16 А шта ако можда пред Богом нема уништења; – шта онда? – Може ли Бог икада нешта заборавити?

17 А оно што даље опстаје у неуништивом вечном памћењу – може ли икада нестати?

18 Зар смо ми нешта друго сада но слободне представе из непрестаног сећања Божјег пред самим Богом?

19 А ко ће икада моћи сам себе избрисати из тог вечно моћног памћења Божјег?

20 О Боже, велики свети Оче! – Тек сада видим како баш ништа нису сви људи и сва бића пред Тобом; – само си Ти све у свему!

21 Такође сада увиђам да сви ми људи, грешници и праведници, ништа не можемо пред Тобом; једино Ти јеси све у свему.

22 Онај који је праведан пред Тобом, о свети Оче, шта је његова заслуга при томе? – Ништа – – него све је само Твоје велико смиловање.

23 Онај који је грешник пред Тобом, – шта је? – Јадно ништа пред Тобом зато што је хтео бити нешто а није најпре премислио у себи да није ништа пред Тобом.

24 Па која је сада према томе разлика између грешника и праведника? – Јест, сада је видим јасно пред собом; – грешник је велики неразумник што умишља и чини као да је нешта пред Богом из себе; а праведник спознаје своје ништа; и што је на њему, јесте чисто смиловање Божје, светога Оца.

25 Такво што је светлост праведникова; а грешникова ноћ је његова велика заблуда.

26 О велики свети Оче, видим сада одвећ јасно да се пред Тобом вечно нигде не могу сакрити јер Ти си свугде све у свему; али и видим да је Твоје смиловање такође бескрајно; о тако се не срди мени у Својој светости; него буди у Својој бескрајној очинској благости милосрдан и милостив мени сиротом слепом грешнику; и када Теби буде благоугодно нека се на мени деси Твоја света воља; и ако је могуће, да будем само један од најмањих међу онима којима приђе Твоје смиловање; – о свети Оче, Твоја света воља да буде, амин."

27 На то умукну и плакаше гласно у земљу, и његова браћа плакаху с њим.

28 А то гану и Сетлахема и све остале с Хенохом да сви заједно заплакаше јер беседа Кизехелова свима упали неслућено велико светло.

29 А Абедам им стави до знања да је ту више него десет хиљада жртвених олтара у пуном пламену.

30 А Сетлахем рече у срцу сам себи: "О сироти брате, једино сам ја кривац твоје велике невоље; да сам само знао унапред, пре бих дао да ме растргнеш на комаде него да ти приредим такво нешта.

31 О Абедаме, дивни, прељубазни Оче! Смилуј му се!" – И Абедам му узврати:

32 "Не брини се за свога брата, него да будеш као твој брат; јер заиста ти кажем: Ако ко не буде као он, тај ће негда остати малим пред њим у царству вечнога живота.

33 Разуми и не брини се више о живоме, амин."

179

1 По том кратком подсећању присутнима високи Абедам сачека још мало; потом пак приступи Кизехелу који још лежаше лицем на земљи, такну га и рече му следеће:

2 "Кизехеле, устани вечном животу јер ти си га заиста нашао.

3 Ја Абедам Јехова вечни, Ја твој добри свети Отац дошао сам Сам теби да ти помогнем да устанеш; зато устани без страха; јер гле, потро сам твој грех занавек зато што си Ме обузео љубављу свога срца како Ме до сада још нико од све Моје деце на земљи није обузео; зато и устани како још нико није устао; устани опремљен великом мудрошћу, која ти постаде из твоје љубави, и опремљен великом моћи, која ти постаде из твоје љубави; зато да јој буду подређене штавише све неживе и живе ствари; и коначно још опремљен вечним животом; јер заиста, убудуће вечно више нећеш осетити смрт будући да си љубављу према Мени заиста усмртио своје тело у свему.

4 А ко тако умре како си ти сада умро у љубави према Мени, па дођем Ја и пробудим га, заиста, тај није пробуђен овом времену, него животу за вечност.

5 А Ја ти кажем: Онај који не задобије вечни живот као ти, тај ће с оне стране морати да чека веома дуго докле дође велики дан избављења над мртвима.

6 Па тако усправи се и усправи своју браћу и сву своју децу па пођи за Мном, амин."

7 Чув Кизехел глас и речи Господње, тада уздахну дубоко, дигну се и беше сав ошамућен презахвалном радошћу, тако да се трешаше целим телом и не узможаше превалити ни реч преко усана.

8 А Абедам приступи сасвим до њега и такну га још једном и рече му:

9 "Кажем ти: буди и остани чврст, и сав страх нека се занавек изгна из тебе; и сваки грех са страхом, јест, штавише могућност поново да паднеш; јер шта сада будеш чинио, то ћеш чинити у Моме имену и у Мојој љубави; а ко што чини и што говори – чини и говори у Моме имену и у Мојој љубави, зар се може мислити о греху?

10 А Ја вам сада кажем шта је грех и како неко може грешити, а и како више не може грешити.

11 А то је грех: Ако неко у себи опажа неки порив, тежњу и види у себи предност тога; граби затим за поривом и обузима га својом жудњом, изврће га затим у своје, па поступа хотећи да користи сам себи; – из плена таквог порива, којег љубав према себи закопа у себи, настаје зао дух који затим прожима и помрачује целог човека, тако да тада више није кадар да разликује истинито од кривог, и добро од злог.

12 А када такође неко осети у себи неки порив, али сместа мисли и каже себи: "О Господе, познајем да си ме такнуо; порив долази од Тебе, о Оче! Твоја бескрајна милост се смиловала мени и хоће мене недостојног да учврсти у истинској понизности, и тако у истинској љубави према Теби; – о Оче, нисам достојан да чиним такво што, што си ми дао да спознам кроз кушајући порив; Твоја је сва моћ, Твоја сва сила; једино Ти си Господар неба и све земље; тако допусти ми да чиним само што ми доликује пред Тобом, о свети Оче, наиме само детињски да Те љубим; а овај виши порив узми милостиво поново од мене као што си ми га дао јер је божанска сила; ако бих ја сирото и још слабо створење и дете поступио по томе, па онда бих био створење које би у тој тачци морало да се осећа једнако Теби пошто бих хтео да делујем одмах с таквом једино Твојом силом, из које деловати једино Теби припада; зато узми Своју светињу од мене недостојног и дај ми да останем једино у детињској љубави према Теби, о свети Оче. –

13 Гле, када пак нађем такву понизност код неког човека, мислите ли да ћу тада одузети од њега порив Моје силе?

14 О не, кажем вам; него благословићу у њему порив, и истим поривом њега самог, човека наиме, пробудити вечном животу; па тако човек управо истим средством којим је својевољно могао постати простим грешником – занавек живо бива сједињен са Мном; па ће тада исто моћи да чини хиљадоструко из Мене; и тиме никада неће моћи да греши јер што сада чини не чини више из себе, него из Мене.

15 Мислите ли да грешник чини нешта друго осим једино Моју вољу? О Ја вам кажем – нипошто; – ни длаку на својој глави не може неко да такне без Моје воље.

16 Ви сада мислите: А како може да греши онај који чини по Мојој вољи?

17 Већ сам вам показао каква је природа греха, и сада додајем само још један пример да боље разумете:

18 Некога при неком поступку свога брата захвати силна љутња, то тако да би због тога свога брата хтео убити као Кајин; – но он се брзо освести, препозна тај порив откуда је дошао; али да такво што препознаје, још није довољно; него то понизно спознање тог страног моћног порива такође ће му брзо дати да спозна да сам само Ја Господар живота и смрти; у том спознању ће дакле тај кога је такла моја сила – клонути пред Мојом светошћу која му се толико приближила те ће Ми Моје вратити честитим и презахвалним срцем.

19 А Ја тада више нећу узети Своју силу која га је обузела, него ћу га благословити том силом и пробудити га к вечном животу.

20 Отићиће управо и тада своме брату и преобратиће га, то јест тада ће свога брата убити за свет, и обиљем Моје силе у њему поново оживети к вечном животу.

21 Ко ће онда још да тврди да се огрешио о свога брата.

22 А ко би одмах по опажању страног порива у себи хтео да поступа као самовољно, мада би учинио по Мојој сили, зар не би био прост грешник попут Кајина, који је Моју силу у себи изокренуо зато што беше зао, и зато уби свога брата.

23 А тако ће и сваки грешник ако правовремено спозна своју неразумност па се врати Мени пун кајања и љубави – бити као неки праведник од рођења. Ако тиме све неправедно отето поново положи преда Мном, па се понизно поново врати Мени, заиста кажем вам: отпустиће му се сви греси да им и био број као песка морског. Ништа му се неће узети и биће велик по величини свог кајања и понизности и љубави.

24 Али зато и утолико теже тврдокорноме. – И тако, Кизехеле, сав твој грех је унишен, и ти си сада као да вечно никада ниси згрешио будући да си спознао Моје у себи.

25 Зато сада буди и чврст и пођи са Мном заједно са својом браћом до твоје деце, амин."

180

1 И сместа се дадоше до деце Кизехелове, која такође захваћена превеликим страхопоштовањем још лежаху на земљи и истински се мољаху у срцу и одвећ Ме сљављаху.

2 Како такође брзо доспеше тамо, тада узвишени Абедам оде сасвим до њих и рече над њима:

3 "Дигните се, сва децо Кизехелова и његове браће, децо заједно с матерама; – јер Ја, пред којим лежите на вашим лицима, јесам Сам дошао вама скривен попут једног од вас; и хоћу сада да устанете к животу љубави из Мене.

4 Заиста, они који се дигну када их дозивам – ти ће устати у животу, и никада, јест, вечно никада више неће окусити смрти.

5 А који не буду следили Моме зову, ти ће остати да леже даље и даље; зато дигните се сада радосни и слободни, амин."

6 И сместа се дигоше сви, и плакаху од превелике радости јер сместа препознаше Оног који им наложи да устану, и слављаху и хваљаху Га из својих срдаца препуних љубављу.

7 А међу њима такође беху пет девојака, које беху унуке према Кизехелу; беху изузетне лепоте и ниједна у доби од тридесет до четрдесет година немаше мужа мада велики број просаца; јер њихов прости, благочестиви отац учаше их да траже Мене и да љубе само Мене; ако тако чине, рече њима врло често, тада ће им Јехова већ у право време дати изабране мужеве, у којима ће се веома радовати, можда чак синове од главног колена Адамовог.

8 (Јер то за Спољње беше далеко више но сада царски престолонаследник).

9 Таквим добрим учењем вођени љубљаху ових пет девојака Јехову све више и више упрокос њихове за прадоба још врло нежне младости.

10 Ја им зато дадох с времена на време да прилично дубоко окусе Моју љубав, па тако и на невидљив начин беху буквално заљубљене у Мене, њиховог Јехову, и не могаху никако одвратити своје срце од Мене, него њихова чежња према Мени расташе из дана у дан, јест, често из часа у час.

11 А оне се и међусобно љубљаху скоро нераздвојно, то тако да једна чињаше шта чињаху друге, и друге шта чињаше једна.

12 Све шта год да погледаху – одушеви их, јер препознаваху у свему скупоцену успомену њиховог једино Љубљеног.

13 А посебно ако нађоше негде свеж, необичан цветић, тај сам већ Ја сасвим извесно за њих морао одредити. – Тада одушевљењу поново не би краја, јер одмах с великим, љубећим, дрхтећим страхопоштовањем узеше цветић и пожурише с њим прерадосно оцу и показаше му шта им је толико одвећ лепо опет подарио њихов свети љубљени. – На шта се и њихов отац одвећ радоваше а и свагда Ми захваљиваше дубоко у срцу што сам његову драгу децу сачувао од понеких нечедних замки мушке пожуде; и захвалив жртвова Ми их поново, и замоли ме усрдно да Својом љубављу и даље милостиво и милосрдно негујем срдаца његових кћери, коју молбу при тим околностима сигурно нисам допустио да остане неиспуњена.

14 И тако одрастаху ових пет девојака чисто у Мојој љубави а и тиме посташе све лепше и дражесније и нежније духовно и телесно; јест, њихова лепота беше толико велика да све садашње земаљске лепоте не би представљале ни малу кап росе према њима уколико би и могле да се сједине у једно; јер због њихове велике љубави према Мени дао сам им такође, колико год је телесно било могуће, да постану готово сасвим небески лепе; због чега их и свако називаше Лепом Децом Љубави (Алурахели).

15 По тој претходној напомени свако може мало да замисли како се ових пет девојака осећаху када у Абедаму угледаше њиховог жарко љубљеног Јехову.

16 Да их њихов отац не задржа, насрнуле би пламтећи на Њега.

17 А будући да Абедам прејасно виде њихову дуже проверену љубав, то рече оцу девојака:

18 "Чуј, Цуриеле, оне које хоће к Мени, немој задржавати, – или зар нисам Онај кога да љубе си једино учио своје кћери; тако их пусти к Мени и не задржавај их."

19 И благочестиви Цуриел одведе одмах пун највишег страхопоштовања своје кћери Абедаму, клекну пред Њега (јер клечање беше његов страхопоштовани обичај када се мољаше Мени) те рече:

20 "О Јехова, Ти пресвети Оче свих људи и Творче свих ствари, погледај ме милостиво и чуј муцање мојих уста.

21 Гле, оне које сам Ти већ од детињста сваког часа жртвовао и Твојом милошћу њихова срца управљао к Теби, ове Твоје дарове мени пренедостојноме враћам сада Теби, о Јехова, као по моме знању могуће чисту жртву са жарком захвалношћу свога срца што си мене пренедостојног удостојио да ми повериш тако диван дар.

22 Само да сам Ти принео благоугодну жртву.

23 О Јехова, буди мени сиротом грешнику пред Тобом милостив и милосрдан. О Јехова, Твоја света воља вечно, амин."

24 И узвишени Абедам узврати Цуриелу: "Чуј Цуриеле, слеп и нем беше дар када га својом руком положих у крило твоје жене, и нечист и пун прљавштине угледа светлост земље; очистио си га по Мојој вољи свим трудом свога срца и однеговао си Ми пет красних воћака живота које ће ускоро у Моме саду понети предивне плодове; томе буди сигуран.

25 Најмлађу ћу благословити за целу земљу; и њени потомци ће да гледају велики крај свих ствари; а кроз друге да буде благословено уметно деловање духа; јер доћи ће времена када ће вам бити потребне уметности, и биће благослов онима који их буду мудро употребили, али и суд онима који се њима послуже себично.

26 Ти Цуриеле пак да вечно више не окусиш смрт; – гле, сада сам твога духа ослободио тела како би био господар у својој телесној кући и да у њему може излазити и улазити како хоће; но сасвим да не напустиш своју кућу докле те не позовем.

27 Кажем ти: У царству љубазне светлости да имаш негда са свима твојима најлепши стан; заиста лепши од свих видљивих небеса, и већи од њих; а за сада остани са својима код Мене, амин."

28 И даље Абедам прозбори петоро љубавницама готово питајући: "Алурахели, како вам се свиђам? Јесте ли задовољне са Мном? – Да ли сте Ме оваквог замишљале када сте у својој љубави према Мени тражиле Моја спомен-знамења на пољима?"

29 И њих пет, једва усуђујући се да гледају, узвратише умилно дрхтећим гласом: "О Ти вечно једини предмете наше љубави, та Ти видиш наша срца; сувише смо недостојне такве милости од Тебе.

30 О Јехова, једино Ти, та једино Ти си сва наша нада, једино Ти љубљени наших срца.

31 Та шта смо заслужиле да допушташ толико милостиво да Те љубимо; само то већ познајемо препонизно највећим благословом.

32 О Јехова, само ако смемо да Те такнемо, и барем само да притиснемо Твоју руку о наше срце."

33 И Абедам им наложи да приђу Његовом телу и допусти да Га сасвим обузму, и рече им:

34 "После Еве сте прве које су смеле да ме дирну. – А пошто сте ме већ обузеле, тако ћу вас и Ја обузети руком која је негда створила небо и земљу, и пољубићу вас к вечном животу устима која су негда као и сада заповедила, створила све ствари.

35 Зато останите и ви код Мене и пођите сада са Мном на јутарње узвишење до Адама, амин."

181

1 И пет девојака приљубише се и привише о свог љубљеног тако јако да наравно више није могао да иде осим да је једино својој снази дао мало одушка или да их је вукао.

2 А Цуриел мишљаше да ће такво понашање његових кћери Абедаму Јехови ипак можда бити мало неугодно, и упита зато с највећим поштовањем још на коленима Абедама:

3 "Моје кћери ти сада можда већ досађују; да ли Ти је благоугодно да их зовнем назад? Јер Ти хоћеш да идеш на јутарње узвишење Адамово, а оне ометају Твоје свете ноге."

4 А Абедам му узврати: "Чуј Цуриеле, ти размишљаш светски о Мени; ко може да омета Моје ноге; која земља може да задржи Моје кораке?

5 Зар мислиш, ако би Ми понашање твојих кћери било неугодно, да се не бих могао ослободити? – Још си јако слеп на своме десном оку.

6 Гледај овамо, свако зрнце прашине које приања твојим ногама морам да стегнем силом Своје љубави, јест, далеко присније но девојке сада Моје ноге како би као такво опстало; а ипак га можеш слободно носити наоколо, који си само састворење из Мене, и Ја те још усто самог бескрајно присније морам стећи и држати како би био и живео, мислио, осећао и сам себи јасно био свестан, и такође да те не спутавам да се сам слободно крећеш.

7 Гле, земља се креће слободно, месец, сунце, такође и безбројне звезде, које ниси ништа друго но све сами за тебе несхватљиво различити светови као ова земља, и сунца као ово сунце, нека још неупоредиво већа, а ту и тамо нека и мања са различитом светлошћу.

8 Бескрајно све њих морам чврсто да стежем у свим њиховим бескрајно разноликим деловима почев од атома све до највећег средишњег сунца, према чијој телесној величини, разуми ваљано, ова земља заједно са сунцем, које је сâмо много хиљаду пута веће од саме земље, једва да се односи као атом према земљи; иначе би сигурно сасвим изненада престали да постоје; и гле, ипак се све слободно креће.

9 Разумеш ли сада своју слепоћу. Откуд ти паде на памет да би твоје кћери могле да ометају Моје ноге?

10 О гле, таквих неразумних мишљења још има доста међу вама.

11 А да Ми није неугодно шта девојке чине на Мени, него да ми је само врло угодно, то можеш да видиш и отуд да их радо подносим; или зар да не подносим око себе оне које љубе; ко би онда смео да Ми се приближи?

12 А Ја кажем вама свима: Ако Ме жена не буде овако обухватила и чврсо стегла као ове Моје драге кћери овде, та вечно неће видети Моје лице.

13 Разумеш ли Цуриеле смисао ових речи?" – И Цуриел узврати:

14 "О Јехова, опрости мени сиротом, слепом неразумнику; то је све шта сам кадар да Ти овде кажем, и имај стрпљења и буди попустљив са мном; о хтео бих да нестанем пред Тобом; не, то себи никако не могу да опростим.

15 Што год више сада размишљам, утолико јасније открива се преда мном неизрецива неразумност мога питања; о Јехова, спаси ме, иначе ће ме изјести велика срамота моје неразумности пред Тобом; Твоја света воља, амин."

16 А Абедам пружи Своју руку према Цуриелу и рече му: "Цуриеле, кажем ти: Буди миран у своме срцу, јер твоја грешка дође из твоје слепе љубави према Мени; а зато ти сада дадох светлост како Ме убудуће више не би љубио овако слепо као до сада, него видећи с оба ока; но кажем и теби: Ко не почне да Ме љуби у својој слепоћи и ко се попут тебе пре свега не забрине за Мене, тај ће тешко икада примити вишу светлост из Моје љубави.

17 А пошто си сада сасвим прогледао, онда ћеш сада и да видиш, сада без уштрба по тебе, колико су мало или ни мало ове девојке које обухватају Моје ноге у стању да спутају Моје кораке.

18 Само се мало осврни где се тренутно налазимо, па ћеш још боље увидети своју ранију празну бригу.

19 Како ти се овде чини; – или да ли се још налазимо на месту где сам дошао до вас; – или да ли недостаје и један од вас?

20 Ту Цуриел занеме од чуда јер тек сада опази да се сви већ савршено налазе на Адамовом јутарњем узвишењу, које је од ранијег стајалишта било удаљено скоро малих пола сата, а и такође код самог Адама.

21 И Абедам одмах упита Цуриела: "Чуј, Цуриеле, зашто си сада нем? – Зар није право да се већ налазимо на месту куда бисмо још дуго трудно морали да идемо?"

22 И Цуриел, прибрав се за нужду, узврати: "О Јехова, да ли је тако право? – Шта Ти чиниш, јесте свагда и вечно ваљано учињено; али сада – не – не знам – па није сан – зар смо заиста ту?

23 Да – али само – па како се то само догодило? – Тако несхватљиво брзо, – да не осетих никакав покрет; – клечао сам и још клечим.

24 О Јехова, колико је дивна Твоја моћ, и колико света Твоја бескрајна сила. Јест, ко да Те не љуби изнад свега ако Те је само немо спознао, будући да си Ти Сам највиша љубав.

25 Сигурно би опет било сувише неразумно ако бих Тебе, о Јехова, поново питао како је могуће такво што. – Не, не! – Нећу да питам; – шта ли да Ти буде немогуће?

26 О Јехова, гле, па ја говорим да је права срамота испретурано као стара жена у сну.

27 Буди стрпљив са мном и дај да се најпре освестим и приберем; – јер је превише одједном за мене нечистог пред Тобом.

28 Хвала Теби, Ти свети, јест, Ти пресвети Оче за толико бескрајно много милости и смиловања; па ја нисам ни најмањи део тога достојан.

29 Једино Ти, свети Оче, јеси нас све удостојио Тебе; – зато Теби све скрушење наших срдаца вечно, амин."

30 И Абедам узврати говорећи му: "Цуриеле, ово те толико чуди што се сада са свима осталима изненада налазиш овде; а ипак ти кажем да сваки дах, сваки откуцај срца у теби, јест, све на теби јесте веће чудо од овог догађаја, којег сам само зато учинио како би видео утолико јасније колико је сасвим непотребна била твоја брига о слободи Мојих ногу.

31 А ти си праведан и жив што имаш одвећ искрено срце; зато и остани слободан житељ своје куће, амин."

32 А сада приђе и Адам и слављаше и хваљаше Абедама зато што се и према женском роду показа толико снисходљиво милостиво и милосрдно.

33 И Абедам му узврати: "Адаме, зар Ева није проистекла Мојим рукама? – Зашто пак жена да заостаје у Мојој љубави?

34 А Ја ти кажем: када једном будем градио ново небо, почећу да га градим у једној жени а нипошто у мужу.

35 Но о томе нико да Ме пита даље; пре тога ће се десити још велике ствари, амин."

182

1 А ових пет девојака које стискаху Абедама још беху толико утонуле у љубав својих срдаца да од свега што се деси ништа не приметише.

2 А пошто Абедаму беше угодна толика потпуна преданост њихових потпуно чистих срдаца, то их поново такну и зовну их преблагим гласом и упути им затим следеће речи:

3 "Алурахели, Моје љубљене кћери и невесте Моје љубави према вама, такође се пробудите из ваше чисте љубави к тако чистој милостивој светлости из Мене, и посматрајте сада мало где се налазите, па ми реците како вам се чини и шта мислите о томе?"

4 И девојке се сместа дигоше и почеше стидљиво да гледају око себе; дуже времена гледајући тек приметише да се налазе на јутарњем узвишењу Адамовом.

5 Ах, што се изненадише! Свака би хтела да почне да говори и да пита узвишеног Абедама о свачему; међутим, ни једна не узможе згодно да започне; а пошто Абедам виде њихову природну сметеност, одмах им дође у помоћ и рече најмлађој:

6 "Тебе и твоје четири сестре чуди што си доспела овамо не знајући како.

7 Али сетите се олује прошле ноћи, која тако изненада занеме и све се поново врати у свој пређашњи поредак осим мора које је морало да устукне како би за вас оставило плодну земљу, која ће вам ускоро бити потребна када се ваш број буде умногостручио; и осим оних око нас далеких планина које још горе како би се земља у својој унутрашњости раширила и издубила да прими устукнуло море, и да прими она бића која Ме мрзе и беже од Мене како би тамо са потонулим морем кукали и да заједно са најјачом морском немани, која такође потону у гневне дубине земље, и зове се Левијатан, шкргућу зубима.

8 Гле, иначе је све опет без икакве штете онако како бејаше од давнина.

9 А пошто је такву олују, оснажен Мојом вољом, чак Сет био вичан да стиша, колико више и шта ли је све тек Мени Самом могуће?

10 Али не због вас учиних такво што, него само због вашег благочестивог Мени преданог оца зато што се испразно прибојавао да ћете својом љубављу према Мени омести кораке Мојих ногу.

11 Али Ја испружих руку и све вас пренесох овамо; како ваш отац примети да се већ налазимо на самом месту, тек тада сасвим схвати како ништа не може да Ме омета на Мојим путевима.

12 Вама, Моје драге невесте и кћери, кажем узрок овог догађаја да бисте из ове сигурне и нужне објаве захватале светлости и како бисте сасвим се пробудивши из свог сна такође спознале да Сам и жену створио за љубав и светлост а не само за нему љубав и уз то за мрак. – Разумеш ли Моје речи?"

13 И најмлађа упитана одговори: "О Јехова, како да ти захвалим. – Гле, сада је у мени све обасјано; разумем Твоју свету реч; јест, саму себе видим као скроз, – и чини ми се да сам сада сасвим лака.

14 Ах, како ми је сада бескрајно пријатно! – Колико си Ти предобар, о Јехова.

15 Али, Ти, мој одвећ, само ти једино љубљени Јехова, па реци ми да ли је и мојим сестрама исто тако пријатно и добро као мени, и да ли и оне виде себе скроз светло обасјане као ја Твојом милошћу?"

16 И Абедам јој узврати: "О, само их погледај па ћеш брзо опазити да им код Мене ништа не недостаје.

17 Ко је код Мене као ви сада, тај је већ свиме обскрбљен.

18 Гле, драга Моја Жемела* [Гхемела / Хемела], љубим те тако као да осим тебе у далекој бесконачности немам никога више кога бих могао да љубим; али гле, није тако јер бесконачност садржи безбројна бића која Ме љубе као ти, а и Ја их онда опет љубим као тебе; и свако који од Мене прима, тај у ономе што је од Мене примио има преобилно довољно за све вечности вечности.

19 А као што си сада ти задовољна и блажена у својој чистој љубави према Мени, тако ће бити савршени по својој врсти сви који љубе једино Мене и затим кроз Мене и сву њихову браћу и сестре једнако Мени савршено.

20 А како би ти, драга Жемела, угледала најмањи део оног што се све радује Мојој љубави, узбери један цветић који ишчекује тебе баш до твојих ногу."

21 И она сместа узбра цветић и показа га Абедаму; а Он га такну и дуну Жемели у очи, па јој рече:

22 "Шта сада видиш, обзнани једноставним речима свима око нас.

23 Ну, шта све видиш на своме цветићу? – Нипошто се не плаши да испричаш јер ти припадаш вечно Мени и вечно никада нећеш изгубити Моју велику љубав према теби. Дакле шта све видиш?"

24 И Жемела поче љубазно и стидљиво да говори како следи, наиме говорећи: "О Ти велики, пресвети, предивни Јехова! Шта је то! – О чуда, чуда над чудима! – Па то није цвет! Него светови – непрегледно велики светови су то!

25 Ко би могао да изброји њихово бескрајно мноштво; једно надмашује друго никада слућеном дивотом! Какав неописив сјај их окружује!

26 И – о Јехова, Ти неизрециво свети Оче! – Па ја видим и жива бића сваке врсте; њихов број је бескрајан. Видим велика мора у и на површини ових безбројних чудесних светова; и они су испуњени безбројним животом; – и гле, безбројна бића непрестано излазе из тих светова, и безбројна се поново враћају тим сасвим сјајним световима.

27 О Јехова, Јехова! Не могу више да говорим; чуда бивају све више, већа и новија. О Јехова, колико свет и добар мора да јеси. О мој – Јехова!"

28 Ту више не могаше да говори јер све већа чуда угушише њен говор, и она паде као несвесна Абедаму на груди.

29 А Он је прихвати у наручје и одмах је поново пробуди, па је упита: "Жемела, то сигурно не би тражила на том цвету?

30 И гле, ипак је тако, и од Мене још сасвим бескрајно другачије; – једном код Мене у Моме царству већ ћеш много боље да гледаш и да уживаш.

31 Гле, колико већ морам да се старам код таквог цветића; а сада тек замисли бескрајни телесни и духовни свет.

32 А ипак си Ми толико драга као да немам ништа осим једино тебе.

33 Сада Ме сигурно разумеш боље. – О, кажем ти, ти ћеш свог љубљеног вечно све више разумевати и упознавати, амин."

183

1 А пошто ових пет девојака видеше, и у себи скроз опазише колико је одвећ добар и пун љубави Јехова, и како му се може сасвим веровати, то се утолико охрабрише, а посебно Жемела.

2 Услед тога поче да Га запиткује о сасвим учтивим и ретким стварима; нека ретка питања бише следећа, која са Жемелиних уста и срца гласише овако:

3 "Мој једини одвећ, одвећ љубљени Јехова, будући да ми је Твоја неизрецива милост и Твоја неизрецива љубав дала да видим бескрајно чудо једног цветића, јест, овог мог цветића, које ће ми вечно остати једна од најскупоценијих успомена на ово време; – гле, ја сам већ често ноћу с великим чежњивим уживањем срца посматрала на небу драге лепе звездице, и размишљала сам свашта шта би могле да буду; – но остаде стално само при мојим мислима; али неку извесност нисам могла да извучем.

4 Често сам замишљала да су у близини сигурно прелепе, много лепше од цвећа пошто већ у даљини изгледају толико чудесно дивно.

5 Једном смо ишле с нашим оцем, гле, далеко тамо где смо увек гледале како звездице излазе с добром надом да их тамо прилично изблиза посматрамо; – али гле, мој једини љубљени, најбољи, свети Јехова, драге звездице су пред нама узмицале далеко, далеко, и изишле су на сасвим другом, страном месту, које пак изгледаше сувише далеко од нас да бисмо се ноћу, пошто смо ионако већ биле веома уморне, још једном усудиле да још даље отпутујемо.

6 А уз то нас је и отац смирио тиме што нам је рекао да нас то не брине; те звезде ће сигурно бити пресвете Тебе ради, зато стално и хоће да узмичу пред несветим очима човека; и већ само због тога морамо да Ти будемо одвећ захвални ако такву светињу некажњено можемо да посматрамо из далеке удаљености.

7 И гле, тиме смо све биле савршено смирене и не могасмо чинити ништа друго осим да Те само славимо и хвалимо свом љубављу наших срдаца за тако велику милост.

8 Али – сада – мој изнад свега љубљени Јехова, – након што сам видела цветић, – сада – ипак се баш не усуђујем – о добри, прељубазни Јехова! нећеш се ваљда љутити на мене?"

9 А Абедам је охрабри казав јој: "О Моја Жемела! Само напред с питањем, и буди сигурна у својој и Мојој љубави да, прво и прво, никада се не љутим, и друго, нећу ти остати дужан ни једног одговора, и све ћу ти одобрити шта Ме твоја чиста љубав замоли.

10 Но већ видим да поново морам да ти помогнем из нелагодности; зар не, ти би хтела да гледаш звезде, ове теби привидне небеске сјајне цветиће, у теби схватљивој близини?"

11 И Жемела потврди питање Абедамово сасвим радосно смешећи се усхићеним приклоном главе.

12 И Абедам јој затим рече: "Ну, онда Ми пружи своју десну руку; а леву дај своме оцу и својим сестрама како би и они видели што ћеш ти сада видети."

13 По тим речима Он пак дуну на њих све, и они видеше у дубине творевине.

14 Но Жемела брзо врисну гласно и замоли за помоћ; са њима и остали гледајући са следећим речима:

15 "О Јехова, Јехова, Јехова! Спаси нас сироте, који нисмо ништа пред Тобом, јер бескрајна величина Твоје творевине нас гута; јест, већ смо уништени; па такво што нико не може да гледа и да остане у животу; зато, о Јехова, ти свети, велики Боже и Оче, спаси нас."

16 И Абедам их поново позва, и њихово виђење неста; како се поново пробудише, падоше пред њим и почеше Га обожавати јер их захвати велик страх тако да дрхтаху целим телом.

17 Абедам их пак такну, наложи им благо да се спокојно опет усправе, па коначно преблаго упита Жемелу:

18 "Жемела, изгледа Ми да ти се звезде нису тако свиделе као пре тога цветић?

19 Шта ли би да још сада толико дрхтиш? Само се поново охрабри и испричај свима нама нешто о томе; гле, већ си поново код Мене где се више немаш чега плашити; зато хајде само пожури да причаш шта си све срела за та три тренутка.

20 Дођи овамо и наслони се мало о Моје груди, онда ће ти се већ повратити храброст."

21 И она паде ватреном журбом на Абедама; – и тек пошто неко време мирова на тим толико пресветим грудима, освести се поново, усправи се и поче још увек нешто нежно стидљивим гласом да говори следеће:

22 "О Јехова, Ти свемоћни, Ти пресвети, Ти бескрани Јехова! Чија уста би се могла достојно отворити да кажу што о Твојој бескрајној величини, висини, дубини и моћи.

23 Једино видех безбројне, бескрајно велике, неописиво светло пламтеће светове како се налик муњама крећу у бесконачности; један надмашиваше бескрајно други по величини, светлости и дивоти.

24 Јест, када још дубље уперих своје уплашено око, тада видех једино више бескрајан пламени свет; и посред бескрајно раширених пламенова, који беху пуни најнеподношљивијег сунчаног светлосног сјаја, видех још на свој велики ужас скоро непрегледно велике, ужасно изгледајуће људске прилике како ходе великом брзином.

25 Замислила сам њихов бол; и учини ми се да се отвори бескрајна дубина, која прогута тај пламени свет и с њим ове људске прилике које вероватно одвећ много паћаху.

26 И та страшна дубина изгледа хтеде и мене да прогута, зато и гласно вриснух Теби у помоћ, и Ти ми сиротој одмах и помогну; зато хоћу вечно да Ти захваљујем и да Те славим.

27 Гле, више да говорим, не могу; о имај стрпљења са мном, која Те јединог љуби изнад свега. – О Јехова, то су дакле звезде, које су ме тако често одушевљавале.

28 Не мораш зато да се љутиш на мене ако Ти отворено признам да су ми цветићи дражи од звезда; јер оне изгледају баш страшно ужасно.

29 Ако ми дозволиш, хоћу већ да Те упитам нешто друго."

30 И Абедам јој узврати: "Жемела, – па ти си већ добила Моје одобрење; питај шта хоћеш; нећу ти остати дужан ни једног одговора; али само о звездама не мораш више да питаш јер оне су превелике за тебе, а иначе о свему."

184

1 После тог бескрајно љубазног уверења од стране Абедама Жемели, чиме се у њу поврати и велика храброст, сасвим се смири у своме срцу; њена плућа дисаху опет сасвим слободно, и она се сада послужи својом жељом и даде из свога срца следеће питање, које такође припадаше међу њеним учтивим ретким питањима; ово друго ретко питање пак гласише овако:

2 "Прељубазни, мој једини најдражи изнад свега свети, свемоћни Јехова. Будући да си се већ толико неизрециво дубоко снисходио овако милостиво к нама сиротим грешницима и грешницама, и дозволио ми да питам, да ли би Ти се допало да успомогнеш мојој неразумности.

3 Гле, стотине и хиљаде пута сам чула реч вечно и вечност и сама ништа мање пута изговорила; – али стварно истина, још никада нисам разумела.

4 О Јехова, ако би била Твоја света воља, – веома радо бих хтела да сазнам такво што."

5 А Абедам јој одмах узврати, одговорив на њено питање, разумљиво за све њих, тако што рече:

6 "Чуј, драга Моја Жемела, шта је заправо од Мене вечност, такво што никада не би могла схватити и остати истовремено у животу; зато би било немогуће да ти сасвим прикажем вечност од Мене; али оно што ти и сви могу да схвате: за духа је вечност оно што је време за тело, само с једином разликом што време све око себе изједа и чини да пролази, док вечност ни атому не даје да прође.

7 Ово време се састоји и настаје непрестаним кретањем свих телесно створених ствари; јер да се не крећу, онда би се временом урушиле једна на другу: сунца и земље и месеци, и сва жива бића испретурано у бескрајно хаотичну грудву, која би се коначно бескрајно јаким узајамним притиском скроз-наскроз распалила па тако и сама изјела и на крају сасвим уништила.

8 А будући да се одржања ради од највећег до најмањег све мора кретати у ваљано одмереним правим раздаљинама, и сами делови уз неко свезано тело барем морају имати у себи непрестан нагон кретања, захваљујући којем се при уклањању препреке одмах могу кретати, тако ова стална под истим законима увек се враћајућа кретања и узајамно уређена сусретања проузрокују временске токове, које се дају бројати; и оно што ова сталност у кретању проузрокује, наиме хабање делова који се додирују на путу кретања, и тиме спорије или брже нестајање ствари, то јесте време које све изједа; зато је и све временско пролазно пошто ствари пролазе и опет друге ступају на њихово место; и према томе је мера времена одређена према пролажењу и враћању ствари.

9 Међутим код вечости је сушта супротност. – Ту је свако кретање само привидно; а заправо влада најсавршенији мир у свим стварима.

10 У времену изгледа да ствари мирују, а заправо се и најтврђи камен креће у свим својим безбројним деловима, и нема ничег што би имало било какав мир.

11 У вечности је опет сасвим супротан случај; тамо све изгледа да се непрестано креће, али без обзира ипак је све у потпуно неометаном миру од и из Мене.

12 А да би такво што прилично очигледно разумела, то ћу ти дати сигуран и веран пример:

13 Гле уколико би одавде хтела да отпутујеш до оне удаљене ватрене горе, морала би да се даш на ноге и трудно да идеш корак по корак да би можда за два, три дана доспела тамо.

14 У вечности пак свако може уштедети пут; може непрестано да остане на једној те истој тачци и само са својим осећајним мислима може невероватно далеко да путује и при најпотпунијој свести све тачно да посматра докле се његова особена личност не помера ни за длаку са његовог одређеног места, и према томе се налази у непрестаном преслатком миру; то јест посматрано од Мене.

15 Гле, замисли ствар овако као да спаваш на нежном, меканом лежају и сањаш слатке, прелепе снове да идеш тамо-амо и да би хтела да скачеш и плешеш од радости, и уз то брзо и далеко да путујеш по ваздуху.

16 Гледај и разуми, при свем том кретању у сну није се могла осетити ни најмања промена места и кретање на теби.

17 Тако је и вечност саздана стањeм које је за сада за тебе несхватљиво савршено; јер гле, као што се кретањем производи време, уништење, пролазност и коначно смрт свих ствари, тако се миром производи вечно одржање, непролазност и непрестани вечни најсавршенији Мени савршено слични живот свих Мени у љубави и у њеном живом духу савршено сличних бића.

18 А као што ни Ја не треба да путујем како бих доспео с једне бесконачности до друге, тако ни Моји љубљени са Мном неће имати потребе, како би разгледали сва бескрајна чуда, да се лично свугде упуте; него сви ће једнако Мени у свем вечном миру уживати у истинском вечном животу, мада неће бити свесни тог мира, него место тога само вечне најблаженије покретности, која се пак управо тим правим духовно личним миром неуништиво вечно трајно одржава.

19 Гле дакле, Моја драга Жемела; то је вечност, и таква је разлика између ње и усмрћујућег времена.

20 Што се тиче трајања, то је вечност са трајањем времена упоредна; зато и вечности могу постојати као и времена, само се трајање вечности не осећа као трајање времена зато што време више никада не враћа прошло; вечност, пак, одржава непрестано трајућим штавише за тебе незамисливу прошлост најјаснијом садашњошћу, и ништа мање је и будућност пред њом садашњост. – Разумеш ли такво што?"

21 И Жемела узврати прељубазно смешећи се: "О Јехова, ако хоћеш и колико Ти хоћеш, разумем Твојом милошћу; али само ми још није сасвим јасно како се у непрестаном миру ипак може кретати; – гле, такво што бих још врло радо потпуно хтела да разумем; – ако би била Твоја света воља."

22 И Абедам јој рече: "Такво што, драга Жемела, овде нећеш никада сасвим схватити докле још носиш тело, али негда савршено у духу.

23 Зато питај боље о нечем другом и Ја ћу ти одговорити о свему из Моје љубави према теби, амин."

185

1 И Жемелу овај Абедамов одговор на њено задње кратко питање сасвим смири, брзо се опет охрабри и упита Абедама:

2 "О најслађи Јехова, који си пун највишег смиловања, љубави и милости, – пошто смо већ нашли толике бескрајне милости пред Тобом, усуђујем се да Ти из унутарње љубави мога срца према Теби досадим још једним питањем. Додуше знам да Ти, о Пресвети, сваком мојом нечистом речи биваш оскврнављен, зато сам и стално неодлучна да своја пренечиста уста отворим пред Тобом да ми тада потпуна очевидност моје потпуне недостојности и изопачености пред Тобом зауставља дах, па затим на неко време толико стеже грло да једва успевам да превалим реч преко усана; али када опет премислим колико си бескрајно и неизрециво добар, прељубазан и милосрдан, тада ми се наравно поново враћа храброст да употребим Твоју толико преблагу дозволу.

3 Па сада да се опет дрзнем и да Те замолим ако би хтео да ми, а и свима осталима, уколико такво што заједно са мном још неће знати, кажеш и да обасјаш нашу велику неразумност шта је уствари живот, и како се догађа да га будемо потпуно свесни да знамо и скроз осећамо да јесмо, и можемо слободно чинити шта год да слободно хоћемо?

4 Но ја сам сва пуна неразумности сваке врсте; сигурно сам и овим мојим питањем њен велики збир знатно увећала пред Твојим пресветим очима.

5 Јест, јест, већ примећујем на Твом лицу да сам поставила преглупо питање. – Када бих само брзо могла да питам нешта друго!

6 О Јехова, да ли се можда љутиш мојој глупости? – Онда бих хтела од велике срамоте да се завучем у најдубљи бездан земље и оплакујем своју глупост до краја живота у највећој тами.

7 Но, мој изнад свега једино љубљени Јехова, па ја не захтевам светлост од Тебе, него само прими од мене ово питање као најпонизнију молбу, и Твоја изнад свега најсветија воља нека учини што јој је једино благоугодно, и ја ћу за Твоје превелико смиловање и неизрециво највишу и највећу очинску љубав у дубини дубина свога срца све захвално признати.

8 О опрости ми Ти, којега име моје срце разгорело у свој љубави према Теби не усуђује се више изговорити."

9 А Абедам се узбуди и рече јој и свима:

10 "Заиста ти кажем, као и свима вама, толике понизности још нисам ни у једноме од вас нашао.

11 Жемела, зар Ме стварно и заиста љубиш изнад свега, а и сасвим једино?"

12 И Жемела поче плакати, и одговори загрцнувши се Абедаму: "О Ти, Ти жарко љубљени, Ти сама вечна љубави! Откуд ме питаш, Ти, који си ме створио, и даде ми такво срце које ништа не може да љуби осим једино Тебе.

13 О да је могуће, хиљаду пута бих хтела да поднесем саму смрт из љубави према Теби уколико није другачије могуће да Ти покажем како једино изнад свега, свега, свега љубим Тебе. – Но, шта говорим; Ти видиш моје срце."

14 И Абедам се сагну до земље, подигну Жемелу која лежаше пред Њим на земљи, јест, Он је подигну сасвим у своје десно наручје, и притисну је видљиво снажно о Своје свете груди, па јој рече:

15 "О, ти Мој најмилији, најдражи дивни бисеру Моје љубави и смиловања, заиста, твоје младалачко срце има више љубави и живота у себи но цела земља! – Шта си сада доживела, такво што још није доживео ни један најчистији и најмудрији анђео.

16 Хоћу да те благословим за сва времена; гле, ти дивна Жемела, како те сада Ја, твој Творац, твој вечни свети Отац, носим на Своме срцу, које је вечни темељ свег живота и свег постојања све вечности, тако ће негда једном једна сасвим теби слична кћер из твоје крви, чуј – Мене Самога, Мене вечнога бескрајнога Бога, вечни живот, свемоћног Творца свих створења, од атома до највећег анђеоског духа, Мене, јединог Господара све моћи и силе – носити под својим срцем.

17 А теби ћу врло ускоро дати сина преко Мога Ламеха; тога ћеш назвати Ноје, и он ће постати спасиоцем твога народа.

18 А како ће се такво што догодити, и када, то ће твој будући син правовремено непосредно, као ти сада ово обећање Мога смиловања, примити од Мене; обрати добро пажњу на то, па ћеш онда и брзо схватити и довољно разумети шта је живот, и како га сваки човек постаје свестан, те затим у животу слободно може чинити шта хоће.

19 А како засад с твојим питањем не би поново без одговора стала ногом на земљу, то упамти: Шта је живот у самоме Мени, то би ти било немогуће схватити, јер како сам Ја Сам сам-самцати живот вечно и бескрајно, никада неће бити у стању да схвати и гледа ни највиши најмудрији херув; а шта је заправо живот у теби, то није ништа друго до Мој дах у теби, или Моја савршена слика у сваком човеку; а како се Ја налазим вечно и бескрајно у стално најсјајнијој свести одвећ сопственога најсавршенијега живота, исто тако и свако створење има један, премда за тебе пренесхватљиво најмањи део тог Мог живота у себи, и потпуно је живо за своју потребу из њега.

20 А сваки живот је саздан тако да се непрестано размножава и да расте Мојим непрестаним утицајем; а што више живот израсте, утолико савршеније представља себе.

21 Али живот постаје самосвестан тек када уз искрицу љубави придобије и искрицу милости-светлости из Бога; том светлошћу дати живот спознаје своје сопствено и ослобађа се свестан самог себе.

22 А чим самосвесни живот постане свестан не само себе самог, него у себи и свог вечног светог источника, те Му да хвалу и част, љубав и обожавање, и спозна Његову вољу, Који га је створио, тада се тек потпуно ослобађа и тим спознањем кроз љубав постаје дете вечне љубави и вечнога живота, којим животом тек тада доспева до прејасне свести себе самог и до живе свести Оног који те сада носи на Својим рукама.

23 Јеси ли све разумела, Моја Жемела?"

24 И Жемела препуна истинског пренебеског усхићења узврати Абедаму:

25 "О мој свети Оче, Ти највиша љубави, ко да не схвати и разуме Твоју реч, посебно када се има усто неизрециву милост, коју ми још указујеш, бити ношен на рукама Тобом, о Ти пресвети Оче.

26 Гле, тако Твоја Жемела и мора да разуме шта јој расветљава Твоја бескрајна очинска љубав; за то Ти не могу захвалити устима, али утолико више разгорева моје срце према Теби.

27 Али – чуј, Ти мој једино најљубљенији Јехова, сада ми паде на памет једно ужасно тужно питање."

28 И Абедам је упита брзо и као изненађен: "Но, шта ли, шта ли? – Шта је теби, Моја драга дивна Жемела, тако изненада и тако тужног још могло пасти на памет на Мојим рукама?

29 Само Ми реци брзо; ко зна – можда нађем још неку утеху за твоје духовно нежно срце?"

30 И Жемела се осмехну нешта збуњено, поигра се Абедамовим обилним коврџама и не усуди се сасвим изићи с питањем на видело дана.

31 После дужег устезања, пошто је Абедам још једном охрабри, коначно прозбори своје тужно питање с љубазним дрхтећим гласом и рече:

32 "О Јехова, гле, из неких Твојих пресветих речи сада сам изнашла да ћеш нас ускоро опет напустити; и гле, пошто Те већ бескрајно љубим својим срцем, – како ће бити мени сиротој када Те више не будем видела и када Те као сада, Ти моја вечна љубави, више не будем имала око себе?"

33 И Абедам јој узврати: "Чуј, Моја дивна, најдража Жемела, твоја бојазан додуше с једне стране није незаснована јер овако не могу стално остати код вас, и такво што за никога не би било добро; јер ако бих увек овако остао код вас, онда нико не би могао доспети до истинског самосталног преслободног живота што већ једном грех зароби свет тешким ропством, и управо зато на земљи ионако већ има присиле и принуде у великој количини. Ако бих се сада Ја као највиша сушта сила и моћ непрестано овако видљиво задржавао међу вама, онда бисте имали другу принуду на земљи, да се нико на земљи не би могао ни најмање слободно кретати, било тамо или вамо, или горе и доле.

34 А уколико останем стран вашим очима, али, ако ко озбиљно хоће, као што ти сада хоћеш и као што си свагда одано тако хтела, утолико познатији и приснији његовом срцу, онда је свако упркос тешког ропства греха савршено слободан; може то ропство да гази презирућим ногама, и, тражећи Ме у љубави свога срца и слободно Ме сам обухватив, може Ми се обратити; где га онда одмах Ја по мери његове љубави примам и по његовој вољи љубави задржавам и одржавам, што је све тек тада задобијање вечнога живота.

35 А замисли да ли би се ико усудио ишта учинити ако би Ме гледао и извесно знао да сам поред њега свагда свег његовог живота?

36 Само погледај и посматрај људе који знају да сам видљиво овде; шта сада чине?

37 Нико се не усуђује да слободно удахне ваздух, а камоли да учини нешто друго, било право или криво; – а погледај према томе ово велико људство које нас окружује, које ни не слути да сам видљиво међу вама, како се чило крећу и окрећу.

38 Многи међу њима верују да сам преко свих звезда; други опет да сам присутан у пролазећем дашку, и још други на хиљаде разних начина мисле да сам далеко.

39 Гле, сви ти не трпе од Мене сада никакву принуду и зато су потпуно слободни, што пак код свих вас сада није случај, мада сте ви поред Мене далеко сваком ропству греха, али утолико више вас вуче Моја љубав; зато ни не можете друкчије но да Ме љубите изнад свега, што је пак упркос светог права такве љубави ипак принуда пошто наспрам Мог лица не можете друкчије до да Ме љубите тако.

40 А све док сам видљиво међу вама, никоме се његова садашња љубав не може урачунати у живот, него тек када више не будем видљиво ходио међу вама, а и онако како Ме је ко љубио пре Моје видљивости.

41 Гле, ти Моја предивна, предрага Жемела, и твоја садашња љубав према Мени ништа не би вредела да Ме ниси раније баш овако, а понекад чак и још усрдније, љубила но сада, где заправо не љубиш него те само Ја ситим Својом љубављу ка вечном животу.

42 Али не обратив или и обратив пажњу на све то, ипак своје тужно питање можеш мирно да препустиш ветру јер твоја љубав је своје већ одавно слободно учинила пошто си много имала да се бориш са светом Мене ради; зато си и толико одвећ лепа као што пре тебе ни једна није била твога рода.

43 Услед те своје истрајне борбе учинила си себи и Моју видљивост, и чак Мој додир, безопасним, то тако да сам само теби могао показати ствари чији би поглед врло многе који нису попут тебе већ раније извојевали победу љубави – усмртио.

44 А теби ће и Моја врло честа видљивост вечно остати безопасном јер ти си већ везана о Мене; и као што те сада видљиво носим на Својим рукама, исто тако ћу те невидљиво носити на рукама Своје љубави; и кад год Ти се будем показивао, увек ћеш Ме видети да те овако носим; зато само буди ведра и радосна у своме срцу, јер од сада вечно ти више нећу недостајати.

45 Гле, моја предивна, пренежна и предрага Жемела, зар бих и Ја могао без тебе?

46 О гле, ти си сада исто тако преко потребна Моме срцу као Ја твоме; – зато слободно можеш да се утешиш да те нећу, како ти се чини, напустити.

47 Зато и, предивна, најдража Моја Жемела, као што сам ти већ приметио, само препусти без бриге своје тужно питање ветру, амин."

186

1 И чувши Жемела такву дивну утеху од Абедама, толико се одвећ обрадова да још на руци Абедамовој буквално поче да поскакује, то тако да у свом радосном заносу штавише заборави на стид, и зато јој њен отац Цуриел довикну да се толико не разголити и да премисли ко је Онај који је носи.

2 А Абедам укори Цуриелу такву невремену опомену и рече му:

3 "Ако Ме знаш, откуд твоја брига; а ако Ме још ниси спознао, онда боље да тебе твоје кћери опомену како би Ме и ти спознао као што су Ме оне спознале.

4 Да нећеш можда својој преневиној деци показати змију порока и дати им уместо њихове потпуне невиности забринуту савест света?

5 О гле, колики си велики неразумник! – Па ко може на Мојим рукама да се понаша Мени непријатно и непристојно?

6 Буди зато убудуће паметнији! – А ти Жемела немој да те ко омета у својој радости, јер такво што је обиље вечног живота из Мене у теби, и такво што још никада није осетио најчистији анђео као ти сада; зато само ти поскакуј и скачи јер на Мојим рукама је добро поскакивати и скакати."

7 И Абедам грљаше и миловаше Жемелу још малчицно, па јој рече: "Гле, Моја потпуно чиста љубљена, како не бисмо изазвали љубомору и завист оних који нам се управо приближавају са свих страна зато што сам им јутрос послао просветљене веснике, и да им не дамо повода за потајну саблазан зато што Ме још не знају као ти и сви овде присутни, зато ћу те сада спустити истина видљиво опет на земљу, али невидљиво телесним очима, дакле у духу и у свој истини, остајеш на рукама Моје вечне љубави, амин."

8 При тим речима још је једном Абедам притисну о Своје срце, па је спусти сасвим нежно на земљу, и то поред Његових ногу; и убрзо затим већ приђоше изаслани гласници жртве и просветитељи по речи Абедамовој и падоше пред Абедамом ничице и обожаваху Га у дубини својих срца; и за њима непрегледно људство учини по њиховом добром примеру.

9 После мало времена им Абедам наложи да устану и рече им: "Ви сте поштено и одано радили јер плодови вашег рада следе за вама, зато се Ја и веома радујем вама, и зато вам сада сасвим препуштам да од Мене затражите награду; и како год испала ваша жеља, одмах ће се испунити; – па према томе огласите што вам је на срцу."

10 Сви пак почеше да вичу: "Господе, Ти свети Боже, Ти наш најљубазнији Оче, наш Емануеле Абедаме! Шта још да затражимо од Тебе будући да имамо Тебе, Ти вечна љубави, Тебе нашег светога Творца и Оца.

11 Шта би најватренија сујета још могла да измисли што би било више но Ти?

12 Гле, ми смо у Теби у толиком неизмерном обиљу примили највишу награду за наша срца која једино Тебе љубе изнад свега да ту пресвету награду ни најмање не заслужујемо да и можемо вечности заредом још неизрециво више дневно да Ти служимо но јутрос. Јест, штавише сва наша вечно дуга најревноснија служба требало би се сматрати само чисто таштим ништавилом према бескрајној величини ове неизрециво пресвете унапред-награде да си Ти сам, прељубазни пресвети Оче, одлучио да се спустиш до нас црви земаљске прашине, и испунио си нас све Својом љубављу и Својом најсветијом милостивом светлошћу, чега свега смо сви ми били потпуно недостојни, и још јесмо.

13 О земља нека нас све прогута у широке и дубоке пламтеће провалије уколико би нам поред Тебе остала само најнеприметнија жеља, мада ми Теби, о Емануела, вечно никада нећемо моћи довољно захваљивати и за ову дозволу да Те замолимо.

14 А и за шта да Те замолимо? Знамо ли шта би нам било добро и корисно?

15 А ово знамо сви Твојом милошћу да си једино Ти свима нама потребан. – А Тебе имамо сви ми.

16 Шта бисмо још могли да замолимо? – Јест, то можемо да Те замолимо да нас нипошто не напустиш; одобриш ли нам ту молбу, онда имамо бескрајно више но све што би за све вечности вечности наша прежарко желећа срца могла да измисле; то Те дакле једино молимо; али дашта не можда као награду због наше ништавне заслуге, него једино због Твоје милости и Твоје очинске љубави.

17 О Емануеле! Опрости нам пак и штавише ову молбу пошто смо сви слепи пред Тобом и не знамо шта чинимо; само шта једино Теби може бити благоугодно, то је Твоја света воља. И тако да буде сада као свагда и вечно, Твоја света воља. амин."

187 (2.1)

1 И Абедам их упита: "Па онда чујте: Веома благоволећи сам чуо испољење ваших срдаца. Тако вам је заиста најбоље – али овако како сам сада међу вама, знате, не могу остати ради ваших слободних живота и као видљиви Отац ускоро вас морам напустити.

2 А како онда када више не будем ходао ногом међу вама – а потребне су вам више силе – ко ће иступати делујући међу вама у Моме имену?

3 Ко ће вас заштитити од сваког зла и ко ће отклонити од ваших срдаца све ужасно зле замке света уколико у никоме од свих вас не пребива виша сила као скупоцена оставштина од Мене вама свима као моћна заштита према свим замкама и искушењима змије?

4 Премислите и одговорите Ми, амин!"

5 И сви овако проверавајуће упитани одговорише једногласно: "О Емануеле! – Твоје речи су више но најчистија истина само! О Ава, оне су љубав!

6 Зато када наше телесне очи више не буду имале неизрециве милости од Тебе да виде Тебе самог, о свети Оче, као што сада имају на најнедостојнији начин, онда Ти, о Ава, са својом враћеном светом видљивошћу ипак од нас нећеш узети Своју љубав, него ћеш дозволити нама, напуштеној деци, да наша срца грејемо и поново оживљавамо у Твојој бескрајној и изнад свега светој очинској љубави.

7 О Ава! Ово једино молимо од Тебе – да нама свима вечно останеш Оцем и да нас никада не напушташ својом благосиљајућом руком; тако имамо довољно силе да се одупиремо свим искушењима и да се успротивимо свим опасностима света и да их сасвим победимо.

8 Твоја света воља да буде сада као и свагда и вечно, амин!"

9 И Абедам повика јаким и дирнутим гласом: "Заиста, заиста кажем вам: Ако имате Моју љубав, онда имате све; јест, више но што ће сва небеса небесâ вечно икада схватити!

10 Изабрали сте највишу награду, која ће вам вечно остати и нико вам је неће узети.

11 Заиста, од онога који остане веран у Мојој љубави смрт ће бежати и узмицати као снег од врућих зрака летњег подневног сунца.

12 И тако остајем у љубави код вас сада као и у све вечности свих вечности, амин!"

188

1 И сви беху ван себе од радости и у својим срцима жарко захваљиваху Абедаму на таквом обећању, које је заиста обећање свих обећања зато што у њему пребива једини истински живот и исто тако сва жива сила за савладавање и побеђивање свих ствари.

2 Будући да су оци то знали, зато се и сви најмарљивије и најпажљивије стараху о том. Јест, једино старање о Мојој љубави и њој повезаној милости бејаше њихово једино настојање – и живо стремљење по томе једина школа и самоодрицање њиховог земаљског живота; а зато и њихова деца од шест до десет лета бејаху мудрија и неупоредиво разборитија него сада у овом – обрати пажњу – најмрачнијем, заиста најгаднијем времену свих времена највећи научници, који сада не знају више но што су тада знала дечица на мајчиној груди.

3 Јер то мајчино млеко садржаваше тада и материјално узев не ретко више од сада у овом просвећеном добу највеће библиотеке научника изједене прашином и мољцима.

4 А шта сада садржи мајчино млеко? – – – Не желим да изговорим! – О, шта бејаше жена тада, а шта је сада!

5 Ја вам кажем да међу седам хиљада једва има једна која својом пређавољском помамом за дотеривањем неретко у једној секунди, да се добро разумемо, у једној секунди, не чини сто смртних греха.

6 Како сада изгледају њихове проклете хаљине, посебно на јавним местима?

7 Не желим тачније да одредим; само толико вам кажем да су се у Ханоху, чак у задњим најизопаченијим временима, најочитије јавне курве одевале много честитије и пристојније и много више су скривале стидне делове тела но данас жена најпристојније врсте.

8 Када би тада таква јавна курва имала шта с неким мушкарцем, онда се чак у тренутку свог потпуног подавања толико застирала и покривала тако да пожудни мушкарац од ње не би видео ништа осим оно зашто је дошао.

9 Али сада већ десетогодишња девојчица почиње да препознаје своје дражи, огледа се у проклетом огледалу – па чим је старија и само донекле на себи опажа бујно тело, већ би хтела да се носи скоро сасвим голишава, само да је тако донекле мода и да градски стражари такво трпе.

10 Но, што се не усуђује јавно, то ипак савршено чини у своме срцу, и само изучава и мудрује како да распали све мушкарце.

11 Заиста, заиста кажем: Жена у овом добу је гора од сто хиљада најгорих ђавола из доњег пакла; ти још беже од Мог имена; а таква жена само се смеје Мени и Моме имену, и ни мало се не приклања преда Мном, а још мање пред Мојим именом, пред којим се са страхопоштовањем покоравају сва небеса, сви светови и сви паклови.

12 Заиста, заиста вам кажем: Као што сам већ многима рекао у овом добу, што очито ваљано разумљивим речима, што тајним осећањем у срцу: Женама овог доба било би неизрециво боље да је свака поседнута с десет милиона ђавола. Тада би још могла да се ослободи – јер свим тим десет милионима ђавола сасвим је довољна сила Мога имена да их све истера.

13 А покличи десет година Моје име над таквом садашњом помодарком, а она неће одступити ни за длаку од своје бескрајне бестидности и зависности дотеривања, допадања, хватања, завођења и охолости.

14 Мислиш ли да ће таква створења једном доспети у пакао, можда у доњи? Ту се вараш. Колико год да ће зло и престрашно тамо изгледати, и стварно и изгледа и јесте, ипак би то место било још сувише добро за таква створења – јер све сотоне и сви ђаволи ипак беже пред Мојим именом, морају да се баце ничице већ пред сваким анђелом-казнитељем који тамо буде послат. Да ли тако чине и ове светске фигуре?

15 Зато сам се за њих већ својски постарао на начин који је чак за највише анђеле нечувен.

16 Када свој гадан земаљски живот врло ускоро довољно бедно напусте, а не поправе се из темеља и не принесу Ми плодове истинског унутарњег покајања – заиста, заиста, заиста, та жгадија ће једном вечно, вечно, вечно најосетније осетити цело бескрајно обиље Мога гнева.

17 О ти, чиста Моја Жемела* [Гхемела/Хемела], гле, каква је сада бескрајна разлика између тебе и жена и девојака овог времена! – Колика провалија која раздваја две бесконачности!

18 Ти, о Жемела, мирујеш на Моме срцу – а ове су се, презирући Мене, толико удаљиле од Мене да их Моја рука, која иначе бескрајно далеко досеже, не може досегнути – гле, одступиле су у другу бесконачност од Мене – јест, одступиле су у бесконачност Мога прегоркога гнева!

19 Али довољно о томе јер бих се пре времена могао разгневити.

20 Зато вратимо се опет у наше лепо древно доба. –

21 И пошто Абедам погледа њихова срца дубоко захвална, поново се узбуди и рече свима гласно:

22 "Заиста кажем вама који сте од сада Моја изабрана деца; никада вас нећу напустити!

23 Све докле своја срца обраћате Мени, бићу благосиљајући Својом љубављу код свих вас и код сваког понаособ по мери своје љубави према Мени и отуд према своме брату. И пламени срца неретко ће Ме чак и гледати. Посебно ако су своја срца од почетка свог бивања сачували чистим и ако нису дозволили да их свет тако лако нападне.

24 Задржите у својим срцима ово обречење – јер овакви треба да будете и да останете у целој сили, моћи и непобедивој снази из овог обречења и отуд сав природан свет треба да вам буде подређен.

25 Ако пак у својим срцима скренете с тог обречења, тако ћете по сразмери свог скретања и губити своју снагу; и Ја ћу вам тада постајати све туђи и Моје уши ће остати затворене вашим устима.

26 Обратите добро пажњу на ово и премислите дубоко у својим срцима Ко је Онај Који вам је сада ово рекао, амин!"

189

1 По тој беседи узвишени Абедам позва Себи Ламеха и представи га Жемели, па затим упита њу:

2 "Драга Моја Жемела, погледај овог човека; зове се Ламех, који је једнако теби пун живе пламтеће љубави према Мени; гле, тог човека хоћу да ти дам – јер Ја знам да те неће такнути све док га не доведем теби.

3 Зато немаш се чега плашити – јер колико си ти чиста у своме срцу и пуна чедности, гле, тако је и он; као што ти у своме срцу не жудиш за њим, него једино за Мном, такав је и он; као што ти хоћеш да побегнеш од њега, гле, исто тако хоће и он.

4 Гле, он је у свему сасвим сличан теби; као ти, тако је и он на Мојим грудима плакао са сузама жарке љубави.

5 И гле, колико год још био млад, ипак је пун највише мудрости које је уопште способан слободан човек и сада поседује велику моћ и силу, која му је постала из његове исто тако моћне љубави према Мени.

6 А уколико желиш да се увериш у његову истинску љубазну мудрост из Мене, дозвољавам ти да га упиташ шта год хоћеш, и нека ти слободно одговори из свога сопственога срца.

7 Па тако питај га као што би питала Мене!"

8 Но Жемела веома зазираше од Ламеха и не усуђиваше се погледати га, те рече Абедаму:

9 "О мој најдражи Јехова, гле, не могу ништа да прозборим – јер га се страшно плашим.

10 Ако треба да ти будем послушна, онда Ти, мој једини најдражи Јехова, ослободи моје срце тог великог страха.

11 Ја, Твоја Жемела која једино љуби Тебе, молим Те за то; али само ако Ти хоћеш."

12 И Абедам је такну и рече јој: "Жемела, чиста, нека ти буде по твојој љубави према Мени, амин!"

13 И одмах Жемелиним грудима проструји благи дашак; она се ослободи свог страха, усправи се, охрабри се и сместа упита Ламеха:

14 "Ламеше! – Да ли би ти мене, сироту слушкињу, пред својом величином главног колена поред своје љубави према Јехови могао и да љубиш?

15 Да ли би теби то било могуће? – Јер гле, ја не могу ништа осим да љубим свог Јехову и од Њега тек све друго онолико колико Његова љубав и смиловање то у себи збрињавају и носе и колико може да ми служи као путоказ к Њему. – Хоћеш ли ми одговорити на ово моје питање срца?"

16 И Ламех се баци на груди Абедамове и рече плачући: "О мој најсветији, изнад свега највољенији Ава Емануел Абедаме!

17 Опрости ми, гле, моје срце је толико испуњено љубављу према Теби да више није способно неке друге љубави осим једино слатке, чисте, свете љубави према Теби.

18 О мој свети, добри, прељубазни Оче, такво Ти знаш, – зар сам згрешио пред Тобом када сада хоћеш да ме казниш?

19 Која год била ова Жемела, гле, никад је нисам прижељкивао, као ни ниједну њеног рода. Па моје срце је увек једино било усмерено према Теби. Такво зна сваки од мојих очева од Сета наниже до мог телесног оца Матусалаха.

20 О Ава Емануеле! Буди мени милосрдан и милостив уколико сам мени несвесно пред Твојим свевидећим најсветијим очима погрешно закорачио и опрости ми ову казну која ми се чини толико страшно великом, јест, у свој истини несретно великом! – И дозволи ми да ћутим на то питање иако је испуњено најчистијом тежњом, али ипак дође из уста једне коју још никада нисам препознао. – О Ава, Емануеле, Абедаме! Твоја света воља, амин!"

21 Абедам пак Ламеха зграби под мишку и подигну га мало са земље; затим га опет благо спусти на земљу па му рече:

22 "Чуј, Ламеше, ти си посебан човек – твоја љубав према Мени је већа од твог поверења. Ти Ме љубиш свом својом снагом; јест, свим жаром свога срца колико год подношљиво теби љубиш Ме – али што се тиче твог поверења, оно не стоји ни у каквој сразмери с твојом толико ужареном љубављу.

23 А како то да у Мојој љубави према теби и у твојој љубави према Мени можеш да помислиш и око саме средине ноћи да желим или да бих ти могао одредити казну када те из небеса награђујем у свој чистоти?

24 Да ли би ти могао такво што да одредиш неком сасвим страном човеку који би те љубио изнад свега?

25 Како можеш да помислиш такво што о Мени? И то из саме слабости твог поверења према Мени које треба да буде чврсто.

26 Гле, оно што се Мени може приближити, као ова Жемела, једна најчистија кћи Цуриелова, и стога је сасвим достојно Моје љубави, што сам Ја носио на свом наручју – зар такво што икада да ти буде казна?

27 А то ти сада кажем да такво у својој природи добро примиш и да ваљано премислиш коју вредност има дар који примаш из Моје руке.

28 Гле, она осим свога оца у срцу још никада није препознала човека; зато ју је спопао велик страх већ при спомињању твога имена, а камоли погледавши твоју личност.

29 Тражио сам од ње да те нешто пита; тада већ од великог зазирања пред тобом она задрхта целим телом; међутим, у свом великом страху она се опомену да Ми је дужна послушности, зато Ме замоли за снагу како би Ми могла бити послушна.

30 Зар то ниси приметио на њој? – Како према томе можеш Моју вољу, преко ње упућену теби, да држиш казном?

31 Да те не познајем у твојој чистоти и великој љубави према Мени, сада би био лишен своје награде; међутим за тебе говори чист пламен твога срца; зато немаш кривице преда Мном, него само малу пред пречистом Жемелом.

32 Дај јој зато шта тражи од тебе нагнана Мојом вољом како би и тај дуг измирио, амин."

33 И Ламех спозна своју заблуду; замоли дрхтећу Жемелу да опрости, па јој даде заиста Мене достојно уверење своје чисте љубави према њојзи, на шта то њега, њу и све около радосно гану до суза.

34 И тако она поста његова једина љубљена жена; остадоше пак обоје чедни све до каснијег времена када Ламеху би 182 године па тек онда по Мом налогу роди Ноја.

35 Гле, то заиста беше небеско венчање. Тако треба да буду сва венчања.

190

1 Ти желиш да чујеш Ламехов говор упућен Жемели; онда нека овде уследи.

2 А овако је гласила молба за опроштај и уверење љубави од стране Ламеха упућено Жемели, након што најпре дубоко у своме срцу захвали Мени на опомени, како следи:

3 "О Ава Абедаме! – Ти видиш и видео си већ од вечности моје срце – да се већ од најранијег детињства није бавило ни са чим другим до једино Тобом, да је о Твојим бескрајним чудесним делима неретко чак некада на досаду оцима неуморно радо торокало. Јест, да сам често у својој превеликој радости, ако бих само чуо име Јехова, певао из свег гласа и скакао свом снагом.

4 Такво си Ти, о Ава Абедаме, свагда видео на мени, и сви оци су неретко каткад били сведоци мог весеља у Твоме имену.

5 Гле, зато што никада нисам ништа друго љубећи обухватао у своме срцу осим једино Тебе, учини ми се и сасвим страшним да ћу морати да делим своју љубав према Теби – јер ја нисам знао колико је Жемелина љубав присно повезана с Твојим срцем; једино Теби, о Ава, сва љубав, сва слава, сва хвала, сва захвалност што си ми сада обасјао моје срце; зато што сада видим да поседујући Жемелу моја љубав према Теби не да се неће поделити, него ће се с њеном љубављу једино увелико појачати и умножити.

6 Ти си њој дао вечно сведочанство колико је чиста и колико је сасвим достојна Твоје љубави.

7 Јест, сада спознајем како Те је изабрала јединим предметом своје пречисте и најврелије љубави; тако си и Ти њу изабрао Себи за Своје изнад свега пресвето Очево срце препуно најбескрајније, највише љубави.

8 Јест, сада и спознајем да си ме Ти најмилостивије изабрао да ми повериш ово дивно благо Твоје љубави да га Теби чувам с Твојом љубављу и милошћу у себи и да га даље одржавам тако чистим као што је сада Теби благоугодно.

9 Гле, о Ава Абедаме, такво сада спознајем Твојом Светом Очинском благошћу и Твојом милошћу; све је дивно и право – али сада долази једно друго питање, које је питање од највећег значаја за мене, и то питање гласи:

10 О најљубазнији, свети, добри Оче! Како да Ти захвалим на таквој милости, љубави и смиловању што си ме – ништавило пред Тобом – удостојио такве свете службе да пазим и чувам ону коју си носио на Свом светом наручју и благословио си је за Себе и испунио си њено срце Твојом љубављу?

11 О Ава, реци ми милостиво шта сада да чиним како бих само у некој мери доликујући могао да Ти захвалим на таквој бескрајној милости?"

12 И Абедам му узврати: "Чуј, Мој драги Ламеше, ако је неко на себи и у себи живо спознао величину Мог смиловања и милости тако да се онда у своме срцу за стално разгори према Мени, то тако да се осећа немоћним да захваљује због величине Мог доброчинства на њему и не налази речи хвале којима би изразио оно чиме сва његова нутрина гори највишим и најчистијим пламеновима љубави његовог срца према Мени – гле, то је захвалност која Ми је најблагоугоднија.

13 Јер онај који још речима може да Ми захваљује, да Ме слави и хвали, тај величину Мог доброчинства које сам му пружио још није почео да запажа у њеној бескрајној величини а још ни није спознао Мене, великог, светог Даватеља, и због тога у себи још ни није обухватио унутарњу дубину истинске понизности па свој језик може покренути на светски начин.

14 Гле, такву захвалност језиком Ја не благоволим, макар се састојала чак из речи највиших анђела.

15 А како стоји са захвалношћу речима, тако и стоји са захвалношћу делом, – онај који ће помислити да се својим поступцима може показати захвалан Мени, уколико би сасвим одговарали Мојој вољи, гле, и тај је у великој заблуди – јер шта ли ће неко учинити да Ми је потребна његова служба као да такво без њега не бих могао извести?

16 Онај који ће извршити Моју вољу, преко Кога ли ће је извршити?

17 Зар није Моја сила у њему што чини да такво остварује, за шта Ми је па опет дужан највеће захвалности?

18 А како ли ће Ми неко захвалити оним за шта Ми је једино дужан захвалности све захвалности?

19 Ко према томе хоће да Ми захвали једино важећи и Мени благоугодно, тај нека Ми захвали преко љубави ни речи не говорећи у најдубљој понизности свога срца и Ја ћу његову захвалност погледати и тако и прихватити као да је нешта преда Мном.

20 И гле, Мој драги Ламеше, тако је и твоја захвалност ваљана захвалност зато што не знаш где да почнеш и где да завршиш пошто те је спознање величине Моје љубави и смиловања према теби прогутало и ти ништа више и даље не може осим да Ме једино љубиш изнад свега.

21 А како би био савршено сигуран у Моје благовољење, то се сада обрати Жемели и дај јој захтевани одговор, амин."

22 И Ламех сместа ступи до Жемеле и рече јој: "Жемела, ти пречиста љубљена Јеховина, нећеш ли ми опростити у своме чистом, светом љубављу испуњеном срцу зато што сам се из управо тог разлога понео неваљано према теби – јер гле, пошто пре тебе нисам погледао ни једно биће твоје врсте и сва моја чувства беху усмерена према твом и мом Јехови, онда беше ваљда и природно да сам те могао превидети на неколико тренутака пошто сам се бојао да ћу морати да делим своју љубав између тебе и Јехове, на коју непаметну замисао, веруј ми, заправо ме наведе твоје само питање; међутим, као што си ти сама сигурно чула, пошто ми је ту мој, твој и свих нас једини најдражи Ава Абедам Емануел најмилостивије отворио очи и показао Своју свету намеру и постаде ми сасвим јасно да не само што нећу имати потребе да своју љубав према Њему делим између Њега и тебе него да тако само могу повећати своју љубав према Њему, и то све више и више, и уз то сам сасвим спознао твоју чистоту, зато и верујем чврсто да ћеш ми из истог светог разлога презрети [прогледати кроз прсте] моју неваљаност, због чега сам се мало огрешио о тебе."

23 И Жемела помери мало своју пребогату златну косу с лица и љубазно погледа Ламеха.

24 Како Ламех сада виде њено небески лепо лице, тада скоро изгуби дах и обрати се сместа опет Абедаму и рече с најдубљим ганућем свог срца:

25 "Не, не! О свети Оче! – Такве наднебеске награде нипошто нисам достојан! Заиста, заиста, пред овим наднебеским анђелом ја сам једино мрачан, грешан црв у прашини земље!

26 Не, не – свети Оче! – Сада тек спознајем своју потпуну недостојност, – о колико ништавна мора да је моја љубав према Теби пред Тобом наспрам љубави овог пречистог анђела!

27 Заиста, лакше би ми било с отвореним очима да гледам право у подневно сунце, него само три тренутка да гледам лице овог наднебески чистог и неизрециво лепог анђела Твоје љубави, о свети Оче!

28 Ако је Цуриел њен отац, уколико је уопште могуће да човек буде или постане отац таквом анђелу, онда му је Ти, о свети Оче, опет врати како би је он и даље као до сада штитио и одано чувао. – Но, Твоја света воља да буде!"

29 Цуриел пак заплака и ступи до Ламеха те му рече: "О Ламеше! Зашто одбијаш моју кћер када ти ју је Сам Јехова одредио? – Не буди тако тврд и погледај како плаче!"

30 Абедам пак рече Цуриелу: "Цуриеле, буди миран и не брини се за Жемелине сузе и мисли себи: Шта сам Ја спојио, више ни једна светска моћ неће раздвојити!

31 Гле, Ламех није тврд, него он је сувише мекан; зато га сада Ја учвршћујем како би постао човек твоје, али још више, разуми, Моје кћери.

32 А ти Ламеше, сагни се до Жемеле, пружи јој своју руку и дигни је себи за жену и постави је уз своју страну љубави испред Мене како бих вас благословио за сва времена времена̄, амин!"

33 И Ламех за ту радњу више не дозволи да му се два пута заповеди, него послуша чистог духа, сагну се доле до Жемеле – и ослови је следећим речима:

34 "О Жемела, моја штићенице љубави Аве Емануелове, дај да те дигнем, који сам потпуно недостојан тебе. Али ипак ме је свети Отац удостојио тебе. Јест, дај да те дигнем за своју пречисту у Јехови најдражу жену, амин!"

35 И Жемела устаде хитро и оде с њим пред Јехову. И Он их благослови и заповеди им првенствено непрестано да чувају чистоту срца и да задрже чедност целог свог живота. И они заветоваше и посташе најчистији муж и жена давнина.

191

1 По тој радњи Абедам позва себи Јареда, Хеноха и Матусалаха и рече им:

2 "Чујте, ваша пријатељска, братска и очинска колиба је довољно пространа да поред Ламеха смести и његову невесту.

3 Све докле ви заједно у миру и слози, једино Мене љубећи, живите међусобно под једним кровом, такође ћу и Ја становати међу вама; било видљиво, било невидљиво, то да је свеједно вашој љубави.

4 Ја ћу се и чешће показивати и благосиљати ваш дом.

5 Па тако примите у Моме имену младожењу и невесту, амин!"

6 И ова тројица падоше ничице пред Абедама и захвалише Њему с најдубљом понизношћу на тако узвишеној милости и превеликом смиловању.

7 Абедам им пак наложи да опет устану и да по обичају љубави од старина приме младожењу и невесту.

8 И одмах усташе и узеше у средину младожењу и невесту и благословише их; и пошто их благословише, пољубише најпре Жемелу па затим Ламеха у чело и заветоваху се да ће им свагда пружати свој очински благослов у имену Господњем; а затим младожењу и невесту одведоше по вољи Абедамовој и до Адама и Еве како би Адам благословио Ламеха а Ева Жемелу.

9 А ови први људи земље беху тако ганути да једва успеше да превале преко усана речи благослова; и Ева рече плачући Адаму: "Гле, главо мога живота ово двоје ми кажу прећутно како је требало да се владамо пред Господом.

10 О, тада под нашим ногама не би настала мрачна Дубина кала.

11 О, да само опет може да се узме клетва са земље!"

12 И Абедам рече Еви: "Твоја брига је исправна; али погледај, већ овде пред твојим очима сам ударио темељ извору из којег ће у своје време извирати жива вода преко целе земље и опраће је од старе клетве.

13 А из Жемеле ће чиста лоза започети. Па када се земља буде крстила живом водом сасвим и потпуно, тада ће се и убрзо пречистити Ламеховом ватром из небеса, чиме ће се сасвим очистити од своје клетве и постаће опет Мени благоугодном звездом на небу пошто ће њена светлост давати далеке зраке кроз сва вечна пространства бесконачности.

14 Овако као ова земља ни једна друга звезда вечности неће приповедати највећа чуда Мога смиловања.

15 Али ни нигде толико тешко змији као на овој позорници Мојих смиловања.

16 Ја ти кажем, Ево, тамо где сам излио Своја највећа смиловања, тамо ће се излити и Моја највећа јарост.

17 Све безбројне звезде ће се судити по својој врсти од анђела, али земаљском змијином накоту и гујској жгадији ћу судити Ја Сам и даћу им заслужену награду у вечном огњу Моје најтврђе јарости и најгорчег гнева.

18 Заиста, заиста, у најгушћем огњеном гневу Моје јарости ће аждаја Кајинова са свим својим заробљеницима вечно морати да окаје своју велику злоћу; и њиховим бескрајно великим боловима вечно никада неће бити краја; и нико више неће чути велику вриску страха, ридања и болова; ти ће прећи у потпуни заборав тако да их нико никада више неће спомињати.

19 А Ја ћу вечно према њима запушити своје уши, Моје очи сасвим одвратити од њих и сасвим их избрисати из Свога срца.

20 Да бих и Ја сасвим могао да заборавим на њих, то нека се њихова имена сасвим избришу и из сећања Моје љубави; и нека имају једино из Мог највећег живог огњеног гнева вечно најужаснији живот коме неће бити краја као живот Моје љубави и све Моје деце у највећој милини милинâ и превеликом блаженству.

21 Зато, Ево, да си Ми жива и буди без бриге; ионако не можеш да очистиш земљу са свом својом бригом; зато сам ти сада ово открио како би била мирна земље ради.

22 Гле, убрзо ће доћи да ће потоп греха своје таласе ваљати чак преко планина и наводиће их до облака. Али гле, плодове овог брачног пара ћу носити на својим рукама преко свих смртних таласа, па ћу им онда спремити нову, чисту и одвећ плодну земљу. Зато радуј се овом Мом великом обећању у миру и љубави свога срца – јер Ја сам те подмладио и очистио у овој Жемели. Разуми ваљано у своме срцу, амин!"

23 Затим Он Себи позва Матусалаха и Цуриела с његовим другим четирма кћерима и рече:

24 "Матусалаше! Гле, ти имаш још четворицу стаситих синова који су Ми драги и мили и скупоцени; гле, овде њихове жене!

25 А ти Цуриеле, гле овде иза Ламеха четворицу браће коју ћу дати твојим кћерима!"

26 И Цуриел заплака од радости и рече: "О Јехова, како сам се удостојио такве милости од Тебе?"

27 И Абедам му узврати: "Зато што си се храбро борио са свим светом и опет си Ми вратио својих јединих пет деце чисте и видеће када сам ти их Ја дао као чисте и слепе.

28 Али ипак та четири пара нека не станују у Јаредовом дому, него ће на правом растојању око колибе Јаредове већ наићи на своје нове, чисте станове опскрбљене свим, где нека станују у свој чистоти својих срдаца и свој чедности својих душа; тако ћу Ја и њима у право време дати децу светлости у ваљаном броју.

29 И тако дођите сада и ви, четири нова пара, до Мене како бих и вас благословио и примио вас Својом децом, амин!"

30 И та четири пара падоше ничице пред ноге Абедамове и захвалише Му у дубини својих срдаца.

31 Он их усправи и благослови их, па их коначно предаде благослову отаца и рече коначно Цуриелу уплаканом од превелике радости:

32 "Цуриеле, а сада дођи и ти овамо до Мене и прими за своју велику оданост највећу награду.

33 Гле, сада те чиним великим анђелом и постављам те оданим стражаром и невидљивим чуваром све Своје деце, – и ти ћеш од сада свагда гледати Моје лице и радовати се у Мојој светлости, амин."

34 И Он такну Цуриела – и Цуриел засветли више од сунца и нестаде убрзо наочи свих.

192

1 Када пак сви присутни видеше шта се догоди, ухвати их велик страх и веома се бојаху због овог дела и нико се не усуди да узвишеног Абедама ишта упита; једино Жемела се прибра после мало времена, оде до Абедама, паде ничице пред Њим и замоли Га у дубини свог срца за милостиву дозволу да Га сме нешта упитати.

2 Абедам јој, пак, узврати предусретљиво: "Моја одвећ драга Жемела, да се ти мало не бојиш за свога Цуриела, који бејаше отац твога тела?"

3 И Жемела потврди ово питање у срцу и споља својим невиним приклоном главе стави до знања тачно погођену ствар свога срца.

4 И Абедам јој рече тешећи је: "Моја одвећ драга Жемела, да не мислиш да је Цуриел престао да постоји зато што га више не видиш очима?

5 О, буди због тога сасвим утешена. Видећеш ти њега још чешће и моћи ћеш с њим разговарати о много дивнијим стварима него што си с њим икада разговарала.

6 А то што је он овде наочи свих примио толико велику милост, догодило се пре свега ради тебе како би он теби и твоме мужу постао веран стражар и чувар према свим искушењима света. И увек када будем долазио код вас, нека Ме стално најпре одано најављује.

7 А друго, нека сада и свој деци из Поднева буде општи тајни вођа зато што ће прозирати сва њихова срца изнутра и по Мојој вољи ће их и силно моћи потресати уколико у њима открије или примети негде вероломност. Па ће се лакше опет вратити Мени и потом у својим сопственим срцима чути Мој Очински позив, као и врло добро разумети унутарњи гром Божји.

8 И коначно ћу још данас више њих од Поднева оспособити како би сишли у Дубину у велеград Ханох како би и тамо деци света, од којих је део пун највеће гнусобе, а део пак крвари под најсуровијим сужањством и најнижим ропством, објавили Моје име и да им проповедају озбиљно покајање и истинско поправљање и неодложни повратак к Оном Који већ толико дуготрпељиво, стрпљиво и милосрдно чека на њихов повратак.

9 Но ово смиловање ће бити задње деци змије.

10 Гледај сада, ти Моја најдража Жемела, такав посао изискиваће велику оданост Цуриелову, и тако Ми је он потребан како би аждаја на њему приметила како је један Мој мали већи и јачи од ње са свом њеном безбројном рђавом злом гомилом."

11 И Жемела се сасвим испуни радошћу у свом љубазном и захвалном срцу и опет се сруши Абедаму до ногу.

12 Али Абедам је сместа дигну и узе је опет на Своје наручје и упита је да ли јој је стало до још нечег.

13 Она пак не могаше прозборити од превелике радости зато што сада виде да ју њен Јехова у браку с Ламехом воли исто онолико као пре докле још није имала мужа уз себе.

14 Абедам је пак стисну о срце и позва Ламеха и упита га: "Ламеше, како си задовољан Жемелом? – Гле, она заборавља тебе на Мом наручју – шта ти каже на то твоје срце?"

15 И Ламех одговори бацив се на груди Абедамове: "О Оче, свети, драги Оче! – Ако ми сада не будеш држао срце, уништиће га бескрајно велика љубав према Теби, коју још никада нисам осетио!

16 (Плачући) О Оче, када си ми из Твоје свете руке доделио и дао ову пренебески чисту Жемелу, тада сам мислио како ћу Те љубити као пре када ћу своју бригу љубави једино према Теби морати да делим са Жемелом.

17 Па када сам је подигао, плашио сам се да је моја рука није испрљала па да више никада неће бити тако чиста и Теби тако драга као што је била пре.

18 Међутим – пошто њу, коју си ми предао на чување и штићење, сада опет видим како седи на Твом наручју – о Оче, драги, свети Оче! гле, сада је сасвим крај мом срцу!

19 Ако ме не одржиш, умрећу и нестати од превелике, изнад свега захвалне љубави према Теби, о мој, мој, мој пресвети, предобри Оче!"

20 И Абедам се сагну доле до Ламеха и рече му: "Драги Ламеше! – Гле, Отац има још једну слободну руку. Седни и ти на њу и сазнај колико сам Ја Отац свих вас."

21 И Ламех се не усуди – јер држаше себе сувише недостојним – но Абедам га охрабри, и одмах Абедам дигну и њега и стисну га о свете груди, па рече њима двома:

22 Како сте сада, тако останите и надаље, тако ово свето место никада, јест, вечно, нећете изгубити.

23 Ви сте први дечији пар кога Ја од вечности носим видљиво на Свом наручју. Такво пак нека остане вечним знамењем за сву децу која следе да ће само они бити и постати Мојом децом који допусте да их Ја згабим, вучем и овако као вас носим на Својим рукама.

24 А они који не буду следили вашем примеру, ти ће и мало љубави и још много мање живота примити од Мене.

25 А сада погледај ти, Мој Ламеше, душу Моје и твоје Жемеле!"

26 Ту Абедам дахну Ламеху у очи, и Ламех угледа Жемелу у тако сјајној светлој прилици чији сјај беше неупоредиво сјајнији од средишње светлости свих сунаца.

27 Он се дубоко тргну при том погледу. Када се мало помало опорави из те ошамућености, тек тада поче плакати и не знађаше се снаћи од љубави према Мени.

28 Абедам, пак, рече Жемели: "Жемела, гле, чисти Ламех плаче од љубави према Мени. Обриши му својом косом дивне сузе из очију. И такво дело нека свагда припадне теби и свим твојим следбеницама."

29 И Жемела први пут својим пренежним, премеканим и заиста небески прелепим рукама загрли Ламеха, а својим челом и својим пренежним образима обриса Ламеху дивне сузе из његових очију док их је њих двоје свети Отац у том трену још носио на наручју.

30 Затим их однесе до отаца, пољуби обоје и предаде их опет благосиљајући оцима с напоменом:

31 "Овако чисти као што су ови треба опет да Ми се дају сва рођена деца, – Ја сам њихов источник, до тог источника нека опет дођу за вечно, амин!"

193

1 Па када Абедам Жемелу и Ламеха предаде оцима, тада сместа ступи до остала четири брачна пара те им рече:

2 "Чујте, то што ћу вам сада рећи, одмах и да спроведете у дело, то јест не данас, али итекако следећих радних дана.

3 А ово је што вам кажем: У нутрини земље постоји врста камена која изгледа црвенкасто и није тако тврдо као друго камење; када га дигнете, онда има тежину која је знатнија од тежине камена исте величине; тај камен настаје од зрака сунца које је земља прогутала и налази се скоро свуда у планинама зато што управо само планине у себи најчешће имају шупље ходнике у чијој се непрестаној влази скупља сила зрака из сунца коју земља гута и уз помоћ утицаја других ноћних звезда на своду добија за себе супротну силу и коначно мало помало постаје чвршћим; и сваки пут када вода земље сваких 13555 година са половним повратком сунца мења своју супротну силу и при сваком скоро 7000 година дугом високом водостају ваљано усољава ово зрачно камење скупљено у шупљим ходницима планина, онда овог камења при следећем високом водостају већ има тако обилно и солидно да га следећих 13555 година не могу тако лако потрошити; преостало непотрошено зрачно камење, премда је поднело већ више хиљада промена водостаја, овим не постаје лошијим, него утолико бољим.

4 Гледајте, до сада тај зрачни камен нико није користио осим већ неко време један краљевски син из Ханоха. Међутим, њему је показана само нечистота тог камена, а ипак је земља од њеног постанка претрпела више од хиљаду дизања с истим бројем промена водостаја.

5 И тако је у планинама скривена велика корист за мудре из љубави; такво вам откривам да бисте мудро користили тај камен.

6 Скупљајте и пречишћавајте га у ватри, и Ја ћу вас преко вашег духа већ у право време надахнути како и чему да га употребите.

7 А када једном постанете мајстори у тој уметности, онда научите и своју браћу, али их и научите како да то мудро и несебично употребљавају.

8 А зато сам вам спремио нове станове и опремио их ваљано са свиме чиме ћете најсврсисходније моћи да се служите у тој новој уметности; употребу свих алата који су већ присутни учиће вас дух. Мада су неки од вас већ од првог времена покушавали да подражавају оруђе којим сам вас даровао, ипак ствар никоме није хтела сасвим успети пошто нисте налазили праву руду; но пошто вам сада Сам показах праву, онда ћете сада сами моћи да израђујете исто оруђе као што сте иначе увек већ израђено кришом добијали од Мене.

9 Међутим, као што сам иначе свагда свима вама све ово давао забадава, тако морате и ви чинити. Будући да ћете се тиме бавити да користите својој браћи, онда нека и ваша браћа гледају да вас опскрбљавају с јелом и пићем.

10 Но никада да сте то захтевали за свој труд, него што вам донесу, благујте и уживајте захвално; али такође нека ни нико не тражи нешта од вас за узврат зато што вам је нешта дао; него једино љубав да буде ваше узајамно опхођење.

11 И овај камен тако справљен можете назвати зиделехајзе.

12 Будите савршени у свим стварима и моћни у живој љубави; тако ћу и Ја непрестано бити међу вама са Својом благосиљајућом руком и вући ћу вас, учити и припремати у свим савршеностима, амин!"

13 По том науку Абедамовом, пак, сместа ступи Адам до Њега и упита Га: "Свети, прељубазни Оче! – Ти раније спомену промену водостаја на земљи. Гле, уколико можда врло ускоро према томе море прогута наша сада настањена земљишта, шта ће се тада десити с нама?

14 Не би ли хтео и о томе да нам даш напомену, уколико је Твоја света воља."

15 И Абедам се осмеши на то питање, па рече Адаму: "Адаме, старај се боље о нечем другом ако већ хоћеш да се стараш – јер ово старање је сувише неразумно.

16 Замисли од сада трајање времена од још 13000 година. Заиста у том времену у твом сасвим другом стању постојања нећеш се више много старати каква је земља – и људи који у то доба буду живели на земљи имаће довољно времена да измакну потопу који се враћа пошто се диже и пада веома споро тако да се за хиљаду до хиљаду година тек мало примећује и уз то су мора с ове северне половине земље тек почела да се враћају.

17 Гле дакле, колико је твој неразумни страх ташт и празан.

18 А Ја ти кажем као и свима вама: Старајте се једино о чистоти ваших срдаца и о истинској унутарњој љубави према Мени; а што се тиче вођења небеских тела, далеко вам било ваше старање – јер њих водити и ваљано одржавати умем једино Ја, и Моја моћ, сила и власт и Моја мудрост су вечно довољне целој бесконачности.

19 Ја вам кажем: ви ноћу још видите бледе скупине звезда из бескрајних даљина далеке бесконачности како светлуцају доле к вама, и најкаснији житељи земље ће их такође још видети, а ипак стара земља још није била заснована када су нестали из свог постојања дугог скоро вечности.

20 Исто ће се збити са овом земљом и с видљивим небом, али Моје речи и Моја деца никада неће проћи.

21 Да нећеш ти, Адаме, и о томе почети да се стараш?

22 А зато вам кажем: Не старајте се ни о чему што се тиче света, него препустите Мени све старање – јер ви са свим својим старањем не можете створити ни зрнце прашине.

23 А ако већ хоћете да се старате, онда се једино старајте да постанете безбрижни и да ваша срца постану чиста и све пунија истинске унутарње љубави према Мени – у томе се једино састоји вечни неуништиви живот да Мене свагда спознајете и љубите изнад свега, амин."

194

1 Затим Абедам позва Сетлахема, Кизехела, његову шесторицу браће и још двојицу синова од Кизехела, који ништа мање од свога оца не бејаху пуни ревности, ватреног духа и пуни разних корисних спознања у разним старима, тако да сада у свему десеторица мужева стајаху пред Абедамом.

2 Пошто дођоше пред Њега, сместа пред Њим падоше ничице на лица те слављаху и хваљаху прегласно Његово најсветије име Јехова.

3 Када Абедам виде да удовољише својим срцима, тада им сместа наложи да устану и рече им: "Чујте, мужеви од Поднева! То што вам сада откријем, да учините неодложно оног дана којег вам будем показати у вашем духу.

4 А такво тражи Моја љубав и смиловање од ваше слободне воље да премислите да сиђете доле у Дубину у град Ханох, где ћете наићи на људе који о Мени више ништа не знају и живе међу собом горе, горе од паса, мачака, вукова, медведа, лавова, тигрова, хијена и змија на једној гомили.

5 Смрде већ до Горњег неба од блуда и најгнуснијег разврата, и они се убијају међусобно и проливају крв своје браће и сестара и не штеде чак ни своје старе.

6 Јест, Ја вам кажем: њихова пакост иде дотле да Ми је њихов краљ, који се такође зове Ламех, пре не тако давног времена чак најавио рат и хтеде због великог гнева према Мени штавише да уништи земљу ватром зато што допустих да крволочне звери униште његову злу свирепу војску под вођством Татахара злог.

7 Међутим то није најгоре многих порока које чини против Мене, него слушајте и чујте:

8 Пошто допустих да га изневере све његове наложнице из страха за свој живот и побегоше овамо, и то међу Поноћце, и такође му побегоше његове две жене и његова кћи Наеме – гле, због тога Ме сада толико мрзи да не чини ништа осим што скоро дан и ноћ премишља како да Ме на најсрамнији начин што више оскврнави. Свуда је поставио стражаре и уходе који људе морају да посматрају и да слушају шта чине и говоре; дао је да се ископа рупа у земљи, напунио ју је до пола ђубретом, записао је Моје име на камену плочу намазану ђубретом, затим проклео плочу, бацио је пред многим очима најгнусније хулећи у споменуту рупу и заповедио најнижим робовима да на то серу, па коначно да затрпају рупу земљом коју он прокле.

9 Одмах затим он њима сам себе прогласи јединим највишим богом па заповеди сваком при казни мученичке смрти да га обожавају.

10 И стражари и уходе сада строго морају да пазе и слушају да нико више не спомене Моје име – који би то учинио, предстоје му најужасније смртне казне.

11 Робовима је сасвим забранио да говоре; уколико би се од неког чула било каква реч, одмах да му се ишчупа језик из уста; ако хоће да се споразумевају међусобно, има то да чине једино животињском риком.

12 Такође нема да иду на две ноге као он, него само на свих четирма као животиње, то јест на рукама и ногама; усправно да стоје свеју само на послу.

13 Такође ропски народ не сме да се пари; тешко ономе који би сада имао нешто са женом – предстоје му срамна сакаћења.

14 Због тога је сада већ и погубио хиљаде робиња и њихових кћери.

15 Гле, тако се сада догађа у Дубини. Но, осим Ханоха постоје још десет великих градова, који су дужни да служе том Мом највећем непријатљу и ни у једном није ни за длаку боље од Ханоха.

16 Гледајте даље и слушајте: Крв сиротих вапи Мени за осветом; зато сам им се смиловао и послаћу вас доле као осветнике и ослободитеље тог народа; али никога не смете да убијете, ни Ламеха; него слободно и јавно објављујте им Моје име и Мој гнев и скоро предстојећи суд Моје јарости уколико се строгим кајањем и покајањем због свих својих злочина не обрате Моме имену.

17 А самом Ламеху дајте да сопственим рукама ископа споменуту рупу, да опет извади плочу исписану Мојим именом, да је очисти чистом водом, па тек онда да их опере сузама свог кајања.

18 Уколико пак одбије да учини тако, онда употребите своју моћ и дајте на њега невољу за невољом, то толико дуго док се не покори вашој вољи.

19 Укините не само његову него сваку величанственост тако да сви буду потпуно једнаки као браћа и сестре; и једино најмудрије из обичног народа поставите вођама народа; али не дајте им да поседну дворове краљева, него да станују у једноставним и простим колибама.

20 Када их препознате способнима и вичнима за вођење и надзирање – онда и њима ставите руке на чело и на рамена, и тако доделите им потребну силу.

21 Не плашите се тамо никога и сами не допустите да вас заслепи велика раскош и бујност тих градова – јер сви ти градови тамо доле јесу сада и увек ће бити дело змије; зато никакав сјај да вас не подмити, него будите као Моји пророци тим народима споља престрого озбиљни и неумољиви, али унутра тим пунији истинске љубави према ближњем и братске љубави.

22 А за вас тамо нема останка; него када све уредите, вратите се опет у своју домовину, и без важног разлога не идите опет тако лако назад у Дубину.

23 Када се пак будете враћали из Дубине, најпре се сасвим оперите – да не бисте и овамо донели смрт – јер Дубина је сада постала пуна куге и пуна смрти.

24 Сада примите Мој благослов и будите чврсти, јаки, моћни и силни у свим стварима све докле поступате по Мојим речима.

25 Сва природа да се покорава вашем мигу и птице ваздуха да буду подређене вашој речи; тако и ватра, ваздух, вода; тако и све животиње, и све зле и мрачне силе.

26 Али да сте се чували да никоме нисте учинили нажао, него само свакоме да помогнете.

27 Тврдокорног можете да казните, али не тако да само пати, него да се поправи.

28 На такво све пазите добро у Моме имену, амин!

29 Мој благослов са вама и у вама, амин, амин, амин!"

195

1 По тој беседи и одредби Абедамовој ова десеторица захвалише Њему најусрдније зато што, прво, спознаше Јеховино бескрајно милосрђе, љубав, стрпљење, дуготрпељивост и благост; и, друго, што им указа тако велику милост да управо њих, који држаху себе најнедостојнијима, изабра оруђем Својих великих смиловања.

2 И Сетлахем коначно отвори своја уста и рече свим својим саизабраницима: "Браћо, сада се моје пророчанство дивно испунило!

3 Рекох вам више пута – када понекад устврдисте да најузвишенији, најсветији, велики Јехова једино благоволи узвишене, велике и сјајне ствари – да такво сигурно неће бити случај, него у односу на нас управо једино супротно.

4 Што год је неко мањи, сиромашнији, понизнији, плашљивији пред Њим и што више повучен од света, што простији у свом говору и у својим поступцима, што год више себе потцењује према својој браћи, што је услужнији према свима и што год мање брине за себе, тим више ће сасвим извесно бити угоднији Њему – јер овако закључих:

5 Да Јехова највише благоволи велике и сјајне ствари, сигурно би им дао језике и далеко веће савршенство говора него што ћемо икада схватити; а нас би онда оставио немима.

6 Међутим, ко је икада чуо да дрво говори; ко је чуо брдо, реку, море; ко је чуо земљу, сунце, месец и звезде?

7 И говорах још даље милошћу Господњом када ми противстављасте траву и друге мале неме ствари: Скромна трава, мада не уме да говори, сигурно је хиљаду пута благословљенија од поносног гордог дрвета; само треба погледати њену непроцењљиву корист.

8 Даје нам хлеб, храни наше краве, овце и козе; колико само животиња и живинчади које ни не познајемо живе од благослова скромне траве, док с поносног и високог кедра чак ни гладан медвед не може да одгризе нешта да утоли глад.

9 И опет даље вам казах: Погледајте дрвеће! Што је мање то је благословљенији и укуснији и слађи њихов плод; и ми га благујемо великом радошћу, захвални светом Даватељу.

10 А ко ће зубима да загризе о тврд и бљутав плод великог, високог и одвећ величанственог храста и да његов благослов подели са свињама? Или ко ће са вранама да започне себичну кавгу око опорог плода кедрова? Или чијем непцу ће да годи јело од шишарке високих јела?

11 И још даље вам казах: Погледајте воде, реке и потоке! Све докле остају скромни и прилично мали у свом кориту, толико и остају чисти до дна да је милина гледати их; а када потоци почну да расту и постану већи и силнији, како се одмах и замуте. И оно што је раније скромни чисти поточић благосиљао, то и много више од тога потом набујали поток и река уништавају.

12 Киша пуна благослова пада само у малим капљицама; а када набрекне у велике капи, онда долази с великом олујом и једино удара упропашћујући оно што би иначе својом скромношћу подигла и оживела.

13 И хтео сам још више да вам кажем о непрестаном сиромаштву и незнатности, међутим тада се дизаше у вашим срцима још сасвим други дух; и сви ваши појмови о благовољењу Божјем блистаху било на највишим планинским врховима, било ако не понекада над свим звездама.

14 Међутим, оно што сам некада од творевине сазнао за себе само тегобно ослушкивањем за вас и сву моју децу, гле, исто то сада велики Абедам Јехова Емануел лично показује с превеликом јасноћом да он не гледа на углед, величину, сјај и раскош ствари овог света, и дражи му је комарац од мамелхуда – јер комарцу даде чак крила да лети, а мамелхуд незграпно и трудно тегли по земљи и тражи нужну храну за свој велики стомак.

15 Дакле, гледајте сада испуњење мог пророчанства, о браћо! како се сада дивно испунило пред нашим очима!

16 Господ, свемоћни Творац свих нас, наш свети Отац, Јехова Вечни, Бескрајни у Својој љубави и мудрости, Он – светлост све светлости, сила свих сила, вечна моћ свих моћи – Он – Он Сам показа свима нама да пред Њим једино вреди нискост истинске понизности у свези с чистом љубављу према Њему, а све остало нема никакву вредност.

17 О браћо! – Ко ће схватити бескрајну величину Његовог смиловања, љубави и милости!

18 Он је врло лако као услов за добијање Његове Очинске љубави и према томе вечног живота могао да нам дâ тежњу за висином, сјај и помаму за раскошју, међутим, само споља гледано, изузимајући Његов вечни поредак, колико ужасно скупо би нас онда стајала Његова милост!

19 Али колико је сада лако задобити вечни живот! – Јер у мојој највећој нискости могу га добити и свако га може добити као слободан дар од Њега – толико предоброга светога Оца.

20 О драги Оче, Оче! Колико се сада само радујем зато што Ти је једино благоугодна понизна нискост, а не сјај, којег ја и сви ми никада не бисмо могли да усвојимо.

21 О, прими за то милостиво вечну захвалност наших срдаца; једино Теби зато да је сва част, сва слава и сва хвала од нас свих зато што си нас погледао у нашој нискости и изабрао нас за пригушење и гашење охолости света у Твоме имену.

22 Али нас све и одржи у непрестаној понизности и љубави према Теби и свој браћи вечно, амин!"

196 (2.10)

1 Како Сетлахем сврши своју беседу, на коју треба добро обратити пажњу, охрабри се и Кизехел па ступи до Сетлахема и упути му следеће речи које треба врло узети срцу, наиме говорећи:

2 "Брате Сетлахеме, ти знаш у чему се састојала поука или пре наше спознање које смо овде примили.

3 Јехова нам се објавио на начин који је чак наше највеће мисли о Њему чисто уништио.

4 Познавасмо добро Његову бескрајну величину, моћ и силу; понекада причасмо врло много о Његовом могућем бићу – али ко од нас би се тада само и усудио помислити да је Јехова, вечни свети Отац, попут нас човек, премда најбескрајније најсавршенији.

5 А будући да због нашег кривог спознања Јехову нисмо замишљали као човека, него као нешто по бићу толико страшно, о чему сви ми више нисмо имали ни најмању представу, онда је и с једне стране било природно да наши, дашта, сувише будаласти појмови о благовољењу Божјем нису могли испасти много друкчије но што су биле наше саме представе о Њему.

6 Гле дакле, драги брате, тако су се наша срца непрестано бавила Богом, међутим, једино си ти, истина, имао милости да Јехову схватиш с правилније стране него ја; али ко је међу нама требао или могао бити судија?

7 Који опипљив доказ си могао да поставиш за своје мишљење и своју веру којим бисмо увидели твоје правилне замисли?

8 Гле, ни ти ниси имао ништа осим једино за себе своју веру, као што ни ја за моје мишљење нисам имао ништа осим, нажалост, дашта само моју криву веру.

9 И тако си ти, истина, живео у светлости; но, ти си био слеп и само си слутио светлост зато што ти је истовремено топли зрак исте у близини унеколико допуштао да је опажаш.

10 А ја сам, истина, имао отворене очи, али сам стајао у мрклом мраку и зато, прво и прво, нисам ништа видео и, друго, усто нисам ни могао слутити светлост зато што због велике ноћи мојих мисли ни један бољи зрак се није могао ширити.

11 Па тако сада верујем, драги брате, да не би требало сада да се хвалимо оним што је прошло, свеједно да ли је истини било ближе или даље – јер оно право ипак нико није имао; а и да је имао, чиме би и могао да јамчи?

12 Гле, нама свима је недостајало да је наш свети Отац попут нас човек и једини Бог; заблуда се није налазила у нашој вољи, него само у нашој представи; ми сви бесмо сироти неразумници, и ја ваљда највећи међу нама; но сада нам је Онај Који је сада међу нама, свет, пресвет, добар, предобар, наш најљубазнији Отац, помогао из наше велике невоље, слепоће и сиромаштва; Он стоји видљиво пред нама и сви ми препознајемо у Њему вечног светог Оца и свемоћног вечног Творца свих ствари; зато и сви ми и сва наша деца принесимо Њему сву хвалу, сву славу, сву част, све узношење, сву љубав и све обожавање.

13 Твоје пророчанство, драги брате, истина, испунило се у многим тачкама, посебно што се тиче излагања оног што се тиче понизности, нискости и неугледности које Отац и Господ једино благоволи, али о томе да је Јехова и човек, о Његовој толико бескрајној љубави, милости и несхватљиво највишем смиловању – брате! о томе ваљда нико од нас није ни сањао; и ако је већ неко од нас имао такву представу о Њему, онда то бејаше тихи и затворени Цуриел са својим кћерима; међутим, он се непрестано повлачио у најскривеније кутке и тешко беше из њега измамити и једну једину реч.

14 А сви ми остали заједно нисмо знали ништа – такво је теби самоме тек јуче постало јасно преко драгог Хеноха докле смо стизали с нашом мудрошћу и прорицањем.

15 С моје стране, изузев што си увек неодредљиво био ближи истини него ја, пак, мислим сада овако:

16 Ми више ни на какав начин не треба да се хвалимо својим ранијим стањем, него радије принесимо сву част и сву славу једино Ономе Који је међу нама.

17 Твоје добро остаје добро онолико колико је из Њега добро. Само по себи и једино из тебе, пак, није ни за длаку боље од моје раније суште заблуде.

18 Но, кажем ти сада, брате мој, захваљујем Господу за мој тадашњи мрак – јер он беше узрок моје садашње понизности и беше тим и велика, премда већ застрта милост од Њега.

19 А да беше милост, гле, то спознајем отуд што се никада нећу моћи хвалити њом.

20 А ти си имао светлости, и твоје срце вуче слава те милости. Заиста, брате, ти си, истина, изабран као ја, али уколико би сада хтео да ми даш своју ранију светлост за моју ранију ноћ, онда бих веома дуго премишљао да ли да се мењам с тобом.

21 Зато ти саветујем тебе самог ради да убудуће ово више много не спомињеш; него остани радије сасвим мој драги понизни брат – јер гле, пред Оним Који нам сада прилази нас обојица стојимо једнако глатки и голи. Зато остани мој драги брат сада и вечно, амин."

22 По тим задњим речима већ и узвишени Абедам приступи до њих, положи Своје руке на рамена обојице те рече: "Уз овај амин и Ја кажем свој моћни амин!

23 Заиста, Кизехеле, ти си ојачао и од свих најмоћнији си ти; зато и да будеш вођа осталима; а теби, Сетлахеме, нека остане пророчанство; но колико год истинита била твоја беседа и колико год погођена свака слика, ипак Ми је дража Кизехелова беседа зато што он више но ти за себе проповедаше понизност.

24 Гле, тебе је твоја беседа подигла, Кизехела пак његова снизила. Шта ли сад велиш који Ми дође ближе?

25 Гле, добро је говорити као што си ти раније говорио, али није добро говорити о себи – јер ко год говори што истинито, откуд му долази такво?

26 Зато штавише ни не треба видљиво да се радујеш зато што сам ти дао више него твом брату пошто би те иначе твој брат величао уместо Мене, премда ти беше само слабо оруђе Оног Који те позва и Коме једино припада све величање.

27 А свих вас највеће величање нека буде ваша понизност и истинска унутарња љубав према Мени – тада ћете живети.

28 Гле, таква је Моја воља! Твоја реч је истинита и добра пошто је из Мене, али живи најпре сасвим потом, тако ћеш живети вечно, амин!"

197

1 Кизехел, пак, чув такво подизање од Абедама, погледа сетно Абедама и хтеде прозборити, међутим Абедам га предухитри те му рече:

2 "Кизехеле, већ прочитах у твоме срцу шта Ми хоћеш рећи и за шта Ме хоћеш замолити.

3 Ти би радо хтео да останеш најмањи. Нећеш да будеш вођа осталима, него пре би хтео да те други воде.

4 У теби је тежња да радије хоћеш да те други одређују него ти да одређујеш друге. Радије би да слушаш него другима да прописујеш правила понашања.

5 Радије би да будеш задњи него први Мојих слугу. И радо би да будеш најјачи да свима служиш, а хтео би ипак да будеш најслабији како ништа не би имао испред других.

6 Гле, тако те тек потпуно хвалим. Ти си Ми постао предраг човек. То је највеће: Ко заиста хоће да буде задњи и најмањи, тај је код Мене највећи – јер једино истинска понизност чини вас заиста великим преда Мном.

7 А зато што си истински из сржи понизан, зато у свему из велике љубави према Мени хоћеш да будеш најмањи пред својом браћом и децом – и тиме дивну реч Сетлахемову у своме срцу ниси презрео и оживео си је у себи делом преда Мном својом љубављу према Мени, гле, зато и јеси заиста први од свих изабраних.

8 Јер њима није потребан вођа у мудрости пошто су тиме сви довољно опремљени; није им потребан вођа у љубави – јер сви они познају Мене и довољно имају срца да Ме љубе изнад свега; не треба им вођа у сили – јер исту су примили једнако теби; не треба им вођа у моћи – јер никоме нисам дао мањи део.

9 Такође им не треба вођа у власти – јер свако од вас добио је од Мене прави удео; и није им потребан вођа у Мојој милости – јер све вас сам изабрао за једну те исту сврху.

10 Али њима је потребан вођа у непрестаној понизности – јер свако од Мене све може добити и може узети себи из Моје бескрајне залихе колико год хоће; може љубити колико год може и хоће; по својој жељи може ојачати себе вером тако му је лако да вољом премешта брегове; своју вољу штавише толико може учинити моћном да његовој речи морају да следе хиљаде и хиљаде; у одређености своје беседе може да присвоји толику власт да му сви буду слепо послушни; но, није тако и с понизношћу; она је својина свакога човека.

11 Њу не могу и не смем никоме дати; него, као што управо сада од Мене Самог сазнајеш, само је смем учити и прижељкивати. То је њива на којој хоћу да жњем где нисам сејао; где не сејем право семе, а ипак хоћу да сабирам летину.

12 Понизност је једино што Ми можете дати, а да је претходно нисте примили од Мене.

13 У истинској понизности се састоји права највиша слобода живота; отуд и највећа савршеност истог. Преко понизности чак се у Мени можете приближити недодирљивој светости Мога Божанства. Јест, истинска понизност је човекова највиша мудрост, највиша љубав, највиша сила свег живота, моћ и највиша власт пред којом цела бесконачност дрхти с пуним страхопоштовањем.

14 Понизност је најунутарнија највиша сила, моћ и власт у Мени Самом. Све што испуњава целу бесконачност настало је кроз понизност и произишло је из ње.

15 Схваташ ли ти сада, Мој драги Кизехеле, зашто сам те поставио вођом осталих?

16 Гле, зато што си ти заиста потпуно понизан свим срцем.

17 А то је што твојим саизабраницима недостаје мање или више.

18 А све свето дато Мном Самим при недостатку праве понизности може се изопачити у погибељно уместо у благослов уколико ова највиша сила у вама далеко не преовладава свим другима.

19 А код тебе је она сада знатно преовлађујући ток твог живота; зато и требаш – и у овој прилици чак ти и кажем – да мораш свима њима да будеш водећи пример и живо правило по којем има да се усмеравају ако хоће земљи да донесу благослов тамо где њу толико одвећ силно притиска стара клетва горде и лажљиве змије.

20 А свима вама саветујем да одмах неодложно кренете Кизехеловим стопама; инаће ћете уместо благослова онамо куда сте позвани једино донети још већу пропаст.

21 Премислите добро ове Моје речи и поступите по њима; иначе ћете пасти и оно што треба да благословите с вама.

22 Чујте и разумите ваљано, амин!"

198

1 По тој беседи сви захвалише Абедаму на толико високој милости што им је у понизности Кизехеловој одредио вођу па рекоше једногласно:

2 "О Абедаме, оном на ком почива Твоје поверење, сви ми сигурно смемо да верујемо; зато теби вечно хвала, слава и величање за оног кога си Ти тако милостиво поставио над нама; он ће свима нама сигурно бити мудар вођа у Твоме најсветијем имену и у Твојој божанској вољи и благовољењу, амин!"

3 И Абедам на то дода: "Да, амини кажем и Ја; али запамтите сви ви још ово:

4 Ја сам први и стојим свакоме још ближе од вође којег сам вам дао.

5 Зато и свагда у својим срцим пре требате да дођете Мени, него вођи када вам је потребан савет, и Ја ћу тада ваша срца учинити примљивим да приме савет из уста вође и већ ћу вас претходно испунити оним што ће вам уста вође тек потом потврдити и зато онда реч вође нећете препознати као његову, него као Моју реч у свима вама.

6 Па тако нека вам вођа не служи да вам можда прописује законе и правила, него само да вам потврђује Моју вољу у вама.

7 А ако неко прво лично не дође Мени, тај ће тада од вође врло често примати тешке ударце будући да ће му тај обзнањивати речи и наметати обавезе о којима никада није ни сањао, па ће му обављање истих падати теже но да му се је наметнуло цело брдо да носи.

8 Дакле – Ја сам први, тада тек долази онај који споља у вама потврђује Моју реч, амин."

9 Затим их Абедам отпусти и наложи им да следе за Њим и да бораве код Њега све докле се видљиво налази међу децом.

10 А затим позва Себи Јуру, Бусина и Охориона.

11 И када се ови хитро дадоше до Њега и пред Њим ничице падоше на своја лица, онда им Он наложи да сместа опет устану, те им рече:

12 "Сигурно сте сада све чули шта је све овде већ излагано и према томе Моју вољу потпуно и јасно онолико колико свакоме од вас лако припада да по њој поступате.

13 Но, вас нисам одредио за Дубину; зато ту као и сви остали немате обавезу; али сада све вас у истој мери одређујем за понизност ако заиста хоћете да будете Моја деца и да имате савршено слободан вечан живот из Мене.

14 Не треба ништа више да вам кажем о понизности него што о њој већ рекох изабранима; једино још имам да вас опоменем да и ви треба да се потрудите пре свега за понизност срца – јер без истинске унутарње понизности свог срца нико истински љубећи не може да Ме обузме у своме срцу па тиме да живи савршеним вечним животом љубави из Мене.

15 Када год хоћете да Ме љубите, а ваше срце није довољно силно да Ме обузме ватреном љубављу, него мора се задовољити једино бавећи се сувим мислима о Мени (и то стање је исто оном када неко са приличном духовном топлотом хоће да обухвати нешто, али пре тога већ није спавао неколико ноћи и због тога је баш онда мамуран и силно жељан сна, када је канио да делује у ватри свог духа) – онда помислите да вам недостаје права понизност – јер она је сушти темељ свег живота.

16 А ако немате тај темељ, шта је онда ваша љубав? – Ноћан сан! – Шта је Моје смиловање вама? – Додиривање камена штапом. – Шта је Моја милост? – Светлост трулом пању. – Моја реч? – Нечувен одјек мртвом бусену земље. – Шта је Моја љубав према вама? – Струјање благог ветра преко неосетног крша камења. – Јест, шта сам на послетку Ја Сам? – Ништа осим устајала мисаона слика без постојања или оно што је зрак сунца животињи која спава на дну мора или у земљи.

17 Зато се и ви пре свега потрудите за понизност. Када нађете њен најунутарнији корен, онда сте сасвим нашли и Мене у васцелој моћи, сили и власти и Моју љубав, милост и смиловање и вечни живот и његову дивоту у свему том.

18 Примите према томе и ви Мој благослов и будите мудре вође и учитељи свој вашој деци; учите их, пак, и ви најпре да траже Мене; па када Ме нађу у истинској понизности љубави свога срца, тада тек нека дођу и до вас и нека вам покажу велики налазак кога су примили.

19 А и вама додељујем сву нужну моћ и силу; да их употребљавате мудро уколико негде приметите тврдоглавост.

20 А као што вас сада одабрах да водите своју децу, исто тако и ви из ваше средине изаберите оне чија срца нађете пуна истинске понизности; али нипошто неког који стреми томе и хоће да буде виши и већи од све своје браће уместо да буде најмањи међу њима.

21 А ни оног који би се поставио најмањим да буде изабран – јер улизицу чак и протерајте из ваше земље на толико дуго док вам се не врати снабдевен Мојим сведочанством у срцу и замоли вас да буде примљен као најмањи слуга у вашој земљи.

22 На све то добро обратите пажњу и будите пуни љубазности према свим странцима које ћу вам ускоро довести – онда ћу и Ја бити код вас за сва времена, амин! Мој благослов с вама, амин!"

199

1 И након што и ова тројица бише отпуштена, Абедам Узвишени се обрати Абедаму Познатом и упита га:

2 "Абедаме, реци Ми шта да учиним од тебе? Гле, деца на Западу још немају вођу! Како би било ако бих им дао тебе?"

3 И други Абедам узврати: "О најбољи Оче! Прво, на ово Твоје питање пуно живота Теби не могу ништа друго одговорити осим: Да буде Твоја света воља! Јер ти ионако знаш да сам свагда спреман за Тебе да идем у ватру и да ћу дати да се преобразим у све из бескрајне љубави према Теби што год Твоја света воља из мене хоће да учини.

4 Међутим, пошто је ова служба вође ипак увек нужно повезана с одређеним степеном угледа (опрости ми ако по обичају говорим правце, право од јетре), који, верујем чврсто, ни Ти Сам не можеш сасвим одвојити од службе све докле вођа треба да буде и остане оним чему си га Ти најмилостивије изабрао, онда хоћу само да Те замолим, ради моје већ старе понизности, која ме заправо доведе Теби, да ме заједно с мојом великом глупошћу поштедиш те свете службе; гле, деце овде има у великом броју, сигурно ће се међу њима наћи још више Кизехела.

5 Ти знаш јашта да ми је још одвајкада једина највећа радост била у могуће најнижем положају; да сам свагда хиљаду пута радије слушао него да сам негде некоме дао неки посао; зато ме дакле поштеди с том службом.

6 Јест, уколико би Ти било право – сасвим неприметно испотиха радо бих хтео да објављујем Твоје свето име, али само при томе нећу да ме неко сматра за нешто.

7 Истина, знам из Тебе да штавише и сама понизност престаје бити стварном врлином ако је извршавамо само зато што се у њој унеколико сујетно осећамо најбоље – међутим, о Ти најбољи Оче, Ти јашта видиш моје срце да такво код мене уопште није случај, него да сам само из љубави и највишег поштовања према Теби понизан и због тога одвећ радо услужан према свој својој браћи, што је све моја једина највећа радост; зато поштеди ме те службе; но Твоја света воља сада као свагда, амин."

8 И узвишени Абедам га упита поново, наиме говорећи: "Дакле, ти заиста не би хтео да будеш вођа зато што уз ту службу приања неки углед, за који верујеш да је неодвојив од службе не премислив прилично да бих можда ипак умео да раздвојим теби мрски углед од службе?"

9 И познати Абедам узврати: "Јест, Господе и Оче Абедаме! Ако је такво што могуће, онда ме можеш изабрати вођом тигрова, хијена, лавова, медведа, вукова, рисова, лисица, тако ћу следити за Тобом до на крај света; ако хоћеш да ме пошаљеш у морске дубине, онда ћу ићи и тамо да извршавам Твоју свету вољу, али само углед – даље с њим!

10 Ја за себе не могу ништа започети са силом, ни с моћу, ни с влашћу, него једино с Твојом љубављу у моме срцу, јер да имам као остали силу, моћ и власт, ко би ме сачувао од угледа службе?

11 А ако имам само Твоју љубав у својој најнижој маленкости, онда свакоме могу служити по сили Твоје љубави у мени у најблаженијој понизности свог живота.

12 Ако би према томе била Твоја света воља, онда бих радо хтео да будем непримећен вођа у Твоме светоме имену, амин."

13 И узвишени Абедам му рече на то: "Чуј Абедаме, твоја ћуд је исправна и сасвим достојна Мом великом благовољењу, међутим, твоје спознање Мога поретка ствари заостаје још прилично за твојом чистом ћуди – јер гле, у поретку свих ствари никако не може постојати нека служба која не би била повезана потребнним степеном угледа – јер без тог угледа дашта служба не би била служба, него само одрешено склониште противуречности, где би сваки радије хтео да војује за своју сопствену неразумност него да следи мудрост свога брата.

14 А ако је служба опремљена ваљаним степеном угледа, који се састоји у потребној сили, моћи и власти, онда се тиме пакосник одвраћа од ругања службе и Мога поретка и коначно се присиљава да прихвати правила службе – затим тог правила барем присиљено да се држи толико дуго докле потпуно не овлада тим правилом тако да му постане путоказом сопственог живота као даје потекло из себе самог, сопствено, вешто и течно.

15 Гле сада, мој љубљени Абедаме, такво што служба без погодног степена угледа никако не може да оствари.

16 Ако дакле хоћеш да ми будеш слугом, онда сасвим мораш да обухватиш Моју вољу, па по њој и да се владаш и одано да поступаш, и присутно не сме бити ништа твоје воље, осим једино само вољна послушност, која је семе истинске унутарње понизности.

17 А углед ионако не приања уз особу која врши службу, него само уз саму службу, која пак не представља ништа друго до Мене Самог у Мојој љубави, милости и смиловању, ако је од Мене одређена заједно с онима који има да воде службу. Хоћеш ли дакле да Ми оспориш углед Моје светости?

18 Истина да ће у доба ствари света постојати веома различите службе и људи ће се до смрти утруђивати не би ли негде уграбили такву службу. Такве службе ће онда наравно тешко бити од Мене и сва њихова сила, моћ и власт биће вама свима још страна световна моћ.

19 Но, такав случај није са службом коју ти Ја одређујем. Ту службу добијаш само услед своје велике понизности, зато је прихвати као што су је сви прихватили, те поступај по њој, тако ћеш заиста живети савршеним животом из Мене и у Мени.

20 Та̏ тако и ти прими Мој благослов, и буди зато истински, одани и живи вођа све деце Запада.

21 Коме пак положиш руке у Моме имену, тај нека једнако теби буде вођа браћи у васцелој мудрости љубави из Мене.

22 И тако прими Мој благослов и као што носиш Моје име, тако да и убудуће носиш Моју реч, Моју љубав, Моју милост и Моје смиловање у свој сили, моћи и власти, амин."

200

1 И познати Абедам би толико силно ганут великом милошћу Господњом да уопште не узмогну наћи себе како би Му одао захвалност. Он беше у правом смислу речи сасвим одсутан те не узмогну ни говорити, ни тумачити, стајати ни ићи.

2 А будући да узвишени Абедам итекако примети његову велику сметеност, то му приступи, дирну га и рече му:

3 "Абедаме, отвори се, јер не приличи да се човек као ти толико збуни да скоро постане безуман! Гле, такво што не учинише ни девојке када им показах велике ствари и доделих им велике милости ништа мање него теби, а уз то Ме знаш дуже од њих.

4 Зато буди човек, а не као зец пред вуком!

5 А такође сада још ни не смеш да се удаљиш од Мене, него да останеш уз Мене као до сада. А што си сада примио од Мене истинско и корисно одређење свога живота, зар мораш због тога да постанеш неразуман?

6 А Ја ти кажем, тек када вршећи ступиш на своју дужност, тек тада ће ти се највише разданити; тада ће ти бити јасно да Моје службе на овом свету нису претоварене није него до можда медом, него тим више горчином сваке врсте.

7 Тек тада ћеш Ми прилично захваљивати на уздарју силе, моћи и власти зато што ћеш тек увидети колико би био сирот у својој служби без тих уздарја.

8 Зато усправи се и захвали Ми тек када окусиш све сласти Моје службе коју ти сада дајем, амин!"

9 И по тим речима усправи се Абедам Познати из своје ошамућености и упита узвишеног Абедама да ли сада сме нешто рећи.

10 И узвишени Абедам упита га у сусрет: "Испитај најпре свој језик да ли сам га негде свезао узицом о непце или о зубе!"

11 И познати Абедам одрече: "О Господе и Оче, такво што нипошто није случај!"

12 И узвишени Абедам му рече: "Ако такво није случај, онда слободно говори како ти је успео језик. Али разуми – не толико правце, од јетре, где је кућа жучи, него зато боље нешта више од срца, где је кућа живота. Разуми ваљано, амин!"

13 И познати Абедам изви следеће речи своме срцу те рече: "Абедаме, ти велики, свети, свемоћни, најљубазнији, најмилостивији, најблажи, најдражи Оче! – Тек сада Теби могу захваљиватити – али нећу Ти захваљивати речима, ни покретима, ни рукама, ни ногама, ни стомаком, ни леђима ни главом, него једино све већом понизношћу, стрпљењем и љубављу свога срца хоћу да Ти захваљујем, и у делу хоћу да Ти приносим жртву, жртву у предању Твојој светој вољи, жртву стрпљења, жртву благости, љубави, смиловња, и жртву истрајности; и ако хоћеш да на мене дажде угарци и ужарено камење, заиста Ти кажем, Абедам неће устукнути, него својом оданошћу издржати до краја својих дана макар их уследило још толико колико има морског песка, јер Ти ме сигурно нећеш оптерећивати бременима преко моје снаге?

14 А што се сложи с мојом снагом, нека изгледа како изгледа, одмах ћу примити на своја плећа, па најстрпљивије носити све до краја мог времена одређеног од Тебе.

15 Слободно ме провери; стави ме у ватру или пошаљи ме у воду или дај да јурим за муњама, или дај, о Оче, шта год хоћеш на мене, и ја ћу из љубави према Теби стрпљиво носити.

16 Но не захтевам такво од Тебе као да бих хтео да Те уверим унеколико у своју истрајност, јер Ти већ знаш од вечности колико ћу бити у стању постојано да носим, него само зато Те молим да ми допустиш такву проверу како бих отуд видео за себе самог докле се пружа моја снага истрајности, и колико је још слабости у мени скривено, и да ли ћу при великој горчини Твоје службе на мени сасвим бити у стању да је поднесем. Твоја света воља, амин!"

17 И узвишени Абедам га погледа љубазно-озбиљно, па му рече ухватив га за руку:

18 "Абедаме, Абедаме, много си предузео! – Али премисли и при том Ко је коме обећаваш такво што.

19 Познајеш ли сва бескрајна средства кушње која су сва вечно расположива Мојој вољи? Мислиш ли да зависи од тебе да ли ћеш остати да стојиш или ћеш пасти на смрт?

20 Зато само остани одан у ономе што сам ти поверио, и немој измолити од Мене бремена која се у стварности не би усудио да погледаш ни с пола ока и Ја ћу бити задовољан с тобом. А када Ме већ молиш чему, радије Ме моли да отклоним од Тебе сва искушења уместо да те водим у искушења. Тада ћеш лакше опстати, и бићеш Ми благоугоднији ако Ми останеш веран у оном над чим сам те поставио, него да новим теретима смртно притиснут свим очајањем дозиваш Мени: Господе, спаси ме или пропадам!

21 А како би прилично увидео неразумност своје молбе, то ћу ти само на минут ставити муву пецкару на лице, и теби ће се тај минут сувише одужити. – И дакле да буде по твојој жељи, амин!"

22 И у трену седе велика мува пецкара познатом Абедаму на лице и поче га силно бости. Абедам се поплаши толико силно да би скоро прешао у очајање пошто се не могаше ослободити муве, која га непрестано боцкаше да га узвишени Абедам пре времена не ослободи.

23 Како се ослободи малог терета, паде Абедаму сместа до ногу и захвали му као новорођен на спасењу од блиске пропасти.

24 И узвишени Абедам га затим упита: "Ну – хоћеш ли још увек ватрени испит?"

25 И познати Абедам узврати дрхтећи целим телом: "О Господе, поштеди ме целу вечну будућност не само ове сада обећане ватрене провере него не дај више ни такву упорну муву да дође на моје лице. – Јер Твоја искушења су страшна!"

26 И узвишени Абедам рече му на то: "Бићеш поштеђен навек; али поштеди и ти Мене сваке још много страшније неразумности преда Мном, и остани Ми одан, амин!"

201

1 Када узвишени Абедам овако уреди познатог Абедама, и тај тако у себи спозна да свом својом понизношћу још ни близу не стоји на правом темељу и да га управо Господ тек одведе на истински темељ назад у дубине дубина живота љубави, тада тек истински поче захваљивати; и Абедам га укрепи, па се обрати Хеноху и речу му следеће:

2 "Хеноше, као што сам видиш, недостаје један и пола помака сенке до тачне средине дана, а у један помак сенке пре средине дана ваља запалити жртву ради народа, тако нам још остаје пола помака сенке.

3 Шта мислиш како да корисно проведемо преостало време?"

4 И Хенох, сав разгорео чистом љубављу према Мени, рече:

5 "О Ава, Ти си већ одредио и претходно си рекао Моме духу: Хеноше, гле, деца од Јутра још нису видела свог Оца.

6 Зато иди до њиховог умереног људства и позови их све Мени како би ме видели и Ја их благословио.

7 Пошто такво што сазнах од Тебе, о Ава, шта бих још могао да мислим што би било потребније но што Твоја света воља тражи?"

8 И Абедам рече даље драгом, благочестивом Хеноху: "Драги Хеноше, а обзиром да си такво што већ раније чуо у своме срцу, зашто не оде одмах и изврши Моју вољу чим такво што опази у себи?"

9 И Хенох узврати: "О Ава, ко се може одвојити од Тебе све докле лично живо Тебе има пред очима, ушима и свим својим чулима, а нарочито у свом срцу и пред њим, љубећи изнад свега?

10 Света, јест, пресвета је свака реч коју Ти, о Ава, кришом говориш нашим срцима – али још пресветији си Ти Сам.

11 Јер ако чујем Твоју свету реч у свом срцу, онда си Ти, о Ава, тако дао да наша нечиста срца могу поднети огањ Твоје бескрајне светости, који се из сваке Твоје речи попут велике струје светлости и огња прелива у наша срца, која дрхте неизрецивом љубављу и страхопоштовањем.

12 А када Ти, о Ава, лично пред нама поступаш и говориш, тада је свака Твоја одвећ пресвета и најживља реч као бескрајно море светлости и огња.

13 Ако би Ти само искрицу тих Твојих речи, којих могу да изговоре само Твоја света уста, дао сасвим незастрто у моје срце, шта би онда било са мном?

14 И гле – као што си Ти већ од вечности видео – узрок ове моје непослушности према Твојој пресветој речи у мени јеси Ти Сам, најсветији Оче, и моја љубав према Теби, која ме је свезала и свесрдно везала о Тебе, о Ава!

15 Не живим више животом природе коју си ми дао, којој сам већ дуго умро Твојим великим смиловањем, него сада си једино Ти сав живот и сва љубав у мени, тако да више нисам ја, него само си Ти све у свему у мени.

16 Тако и беше Твоја воља да останем све докле ме споља не опоменеш да делатно извршим Твоју најсветију вољу.

17 А сада си ме опоменуо, и то је свети знак за полазак на дело; и гле, о Ава, моје ноге ишчекују Твој миг, премда сасвим светло у себи видим да Ти, о пресвети, прељубазни Оче нипошто не требаш моје јадне службе, него својом бескрајном очинском љубављу једино ми дајеш да нешто делам, па затим моје ништавно дело милостиво гледаш као да је нешто пред Тобом, док си једино Ти, о прељубазни Оче, Који се у Својој бескрајној љубави и смиловању толико несхватљиво дубоко снисходиш и поступаш тако скривено моћно преко слабог оруђа, баш тако као да оруђе поступа за себе и од себе.

18 Зато Теби сва моја могућа најбескрајнија љубав, сада као у све вечности свих вечности, амин."

19 И Абедам рече на то Хеноху: "Хеноше, ти си Ми заиста дао пуноваљан одговор, коме се апсолутно ништа не може приговорити. Јест, ни први дубокоумни херуб небеса ваљда не би рекао више но што си Ми сада ти узвратио. Но, без обзира биће ипак још нешто у томе што ради других захтева јаче осветљење – и то је што си као узрок своје непослушности најпре навео Мене.

20 Нека си говорио пуну истину, међутим да на теби не би постала грешком, а другима саблазан, онда изволи расветли је више пред оцима, браћом и децом, амин!"

21 И Хенох рече с најрадоснијим страхопоштовањем пред Абедамом као и најусрднијом љубављу према Њему: "О Ава, овако разумем ово, и овако ће и остали разумети:

22 Ако би неко имао љубљену невесту која је пуна најусрдније љубави према њему, а вереник дође једном код ње у врт – и како га она препозна и с њим поразговара о понечему чисте небеске љубави и она отуд види колико и њу љуби вереник, – а када јој вереник каже сасвим тихо и неприметно: Чуј, моја љубљена невесто, тамо према истоку врта расте један чудесно леп цвет. Нећеш ли отићи да ми га донесеш овамо ради знамења своје љубави. –

23 Али, пошто невеста при томе гледа вереника, не узможе се одвојити због премоћне љубави према њему, и не помисли на невини чисти цвет све док је вереник поново љубазно не подсети на цвет.

24 И тако вереник са својом љубављу би узрок слатке кривице што невеста скоро заборави на цвет."

25 И Абедам упита на то још Хеноха: "Хеноше, а знаш ли и Ко ти сада даде ту слику? – Или је израсла на твом сопственом тлу?" – И Хенох одговори:

26 "Јест, о Ава, заиста израсте на мом тлу – јер Ти, мој прељубазни свети Оче, јеси једино моје вечно тле."

27 И Абедам рече гласно: "Чујте сви! Тако говоре живи свагда из истинског тла, јер Ја Сам јесам вечно тле, темељ свих њихових речи.

28 Зато тежите сви за чим је Хенох тежио свагда, тако ћете и ви наћи Хенохово чврсто тле.

29 А ти Хеноше иди сада и доведи Ми седам цветова од Јутра, и нека сви остали следе за тим седам, амин!"

202

1 И одмах по Хеноховим речима и по Абедамовој потврди истих даде се Хенох до деце Јутра, која се сместише близу пећине Адамове.

2 Како потпуно дође до њих и они га угледаше, ускликнуше од радости и рекоше: "Гледајте, гледајте! Хенох, љубазни, мудри учитељ Хенох, чијим речима се чак и праотац Адам вољно подредио, долази до нас! Јест, већ је дошао код нас, међу нама је и у нама!"

3 И један отац Јутра, именом Уранион, ступи пред Хеноха и упита га највећим и најљубазнијим страхопоштовањем:

4 "Оче Хеноше, премудри учитељу великог Бога, Који је Сам вечна љубав и мудрост, која света намера нам је дала да саучествујемо у узмишеној милости да си ти сам дошао до нас?

5 Заиста, неће бити нека ситница што тајиш за нас.

6 Ако је твоја воља, изволи да нам објавиш, јер такво је наша једина срећа, и сви ми још никада нисмо тражили другу но да чујемо нешто од Оног Којега име је превише свето да би наши језици били достојни да га изговоре.

7 Зато ти пречасни оче Хеноше, обзнани нам шта те је навело до нашег великог сиромаштва?"

8 А Хенох им затим упути следеће речи и каза: "Онда чујте сви моји драги оци, браћо и децо! Прво вам захваљујем за вашу љубав према мени и свим мојим и вашим оцима, браћи и деци, и хвалим ваш свагда прави страх Божји и најблаженију љубав великог, пресветог, прељубазног и најблажег и најдуготрпељивијег Оца у пуној великој понизности ваших срдаца; а као друго додајем да ваша велика љубав убудуће мене поштеди свих тих скоро обожавајућих израза ваших срдачнотоплих осећања; јер гле, никоме другом осим једино Богу, нашем најљубазнијем светом Оцу припада сва част, сва слава, све узношење, сва љубав и све обожавање.

9 А сви ми смо заједно браћа међу собом, где ни један не треба да буде другом господар, него, како рекох, само брат и драга сестра и љубазан и мудар отац деци и чист, пун љубави муж жени, и, ако свети Отац благоволи, да брат води брата у васцелој љубави ако је изгубио светлост живота; што је изнад тога, све смо то дужни једино пресветом Оцу.

10 Такво што схватите у свом срцу; па чујте сада даље: Ти Уранионе си ме већ почетком питао за свету намеру која ме је довела овде до вас – тако чуј што ћу ти сада обзнанити:

11 Шта би држао о човеку Којега реч је толико моћна да с лакоћом уништава олују каква беше јучерашња, тако као да никада није постојала.

12 Који је ову огромну раскошну пећину Адамову, коју је, како су више њих од вас јутрос сигурно приметили, олуја уништила све до у прашњаве крхотине, обновио једном речју тако као да је од вечносту ту стајала као здање.

13 Јест, кажем ти, човек пред Којега дахом бежи море и пред Којега гласом уздрхти цела бесконачност са страхопоштовањем, пред Којега погледом гасне сунце, пред Којега кораком сав свет пропада, а коме Он обрати Своје срце, тај бива испуњен свом моћу, силом и влашћу над свим стварима света, и његово срце бива најживљим пожаром пречисте љубави, најунутарније понизности и вечног живота из ње.

14 Кажи ми шта би ти мислио о Њему? – Но мене држи далеко свакој својој мисли."

15 И Уранион размисли неколико тренутака, па коначно одговори: "О Хеноше, твоје речи звуче претајновито! – Ако заиста постоји негде такав човек, која разлика би била између њега и Бога?

16 Јер то што ти кажеш о њему јесте све што бисмо можда могли замислити о Богу; и тако би тај човек или сам морао бити прожет и испуњен свим Божанством, или тај човек је сам Бог.

17 Јер иначе било би немогуће схватити такво ако се не би претпоставило како ти обзнаних. Јер премда је човек од Бога способан великих, задивљујућих милости попут малог сасуда у који можемо усути седам руковети воде, где је свака кап сабиралиште сигурно неслућених безбројних чуда; али као што је незамисливо цело чудовишно море довести у тај сасуд, исто тако је незамисливо да ће постојати природан човек једнак нама који би био способан да поседује чисто божанску величину, силу, моћ, власт, љубав, мислост и смиловање тако да опстоји, а не одмах да пропадне под бескрајном тежином таквог чистог божанског изобиља.

18 Зато дакле, љубљени Хеноше, немој се изражавати тако тајновито, него покажи свима нама јасно шта је скривено иза твог толико премоћног човека." – И Хенох му узврати:

19 "Ја ти кажем, Уранионе, позови своју шесторицу браће, па следи за мном са свима твојима хиљаду деце, и погледај тамо, на јутарњем брежуљку Адамовом ћете сви ви лично боље упознати тог моћног човека."

20 И Уранион учини све по речима Хеноховим и сместа са својом шесторицом браће стаде спреман.

21 И Хенох погледа поредак, па их замоли да следе за њим.

22 Радосни и пуни највећег ишчекивања прилажаху дивном Јутарњем брежуљку; како се пак сасвим приближише, захвати их све велик страх и стрепња, то тако да се не усудише даље.

23 Хенох их, пак, охрабри да срчано следе за њим, међутим, његова реч не продре. И Хенох се збуни што би тако лошим весником.

24 А како се осврну, гле, већ стајаше Абедам уз њега.

25 Хенох, одвећ обрадован, хтеде Њему одмах обзнанити своју невољу, но Абедам му рече:

26 "Нека, добро је, колико је твоја снага била одређена да делује, толико је и одано деловала. А сада када сам ти дошао у помоћ, више немаш бриге, него дај Мени да се побринем."

27 Затим обраћајући се седморици: "А зашто се ви плашите да идете даље? Реците Ми! Можда Ја знам средство које ће вам сигурно узети сав страх?"

28 И Уранион рече затим: "Племенити брате и пријатељу! – Ту на пуној висини треба да се налази човек који треба да је толико моћан као да је сам Бог. Та мисао кочи наше уде."

29 И Абедам му узврати: "Ако се ничег другог не плашите, онда је крај вашем страху, јер гле, тај страшни човек сам Ја лично; заиста човек коме су читава вечност и бесконачност, сва небеса и све земље, сви анђели, сви људи и сва бића подређени вечно, вечно ће и остати.

30 Међутим, зашто се због тога плашите Мене? – Пођите за Мном храбро и ничег се не бојте јер ћете Ме убрзо упознати са сасвим друге стране, амин!" И сви пођоше за Њим.

203

1 А будући да пут беше само још неких стотину корака, разумљиво је само по себи да остатак пута није више трајао дуго када достигоше пуну висину, посебно ако се узме у обзир и свемоћног вођу.

2 Сада дакле приспев ту, поклонише се сва деца пред Адамом и Евом, и затим и пред осталом децом главног колена. Пошто на тај уобичајени начин показаше свима достојно поштовање и љубав, тада Уранион одмах приђе Адаму, поздрави га и захвали му у име свих, па позова једну своју праунуку да приступи, именом Пуриста, која у једној корпици, уплетеној сопственом руком од посебне врсте планинске траве, имаде да преда Адаму пробране плодове Јутра, и она приступи и учини великом пренежном радошћу како јој би заповеђено.

3 А како Адам разгледа предивне плодове, поче се силно чудити пошто још никада не виде сличне плодове, и с таквим миомирисом; па зато упита Пуристу: "Пуриста, ти најдража ћеркице твога оца Габиела, који ми је велики љубимац, дођи ми овамо и реци ми где си ове толико предивне плодове убрала за мене?

4 Јер то су плодови какве моје очи од прапочетка мог постојања још никада, никада не видеше; па то су заиста прерајски плодови; јест, назвао бих их стварно небеским.

5 Реци ми дакле, где си их убрала?"

6 А када сама Пуриста ближе погледа плодове, поплаши се, и не знађаше шта рећи јер плодови се и њој самој учинише сада сасвим страним.

7 И она позва свог благочестивог оца Габиела и упита га кришом: "Драги оче, та јеси ли ми кришом заменио плодове?

8 Јер само погледај, па то стварно нису плодови које рађа наш мали врт – јер такве дивне плодове ни ми сами још никада нисмо видели."

9 И Габиел јој рече: Ти моја једина љубљена кћери, ту се догодило чудо. Тако и приповеди узвишеном праоцу како стоје ствари."

10 И Пуриста ступи стидљиво пред Адама и приповеди му како стоје ствари.

11 И Адам узврати на то: "Јест, јест, као што сам и кришом одмах мислио; сви смо ми опет богатији за једну милост.

12 Где се свети Отац, који је пун сваке милости и сваке љубави, већ унапред тако дивно понаша, шта ли ће тек пружити Његово откривање?

13 О јадно моје срце! Хоћеш ли поднети такву велику благост Господњу, нашег најсветијег Оца?

14 О Абедаме, ко да Те слави, ко да Ти захвали, ко да Те довољно љуби и да Те обожава по части и доликовању?

15 Осећање моје ништавности а Твоје бескрајне и вечне целокупности јесте све што сам кадар да ти принесем на жртву.

16 А ти моја мила Пуриста осврни се, погледај Оног који стоји баш иза тебе и захвали Њему свом својом снагом, јер Он је тај који је твоју корпицу напунио овим небеским плодовима а да ти ниси приметила када."

17 И Пуриста рече на то Адаму: "О узвишени оче отаца! Ако је то учинио, онда је то врло лоше од њега – јер он ће ваљда знати да никога не волим и не љубим осим једино мог небеског Оца и мога оца Габиела и моју матер Аору.

18 До сада сам бежала од сваког мужа и моја чежња беше стално усмерена једино навише према једино Једином; како је тај човек могао то да ми учини?

19 Тај сигурно не зна да је грех ако се приближи девојци без воље Божје, то тако да ни моји родитељи ништа нису знали.

20 Гле, то је било лоше од њега; јер тако знам од мојих родитеља; и зато ни не желим нити смем нити могу да му захвалим макар плодови били одвећ дивни но што јесу.

21 Реци му само да је то било лоше од њега, и нека то убудуће више никако не чини – јер ће иначе навући на себе приличну казну од небеског Оца.

22 А за овај пут хоћу да замолим небеског Оца за њега да га милостиво поштеди."

23 По тим речима и усрдно замоли небеског Оца за опроштај кривице тога човека који јој то учини.

24 А Адам јој рече: "Ти прелепи, предивни, пренежни цвете узвишеног Јутра – заиста ти кажем, ако небески Отац још никада није услишио молбу од тебе, онда веруј ми, ову сасвим сигурно неће пречути.

25 Ја не могу нити смем да ти сада кажем како и зашто, али буди утешена да ћеш сигурно веома брзо сазнати."

26 И Пуриста се задовољи тиме и смири се.

27 А сместа Абедам позва себи Хеноха и рече му: "Хеноше! Иди сада и постави жртвено јагње заклано на жртвеник, па се сместа врати овамо, па прати како ћу спустити огањ с неба на жртвеник који ће изјести жртву.

28 И Хенох одмах оде до жртвеника и испуни вољу Господњу.

29 Пошто се врати, тада одмах најсјајнија муња праћена громом који затресе свет удари тако да се и сам Хенох уплаши, и сместа разгоре жртва на жртвенику као сунце сјајним пламеновима и блистави бели облаци дима узнеше се с жртвеника према небу.

30 Тада сиротој Пуристи поче да бива зло, и ништа мање свој деци Јутра јер приметише сада величину и моћ овог човека њима још непознатог којег им Хенох објави.

204

1 По том изванредно чудесном делу, докле жртва још букташе, даде се сместа Уранион, дрхтећи целим телом, до Хеноха и замоли га да му каже име тог одвећ чудесно изванредног човека.

2 И Хенох му рече: "Драги Уранионе, да ти и кажем Његово име, да ли би ти ишта корисно?

3 Гле, како Он овде даје да се зове, баш тако се зове и један други.

4 Отуд видиш да ти сазнање имена неће много служити за ближе спознање тог човека над човецима; зато се претходно не распитивај за име, него обрати се право Њему, и буди сигуран да ће ти за три тренутка рећи више и поучити те више но што ћу ја узмоћи у дугим вечностима.

5 Зато обрати се само Њему лично, и то без страха и неког зазирања, јер колико год Он био бескрајно моћан, ипак је исто толико бескрајно добар, љубазан, милосрдан, милостив, благ, нежан, снисходљив, и сама несхватљива понизност.

6 Зато не зазири, и само се обрати Њему."

7 Те речи охрабрише Ураниона, он сместа оде пред Абедама и упути Му следеће речи:

8 "Узвишени, моћни брате, ако Те тако смем назвати; нећеш ли ми обзнанити ко и одакле си Ти? Јер, како сам сада видео, па Теби су подређени небо и земља у тако великом степену да, ако не бих био везан највећом мени замисливо могућом љубављу за светог Оца небеса и свих земаља, лако бих поверовао да си ти тај свети Отац лично или пак ипак барем превелик и премоћан дух свих небеса из бескрајног реда пресавршених анђела Божјих.

9 Ако би била Твоја воља, да ли би ми хтео додати мало светлости о Теби?"

10 И Абедам зграби његову руку и рече му: "Уранионе! Буди одвећ весео јер сада те је обухватио вечни живот!

11 Али погледај према Габиелу и доведи га овамо заједно са његовом малом породицом, наиме са његовом женом Аором и његовом једином кћери Пуристом; па ћеш Ме онда поред њих упознати у обиљу свога срца, амин."

12 И Уранион пожури одмах до Габиела, пренесе му жељу Абедамову и доведе га одмах са женом и кћери пред Абедама.

13 Како приступи до Абедама, Габиел сместа упита Абедама: "Најмоћнији од људи! Шта захтеваш од мене?

14 Погледај овде моју љубљену жену, и овде моју кћер коју ми је даровао пресвети, прељубазни, небески Отац! Ти си довољно моћан да ми их узмеш; најскупоценије што имам на земљи.

15 Ако хоћеш такво што, ко ће те спречити?

16 Али гле, ја пак имам још нешто много изврсније но што су моја жена и моја кћи – гле, ево овде у срцу је дубоко скривено.

17 То је моја љубав и моје потпуно поверење у светог, великог, прељубазног Оца и свемоћног Творца небеса и све земље.

18 Можеш ли ми и то узети?"

19 И Пуриста се грчевито ухвати за оца, па затим рече Абедаму: "Добри, драги, одвећ моћни човече, па ти нас ваљда нећеш раздвојити!

20 Јер добри, мудри Хенох свима нама рече да си ти и веома милосрдан и милостив.

21 Јел' да – ти нас нећеш раздвојити, него оставићеш нас заједно у најблаженијој љубави према нашем небеском Оцу.

22 Па ваљда ћеш и ти знати за Тог толико светог и одвећ доброг Оца, и љубићеш Га као што Га ми љубимо."

23 И Абедам упита на то Пуристу: "Чуј, моја најнежнија Пуриста! – Јеси ли ти једном видела небеског Оца?"

24 И Пуриста узврати: "Ти не мора само да кажеш "небеског Оца", него "пресветог, прељубазног, небеског Оца" мора да кажеш, а не тако глатко "Оца", иначе се не усуђујем да ти одговорим."

25 И узвишени Абедам исправи себе по њезиној преблагочестивој жељи – на шта Му тек даде затражени одговор, тиме што рече:

26 "Та где би био неки човек на целој земљи који би себе држао тако достојним – да би се могао похвалити да је видео пресветог, прељубазног, небеског Оца?

27 Такво ваљда могу анђели, али ми недостојни људи такво не можемо никако."

28 И Абедам је упита поново: "Али чуј, чисто-прелепа и нежно-прелепа Пуриста! – Та& Адам је такође само човек, а треба да је видео пресветог, прељубазног, небеског Оца и да је говорио с Њим након што је створен.

29 Шта кажеш на то? – Та& ни он није ништа више од грешног, недостојног човека пред Богом?"

30 И Пуриста узврати на то: "А шта ти све не пада на памет! – Зар је праотац такође човек као што смо сви ми?

31 Зар ти не знаш да је Адам први човек ове земље и да је произишао непосредно из свемоћне руке пресветог, небеског Оца, који је пун највише љубави, милости и смиловања? – Зато може итекако да Га је видео и да је говорио с Њим. А зар је такво и код нас људи случај? – Хајде само мало размисли!"

32 И Абедам: "Јест, ту опет имаш право ако ствари стоје тако, али сада пази шта ћу ти сада рећи!

33 Зар немаш никакву чежњу да видиш пресветог, прељубазног, небеског Оца? – Шта ћеш Ми сада рећи на ово Моје необично питање?"

34 И Пуриста: "Баш јесте одвећ необично питање. – Ко не би хтео да Га види, посебно када Га овако одвећ, одвећ љуби као ја?

35 Али разуми, ту се мора бити и сасвим несхватљиво још много, много, много побожнији од мене.

36 А мени је већ довољно што предобри, пресвети и прељубазни небески Отац само дозвољава да Га једно бедно створење, као што сам ја, љуби и што мени и свима нама казује Себе Својим чудесним делима и устима преблагочестивих мужева.

37 Реци, смемо ли ми нечисти људи можда тражити више од Њега?

38 Или зар није већ превише што од Њега примамо што за све вечности нећемо моћи довољно захвалити Њему."

39 И Абедам: "Јест, ту наравно опет ваљда имаш право, и опет си Ме прилично лепо подучила – али гле, Ја без обзира ипак већ имам опет друго питање:

40 Зар још никада ниси замислила како би можда могао да изгледа пресвети, прељубазни небески Отац? Хајде, хајде реци Ми."

41 И Пуриста: "Ево – опет какво питање! – – Ко би то смео или могао? – Бог је пресвет, и бескрајан! – Не, какве ли помисли!

42 Мени је једном само сасвим кришом пало на памет да би Он можда могао да изгледа као можда праотац Адам, само бескрајно већи од њега – али колико дуго сам се после тога плашила и веровала сам да ми се такав грех више уопште неће опростити.

43 Колике ноћи сам се потом молила и плакала све докле ми један благочестив, стари човек није донео вест да ми је та кривица опет отпуштена. – Гле, то ме је већ опаметило; и сада када већ имам двадесет седам година више нипошто не дам да се ухватим."

44 И Абедам: Јест, ево опет си Ми дала паметан одговор; али само пази, ипак ћу те ухватити. – Но онда ћеш се веома обрадовати."

205

1 И овако Абедам рече даље Пуристи: "Ти си ми претходно рекла да је Адам произишао из руке пресветога, небескога Оца, који је пун највише љубави и свег смиловања; а шта би рекла на то ако бих пред свима вама тврдио да је Адам, какав сушти јесте, произишао из Моје руке?

2 И када би га затим ради уверења прилично озбиљно питала, и он ти потпуно потврди?"

3 Пуриста: "Моћан јеси истина изузетно – али – да си и – човека – и то још нашег праоца Адама слободно створио, у то бих посумњала; једино – ако је пресвети, прељубазни, небески Отац тако Сам хтео.

4 И ако је то случај, онда ипак опет ниси Ти, него само Он узвишени, свети Творац Адамов, а ти само Његово јако оруђе.

5 Шта се ти потом тиме хвалиш као да си ти сам Творац; гле, то није лепо од тебе!"

6 И Абедам: "Али гле, Моја пренежна Пуриста, па Ја љубим пресветог, прељубазног, небеског Оца управо толико и још много више но што Га сви људи заједно љубе; и да то није случај, и да нисам понизан из саме сржи, да ли би ти могла да тврдиш и да верујеш да би Ми се доделила таква моћ да Ме стога читава бесконачност мора слушати на најмањи миг.

7 Шта сада кажеш на то? – Будући да ради нужне понизности заправо ни не могу ни смем да се хвалим."

8 И Пуриста и њени родитељи и Уранион ту се узбезекнуше – и дивни бисер Јутра сада се збуни и не знаде шта на то да каже.

9 Коначно се ипак поново охрабри и упита сасвим стидљиво Абедама још увек држећи се за оца: "А зар си Ти стварно толико моћан да Твојој моћи нема краја?"

10 И Абедам: "Хоћеш ли да видиш знак Моје силе и Моје свемоћи?"

11 И Пуриста: "Мени моћна муња са страховитим громом већ беше довољан знак твоје несхватљиве моћи; а ко је тако моћан као Ти тај је сигурно и јак и силан.

12 А да ли си и стварно бескрајно моћан? – којим доказом би мене, слабог црвића у прашини, могао да увериш пошто вечно нећу моћи да прегледам бесконачност као што гледа Бог?

13 Шта би ми према томе вредео знак којег би зделовао негде у неком бескрајно далеком кутку бесконачности. Хоћу ли га видети да се уверим?

14 Гле, па то је немогуће! Чему да ми потом користи такав знак? – Зато то боље остави и употреби своју велику моћ нећему бољем но бесплодном засићењу људске радозналости."

15 И Абедам: "Добро речено, Моја драга Пуриста; тако чиста као што си ти, заиста, сунце није.

16 Већ видим да ће бити тешко да те наговорим јер све што Ми год кажеш јесте чисто и потпуно светло истинито. Нећеш знак, Моја питања одговараш као да из тебе говори најмудрији анђеоски дух, тако у свему штетујем код тебе.

17 Али Ја већ видим узрок – ти се још увек бојиш да ћу да те одвојим од твојих родитеља. Но таквог чега се нипошто не бој, јер гле, радије бих твојим родитељима дао још хиљаду таквих драгих ћеркица као што си ти него да им с главе узмем само једну влас. Зато не треба да имате преда Мном такав страх, него боље Ми се прилично присно обратите, и тада бисте у једном трену од Мене примили више но овако за многе године.

18 Истина да сте за пресветог, прељубазног, небеског Оца везани чврсто као метал – али ви Њега не познајете; а зато сам и дошао до вас да вас сасвим упознам с Оцем, кога истина изнад свега љубите, али Га ни мало не познајете како ваља.

19 Гле, драга најблагочестивија Пуриста, како си ту Моју намеру у свим Мојим питањима теби толико сасвим могла да превидиш? – Гле, то баш не беше мудро од тебе.

20 Јер такво си морала да увидиш да Бог, твој свети Отац, такве моћне веснике, као што сам Ја, не шаље без сигурно најљубазније намере вама сиротим, слабим људима, и који тада сигурно ни нису зли и лоши као што си кришом мислила, него свагда само предобри и пуни највише љубави и смиловања према вама.

21 Гле такво сада премисли у себи, па затражи знак од Мене како бисте сви отуд и спознали светог, прељубазног, небеског Оца какав јесте, јер такво што јесте Његова воља вама свима, амин."

206 (2.20)

1 И Пуриста на то би веома затечена, и упита свога оца Габиела: "Чуј оче, то је сигурно моћан весник с неба; ако смо се сада огрешили о њега, шта ће бити с нама?"

2 И Габиел јој рече: "Гле, кћери моја, он је још ту и гледа нас врло сажаљиво, сигурно ће нам опет опростити.

3 Ако смо погрешили, онда смо погрешили у нашој великој слепоћи. Иди до њега у име нас свих и замоли га за опроштај.

4 О гле, гле – како добро и благо гледа на нас с висине. Иди само хитро и замоли га за опроштај, Он ће теби и свима нама сигурно опростити.

5 Али падни најпре ничице пред њим јер он је изгледа веома свет, – иди дакле, иди пре него што буде касно, амин!"

6 И Пуриста појури до ногу Абедамових и поче плакати и грцати.

7 А Абедам се брзо сагну и подигну је и упита је: "Пуриста, шта ти је да сада тако плачеш?"

8 И Пуриста одговори још плачући: "О, драги пријатељу! Мени се из твојих задњих речи разданило и поста ми јасно да ти ниси житељ земље, него моћан весник с небеса од самог пресветог Оца, који је пун највише љубави и смиловања; гле, мора да сам те увредила.

9 Нећеш ли мени и свима нама опростити?

10 Гле, ти си ми још оставио знак да затражим – о узвишени пријатељу сиротог човечанства и светога Бога, дозволи ми онда да те сада замолим."

11 И Абедам се поново сагну и узе Пуристу у своје наручје, притисну је о своје груди, па је упита највећом благошћу:

12 "Пуриста, пречисти бисеру светлога Јутра, који знак према томе тражиш од Мене?"

13 И Пуриста, од радости скоро топећи се, рече гласом дрхтећим од љубави: "О дивни – моћни – пријатељу! – Сада више не могу да тражим знак од тебе – јер – што сам – хтела – да тражим – – па то си ти већ предусретљиво мојој жељи сада премилостиво учинио на мени и сигурно такође и на свима нама на начин који тешко икада могу да замислим."

14 Код тих речи од самих осећања захвалности више не узможе говорити даље.

15 Абедам је пак још једном стисну о Своје срце, па је поново однесе својим родитељима у загрљај, који такође од радости и захвалности одвећ плакаху.

16 И Габиел рече коначно: "Не! Тако добар неће бити анђео! – Жено! – и ти кћери моја! Овде је више но што ће највиши анђео икада схватити!!!"

17 Затим више не узможе да говори – – затим Пуриста погледа Абедама – а Он јој рече:

18 "Пуриста, кћери Моја! Зар Ме још не препознајеш, свог небеског Оца? – Гле – Ја – Ја сам Сам."

19 При тим речима сви препознаше Оца; а Пуриста гласно врисну, обруши се, обухвати ноге Абедамове толико грчевито нагнана својом прежарком љубављу, и све што узможе рећи беше:

20 "Оче! – Оче! – Оче! – Мој Оче – мој драги Оче! Свети, прељубазни, небески Оче; мој, мој, мој драги Оче!"

207

1 Како и Уранион виде ко је моћни човек, паде сместа на своје лице, и повика гласно: "О неизрециве милости! – О неизрециве највише милости! О неизрециве, највише, пресвете милости! – Ко би се од нас свих икада усудио да помисли такво?

2 Господ Бог Јехова Саваот, Који је створио небо и земљу и све што је у небу, на небу и преко неба, и у земљи, на земљи и преко земље, јест, све што живи, стреми и креће се у земљи, на земљи и преко земље, и у свим водама, и исто тако све што вечно испуњава бескрајне просторе – Он – пресвети, прељубазни, небески Отац – дошао је као човек попут нас нама бедној деци рода људског са Своје бескрајне висине надоле до дубоко најниже, мрачне земље!

3 Сунце, откуд можеш, како се још усуђујеш да даље шаљеш своје зраке надоле на земљу када је твој Творац, нас свих Отац, свето, пресвето ступио на њу? – Устукни својим попут нас пренедостојним сјајем – јер овде засветли зрнце песка које Он – Својим најсветијим ногама дирне више за трен но сав твој сјај заједно из дугих вечности! – Зато постиди се ако сада још можеш да светлиш!

4 И ти негостољубива земљо, хладна мати смрти, како још можеш да постојиш? – Раствори се у најсвечанији славопој – проклијај најлепшим цвећем с предивним миомирисима!

5 Све горе, претворите се у светлеће жртвенике, и дрвеће, а и све траве, помозите, помозите ми да славим и хвалим светога Оца.

6 Јер једино је Он достојан да узме сву славу, сву част, сву љубав, сву хвалу и све обожавање.

7 Падните с високих небеса све звезде, и ти месече помрачи се и сручи се на земљу и сви обожавајте – овде обожавајте – Бога, Бога – вечан, свети Бог је – Отац, пресвети, прељубазни небески Отац свих анђела и људи јесте – овде пред свима нама јесте Он! Да, у средини међу нама је Он! Стоји на земљи и говори с нама, и учи нас црве у прашини да усправно идемо!

8 Зато обожавајте Њега, обожавајте Њега све вечности, и ти бесконачности постани достојнија великим хвалоспевом пресветоме Оцу но што је посустало бенављење мога црвљивог језика!

9 Где сте сада громови и муње, и ветрови сви, где оклевате!

10 Зар вас није, као мене, створио тај пресвети, прељубазни, свемоћни Отац? Где сте сада на Његову хвалу? – Или вас достојно највише страхопоштовање бескрајно скромно задржава?

11 Онда је достојно и право што сте занемели као миш у земљи који изнад себе њуши мачку.

12 О срце моје, сирото срце! – Хоћеш да славиш и хвалиш Њега, Њега – Светога – Узвишенога – а немаш ни простора да примиш ни најмању искрицу Његове бескрајне, свемоћне Очинске љубави, зато ћути боље о ономе што ти је немогуће да кажеш.

13 И ти, изнемогли црвљиви језиче – занеми јер свет, свет, свет је сада и сам ваздух који испуњава ово моје недостојно и нечисто дречање.

14 О свети, пресвети, трипут одвећ, одвећ пресвети Оче! – Буди мени, бескрајно ништавном црву у прашини пред Тобом, милостив и милосрдан!"

15 И одмах узвишени Абедам приступи Ураниону, који још дрхтећи лежаше лицем на земљи, сагну се до њега до земље, дигну га, усправи га, па рече:

16 "Чуј сада Мој љубљени Уранионе, ти си Ми сада принео највећу хвалу, храбро си изрибао сунце, звезде спустио са свих небеса, ниси поштедео ни земљу и достојно си похвалио и одликовао сићушно зрнце песка под Мојим ногама, ниси заборавио горе, дрвеће и траву; муњама, грому и ветровима си дао праву реч и врло ваљано си разгледао своје срце.

17 Гле, праведна зато би твоја велика хвала; но једно ти кажем: Више од твоје хвале садржавала је хвала коју Ми принесоше Пуриста и њени родитељи у потпуној, немој, скрушеној тишини својих срдаца.

18 Гле, ко још може да говори у Моме присуству, тај је још господар свога срца. А ко у присуству Моје љубави више не може да говори, његовога срца сам Ја постао господар, и онда га испуњавам Својом љубављу и вечним животом из ње.

19 А и ти сада живиш будући да си својом хвалом одбацио све од себе што ти беше некорисно преда Мном:

20 Твоје сопствено светско сунце, које је твоја стара мудрост љубави; твоје звезде, које су твоја спознања; твој месец који је често час растућа, час опадајућа себичност људи.

21 Савладао си своје горе; своју земљу си разложио у себи на Моју хвалу; и све дрвеће својих жеља и све траве својих жудњи принео си Мени на жртву; ветрове својих ваљаних стремљења призвао си; све муње своје светске светлости и грома своје озбиљности принео си Мени на хвалу; и ниси поштедео свога вечнога духа из Мене и своје душе која је живи сасуд за бескрајан живот из Мене; и тиме си ослободио своје срце како бих Ја у њему постао господарем живота.

22 Гле сада, пошто зато онеме у своме срцу, тек постадох господарем у њему; и тако си заиста добио вечни, непролазни живот; и Ја ти убудуће надаље више нећу бити стран и непознат Отац, него бићу увек добро познат, теби стално присутан, којег у себи увек можеш чути, јак, силан и свемоћан и водићу преко тебе сву твоју децу; а као што ћу ти бити и сада већ јесам, исто тако хоћу да будем и твојој шесторици браће, а и по њима свима који као ти поштено отпусте сав свет.

23 Но код Габиела подићићу Себи нову колибу у коју ћу неретко свраћати јер чистије и чвршће место земља нема за Мене.

24 Габиеле! – Гле, благосиљам сада и тебе и твоје дете; она ће негда од Мене добити ваљаног мужа; тај ће њој дати кћер; а та нека постане матером новог народа на земљи; и Ламех ће јој дати мужа који ће свагда пребивати код Мене у Мојој великој кући.

25 И тако примите сви Мој благослов и будите весели и расположени, амин."

208

1 И ово троје бацише се Абедаму до светих ногу, и слављаху и хваљаху Њега пренемом скрушеношћу свога срца; и место се окваси сузама њихове радости и њиховог захваљивања; и Абедам се сагну доле до земље, па их одмах подигну, усправи их, те им у њихова срца ули храбрости и истрајности.

2 Чим поново бише пријемчиви за реч, пошто Абедам сâм у ту сврху мало стиша огањ њихових срдаца, рече им с одвећ љубазним гласом:

3 "Каквима сте сада преда Мном и Ја кроз љубав у вама и ви тако и у Мени, таквима останите и убудуће, тако вам никада нећу недостајати, јер каквима будете код Мене и у Мени, такав ћу и Ја бити и остати код вас и у вама надаље и надаље, и вашем спокоју и миру никада неће бити краја.

4 А Ја кажем теби, Габиеле, да Мени поред своје колибе подигнеш нову колибу у којој ћу чешће боравити – гле, сада је колиба већ подигнута – у своме срцу сте Mи припремили то боравише – то је заиста нова колиба за Мене у којој Ми је једино благоугодно боравити.

5 Коју другу колибу да Ми и подигнете?

6 А ради знамења ћете у својој домовини већ и стварно наћи колибу коју сам сада подигао. У њу нека не ступи нико од мужева покривене главе, а жене нека застру своје лице ако хоће да ступе у ту колибу јер она је чиста и света и пречврста. Посред колибе ћете наћи жртвеник над којим ће буктати неугасиви огањ и даваће од себе велик сјај дању и ноћу и свагда ће се светли облаци узносити навише небу дуж тог светлог пламена.

7 А ти Моја пречиста Пуриста да Ми, када год дођем код вас, припремиш на том огњишту љубави изврсно мирисан обед; и једино је теби дозвољено да ту откривеним лицем вршиш своје дело чисте љубави према Мени.

8 А када будеш куварицом за Мене, тада најпре скупите свежа, чиста дрва; и како будем дошао за различита времена, најчешће неочекивано, већ свим морате бити опремљени да Ме ваљано угостите.

9 А у томе нека се састоји знамење што ћете свагда на пламену приметити какво вам је срце преда Мном.

10 Чиста, свежа дрва нека представљају стално обновљену и умножену љубав ваших срдаца, и обед ваше целосно предање и потпуну преданост у Моју вољу.

11 Заиста, ако такво држите, онда Ја као радостан гост нећу недостајати да често, често, често код вас добро обедујем. А ако би или ако би могао огањ у вашем срцу да утихне, такође ће се и на огњишту чисте љубави пламен стишати и Ја као редак гост код вас.

12 Радосни сте сви ви што једете хлеб из Моје руке као деца захвално; но неизрециво радостан је онај код којег долазим као гост зато што већ непрестано држи ваљано постављен сто за Мене и врло укусно јело на њему и зато никада не допушта да се угаси пламен на Моме огњишту, него га једино одржава све живљим. Ако и одоцним и не дођем скоро, а он је, пак, све ревноснији око огњишта у колиби свег живот.

13 Заиста, ако онда дођем неочекивано и нађем Свог домаћина пуних руку око Мог огњишта у Мојој колиби – Ја кажем, заиста, заиста – његовој награди и његовој радости више неће бити краја.

14 Тако сада вас троје чиним таквим домаћином и дајем вам у ту сврху колибу направљену из колибе ваших срдаца и готово огњиште обилно свагда ватром, које је једнако непоколебљивој, чврстој оданости према Мени као што је пламен на њему једнак пламену чисте љубави у вашим срцима.

15 Останите Ми и даље одани управници ове вама поверене светиње на Истоку, тако ћете се врло брзо уверити које ће обиље благослова проистећи из те колибе преко целог Истока и преко свих његових суседа.

16 И ти, Моја драга, чиста Пурист, ти остајеш Мојом куварицом у кухињи љубави, и уз огњиште вечнога живота; а Ја ћу бити твојим гостом.

17 А коме год пружите јело и пиће у Моме имену, даћу му тако као да сте Мени Самоме спремили обед.

18 А Ја ћу погледати и благословити вас за то као да сам Ја Сам благовао јело; а ко из те колибе хоће да узме оброк, тај нека тамо сврати ваљано опремљен и натоварен свежим дрвима.

19 Ко дође празан споља и изнутра, тај нека се и празан поново врати кући.

20 А у колиби ћеш, Моја драга, чиста Пуриста, наћи чисто сасуђе у правој количини. У њима ћеш кувати плодове којих има обилно у вашем проширеном врту по врсти као што су били они које си зачуђено предала Адаму као јутарњи дар, три по три, у чистој води, и да приставиш велик лонац за Мене дан за даном, јутро за јутром, подне за подневом и вече за вечери, и исто тако ништа мањи лонац за сваког који хоће да презалогаји на исправан и ваљано достојан начин; а за себе и за своје старе да узмеш најмањи лонац, и да ставиш у њега најмање плодове.

21 Па када се плодови скувају довољно мекано и слатко, онда узми страни лонац и склони га најпре с ватре; онда учини исто са својим; но Мој да не склониш с ватре пре но што или Сам не дођем, или пошаљем неког у Моме имену, који ће Моје јело или сам заложити, или ће га разделити вама свима у Моме имену.

22 И тако вас сада поново благосиљам у том новом делу; водите га одано, тако ћу остати вашим гостом који вас свагда благосиља овде као негда с оне стране у Моме великом Очинском дому, амин."

209

1 А поједини од отаца у својим срцима беху жељни да сазнају која је лепша од двеју женских љубимица Абедамових. Зато појац Кенан приступи Абедаму и хтеде га упитати у име више њих.

2 А Абедам га предухитри и упита га: "Кенане! Јеси ли у своме срцу задовољан ако ти само кажем?"

3 И Кенан Му узврати: "Господе и Оче! – Шта да ти сада одговорим? Па ти видиш моје срце – толико знам да је моја и жеља више нас двојаке врсте; хтели бисмо да видимо и Пуристино лице као што смо, мада само издаља, видели Жемелино, а поред тога да чујемо и реч Твога благовољења – јер иначе не знамо на чему смо – која је од њих две већа пред Тобом.

4 Гле, скоро смо већ поразбијали главе о томе и срца стукли, а не можемо доћи до правог суда.

5 Дашта да од тога не зависи спас човечанства, међутим, спознати што Ти је благоугодније ваљда неће бити мањом споредном сврхом овог земаљског живота. – Ако је дакле Твоја света воља, милостиво нам услиши ту молбу."

6 И Абедам на то рече Кенану: "Онда нека сви радознали дођу овамо па ћемо видети куда ће се протегнути њихов суд, амин!"

7 И Кенан одмах позва оне који су суделовали с његовом жељом да сместа дођу овамо. А Абедам позва Себи Жемелу и Пуристу и узе Жемелу на лево наручје а Пуристу на десно, па им наложи благим гласом да се открију пред оцима.

8 Обе одмах склонише своју бујну косу с лица и погледаше све оце са страхопоштовањем и прељубазно.

9 Како пак радознали оци угледаше ове две надземаљске лепотице, падоше на земљу као погођени муњом и ни један се више не усуди дићи очи да би још једном погледао ове две лепотице да би просудио о њима.

10 А Абедам упита Кенана: "Па, ти стари појче Моје части, како ти се чини, која је од ове две лепша и која Ми је ближа? – Пошто их ти обе виде, ваљда ћеш Ми сада моћи дати суд?"

11 И Кенан рече сасвим дрхтећи: "О пресвети Оче, моћни Боже! – О дај сада да се завучем у кожу магарца, мени превеликом неразумнику, мени луди! – Шта учиних и како згреших?

12 Хтедох неразумно као слепац да будем судијом, јест ужасно кукавним судијом овде између два пресветла, небеска сунца, која пресвети, небески Отац једно колико и друго толико близу и узвишено носи на наручју.

13 Десно или лево, сунце ујутру или сунце у подне или при заласку, – које је лепше, које више сунце?

14 О безумља, о безумља! – Ко те хранио толико дуго у мојим иначе, ипак, просветљеним грудима?

15 О свети Оче, вечна љубави, опрости мени кукавцу, мени неразумнику, мени луди, мени волу, мени магарцу, мени црву у прашини, мени слепој кртици! – И немој обзнанити нама свињама свету реч коју ја, свиња, претходно замолих тако неразумно од Тебе, јер нисмо достојни да чујемо глас са пресветих уста, нисмо достојни да чујемо пресуду, свету, о анђелима анђела пречистих небеса.

16 О какве ли славе, каквог ли сјаја! – О вечне благости, понизности, оданости, љубави све љубави, светости! – Каква бића ствараш из себе, дивну децу!

17 Занеми будаласти језиче, мрачни, хладни – јер свет, пресвет је Онај пред којим брбљаш као да можеш озбиљно нешто мудро означити; зато ућути, ућути прљави оруђу безумности, највеће лудости!

18 О свети Оче, опрости, опрости нама слепима, нама бедним неразумницима, Твоја света воља да буде, Твоје амин, Твоје амин, Твоје амин!"

19 И Абедам наложи двема да опет застру своје лице пред оцима, па им рече: "Обе сте ми подједнако миле, и ни једна није мања од друге, и ни једна већа од друге; зато и останите овакве какве сте сада, тако ћете Ми и увек бити овако близу као што сте Ми сада, амин."

20 По тим речима Абедам их поново преблаго спусти на земљу – а обе одмах седоше до Абедамових ногу, па једногласним срцем са следећим кратким, унутарњим речима, које не узмогоше изговорити, стадоше захваљивати Абедаму, Њега славити и хвалити:

21 "Свети, прељубазни Оче пун највише благости, стрпљења и смиловања! – Како смо, како можемо да будемо достојне таквих милости од Тебе, Ти пресвети Оче?

22 Ти нас удостоји – али да ли смо достојне удостојењу?

23 Узвишени оци се због нас обрукаше пред Тобом и пред свом децом – само ми имамо и носимо кривицу на својим лицима зато што нас је Твоја света милост вероватно обликовала лепше него можда неку другу попут нас слабашну жену.

24 Него Теби, о пресвети, најбољи, најмудрији, прељубазни Оче нека је вечна захвалност и сва наша љубав, слава и хвала за све како и зашто си нас тако обликовао јер сваки дар од Тебе јесте јашта свагда одвећ мудар и предобар дар.

25 Само нас је овде жао узвишених отаца што због нас овде на земљи сада сахну и жале – и чак плачу.

26 О најдражи, наш једини најмилији Оче! Смилуј им се и укрепи их поново Твојом једином изнад свега светом љубављу, а и опрости нама ако смо сигурно криве што узвишени оци сада тако жалосно пролазе пред Тобом. – Твоја света воља да буде сада као и за све векове векова."

27 И Абедам им рече: "Моје драге ћеркице! – Не брините се без потребе; гле, ови који се преда Мном овако исправно понижавају уопште не пролазе тако жалосно као што мислите, него баш супротно, јер нико Ми није ближи, ни Ја никада нисам коме ближи но управо у стању његовог највећег понижења преда Мном; а такво је сада и случај код ових отаца којих вам је жао преда Мном у вашим пренежним срцима, и саме себе кривите без потребе и ни најмање кривице.

28 Или да не мислите да је и онај способан греху упркос своје преслободне воље којег носим на своме наручју?

29 Будите само ведро расположене јер такво сам предвидео још од вечности, зато немате кривице, но идите до отаца и наложите им од Мене да устану, амин."

30 И обе одмах скочише до отаца и пренеше им Господњу вољу.

31 И одмах се оци дигоше, те слављаху и хваљаху Бога веома гласно.

32 А Абедам најпре њих две посла назад до својих, па затим упита Кенана:

33 "Ну – којој ћеш сада доделити награду?"

34 Кенан пак стави руку на уста.

35 А Абедам му рече: "Ако си готов са својом пресудом, онда сам и Ја, јер од две најдраже ваљда ни једна неће бити дража.

36 Ипак има разлика међу њима, но земља нема око за такву разлику.

37 Па тако се вратите поново на своја ранија места, амин."

210

1 Након што се ови мало превише радознали задовољише, а и Жемела се поново нађе уз Ламеха, као и Пуриста међу својим старима, који од радости дрхтаху, тада узвишени Абедам одмах позва Хеноха те му рече:

2 "Чуј, мој драги, благочестиви Хеноше! – Видим бојазан у твоме срцу и једна сенка која те плаши мота се већ дуже време око твог вечно бесмртног срца, као што рђава мушица мили по здравој, свежој јабуци на дрвету и испитује својом сурлом где ли ће пробушити кору здравог плода како би у тело плода гурнула једног рђавог потомка свог рђавог рода да би ту разјео и могуће уништио живот плода.

3 Гле, какве ли користи таквом страху? – Какав завршетак слободном срцу неки страх?

4 Треба о Мени да држиш говор народу као истински првосвештеник Моје љубави, милости и смиловања.

5 Гле, такво је већ дуго благочестива жеља Адамова од када сам Ја Сам лично дошао вама.

6 Ја сам те сада, као претходно, живо потврдио и рекао сам ти јуче и данас да се нипошто не бринеш шта ћеш говорити јер Ја ћу у тренутку потребе дати верно шта да говориш од речи до речи – а гле, без обзира на то бојиш се.

7 Али зар не увиђаш колико је детињаст такав страх? – Та Мене се никако не можеш плашити више – јер ти знаш ионако, и знао си пре тога свагда из Мене, да сам Ја Сама највећа љубав.

8 А сада и знаш да сам из саме сржи понизан, одвећ кротак, благ, дуготрпељив и одвећ стрпљив.

9 Чега се онда плашиш? – Можда својих отаца, своје браће, или своје деце? – Гле то је ташто од тебе; допушташ да ти се кришом чини и говориш себи: "Како ћу издржати ако можда ипак будем морао да држим погођен народни сабатњи говор и – чуј! – још уз то у најужем присуству Господара вечности – и свемоћног Творца бесконачности – у најсветлијој присутности највише мудрости пресветога, прељубазнога, милости и смиловања пунога Оца.

10 Како ће сада изгледати моја сирота реч после пресветих, најбићественијих, преживих речи, које су већ сада текле из пресветих уста попут бескрајне струје светлости према нама пресиротим црвима у прашини прашине?"

11 Гле, зар то није твоје сопствено сањарење? – А чему вреди? – Можда животу? – Гледај и разуми, о животу сигурно немаш више да се стараш – мислиш ли можда такво ми је угодно ако ћутиш а Ја говорим место тебе?

12 А Ја ти кажем да таква понизност Мени не годи ако се преда Мном обесхрабриш и плашиш се Мојих ушију и бојиш се Мојих очију.

13 А итекако највише благоволим понашање које је потпуно једнако понашању дечице која се не плаше својих родитеља, него су увек свагда пуна доброг расположења и причају и галаме пред својим родитељима као да су она господари у кући; а када огладне и ожедне, ипак трче детињом љубављу и преданошћу до родитеља и моле их за хлеб; па када приме хлеб из руку родитеља, захваљују родитељима више радосним, ведрим ужитком него претераним страхопоштовањем и страхом од њих и уз то много дугачким мало корисним речима захвалности.

14 Или зар није сваком оцу драже и свакој матери неизрециво пријатније ако дечица пред њима радосно и ведро уживају и благују пружени дар и изгледају при том здрава и свежа као цветићи после окрепљујуће кише него да сирота дечица од самог страха и неизмерног особитог поштовања дрхћу пред лицем својих старих – и када им прељубазно пружају хлеба, а она се ипак не усуђују узети а још мање јести због самог претераног страхопоштовања према родитељима и при томе изгледају као увенула трава која са слабим корењем израсте из јалове камене пукотине.

15 Гле, зар такво што није неразумност? – А у овоме се састоји правило љубави и све мудрости из ње: За ограниченог све се мора држати у правим границама, јер неограничено је за ограничено смрт.

16 Не можеш Ме љубити као Бог, него само као човек – јер чија ће крајна прса ваљда поднети бескрајнога Бога; чија прса бескрајни огањ божанске љубави; који крајно створен дух бескрајно обиље божанске мудрости?

17 Које ће детенце опет љубити своју матер као што она љуби њега? Да и може својом слабом снагом, шта би ваљда скоро било с тим детенцетом?

18 А ипак ту једна ограниченост има дела с другом – а шта би тек било ако би ограниченост у сваком погледу хтела да прими у себе бескајно?

19 Гле Хеноше, зато је ташта твоја бојазан и празан твој страх. Ко Ме љуби свом својом снагом преданом њему, тај чини довољно јер испунио је меру додељену њему; а за то није потребна ни бојазан ни старах.

20 Дрво је добро дрво ако годишње пуни своје гране слатким воћем; а каква би била неразумност захтевати од дрвета да целу земљу снабдева обилно плодовима!

21 Зато само буди расположен и испуни Моју вољу, тако ћу Ја сасвим бити задовољан тобом.

22 Не тежи да мораш бескрајно да Ме задовољиш, што ни највишем створеном духу није могуће, него по својој снази само коначно како би се испунила мера додељена теби; а за бескрајно дај само Мени, своме доброме Оцу, да сте стара.

23 А погођена беседа припада у твоју меру, зато се само храбро усправи и отвори пред свима присутнима своја уста у Моме имену, амин."

211

1 По тој беседи Абедамовој Хенох разгледа себе изнутра и нађе у себи потврђеним шта му Абедам посведочи.

2 Размишљаше пак даље о лежећој мушици и о здравој јабуци, па затим упита Абедама:

3 "Свети, прељубазни Оче! – Зар се Сотона сме приближити и Твојој светињи попут рђаве мушице јабуци?

4 Гле, заиста, такво ми се чини чудним да сазнам у царству живота и у царству светлости. Шта ту има да тражи дух свег мрака?"

5 И Абедам му узврати: "Хеноше, шта има то да те брине ако је Моја љубав и смиловање веће но што ћеш ти вечно икада схватити и разумети?

6 А ако се Моја љубав и смиловање протеже чак до бескрајно мрачног духа, откуда да питаш као да ћеш у Мојој близини можда негде да штетујеш?

7 Гле, сунце света јесте велико светло и дарује своје зраке и то највећи део у бескрајно најудаљенија свемирска пространства, а зар због тога земља и њени суседи треба да замерају што се њихова светла мати односи толико расипнички са својим зрацима? – И ако би могли такво, зар их онда светла мати не би могла одмах упитати:

8 Децо! Шта вас то брине; зар вам због тога нешто недостаје и зар свако од вас нема светлости и топлоте у ваљаној, сувишној мери? –

9 Гле, исто тако је и са Мном. Зато се не брини о Мојим великим неистраживим путевима, него остани безбрижан на малим путевима Моје љубави према вама, а нека остану нерасправљена велика царства мрака; тако можеш бити потпуно сигуран да ће још веома јаки кнез смрти имати мало посла и дотеривања с тобом и са свом браћом твоје љубави.

10 Додуше кажем ти да за тебе не би биле довољне вечности да истражиш величину његове моћи и силе, но без обзира он је крајно створен дух, и тамо где сва његова моћ престаје за вечно, тек почиње Моја бескрајна.

11 Зато буди без бриге, јер ако си у Мојим рукама, већ је твој слабашан дашак моћнији од све силе, моћи и власти Сотонине.

12 Он је попут гладног ричућег лава који оскудева у храни; тешко животињи на коју наиђе или коју је негде намирисао његов оштар њух – кажем ти чак би и мамелхуд лоше прошао у тој борби.

13 Али иако лав разјарено гладан риче, ипак не обраћа пажњу на неретко многе муве које зује око његових ушију.

14 Гле, у томе лежи велика моћ препонизног малог – једна мува често буде на терет читавом чопору лавова, док управо исти чопор лавова уопште не брине муву.

15 А ти си већ одавно постао мувом понизности, зато остави лава да ти не наноси штете и дај се према томе сасвим без бриге на своје благочестиво дело, амин."

16 И Хенох најсрдачније захвали узвишеном Абедаму на том ослобођењу и укрепљењу у срцу па рече коначно: "Амин, Твоја света воља да буде.

17 Тако чујте сви оци, браћо и децо који већ имате отворено ухо!

18 Скупљени смо овде у средини дана Господњег у самој присутности највишег, најсветијег, прељубазног Оца, Који је Бог, Бог силни, свемоћни Творац неба и земље.

19 Шта да учинимо да бисмо тој бескрајној милости, које цела земља није достојна, колико је год могуће одали поштовање барем у погледу наше ограничености?

20 Ако узајамно једни другима чинимо услугу, онда услужени ономе који му је учинио добру услугу може узвратити вишеструком службом.

21 Ако ме је неко водио сто корака, онда га за то водим двесто корака даље; сто корака што је са мном ишао, и сто корака што ме је водио. Тако смо поравњени, и нико брату за учињену службу није дужан више од највише троструке противуслуге. Ако хоће учинити више, онда је то његова слободна добра воља; али онда му је и брат опет постао дужником.

22 Ко ми да парче хлеба, томе ћу вратити три парчета; једно парче за парче, једно парче за његову добру вољу, и једно парче за труд његове руке; реците може ли захтевати више од мене?

23 Јест, како рекох: Лако је узвратити хиљадоструко ако је до тога, не само двоструко или троструко, братовљеву службу, братовљево доброчинство; чак и ако ми је неко спасао живот што ме отргнуо хитро с литице када већ поче да се мрда да се у следећем трену сруши над мојом главом, где бих био убијен и сатрт под великим теретом стена – свакако још могу умрети за њега и носити га на својим рукама целог свог живота.

24 Међутим – шта да учинимо овде? – Шта нашем Оцу, нашем Творцу, Њему – светоме Даватељу свих добрих дарова, Њему, који је најпре нас саме дао нама, Који нам је дао дивну велику земљу као у својину за ово време – сунце, ову дивну благодатну светлост! – звезде као безбројне светиљке ноћи, тако и месец, – и ко ће избројати сва блага која нам је дао?

25 Уз све то Он дође сада и Сам до нас како би нас све за вечно обогатио такође бескрајним блазима вечнога живота.

26 Да обогати Својом љубављу, смиловањем и милошћу; да обогати Својом живом речју, и још више да нас обогати неизрецивим обећањима!

27 Чујте, чујте, оци, браћо и децо сва! – Шта можемо Том доброчинитељу да учинимо за то? – Шта да дамо Њему што пре тога безбројноструко нисмо примили од Њега? –

28 О Оци, браћо и децо! – То је заиста једно од највећих и најважнијих питања. Јест – то је питање и такође у њему и смисао на који треба вечно одговорити тако да би ваљда читава вечност била прекратка да одговори на само мали део тог питања свих питања.

29 Ако би ко хтео да пита колико зрнаца песка је велика земља и колико капљица росе садржи цело, готово бескрајно велико море, и коначно колико звезданих сунаца го̀ре у целој далекој бесконачности – гле, на та питања, колико год изгледају да звуче бескрајно великим, ваљда би већ један само донекле дубокоуман керуб можда довољно могао да одговори; јест, ваљда би нам највероватније могао исприповедати песак земље на такав начин да бисмо се нашли у самоме чуду, и представио би нам росне капљице мора на такав начин да бисмо сви радо узвикнули: Поштеди нас свога великога одговора јер нама је већ једна кап више него довољна!

30 И тако највероватније не би ни оскудевао да нам објави број звезданих сунаца на такав начин да би се због тог цела земља затресла као да јој наш пресвети Абедам – премда само сасвим тихо – хоће најавити: Чуј, вероломнице! Сутра ћу те опрати у огњу Своје јарости! –

31 О оци, браћо и децо! Велики, јест, неподношљиво велики били би ти одговори – али ипак не немогуће дати, мада за нас црве у прашини нејестиво.

32 А реците и судите спрам тога који би се највећи и најмудрији арханђео осудио да пуноважно, јест – пред Богом пуноважно одговори на ово главно питање које лежи у овој мојој беседи?

33 Гле, то је онај преузвишени разлог, јест – у том питању лежи о коме цела вечност и цела бесконачност непрестано с највећим страхопоштовањем ћуте.

34 Јест – овде ћути високи, узвишени анђео и скрушено тоне пред Оним Који га је за вечно створио – јер ни њему не преостаје да чини ништа друго осим свом снагом да љуби и обожава прељубазнога Оца, Који га је већ читаве вечности љубио пре него што је постао бићем.

35 И сва сунца са свим својим великим ватреним житељима, која ни један створени анђеоски дух није избројао, шта ли чине, шта могу да чине? – Чујте! Никако ништа друго но што чини највећи арханђео – они својом узвишеном тишином са страхопоштовањем испуњавају свету вољу великог предоброг Оца; и то је све што су вични да чине; њихову велику хвалу јавља свако сунце још бескрајно далеким творевинама, и тако узајамно тихо јављају својим далеким зрацима да је само један Бог – и да је тај Бог један те исти свети прељубазни Отац, Који их је љубећи створио за љубав да љубе далека тамна пространства такође и да их оживе љубављу светога Оца.

36 О Оци, браћо, децо! Верујте ми, цела је земља пуна љубави светога Оца – јер да није, заиста, не бисмо имали тло на који бисмо стали ногом и већ одавно би и наша телеса прогутао страшни бездан вечне бесконачности.

37 Погледајте дакле земљу испуњену љубављу; погледајте сунца, која су пуна моћне љубави светога Оца зато што у далеко издуженим круговима носе своје земље као ова нас; погледајте и непрестано сисанче, озбиљног, љупког учитеља времена, месеца, који нам ноћу светли.

38 Шта ли је друго оживљавајућа топлота сунца него љубав; да, љубав светога Оца у њему јесте – и његова светлост, његова дивна светлост! – шта ли је друго – осим једино толико узвишени пламени сјај свете љубави предоброга, пресветога Оца у њему.

39 О Оци, браћо и децо! Посматрајте, посматрајте само мало велику творевину око нас! Свуда је пуна љубави! Јест – кажем најваљанијим разлогом свег живота: Шта год да погледате, мало или велико, блиско или далеко, све је набрекло до пуцања од љубави светога Оца.

40 Све, све хвали, љуби и обожава Њега непрестано. – Нико не пита као ми: Шта да чинимо, где да почнемо и где да завршимо велику хвалу светога Оца? – Него с тихим унутарњим блаженством испуњавају вољу светога Оца. И далеки простори удаљених светова још су обилно сведочећи испуњени толико благо дивно тихим деловањем једног сунца, које предано са страхопоштовањем тихо љуби, и с другим стварима испуњених љубављу.

41 Само ми деца – чујте, ми деца управо тога светога Оца! – ми жива деца још можемо – наочи лично присутног Оца питати: Шта да чинимо? – Питање – на које ни један анђео вечно неће одговорити.

42 А ипак питамо шта да чинимо – посреди чуда љубави што ће да прсну од саме љубави.

43 Ништа – ништа – не можемо чинити осим да љубимо Њега свом нашом снагом коју нам је дао и захвално и радосно да уживамо у сваком дару вечне љубави из Њега.

44 Према томе, љубљени оци, браћо и децо, пошто је нама свима сасвим немогуће одговорити на то питање и све наше највеће мисли јесу сувише мале у односу према величини нашег дуга најсветијем Оцу, не преостаје нам ништа друго него да своја срца колико је год могуће раширимо да љубимо изнад свега нашега предоброга, прељубазнога, пресветога Оца – па када наша љубав досегне највеће жариште, да се пред Њим понизимо до задњег атома нашег бивства те да Га у тој нашој потпуној скрушености обожавамо скоро немим језиком у духу пречисте љубави и све истине из ње.

45 Не жртве паљенице, не крв животиња, не дим изгорелог класја житарица, него једино у духу и истини чисте разгореле жртве-паљенице наших срдаца јесу које наш пресвети Отац благоволи.

46 Зато ћемо Њему тамо где је Њему најблагоугодније дићи не мртве, него живе жртвенике, на којима као у новој колиби дивне Пуристе чисти пламен наше љубави никада не треба да се угаси, него једино све силније да се разбукти на једину част Оног Који сада пресвето борави међу нама.

47 Свако нека чини по својој снази и могућностима – јер као што нема цвећа једне те исте врсте, него њихови родови се пружају бесконачно тако да задњи житељи земље неће ни знати све – и тако исто има траве, дрвећа, животиња – и исто и звезда на небу – исто тако и има по највишем, најмудријем поретку Јеховином, нашег најсветијег Оца, у сваком другом човеку незамисливо разних степена духовних сила сваке добре врсте – и исто тако разних моћи душе у човеку.

48 Ако неко има јако срце, нека буде и јак у љубави како би се кроз љубав и све његове остале силе ојачале к животу.

49 Ко има јак вид, нека жижу свог вида упери у своје срце како би његову жртву-захвалницу у њему захватио живи пламен, сасвим спалио, те да његов дух живо ојача у истинској љубави према Богу, Који је наш прељубазни, пресвети Отац сада међу свима нама, видљив свима нама.

50 Ко има јак слух, тај своје звучне левкове може да обрати к ушима свога срца како би се сви чувени звуци сјединили у срцу у истински снажан, Оцу благоугодан славопој пред живим жртвеником љубави и свег истинског живота из ње у нама.

51 Ко је врло јак својим мислима у свакаквим стварима, нека све те своје мисли одведе назад у срце, јашта у дубину свога срца нека утоне све своје мисли, где је постављен живи жртвеник чисте љубави; нека их положи ту на посвећени жртвеник, па нека их ту све запали с иначе можда слабијим пламеном своје љубави како би тиме постао све живахнији тај пламен и Богу благоугоднији, а он утолико живљи сасвим и скроз.

52 Ко је јак осећањем, тај нека и спроведе тај обилни извор уља к жртвенику чисте љубави у срцу како би се пламен непрестано имао чиме хранити да најдужније прославља највеће и најсветије име Јехова у нама.

53 Ако је ко јак у опажањима сваке врсте, та опажања јесу свежа дрва која сваки гладни и жедни за храном живота треба да донесе до колибе Пуристине као сажртву.

54 Та дрва дакле положите обилно на жртвеник живе светиње у нама како би тиме пламени постали све обилнији за истинску хвалу и славу Оног Који је благоволео да Себи у нашем срцу уреди свет и прежив стан.

55 Ко је јак у љубави према ближњем, тај нека води своју браћу и сестре у ту чисту колибу Господњу, и ту нека их опскрби изобилно храном живота. Заиста, то је прељубазном пресветом Оцу најугоднији хвалоспев ако се сиротија браћа и сестре у знатном броју у нашим срцима греју уз свети пламен чисте љубави у нама и хране захвалном душом пуној радости с гостињске кухиње дивне Пуристе у нама.

56 О оци, браћо и децо! Заиста, заиста, заиста, не можемо чинити ништа веће и светоме Оцу ништа благоугодније до да с великом љубављу, услужношћу и свем дарежљивошћу нашу сиротију браћу и сестре, дошли и из Дубине к нама, с великом радошћу и дарежљивошћу примамо и да им представимо кудикамо већи лонац но што је одређен за нас и да их пре нахранимо и напојимо него нас саме.

57 Да се итекако добро разумемо – јест, пре него нас саме! Јер иначе ће узвишени свети гост, Који је сада и у нама свима подигао свету кухињу Пуристину, ваљда тешко икада свратити да узме храну љубави и да нас благослови вечним животом.

58 Оци, браћо и децо, у чему се год, дакле, неко сигурно осећа јаким, тај нека мисли и верује живо да је свака снага у нама милостив дар пресветога Оца.

59 Шта би према томе био човек који би имао неку снагу а хтео би да је користи као да је чисто његова сопствена?

60 Кажем вам, веће себичности уопште не би било.

61 Јер ако би неко присвојио неко дело свога брата, тај би сигурно такође био пун себичности; но ту би ипак само имао посла са својим братом, и био би рђав лопов према своме брату.

62 Но при присвајању дара Јеховиног има посла с Богом, Који је наш најљубазнији пресвети Отац, и једино Њему су сасвим власне све ствари и све моћи и силе и власти.

63 Гледајте и чујте и разумите – тада такав себични постаје лоповом према Богу! – Што је највиши степен себичности.

64 Заиста, у том случају човек престаје да бива дете пресветога Оца, то тако да се тиме сам предаје суду, па постаје само створењем; и ако се не поправи, чак и дете змије, дете смрти, и тако и дете гнева и јарости – дете пакла, који је вечна јама пуна клетве, пуна проклетства и пуна јаросног гневног огња све вечне изопачености.

65 Зато, како је већ речено, драги оци, браћо и децо, ко год од вас има какву год претежно осетну снагу, тај да је није сматрао неком својином, него непрестаним новим даром пресветога Оца, и нека с њим сместа иде у колибу Пуристину у сопственоме срцу, нека тај свети дар положи на жртвеник у сопственој светињи, затим нека сам понесе свежа дрва истинске унутарње понизности до тог светог огњишта, нека их положи на можда већ утихао пламен чисте љубави да поново светло плане и захвати жртвени дар и сажеже на једину славу, част и хвалу Оног Који је једини свети давалац свих таквих добрих дарова и зове се – Јехова, Бог од вечности, бескрајан и изнад свега свет и свемоћан, наш пресвети Отац, пун највише љубави, милости и свег смиловања.

66 Јер једино Њему припада сва љубав, сва хвала, сва част, сва слава и свако обожавање.

67 А шта је истинска чиста љубав у нама према Богу? – Она је најприсније сједињење нашег укупног живота са животом свег живота у Богу, из којег је произишао сав живот, све бивање и све ствари.

68 Бога према томе једино љубити не значи ништа друго до у Самоме Богу започети нов вечан бесмртан непролазан живот и то тиме да све наше силе као саме дарове пресветога Оца положимо на жртвеник у нашој сопственој колиби подигнутој од Бога за обед духа, па затим да тај свети пламичак потпомажемо свежим дрвима наше понизности како би настао пожар који би према томе захватио све наше жртвоване силе, сажео их и нас у овосветском погледу уништио.

69 Али баш из тог уништења тек произилази нов живот, јест, живот у Богу, нас свих прељубазном светом Оцу.

70 То је прописани највећи лонац у светој колиби дивне Пуристе. Када се у њему плодови сасвим скувају, тада ће и узвишени свети Гост доћи па ће ту уз свету дечију трпезу обедовати са својом децом – нов обед вечне љубави, милости и смиловања – јест, обед к вечном животу.

71 Гле, ако чинимо такво, онда је то права хвала, права част, истинска слава, за нас највећа награда, и нашим коначним уништењем у светом огњу чисте љубави у нама једино истинско обожавање будући да ту заиста пред Богом лежимо ничице у прашини наше савршене ништавости и сажежућим огњем љубави уз нови жртвеник сједињујемо се у нашим срцима с Богом, свих нас прељубазним, најсветим Оцем.

72 Заиста, заиста, драги оци, браћо и децо – ко сасвим не жртвује себе на том жртвенику познатом сада довољно свима нама у колиби дивне Пуристе у нама и не да себе сажећи до пепела, дима и праха, ко према томе неће хтети проверу ватром, тај из себе неће избацити сигурну смрт, и никада му једна Жемела неће постати наградом вечнога живота.

73 Ко живи и дише и осећа бескрајну благодат живота и осећа неизрециву сласт истог, нека премисли ваљано да је овај земаљски живот само провера и у свему јесте дар светога Оца.

74 Ко неразумно буде хтео да га присвоји, изгубиће га за вечно; а ко га у свему, како је сада довољно показано, сам себе жртвујући преда великом светом даватељу, тај ће га задржати у најпотпунијем стању у Богу, свих нас пресветом, прељубазном Оцу за вечно, вечно, вечно.

75 А будући да смо сада сви чули шта је свакоме од свих нас нужно пред Богом, онда нека нам не остане при пуком слушању, него учинимо да чувено увек слушамо у сопственоме срцу како би отуд прешло у крв а из крви у све уде нашег бића к живом делу; јер ако је ко чуо истинску живу реч из самог Бога, и тиме му се показао пут, јест, показао најкраћи и најсигурнији пут, а он сместа не ходи савршено тим путем, па тај је сигурно највећи неразумник, најлењи во и најглупљи магарац зато што га је сила живе речи ионако већ током самог слушања ојачала и барем већ до пола живо пробудила, па би му било одвећ лако да делатношћу своје сопствене слободне воље сам сасвим оживи.

76 Дакле не ограничите се на пуко чувење, него нека свако ове речи дубоко у своме срцу носи к делу, к живом делу, тако ће поступити истински мудро у поретку Јеховином. Жива кућа од хиљаду витких кедара, који стоје у најлепшем кругу, биће му дража него мртва од тесаних јелки, које су додуше такође забодене у земљу, али пошто су саме мртве, брзо и иструну у земљи. Па када дуне нека олуја преко тих мртвих кућа, брзо се сруше, и убију своје укућане.

77 Кућа од живих кедара јесте сигурна кућа у којој свагда налазимо праву заштиту унутра.

78 А ако метнемо семе у земљу како бисмо из њега у што краћем времену дошли до живе куће, у кругу у коме смо положили семе, већ бисмо хтели да угледамо нашу живу кућу – зар не морамо упркос наше велике жудње за живом кућом да пређемо до нужног стрпљења и у међувремену мирно да станујемо у тесаним мртвим кућама све док не стоји жива кућа густа и зрела, па се тек онда уселимо у њу; па када се уселимо, колико смо пуни радости што сада имамо тако чврсту живу кућу која нас ваљано покрива при свакој олуји.

79 Међутим – колико често током више година човек са мехом воде обилази око тог круга малог дрвећа и пажљиво залива свако дрво да би се што пре дигли високо над тлом да би што пре могао да почне да плете стабла са мирисним гранама миртиног, ловоровог и балсам-палминог дрвета и да празнине попуни с обилном миомирисном травом висина стада оваца и с миомирисном маховином а и такође од главног средишњег дрвета да затегне ваљано уплетен кров од неуништивог златног сена до бочног зидног дрвећа.

80 Гле, такво називамо мудрим; јест, такво и јесте заиста мудро учињено – али пренесимо тај мудри поступак и на нас саме.

81 Најздравије семе је сада преобилно посејано; живе воде сада такође имамо у великим количинама; велики, свети, свемоћни Градитељ свих ствари јесте видљиво међу нама; сви смо пробуђени; налазимо се у светој средини пресветлог дана; алпе са стадима већ предивно дарују богате пријатне мирисе с миомирисног биља надоле према нама; златног сена лепо успелог има свуда у великом изобиљу.

82 Колико нам дакле још недостаје да доспемо до поседа живих кућа у духу? – о замислите, замислите само колико мало!

83 Па тако зграбимо сви одвећ живахно и делатно живу, свету реч, која је реч свег живота, све моћи и све силе непосредно из самог Бога, и Ламехова награда, небеска Жемела, или изнад свих појмова благо и нежно снисходећа љубав пресветога Оца, неће нам измаћи; јест, већ је с нама; само обузети је морамо живахно, тако ћемо достићи одредиште које нам је одредила сама бескрајна доброта и љубав пресветога Оца – дивно одредиште, јест, предивно одредиште! Одредиште најсавршенијег вечног живота!

84 Заиста, ако то није достојно свег нашег малог упињања, онда нека при свој мојој сили, моћи и власти из Бога, која сада чврсто настањује мене, јест, нека се услед ње сасвим сигурно цела творевина врати у своје старо ништавило, и ми деца с њом.

85 Дајем заклетву вама, велико знамење дајем свима вама у сада видљивом присуству Јеховином, Који беше, јесте и вечно ће бити мој стални, моћни сведок, и кажем сада као што сам до сада сваку реч рекао у Његовом најсветијем имену:

86 Заиста, заиста, заиста! Целу видљиву творевину стиска до смрти стари двогубо тешки пад – старим грехом је сав свет умрљан; на нас све наследством је прешла смрт, једном у духу, једном у телу.

87 Мада Бог према Његовој највишој светости нама ни не може поново дати живот тела, ипак се у Својој бескрајној љубави смиловао нашем духу и према томе у духу нас је поново примио децом Његове милости, смиловања и бескрајне љубави како бисмо опет имали удела у вечноме животу.

88 Оци, браћо и децо! Сада је пред нама: живот и пут к Њему: љубав – живот, понизност – пут; зграбимо храбро и чинимо према томе, тако у великој близини великог Зачетника и Праизвора свег живота сигурно нећемо прећи у смрт, него само у сами вечни живот, који је сада дошао до нас, и сигурно ће и вечно остати у нас и у нама, амин, амин, амин!"

212

1 По тој беседи из Мене даде се Хенох сместа до узвишеног Абедама и захвали Њему из дубине свога срца заиста сходно великој сабатној беседи.

2 Узвишени Абедам рече му на то: "Ну, виде ли и живо се увери колико ташта беше твоја ранија бојазан.

3 Овако како си сада чисто беседио из Мене, управо тако ћеш и убудуће у Моме имену говорити народу, који су твоји оци, матере, браћа, сестре и деца сваког рода.

4 Гле, такво што је твој главни посао од сада сваког Сабата. И ако ти будем негде показао да негде јесте неко који се окренуо од Мене и усмерио је своје око напоље према свету, онда пак иди сваког дана тамо, зови залуталог у Моме имену и стави његове ноге опет на прави пут покајања, понизности и љубави према Мени.

5 А ако се такви случајеви можда буду множили тако да немаш довољно времена онда изабери у Моме имену једног способног из твоје школе и пошаљи га ваљано опремљеног тамо, и при томе буди без бриге јер Ја ћу бити с њим колико и с тобом.

6 На кога у Моме имену положиш руке, тога ћу и одмах испунити Својим духом, и он ће прорицати једнако теби, и разгореће се у ревности љубави према Мени да ће му се повинавати сва трава, све жбуње, све дрвеће, горе, воде, ветрови, ваздух, ватра, земља и све животиње као сада самоме теби као првосвештенику.

7 Ко се одмах поврати, њему ће Моја милост, љубав и смиловање доћи у сусрет више него на пола пута.

8 А ко ту буде оглушио срце и ухо, и затворио своје око пред вама, над њим махни седам пута Мојом шибом у својој руци.

9 Ако се ни тада не врати, онда га изгнај напоље из заједнице; па када се плачући и кукајући поново буде хтео вратити пун кајања у срцу, тада га погледај, зграби његову руку, усправи га до себе, доведи га овамо, приреди гозбу и позови их много како би међу вама у Мојој Очинској љубави била велика радост што је један изгубљени опет нашао себе и вратио се своме Оцу у његовоме срцу.

10 Заиста, Ја ти кажем: ако се један који је дубоко пао опет потпуно врати, онда да му се радујете више но деведесет деветорици праведних којима није потребан повратак.

11 Јер ако је неко жив и остаје жив, то није више но поштено; ко је у светлости, њему није тако лако да залута.

12 Судбина слабих дашта је у томе да носе само мало на ваљано обасјаним путевима.

13 А ако јаком дам да носи тежи терет у ноћи, а он промаши пут и не чује ваш зов и ако дуго лута и не доспева до мете осим што опажа близину пропасти и смрти, па онда ипак сам од себе крене назад тегобним путем и доспе плачући до вас и ви тиме поново нађете брата кога сте одвећ оплакали и сматрали вечно изгубљеним, као Ја изгубљеног сина – реците зар то није више од деведесет деветорице који својим ногама, дашта сасвим исправно, никада нису крочили преко кућнога прага?

14 Зато треба веома да се радујете једним који беше изгубљен, јест, који беше мртав а поново је оживео.

15 Праведник нема разлога да плаче зато што га стиска само лако бреме; а ко има велико бреме за вратом, и падне с бременом, па плаче под бременом, зар ће неко бити толико камена срца да му га није жао и зар неће учинити све да му опет помогне колико год могуће.

16 А ако то не може и ако на своју велику жалост мора да гледа како пали брат под теретом гине, како ће му бити око срца?

17 А ако се тада неочекивано пали брат поново дигне, ко неће одмах од велике радости прискочити, брата кога је сматрао мртвим притиснути о своје срце, сместа га одвести у свој дом и приредити му велик окрепљујући обед?

18 А зато Ја овде свима вама кажем ово да лутајуће силно опоменете, и оног који је нестао вашим очима да потражите по сили све Моје љубави у вама.

19 Но шибом нека нико не маше над својим братом док му Ја не будем довикнуо: Сада га кори ватром своје љубави, нека иде из заједнице да се због њега нико не би саблазнио, али твоје срце нека га прати до накрај света.

20 Твој задњи опроштајни поглед, као сваки ранији, нека твоме лутајућем брату поручује да је он твој сироти, стиснути и пали брат, и да је једнако теби, мада утучен, син Моје љубави.

21 Гнев да вам буде потпуно стран, и свака клетва далеко била вашим устима и двоструко даље вашем срцу.

22 А како се будете опходили једни према другима, тако ћу се и Ја опходити према вама; ко буде грешио пред вама, грешиће и преда Мном.

23 А уколико га осудите, онда ћу га истина и Ја осудити, но како, то знам Ја.

24 А ви због тога нећете избећи вашем суду, – а какав суд? – То Ја знам такође.

25 И сада ти кажем, љубљени Хеноше, одмах опреми једног весника и пошаљи га у крај који лежи између поноћи и јутра јер тамо ужива један брат са женом из дубине; зове се Хоред, а жена Наеме; он не зна шта је овде, зато поручи му да га Ја зовем, због тога сместа да долази, амин."

213

1 И Хенох захвали узвишеном Абедаму на налогу те оде одмах до Габиела и рече му:

2 "Габиеле, дозови свога брата Ламела, потребан је Господу."

3 И Габиел одмах изврши што му преко Хеноха наложи Господ.

4 Како Ламел журећим кораком дође, поклони се с великим страхопоштовањем пред Хенохом и упита га:

5 "Честити оче и учитељу Хеноше, мудри миљениче Господњи, светога, прељубазнога Оца! – Шта захтеваш сигурно у имену Господњем од мене да учиним? Гле, спреман сам да јурим за ветровима до накрај света ако је Господња света воља."

6 И Хенох му на то рече: "Ти си испуњен добром вољом, то сам знао пре но што сам те позвао; а изабран си зато да одмах одеш тамо где се твој брат Хоред налази и скрива са својом женом Наемом из Дубине пошто је она кћи краља Ламеха из Ханоха, а нису је претходно благословили Адам и сви остали оци.

7 Реци му: Господ му поручује да дође одмах овамо са својом женом. Буде ли се опирао, онда му покажи непријатеље који су из Ханоха ваљано наоружани већ пронашли његов траг, и сада вребају згодан тренутак да га заједно са женом предају свирепој освети Ламемоховој.

8 Реци му да га је до сада још штитила Господња рука. Ако одмах не пође за тобом, онда ће Господ повући своју руку – па онда нека гледа како ће изићи накрај с хиљаду непријатеља ражешћених осветом када налик бесним лавовима, тигровима и хијенама насрну на њега.

9 А ако пристане, сместа ухвати под мишку њега и његову жену и сила Господња, којом си се сада испунио док сам своје руке у имену Господњем држао над тобом, отргнуће вас великом брзином непријатеља насрнувших на вас.

10 Дижи се сад и пожури да извршиш Господњу пресвету вољу, који је свих нас пресвети и прељубазни Отац.

11 Милост, љубав и смиловање Господње нека буде с тобом сада као свагда и вечно, амин."

12 Једва да Хенох изговори своје задње речи, већ Ламел скочи попут младог јелена и вођен њему сада својственом силом већ и приспе за неколико минута пред једну одвећ бедну колибу, која од краја Јутра према Поноћи беше удаљена скоро дан путовања, и ту и нађе шта тражаше.

13 Како га Хоред угледа, скочи нагло и расрђено из своје колибе, зграби одмах Ламела силно за руку и дрекну на сав глас:

14 "Несретниче! Шта те доведе овамо? Мора ли тебе да погоди моја прва клетва, тебе, Ламела, мога иначе љубљеног брата!?

15 Гле, ја сам својој жени дао свету заклетву да ћу првога човека који би дошао овамо и омео нас у нашем сретном усамљеном миру задавити ма и био сам Адам!

16 Зато сам се завукао у задњи кутак земље и хтео сам овде да живим непроматран оком било ког човека зато што сам нашао што још нико не нађе, и бескрајно сам сретан тим својим наласком.

17 Бедниче! Ко ти показа пут к овом задњем кутку земље? – Причај – или те у трену искидам на хиљаду комада и дам их вранама да једу!"

18 А Ламел погледа чврсто бесног Хореда, па му рече готово питајући га: "Хореде! – Тако ли дочекујеш свога спаситеља, кога је Сам свемоћни Бог, који сада видљиво ходи међу нама и учи и делује на светој висини, послао к теби као таквог?

19 Међутим пре него што почнеш да ме давиш и да ме растргнеш на комаде, морам ти ипак показати да, прво, они који су опремљени божанском силом не дају одмах да их се задави па да их се растргне на комаде, макар важило и сто заклетви твојој жени.

20 А како би видео да ја нисам попут тебе само јак на речима, него вољом Господњом заиста јесам пуномоћан, то дођи овамо, ево овамо до овог старог, мушки јаког кедра и искорени га, па га хитни преко овог брега у лице твојих хиљаду непријатеља из Ханоха који вребају на тебе.

21 Ако то можеш, онда ме зграби и задави ме ако можеш и хоћеш. А као друго, у овој прилици се мало и осврни, ево овамо мало доле у голу долину, и погледај ко се све још данас баш на Сабат приближава твојој колиби како би те зграбили, па да те заједно с твојом женом предају крвавој освети Ламеховој за отмицу његове кћери Наеме."

22 И Хоред скочи до кедра и пропињаше се врло, но кедар не хтеде мрднути.

23 А пошто ништа не постигну с дрветом, то дрекну одвећ силно на Ламела говорећи: "Битанго! Онда га ти искорени!"

24 И Ламел само такну кедар, и моћно дрво се распршено скрши као да никада ни није стајало.

25 Затим Ламел показа прстом у долину и показа Хореду ваљано наоружану војску из Ханоха, па затим упита Хореда: "Ну, шта оклеваш са својом претњом? Зар нећеш да ме растргнеш и – ?"

26 А Хоред викну прегласно: "Велики Боже! Изгубљен сам!

27 Увек сам и мислио да тако мора да дође!"

28 Ламел пак рече Хореду: "Ако си већ дуго мислио да тако мора да дође, зашто се већ одавно ниси вратио кући у домовину својих отаца како би те благословили као све друге, а тебе сигурно утолико пре пошто си био прави посланик, и не беше крив што те Ламех дарова Наемом, него што ти Ламех даде ионако беше поштен дар само за тебе. Њу ти нико не би оспоравао макар њену велику лепоту нама свима и сто пута предочио.

29 Гле брате, ниси имао разлога да бежиш од нас, а ипак си побегао; а зашто си ипак побегао?

30 Гле, рећи ћу ти. Када си ишао у дубину за Ханох сви оци су те својим великим благословима опремили великом моћу и силом. Зато, када си дошао у Ханох, фини Ламех добро приметив да ти не може ништа и да не може употребити силу, употреби лукави пут и дарова те Наемом како би те се отарасио а и како би те везао змијиним најгорим ужима.

31 Јер он мишљаше у себи: "Ако га је", наиме тебе, Хореде, "стварно послало неко највише биће к мени, можда онај стари бог, чији силни глас сам већ једном сам чуо одмах након што убих своја два брата, онда никада ништа нећеш да примиш од мене, а поготово жену већ везану за мужа."

32 Међутим, баш где је Ламех најмање очекивао допустио си да те његово лукавство обмане, узе најгори отров из руке пресрамног издајице против Бога – и шта би последица тог отрова? Кажем ти ништа мање ни више но што си одмах побегао овамо већ гоњен неколицином наоружаних ухода из Ханоха више не размишљајући или сетив се да ли ти је остала или није сила коју су ти предали оци чистих висина.

33 Ламех и твоји гонитељи су до сада наравно мислили да си још онолико моћан као што си тада дашта недавно још био – међутим, пошто је змији принео велику жртву тиме што је име Јеховино најсрамније оскврнавио и на крају чак проклео, то му је она и показала твоју потпуну немоћ и због тога је сада овамо и послао ваљано наоружану војску од хиљаду најјачих људи из Ханоха како би те ухватили и предали његовој највећој осветничкој похлепи, а Наему као свезиватељку целог царства, што је већ пре морала бити, наиме општа курва свим великанима царства, који без ње сада сви отпадају од њега.

34 Гле, ти мишљаше у својој веселој зависти према нама својој браћи да се мораш завући у задњи кутак земље како би неометано од нас могао уживати. Ми и веровасмо да ти ништа неће недостајати и уз то те и благословисмо колико год могосмо.

35 Међутим велики, пресвети учитељ и свих нас прељубазни Отац, Који сада још пребива међу нама, тек нам је отворио очи и прејасно показао како стоји с тобом и твојом женом. Баш због тога ме је и послао теби да спасем тебе и твоју жену, да вас одведем пред Њега да не бисте остали лишени Његовог благослова, Његове љубави и милости.

36 Хореде, брате! – Спознај Господњу вољу, зови своју жену из колибе, и дај да тебе и њу брзо ухватим под мишку како бих вас у имену Господњем отргнуо пропасти пре него што вас неизбављиво зграбе Ламехови пандури који су се већ веома примакли!"

37 И Хоред при томе узвикну: "О брате Ламеле! Тек сада те опет препознајем! Ако можеш да нас спасеш, гле, ево моје руке и гле, ево већ стиже без даха из колибе, Наеме, и пружа ти своју руку како захтеваш, и тако да буде воља Господња, амин."

38 И сместа Ламел зграби и Наему и једва да их прилично чврсто стисну, већ и са свих страна непријатељи с дивљом дреком насрнуше на колибу Хоредову.

39 Како Наеме такво што чу и виде, врисну од страха говорећи: "Заиме свемоћнога Бога, изгубљени смо! Јадни мој Хореде!"

40 И исто тако викаше Хоред. – Ламел, пак, рече њима двома: "Најпре се мало осврните и погледајте где се сада налазите, тек тада вичите ако је још потребно."

41 На то обоје отворише очи и нађоше се у самом чуду што се здрави и читави већ налазе на висини код Адамове пећине, при излазу према јутру, где их већ Хенох и још Неко с њим ишчекиваше с пруженим, раширеним рукама.

214

1 А пошто Ламел одмах виде како Хенох иде хитро према њему и ништа мање хитро поред њега Абедама, сместа пусти ово двоје и баци се на земљу пред овом двојицом долазећих и слављаше и хваљаше и захваљиваше узвишеном Абедаму на овом великом смиловању и љубави које је пружио његовом брату Хореду и његовој жени Наеми, а затим и на великој милости коју му је указао тако што га је изабрао за овлашћеног спасиоца ових двоје.

2 Када пак узвишени Абедам с Хенохом сасвим дође до ових троје, наложи одмах Ламелу да се дигне са земље, па онда му рече:

3 "Ламеле, ти ме знаш и Хеноха; твој спашени брат Ме не зна, него само Хеноха; а његова жена ни тебе, ни Хеноха, а најмање Мене; зато ћемо засад ћутати о нама ко смо све и другим путем досећи Адамово јутарње узвишење, па тек тамо приступити унутарњем спознању, амин."

4 А једва да узвишени Абедам сврши с том беседом, гле, већ се иза Јутра и Поднева дизаше силни дим као да се читава четвртина земље запалила.

5 А Хенох се одмах кришом обрати Абедаму и рече Њему: "Свети Оче! – Гле тамо – силан густ дим диже се из дубине, шта је стим?"

6 И Абедам му узврати: "Стрпи се само мало, па ћеш се врло брзо уверити у Ламехову дрску злоћу.

7 Гле, зато што је јучерашња олуја посебно опустошила Ламехове вртове и нанела велике штете међу његовом обилном стоком, зато је сада послао наоружане слуге и опремио их је горећим бакљама да запале све шуме, и тако да планине претворе у пепео заједно с њиховим житељима. Гле, то је узрок дима.

8 Али пођите са Мном до оне велике беле стене, па ћемо ове потпаљиваче још затећи на делу, амин."

9 И сместа се свих петоро овде присутних особа заједно с Абедамом дадоше до велике беле стене.

10 Како замало стигоше, одмах узвишени Абедам и показа Хеноху преко велике и високе литице доле у Дубини потпаљиваче.

11 Како Хенох то виде, захвати га велика ревност, то тако да сместа викну јаким гласом Абедаму:

12 "О Ти – Кога само моје срце назива! – Јеси ли јуче потрошио све муње? – Гле – овде би се итекако добро могло употребити неколико хиљада – против ових пакосника!

13 Црв хоће да се буни против Бога! О Господе! Сада бих стварно мало хтео да употребим Твоју силу, моћ и власт којих си ми доделио.

14 О сунце, светлећа велика радионицо кажњавајућих муња Господњих – сада, сада дај брзо да неколико хиљада звекну доле на земљу грмећи врло јако и нечувен гром нека прати сваку тако да се земља затресе до свог самог темеља!"

15 А узвишени Абедам зграби Хенохову руку, па му рече: "Стани, стани Мој љубљени Хеноше! Тако плахо како су они тамо доле почели нећемо приступити ствари.

16 Оставићемо муње за овај пут да мирују, јер гле, данас славимо Сабат, и исти није дан суда, него дан покоја, мира и љубави, милости, смиловања из ње и свег благослова из Бога Господа и Творца свих ствари, и Оца свих анђела и људи.

17 Но тешко сваком бићу ако би Сабат икада постао даном клетве.

18 Зато ћемо данас ове сасвим слепе пакоснике поштедети ватреног суда и даћемо да се из облака сручи прилично обилна киша на дело преслепе неразумности и злоће – и можеш бити сигуран да ће свака кап неком горећем дрвету боље годити но хиљаду муња на месту сваке поједине капи.

19 Гле, за сада ћемо ватру још гушити водом јер време ватре за ватру је још далеко, а када дође, тешко горама, дрвећу, жбуњу и трави земље.

20 Доста сада о ватри – а ти Хеноше пружи у Моме имену руке и заповеди облацима да се скупе за обилну кишу над овим већ далеко раширеним шумским пожаром; но висине нека остану слободне за данас, сутра и прекосутра јер је време Мог видљивог присуства за све; према томе испуни Моју вољу у себи, амин."

215

1 И сместа Хенох у својој дубини захвали Абедаму и испружи руке и рече с испруженим рукама:

2 "Чуј, ведри ваздуше! Дај да твоји дуси и твоји ветрови скупе овамо кишом тешке облачине како би се обилном падавином у јаким капима угушио и угасио пожар, и све докле се не угаси задња искра, да не буде крај твога деловања у имену Јеховином, амин!"

3 И како Хенох изговори "амин", већ се навукоше гомиле и гомиле претешких облака и сручише се одмах као најмоћнији пљусак над целим далеким крајем пожара.

4 Али над облацима беше светло с неометаним погледом у даљину. Но, убрзо се на површини облачина примети снажан вихор попут прстенова велике змије.

5 Вихор дође све ближе и ближе. Тај вихор беше Сотона, поприми одмах облик светле прилике, па стаде пред Абедама те упита Га:

6 "Шта ћеш ти у мојој својини? – Зар више не знаш који рок си ми дао?

7 Зато одлази одавде и остави ме да неометано уживам у овој мојој својини јер ја, не ти, ја сам господар и мајстор ове творевине!"

8 А Абедам му рече: "Сотоно, довде и не даље! Када ову свету преграду између Мене и тебе прекорачиш, онда ћеш бити суђен и силно сазнати ко је Господар и ко је Бог од вечности свих вечности!

9 А сада дижи се одавде и сазнај чему ти је дато ово време, амин!"

10 И Сотона ужасно рикну и сручи се сав распаљен доле у Дубину.

11 Затим Абедам рече: "Гледајте, ватра је угашена, пакосници су отерани, зато хајде да у миру одемо одавде.

12 А Адаму ћемо ово за сада прећутати, амин."

216 (2.30)

1 И сместа ово мало друштво пође даље узаном стазом под пећином, коју су, иначе, користила деца Јутра како би доспела на висину до отаца главног колена и да избегну пећину из страхопоштовања пред Адамом, и да је у неку руку не скврнаве дневном употребом будући да је сматраху светом.

2 Ова стаза према томе беше пут понизности, због чега га узвишени Абедам и одабра како би, прво и прво, показао двома новопридошлима којим путем имају да ударе како би доспели до висине живота, и друго, да им већ унапред унеколико тим знаком каже којим јединим путем да живо спознају Њега.

3 Па тако иђаху овим, истина, тежим али иначе много ближим путем; Наеме често запну својом лепом царском хаљином о често трње и стога непрестано имађаше посла како би се ослободила.

4 А како према пуној висини пут постајаше све жбуновитији, то Наеми би све теже да се ослободи, то тако да напослетку више није ишло даље, па зато поче плакати и звати у помоћ.

5 Међутим, пошто услед свог непрестаног запињања прилично заостаде, и четворица мужева према томе већ прилично одмакоше, тако се њено запомагање донекле природно није чуло, те тако они весело наставише путем.

6 Како они, мужеви, пак сасвим доспеше на слободну висину, тада се Абедам заустави и обрати се онима из Њега, и учини као да хоће да види да ли су с Њим сви здрави и читави доспели на висину – па их упита после малог предаха према споља и стварно: "Дакле, децо Божја, јесмо ли сви скупа?"

7 И Хоред тек сада, пошто се опорави од свог чуђења због појава код Беле стене, опази брзо да његова љубљена жена недостаје, и поплаши се веома. А како Абедам примети његову велику збуњеност, то га позва Себи и рече му:

8 "Шта се узалуд бринеш тек сада, а ниси се пре освртао за својом женом када запињаше својим царским хаљинама о трње ове уске стазе, и зваше те у помоћ, а ти беше глув за њен глас.

9 Боље се врати уместо своје неразумне бриге и помози јој из њене невоље јер није далеко донде где је запела о јаку трнову живицу.

10 Зато иди и помози јој и доведи је здраву и читаву овамо! Чекаћемо те, амин!"

11 А Хоред се још више ражалости, паде на земљу и поче преклињати овако: "Чујте ме, о браћо у Богу, чујте ме; или ако је неко отац према мени, нека ме услиши!

12 Бог, свих нас пресвети Отац, по објави мога брата Ламела, налази се сада видљиво и прељубазно и милостиво међу оцима висине.

13 Ако је такво случај, онда ми је све јасно.

14 Његова бескрајна светост сигурно никако не може дати да се моја сигурно нечиста жена приближи овој тако светој висини.

15 Шта ће ту вредети моје враћање ако ни један од вас не иде са мном и помогне ми да ослободим своју жену из свих хиљаду трновитих канџи?

16 О Хеноше, или ти брате Ламеле, или ти странче, сигурно такође моћни пријатељу, не напуштај ме и не дај да страда моја сирота жена!

17 О, већ видим да нисам смео да вас пратим довде зато што сам постао великим грешником пред Богом, а и пред вама, мужевима и децом по срцу Божјем.

18 Јест, јест, овде сам много згрешио; хоћу, јест, морам да се вратим, али само један нека се са мном врати и нека ми помогне да ослободим своју сироту жену.

19 А онда нека ми покаже тамо негде близу Беле стене место; тамо ћу своју велику кривицу да оплакујем са својом женом целог свог живота; али само овај пут ме услиши, амин; ваша воља, амин."

20 У међувремену докле је Хоред лежећи на земљи испољавао своју жалосну молбу, Абедам одмах посла Ламела да доведе Наему, и то сасвим сређену, потпуно неповређену.

21 А Хоред још не би сасвим готов са својом јадиковком када се Наеме већ сасвим здрава и читава нађе међу њима.

22 Када пак, како горе објављено, сврши са својим ламентом, то га Абедам упита:

23 "Хореде, док овде јадикујеш, могла би Наеме да пропадне! Шта би јој онда вредело ако је више не нађемо где је заостала?

24 И пошто си приметио да она и ти нећете смети да се приближите светости Јеховиној који је сада видљиво присутан на висини Адамовој, реци Ми ко овласти Ламела да те заједно са твојом женом спаси од пропасти у дубини твоје неразумне сладострасне скривености?

25 Гле, пошто такво учини исти свети Јехова, шта ли ће Га сада спречити да допусти да дођете пред Њега, и да вас и благослови ако сте достојни благослова?

26 Устани сада, неразумниче, и упознај боље Јехову, амин."

27 И Хоред рече на то Абедаму: "Моћни пријатељу, или брате, или оче! – Све док ми овде један од вас не обрекне замољену помоћ за моју сироту жену и мене, не устајем с овог места макар ме казнили змијама; ако је моја жена због моје неразумности морала да пропадне, онда и ја овде ње ради хоћу да окајем своју нехатну неразумност пред Богом и свим оцима.

28 Тада Абедам дозва Наему и намагну јој да усправи неразумног Хореда.

29 И Наеме сместа притрча и зграби Хоредову руку говорећи му следеће речи:

30 "Али Хореде, зашто јадикујеш овде због мене? Гле, ја сам већ дуго здрава и читава овде на овој небеској висини, спасена на реч овог дивног страног пријатеља преко твога брата.

31 Зато хајде устани по вољи овог племенитог пријатеља!"

32 И сместа Хоред скочи од радости и захвали са сузама у очима странцу за тако брзо и од њега сасвим неочекивано спасење његове жене.

33 Абедам му пак затим рече: "Хореде, Хореде, још си веома глуп, кажи Ми како уопште замишљаш Јехову?

34 Можда као јак ветар, или као пламен који светло букти, или као сунце, или као велику севајућу муњу?

35 Реци ми каквим ти се Он чини? Амин!"

36 А Хоред на то узврати убрзо: "Пријатељу! Такво ме нипошто не питај, јер ко ли се сме уопште усудити да Бога гурне у ипак коначан незграпан облик?

37 Та Бог је вечан и бескрајан – за какав облик би Он могао бити подесан, Он, бескрајни Бог?"

38 И Абедам му узврати: "Да заиста, за твој још веома глуп облик сигурно да не!

39 Али Наеме, дете света, нека Ми каже како она замишља светог Јехову?"

40 А Наеме се овде осмехну, па рече коначно: "Небески добри, дивни пријатељу, опрости ми ако такође немам неку праву представу која би била достојна Њега; али при томе теби ипак не могу утајити – да – би ми био најдражи у твоме облику.

41 Опрости ми ако сам сада можда такође рекла нешто прилично глупо."

42 Абедам јој пак рече: "Буди спокојна, лепа жено; заиста ти кажем у овом Мом облику ћеш убрзо препознати Јехову, вечнога, бескрајно моћнога Бога, и у Њему светога, прељубазнога Оца! Амин."

217

1 По тим речима даде се наше друштво даље до места које нам је већ познато.

2 Како се пак узвишени Абедам приближи оцима, то они захваћени најдубљом љубављу и страхопоштовањем падоше пред Њим и слављаху и хваљаху Њега, неки гласно, други пак више тихо уздишући у својим срцима.

3 Ово падање ничице с највећим страхопоштовањем како на висини тако и око овог брда прилично далеко унаоколо овог пута би толико опште тако да осим ових петоро дошлих нико не оста стојећи усправно.

4 Следили би и Хенох и Ламел по примеру целокупне јавности да им Абедам кришом изричито не ускрати ради ових двоје придошлих.

5 То се пак Хореду учини одвећ чудним, и ништа мање се не зачуди Наеме да сада сви легоше лицима на земљу с највећим страхопоштовањем, а около ипак не видеше никога – осим свог сопственог друштва – коме ће бити упућено ово велико испољење страхопоштовања.

6 Зато се одмах Наеме приближи Абедаму и упита га сасвим присно, наиме говорећи: "Чуј, ти веома поштовани, моћни, добри пријатељу! – Нећеш ли ми навести и рећи шта ово опште лежање ничице и ово уздисање значи; кога се то тиче?

7 Да се можда однекуда мени невидљиво не приближава свети, велики Јехова? – Или шта је ово?

8 Откуд такво опште понижење? – Јест, јест, биће сигурно свети, велики, узвишени Јехова.

9 О драги пријатељу, гле, од свога детињства стално сам у себи имала скривену жељу да узвишеног, светог Јехову само једном у своме животу угледам пошто ме је моја мати сасвим кришом подучила о Њему по учењу неког извесног Фарака, који треба да је био брат Ханохов и, како ми је речено, општио је доста с Јеховом.

10 Гле, драги пријатељу, имала сам несрећу да будем најлепша кћи Дубине и зато ме је мој несретни отац често продавао похотљивцима.

11 Међутим, услед моје велике дражи, коју ми је Јехова доделио, ипак на моју велику срећу нико није могао поднети мој телесни додир осим највише два до три трена. Јест, чак ни мој брат Тубалкајин из матере Циле није пролазио боље, и због тога као супруг према мени није био у стању сплодити плод у мени.

12 Укратко, о овоме не треба да ти кажем више но да сва могућа злостављања од мога несретнога оца Ламеха нису узмогла да ме одвоје од мога Јехове.

13 Хоред, мој први поштени спасилац, посведочиће ми да све време нашег усамљеног скупа с њим нисам ни о чему другом хтела да разговарам но једино само о Јехови, и због тога му чак ни нисам дозволила да општи са мном зато што нас нико није благословио, мада ми се ради тога чешће обраћао, што као мој поштени спасилац никада неће ни порећи, и што му у мојој несретној близини и треба сасвим опростити.

14 Гле према томе, добри, племенити, моћни пријатељу, сигурно је много од мене, детету света и змије, да сам оно мало што сам чула о Јехови могла да сачувам у своме срцу у мом сигурно пренесретном положају – да сам упркос свих олуја света, које су се око мене непрестано све више и више стискале и претиле да ме сахране, ипак имала толико снаге да своје срце стално одржавам могуће чистим за Јехову који ми је обзнањен, то јест сасвим кришом од моје матере Циле.

15 Можеш ми сигурно веровати, упркос томе што сам заиста сирота, несретна кћи најнесретнијег оца, чије је лудило веће но што ће човек икада схватити, да ипак у своме срцу никада нисам љубила другог осим Јехову којег сам упознала, светога Творца свих ствари, свих животиња, и свих људи.

16 О драги, дивни пријатљу, сигурно ми можеш веровати, сада када први пут на овој дивној висини уживам у тако дивном, великом и распростртом погледу несхватљивих чудеса Јеховиних, и то још у својој најнижој недостојности, сада је сасвим крај с мојим срцем.

17 Јест, баш ми је да умрем из љубави према мом неизрециво дивном, небески светом Јехови.

18 О, драги, дивни пријатељу, гле, хтела бих да ти кажем нешта прилично паметно о томе колико љубим Јехову, али откуда да узмем? Па никада нисам смела да научим нешто да моја несретна лепота тела случајно не би закржљала због тога.

19 Да мати Цила није била поред мене, верујем да мој тврди отац не би допустио ни да научим да говорим.

20 Зато буди стрпљив са мном; мада више ни нисам тако млада колико млада изгледам да јесам, ипак је моје срце још толико примљиво као да имам једва неких тридесетак година.

21 О драги, дивни пријатељу! Ако се сада однекуда појави свети Јехова, дај ми, ако ти је могуће, да га видим само на тренутак.

22 О, када бих такве милости и најмање била достојна!"

23 Овде више не узможе говорити, и велике сузе потекоше преко њених прелепих образа, и из њених очију засија најжаркија љубав, најживља чежња; радост и страх бораху се силно у њеним грудима тако да она дрхташе целим телом.

24 Абедам пак одмах позва Хореда Себи те му рече: "Хореде, сине светлога Јутра, гле, овде је напуштено дете света из дубине. Она дрхти од велике љубави и чежње, страха и радости према Јехови. А ти чак ниси ни мрднуо као син Јутра, а место тога баци само неколико љубоморних погледа овамо на Мене.

25 А зато ти кажем да Сам Ја један Господар и одузећу ти сада ову племениту, женску биљку и пресадити је у други врт; и убудуће ти више неће доћи наочи будући да си услед своје себичне љубоморе могао да заборавиш на Мене који сам дао да будеш спасен од пропасти због твоје велике пожудне неразумности.

26 Ти познајеш стари закон отаца, учињен си сам учитељем од отаца – реци Ми: Да ли је то плод твоје службе? Који отровни инсект те је могао повредити тако да се твоје срце претворило у срце тигра?

27 Познајеш ли Ме, познајеш ли Бога? – Гле, Наему, она слути овде преда Мном у чијој близини се налази.

28 А ти стојиш овде пред својим Богом и Творцем – и нем си више од пања.

29 Иди тамо до пећине и тражи да ли је твоје срце способно кајању, јер Ја – који сада такво говорим Сам с тобом јесам видљиви Јехова, Бог од вечности лично."

30 Ту се Хоред, као погођен громом, сруши.

31 А Наеме паде на своја колена, дрхташе и плакаше, па коначно рече стрепећим гласом:

32 "О Јехова! Буди мени сиротој грешници милостив и милосрдан!"

218

1 И сместа се Абедам обрати Наеми те јој рече готово питајући је: "Наеме, обзиром да си Ме раније замолила да ти покажем светог Јехову ако би се од некуда приближавао оцима, јеси ли сада и потпуно задовољна што сам ти Јехову у Себи Самом показао, и можеш ли да верујеш да сам Ја као човек такође истовремено Јехова, вечни, велики Бог?"

2 Ова питања истина почетком изненадише мало Наему, но она се брзо охрабри и узврати Абедаму најнежнијим гласом, гласом који је својствен само заиста најплеменитијим пренежним женама у својим најљубазнијим, преданим тренуцима:

3 "Свевишњи, најузвишенији, најсветији Боже! Ја сирота грешница веровала бих ти и да си ми рекао: Гле, у овом управо присутном подневном ветру пролази Јехова видљив само појединим оцима.

4 Заиста, тако би моје срце сасвим довољно примило дивне утехе.

5 Утолико Ти сада више верујем када се мени пренедостојној жени показујеш, како већ једном раније приметих, у мени најпријатнијој, најљубазнијој, најдивнијој људској прилици и облику толико преблаго, нежно и снисходљиво, и откриваш се мени најмилосрдније.

6 О Ти Пресвети, знам још од своје матере Циле да Ти савршено сам делујеш у сваком облику створеног из било чега и немаш никога који би Ти помогао или да Ти је уопште потребна помоћ, него Ти си себи свугде сам савршено довољан.

7 Али ја знам такође од своје матере да Тебе, што се тиче Твога бића, сигурно једино треба сматрати најсавршенијим човеком; и обзиром да ми, Твоја створења, сами никако никада не можемо замислити никакву савршенију представу другачију од чудесно-дивне једнога човека само, онда би свака друга представа о Теби у мени била тим недостојнија ако бих је имала што даље од људског облика.

8 О ти Пресвети, могла бих Ти још понешто рећи из чега Те још све препознајем и пречврсто верујем да нико други није свети Јехова осим једино Ти.

9 Али – гле – могла бих – непристојно да се изблебећем, и то би Теби – можда кришом – ипак могло бити мало непријатно. – И можда не би ни било пристојно пред Тобом као ни пред овим сигурно пречеститим оцима ако бих хтела да кажем шта све сада о Теби ватрено сведочи у моме срцу.

10 Но, па Ти сигурно још видиш много савршеније у моје срце од мене саме; оно ће ти све рећи што моја ионако слаба уста уопште не би била у стању да кажу.

11 Само ову молбу дај ми да Ти још кажем да поштеног Хореда не казниш претешко ако је пред Твојом светошћу негде згрешио; и буди њега и мене ради милостив и милосрдан, и не одбијај нас од Себе сасвим.

12 Јер ако је згрешио, онда сам ја била узрок његовог греха – и зато можеш казнити мене место њега – а ја сам ионако само тужан плод ноћи и греха и већ носим вечну смрт у себи као свагда сигурну казну греха.

13 А како је Хореду и могло бити могуће уз моју бедну мрачну страну да се одржи Теби благоугодно попут других отаца који никада нису окусили Хоредова искушења?

14 Гле зато, добри, свети Јехова, зар нисам ја једина узрочница греха што је Хоред пао пред Тобом?

15 О зато буди и њему и мени, јадној грешници, милостив и милосрдан. Твоја света воља, амин."

16 И Абедам јој узврати: "Моја Наеме, ти си Ми постала веома драга! – Што се тиче твоје молбе, то сам је услишио већ много пре но што си Ме замолила, значи – ради тога твоје срце може бити сасвим спокојно.

17 Али ти Ми рече управо да би још понешто могла да Ми обзнаниш по чему Ме још све препознајеш и стога Мени сада и чврсто верујеш, и уверена си да осим Мене нигде више нема неког Јехове.

18 Не брини због блебетања, и ако би читав дан, или целу годину, или сав свој живот, јест, ако би Ми читаву једну вечност блебетала, ипак Ми никада не би било непријатно, и шта Ми говориш у својој љубави, то све итекако приличи преда Мном, као и пред свим оцима, зато Ми само реци отворено што чврсто тајиш.

19 Да твоје срце гледам сасвим и скроз као и целу бесконачност у трену од најмањег до највећег, у то сигурно нико неће посумњати који Ме је познао, посебно у своме срцу, али управо због тога и знам шта је све још скривено за тобом и хтео бих ради отаца да Ми то овде без зазирања обзнаниш својим устима.

20 Драга Наеме, ако Ме заиста љубиш, онда хајде, хајде излиј своје срце преда Мном, својим драгим, светим Јеховом, амин!"

21 И Наеме стаде сасвим да сија од лепоте, љупкости и најжаркије љубави, па упита Абедама са све побеђујућим, љубазнодрхтећим, бојаживо милозвучним, заиста девичански чедним гласом:

22 "О – пресвети, најблажи, најмилији, најнежнији, најслађи Јехова! – – – Зар смем, једна сирота грешница, да Те и љубим као што овде Твоја деца и Твоје кћери смеју да Те љубе, о зар смем? – – – Ја – дете света, кћи Твога – – о не могу изговорити! – – Дакле – ја – такође – смем – да Те љубим! – – – О мој Јехова!"

23 Ту се сруши и плакаше одвећ много зато што се осећала сувише недостојном за Моју љубав.

24 А Абедам одмах приђе до ње, ухвати је за руку и усправи је хитро, и притисну је већ наочи свих отаца видљиво жестоко о своје груди и држаше је неко време тако чврсто обухваћену; па након што је опет нешта лакше држећи пусти од себе, упита је опет: "Ну, Моја љубљена Наеме, хоћеш ли Ме још једном питати да ли смеш да Ме љубиш?"

25 И Наеме код тог питања паде Абедаму до ногу и окваси их својим сузама, јест, с врућим сузама љубави окваси најсветија стопала Јеховина.

26 Абедам се пак узбуди те рече јаким гласом: "Децо! Ево погледајте овамо, овде до Мојих ногу лежи више но што могу да пруже сунце, месец и све звезде – овде лежи нова кћи кајања и највеће љубави.

27 Лакше је наћи Мене и љубити у царству живота него у царству смрти; а ова Ме је већ у смрти тражила и љубила.

28 А зато ћу сада и да је наградим узајамном љубављу коју човечије чувство на земљи још никада није осетило.

29 Јест, љубљена Наеме, твоју руку задржавам за Себе пошто си своје срце већ давно одано посветила Мени.

30 Наеме, ти сада припадаш једино Мени! – Гле, тако се светим Својим непријатељима – наиме очинском љубављу!"

219

1 А будући да Хоред сада препозна Господа, поче и код њега да свиће тако да код себе стаде размишљати:

2 "Шта сада да чиним? – Ја бедан, слаб, немоћан црв у прашини, који сада чак није у стању ни да се ухвати у коштац с дрветом дебелим једва једну шаку – Он – Бог, вечан Бог, бескрајна сама сушта моћ, сила и власт – ја гнусан грешник, Он – највиша светост.

3 Састављен сам из саме себичности, сујете, саможивости; Он – пун највише љубави, милости, смиловања.

4 Пун сам љубоморе, гнева, зависти и освете; Он пун благости, пун кротости, пун попуштања, пун стрпљења, пун дарежљивости.

5 Укратко, како год себе погледам и где год погледам, налазим себе у најчистијој супротности према Њему.

6 Шта сада да чиним, шта да почнем?

7 Јесте да ме посла до пећине где треба да видим да ли је моје срце још способно кајању – али шта ће ми то користити?

8 Зар не познајем своје рђаво срце које је кајању удешено баш као камен да прими притисак, коме се толико одупире колико је тврд, неосетан камен.

9 О Наеме, Наеме! Ти недужна дужнице моме тврдом, себичном срцу, сада ми тек постаје јасно да ти се нико некажњено не сме приближити осим једино Господ, твој Бог и Творац.

10 Јест, сада ми одједном све постаје јасно и сасвим светло – дарован сам њом само за казну зато што сам у сиротој Дубини привлачио пажњу додељеном ми моћу, силом и влашћу.

11 Јест, јест, тако је; а ја бејах довољно слеп да све то време у којем сам био у једином, несметаном поседу ове казне не видим и не опазим да тај мој слатко изгледајући однос заправо само беше сасвим ужасно горак однос казне.

12 Пожудан сам већ био одувек као смрдљив јарац и успаљен јелен, и при томе сам се препоуздао у своју висину и снагу. Шта ли беше природније но да ме Господ, коме беше доста моје непоправљиве неразумности, коначно заслужено и праведно казни.

13 Зар нисам морао да патим пред Наемом, но она није хтела да ме услиша када сам пред њом горео као зрела, сочна грана маслине.

14 А ипак сам морао да гледам њене неизрециве дражи тако да ми се не ретко сасвим помрачило пред очима.

15 Њено лице румено као најлепша зора – њене очи као два излазећа сунца – њена уста као ружа баш када се моћно лепо расцветава из пуног пупољка – њена дивна коса која се прелива величанствено као дивни актинолит – њена рука која је толико бела као снег и тако нежна, блага и мекана као млада вуна – њене груди чије се узвишене дражи не могу ни са чим поредити. – Јест, цело њено биће, које пред мојим очима не налази ништа слично на целој земљи, морао сам да гледам, а ништа нисам смео да окусим – чак ни да је загрлим нисам смео; па када бих се пред њом плачући ваљао, ипак ме није услишала, него ми је при том само давала учења и опомене које сигурно не би обрукале уста Кенанова или Хенохова, и због тога ни нисам могао да је напустим како бих јој се осветио, него бејах само присиљен да је љубим све више и више.

16 О казне над казнама! Тешке ли казне! – О оче Адаме, тек сада видим јасно пред собом – зато што си се посвадио с Богом, зато те је и самог посвадио Бог, узе половину твога Ја из тебе, обликова отуд Еву, па је даде теби помоћницом која те стално силно кажњава, која сву твоју ранију силу претвори у слабост црва у прашини, па те чак на узици без и најмањег противљења с твоје стране изведе из узвишеног раја – а ти не примети казну као што је сада ја примећујем.

17 О Боже, о велики, моћни, свети Боже! – Ко може измаћи Твојим ударцима прутом?

18 Ти ме тешко покара, а ја не опазих тежину Твога прута. Ти ми беше милосрдан, одузе ми велико бреме тешке казне, а ја, највећи неразумник и магарац, једио сам се због тога.

19 Но тек сада увиђам сву дубину моје лудости, и захваљујем у себи Теби као што још ни један смртник није захвалио Теби за ово Твоје велико смиловање мени бедном шмокљану.

20 Хвала, хвала, хвала Теби; само си ме Ти ослободио, и сада сам заиста слободан, и сада опет сасвим припадам једино Теби и себи.

21 Али допусти ми на крају овог мог захваљивања да додам молбу, наиме да ме у васцелој будућности вечно поштедиш таквих казни; – ако хоћеш и ако мораш да ме казниш, или ако човек уопште сходно Твоме поретку мора да буде кажњен, онда нас боље казни ватром, отровом и скорпионима; али Наемом нас више не кажњавај, иначе ће пропасти земља под нашим ногама.

22 Зато немој да преоптерећујеш нас црве и засити се већ једном вечног кажњавања, амин."

220

1 По том унутарњем монологу усправи се Хоред и пође храбрим кораком до Абедама те хтеде ту гласно обзнанити своју хвалу пред свим оцима, међутим Абедам га предухитри па му рече:

2 "Хореде, да не мислиш да сам пречуо тиху беседу твога срца? – Далеко било твојој души!

3 Гле, пошто ти виде да је Наеме за тебе готово чисто изгубљена, тада си се тек вратио у себе и могао си се обратити Мени.

4 Истина, исправно си се обратио Мени, и обратио си се у свој истини – но твоје окретање беше суви повратак, због чега си Ме на крају своје беседе у души с узбуђеним срцем могао замолити да Ја, када кажњавам, боље да кажњавам ватром, отровом и скорпионима уместо Наемом – и да се коначно већ једном заситим кажњавања.

5 Гле, из таквих молби вири још мало љубави према Мени и љубави према ближњем.

6 Мада ти у себи мишљаше пуну истину, она без обзира ипак не доприноси животу ако љубав с њом није сједињена.

7 А Ја ти кажем: да си плакао за Наемом, био би Ми дражи но овакав, јер тада би Ми показао да је твоје срце пуно љубави, само би она имала крив смер, коме би се пак лако могло доскочити.

8 А овако си Ми додуше показао отворене очи, али затворено срце. А очи не вреде за примање живота, него једино срце – и гле, баш оно што треба бити живо јесте мртво у теби.

9 Твоја мисао је истинита само до пола зато што у њој нема љубави; а да има љубави у њој, сигурно би имала другачији исход од оног неправилног: као да Ја као Отац унеколико једино волим да кажњавам. Колико неразумно!

10 Мој вечни поредак највеће и најчистије љубави препознајеш казном и молиш Ме говорећи: Засити се једном кажњавања! –

11 Гле, уколико бих услишио твоју неразумну молбу, шта би сместа било са створењима?

12 А како би своју неразумност сасвим увидео, тако ћу у ту сврху да услишим твоју молбу на оном старом, моћно великом и јаком кедру.

13 Ну, шта кажеш на то? – Где је сада моћно дрво? – Гле, више не остаде од њега ни најмањег трага.

14 Примећујеш ли сада куда би услишење твоје молбе одвело бића, и примећујеш ли своју велику неразумност и колико живота влада у теби?

15 Боље да вас казним ватром, отровом и скорпионима но Наемом? – Гле, истина је да жену дадох човеку да се понизи зато што сам већ од вечности знао како стоји са засебним срцем човековим.

16 Једино у том погледу, само до пола, жена би се могла посматрати као мала казна усмерена гордом срцу човековом; али ако неко при томе мисли само мало даље, зар не мора одмах опазити да баш то привидно средство казне јесте врло велико средство, јест, једно од најважнијих средстава за достизање истинског, савршено најблаженијег, вечног живота у Мени?

17 Гле, кажем сада већ више но хиљадити пут да једино само љубав према Мени и исто тако према брату и сестри условљава вечни живот зато што управо у Мени Самом вечни сушти живот свег живота у свом целом свето бескрајном протезању није ништа до чиста љубав.

18 Ако према томе немаш љубави, откуда да ти потом дође живот?

19 Јер који не прима Мене у своме срцу, Који сам сасвим једини живот, како и чиме ће живети?

20 А Ја сам Сам вечни живот. Чије срце према томе стоји ту празно љубави, зар не стоји у истој мери и празно живота преда Мном?

21 А сада се врати и посматрај мало и погледај ко најпре срцу детета учи љубав кроз љубав, ко најпре срце буди за љубав и живот?

22 Ко храни немоћно дете сопственом грудом, ко ти даде прву храну и пренесе те на нежним, меканим рукама из смрти у први живот? – – Погледај своју матер – неразумниче!

23 А када си као младић у мушкој снази коју си осећао и која је настајала хтео поносно да се дигнеш као да си позван да с великим презрењем скршиш сунце, месец и све звезде и тако да се расејеш у вечно ништа, ко ти дође у сусрет – ко ти свеза твоје срце за љубав и живот у теби – ко те најпре поново врати у сопствено станиште живота – ко те изнова опет учаше љубави коју те је мати учила а коју си заборавио?

24 Ко, реци Ми, ко беше анђео који ти целим телом јако довикну: Хореде! Љуби, љуби, љуби! – и живи – али љуби чисто, љуби у Богу, и живи у Богу, и да ми живиш, а не куцај о врата смрти! – ?

25 Гле, овде уз Моје ноге почива и љуби тај анђео, кога си хтео да замениш ватром, отровом и скорпионима; гле, то је Наеме!

26 Иди сада, покај се за своју неразумност, па када осетиш љубав у своме срцу, јест, Ја ти кажем, моћно јаку љубав према Мени, своме, доброме, прељубазноме Оцу, онда се дигни, па дођи поново како бих те благословио вечним животом, амин."

221

1 По тој беседи Абедамовој Хоред пак одмах паде на своје лице и замоли усрдно Абедама да му преобрази његово срце пошто се сада осећа сувише немоћним и ваљано увиђа да из себе баш ништа не може; зато да му Абедам буде милостив и милосрдан.

2 А Абедам му рече: "Учини шта сам ти заповедио, тако ће ти се помоћи, јер на одређеноме месту сам припремио лек за тебе; зато иди и зграби хитро ако ти је стало до живота и до Моје милости, љубави и смиловања, амин."

3 И сместа се Хоред дигну, захвали дрхтећим срцем и даде се одмах до пећине која одавде беше удаљена око две хиљаде добрих корака.

4 Како тамо приспе, посматраше неко време велику раскош боја стења и поче да размишља у себи о узроку такве дивоте, но ништа задовољавајуће не хтеде му пасти на памет.

5 Коначно му пак дође добра мисао и услед тога рече сам себи: "Када се јаки зрак сунца преломи на ваљано обликованим, глатким и свуда бескрајно разнобојно провидним површинама овог племенитог стења, онда се ове боје наравно разгоре као живе у неизрецивој раскоши и величанствености из њих.

6 Али да ли су због тога и својина овог стења? – О нипошто! Када сунце потоне иза планина, тада и потоне сва твоја велика раскош доле у дубоку ноћ!

7 Која је тада разлика између тебе и најобичнијег пешчара, преко кога чак и мрав хитро каска и бежи како га његова велика неплодност не би исисала и коначно усмртила?

8 Зар се према томе све не прославља једино кроз светлост? – Јест, јест – кроз светлост; али шта је без обзира на то раскош свих ствари у светлости? – Лаж, најголија лаж?

9 Абедам, како га називају оци, рече ми претходно нешта о половичној истини – гле, гле – отуд ми необично свиће! – Јест, јест, збиља итекако може постојати половична истина!

10 Ко може оспорити дивоту облика код ствари, као нпр. код цвећа, драгог камења, плодова, животиња, и такође људи, и још код безброј другог? – Али њихова дивота је само половична дивота без светлости.

11 А шта је дивна светлост по себи ако би њени зраци требало да се расеју напоље у празну бесконачност не погодив неки облик како би га прославили?

12 Или зар је видљив облик светлости сам по себи нешта заиста карактеристично лепо?

13 Зар може неко да назове лепим сунце, месец или све звезде, или неку бакљу по себи што се тиче облика? – То заиста нису, и већ једноставан цветић има више за себе но цео одвећ једнолики округли, привидни котур сунца, месеца и мало значајне тачке звезда.

14 Јест, јест, свуда само пола истине; облик је само упола вредан без светлости; и светлост само упола без облика.

15 Значи, према томе исто тако било би и с човеком ако се његово срце без љубави и облика окреће ли окреће тамо-амо.

16 Разум, додуше, попут сунца пушта своје зраке, али шта то вреди празнини? – Где нема ничег, каквог ли дејства зрака ако падне на исхлапелу површину ништавила?

17 Јест, заиста, у моме срцу нема ничег; баш ничег нема унутра, нема љубави, нема кајања, нема жалости, нема радости, нема жеље, чак ни жудња се више не мрда у њему.

18 Да немам можда жељу за животом? – О не, мени је живот као камену његово шарено зрачење. – Да нисам можда гладан или жедан? – Ни ту не осећам ништа.

19 Треба да се покајем за своју неразумност; јест, за коју? – Зато што је моје срце празно и од светлости разума нема користи зато што њу не прима никакав облик у мени.

20 Та̏ покајање је јадна кћи љубави. А ако је мати још негде далеко, откуда да узмем кћер?

21 Ја сам неразумник, тако ми рече Абедам Јехова; чврсто и верујем да јесам јер Он, вечна истина, ми је посведочио такво; значи мора да сам неразумник.

22 Али зашто сам неразумник? – Зато што је моје срце без облика или празно љубави – а ако је празно, откуда да се напуни?

23 Од светлости сигурно неће, јер где зрак ништа не налази, тамо пролази кроз бесконачност и вечно се више не враћа.

24 Дакле откуда узети и заситити ништавило? – Но – тише, тише – шта је то? Шта то звучи тако премоћно дивно? О Боже – велики, свети Јехова, дај ми сада да нестанем! Не, не – тек сада дај ми да живим!

25 Чујем звуке, звуке, ах, свете звуке! – Нису речи, не разумем их, али су без разума дивнији, јест, бескрајно дивнији од најразумљивије речи.

26 О Боже, сада ми већ нешта постаје јасно. – Наиме – да сам велик неразумник.

27 Зар реч није облик звука? – А ипак је овде сам звук дивнији од свог облика.

28 Дошао сам до краја са својом мудрошћу; ова појава је уништила сва моја начела.

29 Господе, овде лежи грешник го пред Тобом у прашини и нема ништа више да каже до: О драги Оче, буди и мени сиротом грешнику милостив и милосрдан! Твоја света воља, амин!"

222

1 А овој пећини је било својствено, посебно око трећег часа поподне, колико сати управо сада већ беше, када се сви ветрови смире и наступи потпуно затишје, да се чуло звучање које је било врло слично звуцима чисто подешене еолове харфе. Само ово звучање беше далеко величанственије и узвишеније како у пењању и падању, тако у оном што називате модулацијом или прелажењем.

2 Ово чудо, истина, беше већ старије, али све до Хореда нико не откри; међутим, старост не укида чудо, а још мање његову ваљаност, вредност.

3 Да је сунце и цела творевина већ врло старо чудо, то ваљда нико неће оспорити; а да ли са старошћу ових чуда и престаје њихова ваљаност, вредност, која је врло уређена и одређена?

4 Сигурно да не, јер престаро сунце светли још дан данас баш онако како је светлело у време Адама.

5 И исти такав случај беше и с овим звучним чудом будући да већ од вечности беше предвиђено за сврху која је сада у Хореду присутна.

6 А овога се овде додирујемо зато да не би одмах ко рекао да то беше нека сасвим природна појава,

7 Па би из такве тврдње унеколико требало разабрати да су природне појаве мање чудо но да изненада с неба падне светлећа гора.

8 Дакле ово звуковно чудо деловало је на Хореда толико благотворно да потпуно започе унилазити у себе и постаде човек потпуно скроз пун кајања, љубави и живота.

9 А како ово чудо изведе друго чудо? Одмах ће о томе бити говора, па чујте:

10 Овај Хоред је од свог рођења био пун љубави и пун најбољег духа; зато је већ као дечак узимао камење у руку ако у тренутку провале љубави није могао дохватити ништа друго и притискао их је великом жестином о своје срце.

11 А из ове љубави се временом развила одређена врста љубави према природи, која на крају доби већу тежину но љубав према Мени и љубав према оцима, браћи и сестрама; шта је дакле засад морала бити природна последица скретања те љубави?

12 Погледајте Хореда, упитајте његово стање, па ће свакоме све бити јасно на који начин он напослетку постаде сасвим чисто хладним филозофом.

13 Он оштријим очима поче посматрати природне ствари; он провераваше биље, оно за њега немаше живота који би га даље још више грејао; он растављаше дрвеће, но ни у њима не нађе животну топлоту; он уђе у воду, и нађе је хладном; опет узе глину, и нађе је меканом и веома гипком тако да од ње могаше свашта да обликује; но он опази сместа два велика зла, наиме: Све докле такав производ остаде мекан услед своје влаге, беше и сасвим хладан да се кожа стражила; а ако би га загрејао на сунцу, постајао би, истина, чвршћим и чвршћим, но ако би га затим притиснуо о своје груди, нанео би му знатну бол, тако да баци од себе своје стврднуто дело.

14 Такође узе камење, удари их један о други тако да не ретко пршташе обилне пламене варнице; због тога се нађе у чуду тако да затим и разлупа скоро све камење на које наиђе тражећи у њима ватру, али наравно сасвим природно никада ни не нађе, и отуд затим закључи: Цео свет је гладан тигар који је свагда расположен да једе, али никада не воли да остави другом нешто осим понеких нејестивих мртвих костију.

15 Таквих мудрих изрека, које му се много свиђаху, временом извуче из природе у великом броју, тако да га напослетку почеше сматрати великим мудрацем Истока – тамјан који му беше и најугоднији, тако да и својом мудрошћу дотера све дотле да се пред њим ни оци главног колена не усудише говорити, него сви га хваљаху и доделише му општи благослов, тако да затим поста и довољно јаким за апостола у Дубину, куда се пре њега нико не усуди да оде.

16 Знао је у Ханоху на Моје име, речју и делом, да прибави поштовање, те зато доби најбоље у награду за своју мудрост и ништа мање страшну моћ; у тој награди нађе пуну накнаду за сву своју љубав коју је расипао немој природи; а будући да нађе љубав, љубљаше неумерено, и отпусти место тога сасвим мудрост, тако да и пређе у сву чулност, за коју сада у Наеми виде Моју казну, и то у спасеном стању када његова љубав поново поче да се губи у мудрости.

17 Он преда Мном чак поново постаде својим ранијим мудрацем пун хладноће.

18 Шта је сад требало чинити с њим? – Неко сувише изражено и праскаво чудо убило би га. Зато и овај сазвучан мелем за њега би положен у камен како би отуд искусио да Моја љубав не испуњава само срце у човеку него и најтврђи камен.

19 А како је тај лек дејствовао на Хореда – да бисмо то сазнали, посетићемо га сами веома благотворно и чути то све из његових уста и ту још понешто научити и спознати, амин.

223

1 Готово сат времена Хоред уздишаше у нешта трудно доступном кутку пећине када с јутра поче да дува лаган ветар и оконча дивно звучање.

2 Када се пак изгубише ти звуци који се Хореду учинише толико светим, тада убрзо устаде и поче сам са собом да разговара говорећи:

3 "О дивна, чудесна творевино Божја, колико си узвишена и света посматрана очима љубави и када је осетиш дубоко у драгом срцу; јест, осетиш срцем само донекле очишћеним љубављу пред Богом.

4 Какве ли разлике сада у мени! – Раније, пре једног помака сенке једва, све беше још хладно око мене, и мртво све. Јест, моје само срце беше хладно, и моје око неспособно једној сузи. Сада све живи; тврди камен говори; трава шаље мирисне хвалоспеве навише ка светим висинама Божјим.

5 Кроз чиле гране дивног дрвећа шуми света, чиста беседа, велика реч о свим шумама земље. Звучи: Бог је најчистија љубав! – И све је љубав око Њега, из Њега и кроз Њега!

6 О – како дивно, како лепо, како свето, како живо јесте сада све око мене! – Како су сада узвишене ове свете планине и како је неизрециво узвишено свето сада оно јутарње узвишење Адамово, где – где – о величине, величине! не могу да изговорим!

7 О срце моје, срце моје! Сада се отвори широм; јест, преко свих бескрајних творевина се рашири и схвати шта се сада налази тамо на оној светој висини.

8 Схвати, схвати – јер Бог, велики, вечни, пресвети Творац бесконачности! – о срце – схвати! – прељубазни, најсветији Отац јесте! – да, свих нас Отац јесте – који се тамо налази – видљиво међу Својом децом!

9 О природо, о ветрови сви, жуборећи изворе, ћутите, ћутите сада; и ви цвркутајући житељи грана кедрова, а и ти – цврче што цврчиш не спутавајте свети осећај у мојим грудима!

10 Свети Отац пун највише љубави међу Својом децом тамо на оној светој висини! – Он – свемоћни Творац, вечни, једини Бог и Господ свих ствари и бића – – – као Отац међу Својом децом! – – – О мисао, о пресветла, пресвета истино – која бесконачност да те схвати, која вечност да те разуме?

11 Јест – иначе, бедна прса, света сте ако те ова мисао само дотакне. – Отац – међу Својм децом! – О бескрајно велике мисли! ко да живи и да те мисли у твојој величини и твојој бескрајној бесконачности?

12 Отац међу Својом децом! – и Сам их учи, учи их да спознају Њега – светога Оца.

13 И до мојих мртвих ушију доспе Његов свети Очев глас, а ја га не разумех. И моје очи видеше Њега, а ја Њега не препознах? – Овамо ме доведе Његова реч – Очева реч ме доведе овамо.

14 О свето место – ти место живог преображења мога срца, мога духа – каквим вечним спомеником да те украсим, којом светом речи да те назовем? Тебе – свето место! – куда ме упути Очева реч.

15 Ах, шта ли је човек, слаби житељ ове земље – да му се смилује вечни Бог и да га прими као дете?

16 Зар је човек добар? – Не, то надасве није! Да није можда одвећ леп зато што Бог долази код њега? – Не, не – тек то није – јер где мањка истинске доброте, ту мањка и истинске лепоте.

17 Да није можда толико симпатичан зато што је Господ сишао до њега? Ама нипошто – јер да бисмо били симпатични – пре тога обавезно морамо бити добри и лепи.

18 Да човек можда није богат разним, Богу страним и необичним стварима? – О неизрециве неразумности, о мрачне ли мисли која би још увек могла овладати језиком.

19 Та̏ шта има човек што претходно није примио?

20 Дакле – шта је – или шта према томе има бедни човек ове јалове земље зато што Бог дође њему, сада га учи, води и теши?

21 О велике, недокучиве тајне! – Зато што се смемо назвати Његовом децом – то је управо Његово бескрајно смиловање, без којег попут сваког камена нисмо ништа друго осим пуких створења, и то усто још пуни непослушности, док се камен многе хиљаде и хиљаде година без Господње воље не помера с места где га је поставила свемоћна рука светога Оца.

22 Или зар је света мисао у Богу из које је човек, незахвални човек, произишао можда божанскија од оне из које је раније, у исто или касније време произишао камен из једног те истог Бога.

23 Јест, јест, ништа, баш ништа нема човек нити је пред Богом, него све је само чиста милост од Њега.

24 О неизрецива љубави, бескрајно милосрђе Очево, Који је свагда свет, пресвет; како ли да Ти срце захвали, како да Те слави и хвали; којим речима целе земље да достојно објављује такву бескрајну благост од Тебе нама сиротим људима, који се одвећ недостојно називамо твојом децом?

25 О Оче, сада дај да потонем у прашину јер моје очи нису вредне ни да погледам онамо где Ти – још боравиш међу Својом децом.

26 Ти свети Оче – међу Својом децом! – Ова мисао је сувише света да бих је ја, земаљски црв, још једном помислио.

27 Зато тихо, тихо, све да буде тихо око мене како бих и ја занемео пред сувише великом светошћу Очевом.

28 Јер шта да говори прашњави црв кала о чему читава бесконачост узвишено с највећим страхопоштовањем ћути? – Дакле тихо, тихо – моје срце и мој језиче, јер све око мене је сада заћутало – тихо у Богу – тихо – – јер – Отац је у близини.

224

1 По тим речима занеме језик Хоредов додуше, али утолико гласније поста у његовом срцу, јер оно тражаше ли тражаше сада прикладне и ваљане свети речи захвалности и достојанственог представљања човекове што год могуће веће љубави према Богу – међутим, беше узалуд; што се год Хоред дубље увлачио у своје срце и што марљивије претраживаше све своје најскривеније кутке, тим мање и налажаше што би сада тако радо нашао.

2 А истовремено Абедам позва Себи Хеноха, Ламела, Габиела с Пуристом и Ламеха са Жемелом.

3 Како пак Наеме чу име свога оца, уплаши се силно, јер она помисли да га је сигурно она одважна магловита прилика код Белог брда довела овамо на ово тако свето место.

4 Али Абедам је смири тиме што јој рече: "Наеме! – Како можеш да се плашиш поред Мене? – Зар нисам Ја Господар свих ствари, бића, целе бесконачности, целе вечности?

5 Гле, зато је ташт твој страх. Уз то Ламех кога сам позвао нема ништа заједничко с твојим оцем осим једино имена.

6 Јер овај Ламех има име од Мене које значи: Тај је Моја љубав, тај је за Мене, тај има Моје благо у себи.

7 А што се тиче истога имена твога оца, то му га даде у истом значењу Сотона, који је Мој највећи непријатељ.

8 Но ипак не треба да се бринеш ради свога оца, јер Ја сам такође одвећ силан Господар онога коме је твој отац један одан, али посве несретан слуга, и већ ћу у његово време и њему отворити очи.

9 Зато буди сасвим спокојна, ти Моја нова кћери истинског кајања, покајања и љубави, и пођи за Мном тесно прикључена уз Мене с осталим позванима тамо до места где Хореду занеме језик због превелике понизности и љубави према Мени.

10 И ти Сете, ти Еноше, ти Кенане, ти Махалалеле, ти Јареде, а и ти Матусалаше идите кући са својим женама и другом децом и постарајте се за јело и пиће у праведној мери јер данас, сутра и прекосутра сва ће деца јести за Очевим столом.

11 А у својим колибама ћете наћи све у праведној мери, само донесите међутим овамо.

12 А ми ћемо се сада дати онамо где нас ишчекује нов, велик, одан брат."

13 Хоред, пак, убрзо примети да се једна дружина с јутарње висине Адамове приближава пећини; само због приличне удаљености не разабра ко је све у дружини.

14 Како се пак дружина приближаваше његовом месту, тада тек спозна које је доба дана – наиме, он убрзо међу друштвом препозна узвишеног Абедама.

15 То би̏ сувише за њега, тако да викну с жестоком љубављу: "Не, не, то не може бити, никада, не!

16 Ја! грешник, јест, скоро братоубица – ја! који сам био напаљен више од свих јараца и паса и пун најпрљавијих мисли – ја! велики неразумник – да опстанем сада пред лицем Оног – који ме је створио, пред лицем Бога – пред лицем најсветијег Оца?

17 Земљо! зар немаш сада негде неку широку пукотину која би ме примила доле у твоје најдубље дно за све вечности да ме чува ваљано?

18 Или – ти висока пећино, зар не можеш да одвалиш тешку стену на моју главу како би ме здробила до ништавне прашине?

19 Како ли ћу опстати сада пред Њим? – Ја с највећом, поквареном, прикривеном злобом свог срца и духа?

20 Он – највиша светост!!! – О језиче, о срце! шта ли ћете учинити када дође – када убрзо дође?

21 Како ли ћеш ти грешно око гледати Бога – Бога – Оца! пречисту пресвету љубав?

22 Како ћеш ти моје лоше ухо слушати свети глас Очев? Јест, глас – који си раније пречуло!

23 Но сада, срце моје, сада је одлучујућа битка – или животу, или смрти!

24 Немам ништа осим широког срца пуно сада жарке љубави једино само према Њему, према Њему – пресветоме Оцу! – Јел' чиста – Оче! то не знам! – Но шта год будеш учинио са мном, опет ме примио, ил' одбацио – само ће бити Твоја света воља и она је вечно свагда одвећ добра. – Зато – да буде Твоја света воља!"

25 При задњој речи, пак, већ га Абедам зграби за руку, па рече: "Хореде, ти јаки! ти врући, ти стено љубави сада, дођи овамо о груди свога вечнога, светога Оца и окуси ту први пут како се ту може бити спокојан – спокојан у прејасној свести вечнога живота – спокојан о грудима прељубазнога, пресветога Оца.

26 Мој Хореде, када Ја долазим, онда је увек животу а не смрти.

27 Па тако си ти сада и за вечно жив. – Гле, овде је и одана Наеме – тек сада те благосиљам за њу и њу за тебе, јер Ја је изабрах за Своју руку, и зато ти је сада дајем што си ти сада постао Мојом руком.

28 А сада следи за Мном уз Моју руку са осталима на велики сабатни обед код куће на висини, амин."

225

1 И Хоред испочетка слеђаше блажено нем зато што овај сусрет од стране Абедама беше за Хореда нешта неизрециво свето Велико да би своме срцу својски могао дати одушка; он беше напросто блажено мртав, једино највољнија послушност оживљаваше његове уде.

2 Када превалише око пола пута, тада се тек Хоред поче мало открављивати од своје прекомерне немоте у блаженству и љубави и поче уздисати дубље за прву велику реч у том новом стању. Међутим Абедам му убрзо рече: "Драги мој Хореде, остави сада свом језику да мирује; колико год био у стању да потпуно ускладиш свој језик са својим срцем, ипак те потпуно уверавам да је Мени без обзира једино говор твога срца много дражи и пријатнији но када природном храпавошћу језика много изгуби од своје живе љупкости, мада без уштрба по истину; гле, све шта год погледао проповеда ти непрестано вечну истину – али само љубав јесте најунутарнији, невидљиви живот бића.

3 Зато остани у себи и не расипај беспотребно што ти је срце скупљало; а већ ће за тебе доћи време када ћеш морати обделавати моје њиве; зато штеди своје дивно семе живота из Мене до времена када те будем позвао.

4 Па тако хајде да пођемо домовини где ћеш још сазнати понешто, амин."

5 И тако ово друштво поред Оца пође према јутарњој узвишици; па како доспу на пуну висину, већ беше у сто по сто великих корпи припремљен преобилан обед који се састојао од самих најдивнијих, племенитих, свежих и укусних јела, тј. плодова, меда, хлеба и крчага пуних чистог и укусног сока од бобица.

6 Пошто Абедам виде да све беше по поретку, благослови јело и пиће, па рече оцима који доставише храну: "Дозовите сву своју децу и нека хитро разнесу и разделе јела и пића целом дечијем народу; па нека сви једу и пију и нека буду радосни у Моме имену и нека сада и сви сазнају од уста до уста да сам Ја, Отац свих њих, видљиво међу њима.

7 А три корпе нека остану овде на висини за нас, идите и учините!

8 А ти Ламеле, погледај тамо према западу; гле, баш тамо где три велика кедра украшавају теме једног брежуљка наићићеш на сирота оца са својом женом и седморо своје деце, од којих су три момка и четири девојке. Та породица је још обузета старим најтежим сужањским страхопоштовањем, тако да се чак ни не усуђује да коракне даље откуд виде колибу Адамову.

9 Зато се хитро дижи онамо и доведи их све скупа овамо Мени – тако иди и учини!

10 А ти Ламеше узми ову средњу главну корпу и однеси је до Адама, ти Габиеле узми другу за свој дом, а трећа нека остане овде за Мене, за Хеноха, за Јареда, за Ламеха и његову жену, за Мог имењака, за Кизехела и Сетлахема и његову другу браћу, за жену Цуриелову, за тебе, Мој Хореде и Наему, за Јуру, Бусина и Охориона, и за породицу коју ће Ламел одмах довести овамо.

11 Сви остали нека седну или око корпе Адамове или они који су од Јутра око корпе Габиелове."

12 А Адама кришом заболе што Абедам не хтеде да суделује у његовој корпи. Но, Абедам му одмах рече:

13 "Адаме! Зар има разлике у корпама? – Због тога не треба да будеш љубазно-частољубиво тужан што слабе скупљам око Себе.

14 А ове три корпе ионако овде стоје тако поређане да су раздвојене само малим простором, чему дакле брига положаја?

15 Зар нисам Ја Отац и зар нисам овде у средини свих вас? – Буди зато добро расположен и не размишљај о првенству корпи, него боље о Мојој општој Очинској љубави, па сигурно неће бити разлике у коју корпу Ја или ти захватамо.

16 А да не мислиш да је твоја корпа због тога мање благословена? – Не буди у тој забуни, амин!"

17 На то опет поста топлије и светлије у Адамовим грудима те он замоли Абедама да опрости. Абедам му пак одговори:

18 "Адаме! Како да ти опростим твоју љубав према Мени као да је грех? Зато буди само савршено спокојан јер тај твој бол узроковала је твоја љубав према Мени; зато буди потпуно миран и благуј радосно јело, амин."

19 По тим речима већ и хитри Ламел доведе свој благочестиви плен.

20 А Абедам им изиђе у сусрет зато што се они веома плашили и рече им: "Дођите овамо, Моја драга дечице, и не плашите се преда Мном, вашим вечним, светим, предобрим Оцем!"

21 И они Га препознаше, падоше пред Њим и слављаху и хваљаху Њега одвећ гласно!

226 (2.40)

1 И Абедам им наложи да Му сасвим приђу, па затим им наложи да престану са својом гласном хвалом; но они викаху још више: "Слава Теби, свети Оче, слава Твоме пресветоме имену! Слава Теби, свемоћни, велики Боже, који си вечан и бескрајан! Једино Теби припада сва љубав, све обожавање, сва част, сва хвала, сва слава, свако узношење и сва наша највећа понизност пред тобом! – Једино Ти си достојан да све то узмеш од нас!"

2 И тако викаху даље и на природан начин их се није могло покренути да ућуте.

3 А пошто се Абедам засити хвале, а ни оци више не знадоше даље шта да се догоди како би се ућутало ове викаче-хвалитеље, тада узвишени Абедам подиже своју руку и повуче прстом од истока до запада; и сместа преко целог широког небеског свода севну нечувено јака муња за којим одмах уследи тако јак гром да се стога готово цела земља затресе до свог темеља.

4 Та појава наше викаче-хвалитеље понизно ућута и сви оци се удараху о прса и вероваху да се узвишени Абедам овога пута одвећ наљутио.

5 Зато и Адам сместа ове нове викаче-хвалитеље стаде жестоко прекоравати због њихове непослушности према речи Господњој.

6 Међутим, одмах се умеша Абедам и рече Адаму: "Адаме! Зашто се жестиш све докле сам Ја овде међу вама?

7 Само препусти ово Мени пошто једино Ја знам чему све ово – ти седни уз своју корпу и уживај у обеду с децом.

8 А овако као ових деветоро још Ме никада ниси хвалио иако Ме дуже познајеш. Зашто да те сада љути ако сам њихову велику хвалу посредством Свога прста јаким ватреним знацима записао преко целе бесконачности, и вама свима тиме показао колико велика беше њихова хвала.

9 А Ја ти кажем који Ме сматраш сада одвећ расрђеним: Благо оном кога снађе такав Мој гнев јер ће га сместа оживети к вечном животу.

10 Разумеш ли такав гнев Моје Очинске љубави према дечици која се због саме љубави према Мени, своме Оцу, не знају снаћи, тако да им радост постане необуздана и глуво њихово ухо пошто их превелика љубав држи заробљене у целој светој неумерености.

11 Заиста, заиста, кажем вама свима: Ко не постане неумерен и необуздан у љубави према Мени, његово име се неће записати овако под звездама и над њима као имена ових девет сиротих на земљи, али пребогатих љубави.

12 Адаме, схваташ ли сада тај знак и овај Мој гнев?

13 Зато буди миран и весело благуј свој обед са својом децом, амин."

14 Ове речи веома дирнуше Адама у срцу, због чега и дубоко уздишући узвикну:

15 "О Оче, ако је тако, ко ће онда досегнути вечни живот?"

16 Абедам пак узврати Адаму: "Што јадикујеш узалуд ако не разуемш Моје путеве?

17 Зар су звезде неба све једнаке и све биље земље? А када звезда светли, било велика, било мала, зар не подстиче светлост твојих очију тако да у теби живо одсијава? И коју биљку си икада видео да расте мртва из тла земље?

18 Зато ће и онај који љуби с мањим срцем живети, једино ће његов живот бити једнак његовој љубави; зато ће и бити велика разлика између живота и живота, бесконачноструко.

19 Гле, жив је такође пешчани прегаљ, но какве разлике између његовог и твог живота!

20 Зато се не старај о плоду љубави, него о самој љубави, јер плод ће бити по љубави; разуми ово ваљано, амин."

21 И Адам се смири, и позва с многим захваљивањем и хвалом децу на обед – и назначи и Габиелу да такво што учини у имену Господњем.

22 Па пошто се око две корпе обилно скупише гости који ту припадају, тада Адам рече с уздигнутим рукама:

23 "Децо! Хајде да сада најпре славимо и хвалимо светога Даватеља ове дивне хране и овог дивног пића и хајде да замолимо Његов благослов!

24 О свети Оче Јехова Абедаме! Теби захваљујемо; Тебе славимо и хвалимо; Теби сва слава, сва част, сва наша љубав, сва наша понизност и потпуно обожавање у суштом духу љубави и све истине из ње!

25 О свети Оче! Благослови нас и обед за нас по Твојој пресветој вољи, амин!"

26 И Абедам приступи корпи Адамовој и благослови је и тако и Габиелову; а затим одмах одступи до Своје корпе, позва Себи изабране, па седе с њима до корпе; но ту корпу не благослови и рече:

27 "Где сам Ја, ту је и присутан највиши благослов.

28 Зато једите и пијте без бриге јер Ја, ваш Отац благујем с вама и међу вама и у вама, амин."

227

1 И сви који поседаше уз корпу Абедамову још једном захвалише Господу зато што их изабра за Своју корпу и тиме им пружи непроцењиву милост да с Њим из једне корпе једу такве плодове дивоте љубави Очеве и да из једне те исте посуде пију пресладак сок вечнога живота.

2 Тако хваљаху сви поприлично дуго Абедама за велику милост и докле из суседних корпи већ скоро испразнише преко трећине, код Абедамове корпе још нико не дирну плод.

3 А пошто слава и хвала никако не хтеде да стане, то своје госте Абедам погледа и назначи им да благују плодове као што чине гости осталих корпи; а они Га замолише да први захвати у корпу – што Он одмах и учини, на шта и сместа и сви пружише своје руке у корпу па су с великим радосним поштовањем јели плодове и празнили посуде напуњене соком.

4 И тако обед потраја добрих сат времена, но без обзира корпе заједно с посудама никако да се испразне, а и задњи плодови беху све укуснији, као и сок у посудама све врснији и слађи; тако да је крај обеда потпуно личио на почетак када нико није хтео бити први да стави своју руку у корпу – тако и нико није хтео бити први који би задњи принео руку корпи. И пошто још чешће виђаху Самог Абедама како захвата у корпу, тако нико ни не помишљаше о прекиду. Само Адам примети да се сунце приближава заласку, па упита узвишеног Абедама шта сада да се чини и шта да се догоди пошто се приближи време уобичајеног пред-ложења.

5 Узвишени Абедам пак напротив упита Адама, наиме говорећи: "Адаме! Хајде реци ми једном ваљано разумљиво коме заправо треба да важи ово ложење – да ли Мени, или плавоме небу и његовом звежђу које се касније појави и још видљивом сунцу и месецу или можда пак народу или једино теби?

6 Гле, једва да знам шта си икада с тим повезивао ни шта сада хоћеш повезати или и већ стварно повезујеш? Зато бих од тебе хтео о томе нешто одређеније да чујем.

7 Мени тешко да је упућена та неразумна брига, јер да такво хоћу, већ бих одавно од вас захтевао; а пошто према томе Ја такво уопште не волим нити хоћу и стога се Мене никако не тиче, онда Ми реци из суштине коме треба да важи ова част с такозваним пред-ложењем?"

8 Ту занеме језик Адамов да не успе да превали ни реч преко усана.

9 Абедам пак стога примети Адаму те рече: "Адаме! Зар није да си се ти највише радовао том пред-ложењу зато што си то сасвим кришом доводио у везу са самим собом и хтео си тиме назначити да само преко тебе води пут до врата живота – зато и мораше да се ложи теби пре Мене и ти држаше више до тачности пред-ложења но до по-ложења које беше одређено у Моју част.

10 Гле, због тог сасвим тајног разлога и дадох да се жртвени огањ који је Мени одређен сагори још преподне како би се огањ ослободио твоје велике неразумности; но без обзира на то изгледа да ниси превише расположен да се отарасиш своје старе глупости?

11 Зар обед код Мене не вреди више од пред-ложења које се односи на тебе? Зато останите уз корпе и уживајте колико хоћете и колико вам је укусно. То можеш и ти, Адаме, да чиниш; но ако ти је ложење још драже од овог живог обеда, онда себе можеш и тако да обрадујеш; но при томе би итекако морао да се чуваш да ватра не буде превише јака, да те лако захвати па прогута. – Разумеш ли ове речи?

12 А Ја ти кажем: Разуми их добро и премисли да је земља унутра шупља и пуна најгорчег огња – па онда чини како ти је воља, било смрти – било животу, амин."

13 Пошто пак Адам чу такве речи од Абедама, тада се силно зграну, па упути следеће речи пуне страха и дрхтања Њему:

14 "О Абедаме! Ти си свет, добар и пун љубави, милости и смиловања; али тешко ономе који би само за длаку прекорачио границе Твоје воље, јер онда му је већ и време за смрт пошто код Тебе нема средњи пут, него само два крајна пола, наиме пол живота и пол смрти.

15 А исто тако је саздана Твоја света реч, која не зна за благи прекор, него или благошћу која све превазилази гради светове, или пак напротив исте исто тако опет уништава.

16 Зато Те молим, буди мени слабоме милостив и милосрдан, јер оно што се једном догодило не може се тако брзо сматрати недогођеним, зато буди миран са мном и не терај ме још дубље но што ионако већ јесам; Твоја света воља, амин."

17 И Абедам одговори сасвим кратко Адаму: "Адаме, Адаме, много говориш за себе, а на Мене си сасвим заборавио.

18 Схваташ ли шта значи да сам овде на најгорем месту Моје бескрајне творевине?

19 Шта ли ти знаш о вечно бескрајној светости Божјој?

20 Зато се хитро поврати и не удубљуј се још више у царство смрти, него место тога боље у Моју љубав и сада врло велику милост и смиловање.

21 А ако си до сада на Мени открио само два пола, онда је то само твоја грешка; питај пак ове нове придошлице; они ће ти испричати велика чуда о трећем великом средишњем полу, амин."

228

1 По тој краткој беседи пак обрати се Абедам оцу ових деветоро сиромаха са Запада, који се зваше Парихоли, а његова породица Парихоли Гартили (тј. преведено: сироти бедници који немају ништа, нити се о чему старају, него живе са сретним поверењем попут птица од ваздуха Божјег) – па му рече:

2 "Чуј ти Мој још надасве веома сиромашни Парихоли, јел' би се ти усудио, ако бих Ја хтео, да кажеш оцу Адаму с најблажим речима да је управо онај средњи пут, којег код Мене још није нашао, најравнији пут Моје вечне љубазне воље?"

3 И Парихоли узврати захваћен надасве највећим страхопоштовањем: "О – Ти – пресвети, пресвети, пресвети Јехова, Боже и Творче свих ствари, и Оче свих заједно с тобом светих анђела и понеких људи који су ти благоугодни!

4 Какву ли другу своју вољу да има црв пред Тобом у прашини од једино оне која свагда исходи из Тебе? Зато ћу итекако учинити шта и како Твоја пресвета воља сматра добрим и сигурно одвећ целисходним.

5 А већ је то несхватљиво снисхођење од Тебе и средњи пут свих средњих путева што Ти благо питаш где би могао само да заповедиш из Своје моћи.

6 И што си хтео нама свима, било достојни, било и најчешће сигурно сасвим недостојни, ипак овако очињски да нам се покажеш како би нама свима показао из Себе једини истински светли средњи пут свег живота, који води свакога који је иоле добре воље, о свети Оче, до Твога срца, које јесте и вечно ће остати, по моме дашта још слабоме спознању, једини вечни живот.

7 Зато, о Ти одвећ, одвећ, одвећ пресвети Оче – немој изволети да ме даље питаш да ли бих игде и када испунио Твоју пресвету вољу зато што сам и сувише најголије ништавило пред Тобом, него само ми дај по мојој способности заповест, и мој потиљак ће се свагда нагнути по Твојој најсветијој вољи."

8 И Абедам рече на то Парихолију: "Чуј, будући да такво већ из себе спознајеш, онда си већ и сасвим вичан за весника љубави и живота из Мене. Зато само иди до Адама у Моме имену; и када те Адам упита зашто си дошао до њега, онда му реци шта знаш из себе од Мене.

9 Па тако изволи да идеш – а Ја ћу међутим да пробудим твоју породицу, чуј! за вечни живот.

10 Па када се поново вратиш овамо, већ ће те твоја деца примити раширених руку. – Па тако иди и чини, амин."

11 И сместа се Парихоли дигну и оде оних тридесет корака пута до Адама, и оста пред њим да стоји попут кипа најчешће због многог страхопоштовања пред Адамом, а онда и услед његове непричљивости пошто имађаше невешт језик.

12 С великим страхом зато чекаше на познато питање Адамово – па када га коначно Адам погледа и постави му оно извесно питање (јер то беше стари обичај Адамов), тада за неко извесно време ранији кип постаде скоро трсци и поче силно да се дрма и да дрхти и за тај први тренутак ни реч да изусти; тек када Адам други пут с истим питањем мало оштро грмну, тада се тек у духу пробуди, изгуби сву своју ранију бојазан те поче упућивати праоцу следеће врло знамените речи, које су гласиле овако:

13 "Чуј, оче Адаме, ти нерођени први човече земље, који си нас све учио преко своје ближе деце него што је неко од нас да Јехова, пресвети, јесте Бог и свих нас најљубазнији Отац, коме једино припада сва хвала, сва слава, сва част, сва љубав и све обожавање као и свака жртва! Како си сада могао наочи све своје деце, коју си све скупа подучио, да се тако окренеш и да свима нама покажеш сасвим друго лице но што смо од тебе нужно имали право да видимо услед твога учења нама свима за време док још ничије смртно око није видело Јехову

14 А сада када Он, о чуда над чудима, милости над милости, доброте над добротом, љубави над љубављу, смиловање над смиловањем, ходи видљиво међу нама и учи, води, храни и поји с истоцима Своје бескрајне Очинске љубави – сада – када Он са средиштем Своје одвећ благости дође нама пресиротој деци и даде нама мртвима тако велика обећања, и уколико хоћемо, сам вечни живот, тек сада изволиш да нам покажеш колико празном беше твоје учење упућено нама и колико мало твоје поштовање према Богу – зато што управо сада на њему не препознајеш шта Њега упути нама свима преко Њега Самог.

15 О оче, врати се јер си своје лице одвратио од Њега, Који је дошао к нама из највише љубави и смиловања како би нас спасао од вечне ноћи смрти.

16 Гле оче, докле бејасмо слаби, тада си нас ти све потпомагао својом снагом; зато и не презири наше руке у овом времену своје слабости када хоћемо да те ухватимо под твоје мишице како бисмо ти поново помогли на ноге по светој вољи Очевој.

17 Зато се и што пре обрати Ономе који је у средини свих нас, а не негде сувише далеко ван нас.

18 О оче! Гле, Он је међу нама! Зато се врати Њему најхитрије, амин; јест, јест, најхитрије, амин, амин, амин."

229

1 Како Адам чу ове речи из уста Парихолових, тада тек поче о себи да размишља и угледа и сасвим величину још у њему скривеног греха пред Богом, због чега и узвишени Абедам не седе уз корпу Адамову; угледа и велику немилост у коју се стровалио тиме што хтеде поред Бога и сам бити хваљен као нерођени човек.

2 Такво сада увиди, али поред таквог увиђања упита и своје срце: Како ли ћу сада ову своју најнеразумнију мрљу пред очима Господњим сатрти из свог живота?

3 Ко ће ме сада спасити и ко сачувати од гушења у најдубљем калу најнечувенијег ругла – сада наочи мога Бога и све моје деце?

4 По тим речима обрати се веснику Парихолију, те му рече: "Парихоли, ти рече итекако о брзом повратку – но ако бих те питао: Како ће такво бити могуће за оног који се неизрециво далеко одвратио од Бога као што ти то неискусно замишљаш?

5 Који задовољавајући одговор ћеш ми дати? Али премисли ваљано неизмерну дубину мог садашњег најјаднијег пада. –

6 О најнесретније помисли, најсрамније помисли, мога Бога најнедостојније помисли!

7 О најбеднијег пред-ложења, ко те икада ставио у моје срце, да сам морао да те одредим за моју садашњу пропаст?

8 О сунце, убрзај свој ход како твоји зраци не би више сувише дуго обасјавали моје превелико ругло пред свом земљом!

9 О Парихоли, где сада имаш утешну реч; шта ми можеш рећи што би ме поново усправило пред Богом? – Где је сада могући брзи повратак који си ти споменуо? Шта ми сада можеш рећи и шта дати како не бих сасвим нестао од најпрекомернијег ругла, који ме сада заробљава све до најунутарнијег корена овог мог сада пребедног живота?

10 Парихоли, о говори, говори, сада говори ако можеш, смеш и хоћеш!

11 Прекриј гласом својих прса моје лице како не би било сувише изложено оку Онога Који сада борави међу нама!"

12 И Парихоли на то узврати Адаму: "О оче Адаме, онда чуј у имену твога и мога Бога Јехове, Који је сада свето, пресвето међу нама видљив – и оку неумивеног детета.

13 Откуд да питаш о могућности брзога повратка, који си био први слободно дишући сведок Његових бескрајних смиловања, и према томе познајеш бескрајну љубав Јеховину више стотина година пре мене – а ипак питаш о томе?

14 Гле, оно стално обично пред-ложење које си одредио пре тристо година ради твоје части с наше дечије стране беше управо још скривена неразумност твога срца пред Богом; Он те је видео како гинеш под тешким теретом таквог бремена и зато се сада силно смиловао теби, те ти узе из срца тај терет који те је стискао и сада те је сасвим ослободио.

15 Како можеш, стари оче, који беше праучитељ свих нас, сада још да питаш о могућности брзог повратка када те је повратио већ дуго пре но што си размишљао чега све рђавог би се могло налазити иза овог твог пред-ложења.

16 Зашто се због тога саблажњаваш у своме срцу ако ти Господ, свети Отац, и насилно извлачи из твога срца силно, скривено зло?

17 Или да не мислиш да хоће да те упропасти ако те управо тако милостиво усправља?

18 О оче! – Погледај према оном светом месту; погледај Његово око, његова уста, погледај Његове руке које је тако очински љубазно широко раширио! – Каква највиша љубав зрачи из Његовог најсветијег лица према теби, оче Адаме! – А ипак питаш о могућности брзог повратка.

19 О оче! – Не бих могао више да ти кажем у најсветијем присуству Оног који ти из сваке власи Своје главе дозива:

20 Адаме! Сине мој, зашто оклеваш тако дуго и не журиш у раширене руке твога вечнога најсветијега Оца, Којега бескрајна љубав се већ вечно с тобом занима! –

21 О оче Адаме! Зар још не разумеш те речи?"

22 А Адам по тим речима скочи ужарено радостан и загрли Парихолија; а затим му рече: "О Парихоли, ко ти даде да говориш такве речи?

23 Заиста, дубоки Запад у теби није сазрео тај небески плод.

24 Зато пожуримо обојица до Њега и обухватимо Га светлим пламеновима наше љубави, јер заиста истина, сада је у моме срцу запалио пред- и по-ватру, још никада нисам осетио такву навалу љубави но управо сада – зато хајде да брзо пожуримо до Њега – Њега – прељубазног светог Оца, амин."

230

1 Тако Парихоли Адама одведе до узвишеног Абедама; Абедам, пак, прељубазно прими Адама, који се одвећ кајаше, па му рече: "Адаме, када ће коначно доћи време када ћеш Ме спознати с Очеве стране, а не стално само све више и више са судијске стране?

2 Јуче си Ме видео с најпонизније стране, и дао сам тек мало помало да Ме препознаш, као и сва твоја деца, како се Мојим видљивим присуством нико не би пореметио у слободи свога срца.

3 Па пошто сам мало помало дао да Ме препознаш, то тако да нико не буде ометен у слободној сфери свога живота преда Мном, тако ти Мене истина препозна и призна Ме устима за светог прељубазног Оца, али твоје срце том Оцу никада није уступило довољно места; него где се Отац усели, ту се с Њим усели и судија, који онда твоје срце присили да Ме љуби, али при том увек стално трипут више да Ме се плаши но да љуби.

4 И у тој двојности си остао до ове минуте и никако ниси могао да Ме обухватиш онако сасвим љубећи зато што си се плашио Мене, те у том страху ниси могао да угледаш Оца него увек само судију.

5 Сада те пробудих истина силно, и ти Ми долазиш као љубећи син, но љубав у твоме сада горећем срцу, та љубав није твоја сопствена јер сам је Ја сада сасвим слободно запалио у теби како бих те сасвим пробудио; Ја ти кажем: Отац и судија још нису раздвојени у теби; сада тек тражи сопственом снагом свога живота да обухватиш Оца у теби; јест, обухвати Га сасвим и одвоји жалосног судију од Њега, који ти је свагда сметао да угледаш бескрајну љубав Оца у сјајној светлости пред тобом и пред свом децом из тебе.

6 Сада спознај да нисам дошао код вас као судија, него дашта као прељубазан свети Отац како бих васцелој деци из сопствене руке већ на земљи дао предивно, пресвето семе за вечни живот; онда ћеш коначно прејасно угледати у сопственом пламтећем срцу да се судија и Отац вечно не сједињују у љубећем срцу деце, да свагда једино само Отац, или једино судија, морају да овладају животом, Отац вечним животом, а судија вечном смрћу духа љубави.

7 Зато дакле раздвоји с мирном радошћу коначно прељубазног светог Оца од гневног, престрогог судије без љубави у себи. Тада више нећеш дрхтати и трести се преда Мном, него ликовати и скакати од радости и неустрашиве љубави према Мени, своме вечноме, прељубазноме, пресветоме Оцу.

8 У то буди сигуран да сви који Ме зову Оцем никада у Мени неће угледати судију – но они који свагда и пре и радије прељубазног Оца исповедају као престрогог, престрашног судију у јежећем срцу, ти ће тада нажалост то и наћи на Мени, јест, пренесретно убијајућег судију, где би иначе љубазним путем непогрешиво верно нашли прељубазнога Оца.

9 Запамти то добро, Адаме Мој, сине Мој: Шта тражиш, то ћеш и наћи, било љубећег Оца, светог, доброг, вечну љубав и вечни живот кроз њу и у њој, било, како овде већ довољно би посведочено, судију, вечног, потпуно неумољивог, убијајућег судију мртвих, који на овој проверавајућој их земљи нипошто не хтедоше да се обрате Мени у неустрашивој, преоданој и чистој љубави, Мени свом прељубазном Оцу, да сам их сасвим оживљене могао примити у вечни живот духа.

10 То добро запамти, јест, живо у љубећем срцу задржи, и свако да задржи; тада ће се судија убрзо сасвим изгубити и место њега ће у вашем љубећем срцу једино прељубазни, свети Отац уредити Себи одвећ пријатан и најблаженији стан.

11 Разумеш ли ове речи које сам сада одвећ одано говорио?

12 Да, Адаме, разуми их дубоко у срцу љубави и суштог живота из Мене и у Мени – чуј и види и осети вечно, амин!"

13 По тој беседи Адам паде Абедаму на груди, те плакаше од превелике милине прежарке љубави јер тек сада спозна сасвим непомућено светога Оца; зато ни не могаше говорити заробљен сувише великим блаженством.

14 А и Абедам га притисну тако чврсто о груди да је свако из тог положаја морао да види и спозна – Јехова је истински Отац свих људи – и затим свако присно стаде да се тиска Њему, и цела висина убрзо се обави светлим, нежно грејућим пламеновима љубави према пресветоме Оцу.

15 И Абедам примети том чудесно свето свечаном приликом: "Адаме, гле, то је право пред-ложење на земљи за оно велико потоње или пре свега главно ложење, које ће негда по овом животу следити у Моме бескрајном царству вечнога живота.

16 Зато и остани увек код тог; то је ложење које је истинско и Мени, Оцу, једино благоугодно. – Разумите то сви, амин."

231

1 А затим се Абедам обрати Парихолију, те му рече: "Парихоли, гле, сваки честит и вредан радник увек је и путпуно вредан своје награде.

2 Ја сам истина међутим оживео твоју породицу као што си се сигурно управо сам уверио пошто те твоја жена и твојих седморо деце примише отвореним, већ бесмртним рукама када си се овамо вратио с овим Мојим сином (наиме Адамом); благодет ове награде сигурно је велика за осећање љубави оца; но ако се отац затим сам дубље упита отприлике овако: "А шта сам имам од тог што је моја породица постала бесмртном и што ме је загрлила бесмртним рукама ако ја сам по себи отуд ипак немам другого удела од једино узвишене очинске радости да знам да је моја породица бесмртна, а одмах затим осећам сопствену смртност сасвим и скроз одвећ јасно у свим својим органима и удима?" –

3 Гле, па то је сасвим ваљано питање постављено сопственом осећању; и услед тога питања, које ниси поставио ти, него само сам га Ја поставио у теби, нека се догоди и теби што се догодило твојој породици; и већ ти се догодило када те твоји примише својим рукама; и већ си учињен бесмртним тако што сам те позвао да носиш у себи Моју реч куда сам те упутио; но без обзира на све још си једне награде вредан што си одано предао Мој вољу Адаму.

4 Гле, препуштам твојој сасвим савршено слободној вољи; упитај своје срце; шта год оно пожели, то да ти одмах и буде.

5 Ако хоћеш да ти буде сунце до ногу, Ја ти кажем, заиста, мораће најхитрије да се повинује Мојој вољи.

6 Или ако хоћеш месец? – Повиноваће се Мом најмањем мигу.

7 Или ако хоћеш све звезде? – Буди сигуран, пашће као снежне пахуљице до твојих ногу.

8 Или хоћеш ли дроб земље? – Можеш Ми веровати, као силно велико змијско клупче ће се извити овамо до твојих ногу.

9 Дакле, шта год да пожелиш, нека ти и одмах, како већ рекох, буде. Амин!"

10 А Парихоли се одмах баци до ногу Абедаму и запомагаше плачући: "О прељубазни, свети Оче, Боже, Јехова! – Ако си Ти мени црву у прашини пред Тобом – већ премилостиво дао бесмртност, за шта да Те велика неразумност мога срца још замоли?

11 О пресвети, најбољи Оче, ваљда Теби вечно нећу моћи довољно захваљивати за најмањи дар Твојих светих дарова мени недостојноме, јер већ у сваком даху нас људе дарујеш Твојом бескрајном благодети, да је сви анђели никада не могу довољно хвалити, друге ствари да не спомињем.

12 А ја гадни црв прљаве прашине пред Тобом уз све то још да се осмелим озбиљно да замолим неке ствари као награду која припада мени правој ништарији, ствари које је Твој најсветији језик изговорио преда мном, или да замолим још друге нечувене ствари?

13 Не, не! Оче, пресвети оче! Пре дај да мене страшило пред Тобом растргну све змије на земљи него што ће моје срце и најмање да помисли да измоли од Тебе још више но што си ми Ти Својом бескрајном Очинском добротом већ ионако вечно у неизмерној мери давао, чега свега неизрецивог ни најмањег ни најмање нисам вредан.

14 О пресвети Оче! Да моју слабу захвалност за Твоја толико бескрајна доброчинства најмилостивије сматраш нечим и да и мени дозволиш да Те изнад свега љубим, гле, о пресвети Оче! – то је све за чим моје срце жуди! Да буде Твоја света воља!"

15 При тим Парихолијевим речим Абедам држаше руку пред очима те сакри своје сузе од отаца – но убрзо повуче своју руку с очију, узбуди се силно, па се саже доле до Парихолија, који још плакаше, подиже га брзо, па му рече следеће речи:

16 "Парихоли, ти си, како изгледа, изабрао најмање, но заиста ти кажем: то је највеће!

17 И према томе ћеш у највећој мери имати Моју љубав и твоја цела мала породица с тобом не само временски него вечно.

18 Твоје кћери ће бити лепе као јутарње звезде и твоје синове ћу украсити силом у њиховим очима да ће тако видети писмо звезда и читати њихов смисао.

19 Твоја жена ће имати део Мога срца као што ти имаш препун део Моје љубави, а Ја те вечно више нећу напуштати.

20 Тако дођите сви на Моје Очинске груди, амин."

232

1 И сместа се сви, разгорели највећом љубављу, устремише Абедаму. Он их пак све обухвати, благослови их, па их притисну о Своје груди и затим рече свима који су стајали около: "Децо, погледајте сви ви који сте овде! Овако као што већ Адам и ова породица Гартхили сада уз Моје груди дишу вечним животом у духу њихове љубави и највеће понизности, и исто као што дишу Хенох, Јаред, Ламех, Сет, Матусалах, Енос, Кенан, Махалалел, Абедам Познати, Сетлахем, Кизехел и његова браћа, Јура, Бусин, Охорион, Цуриел, Уранион, Габиел и његова браћа Ламел и Хоред, и с њима и њихове жене и дечица и деца, тако нека и сви дишу у духу љубави према Мени и свој истини из ње вечним животом.

2 Јер заиста кажем вама свима да нема ни једног који не би био позван од Мене; но ипак опет кажем вама свима: Од свих позваних убудуће нико неће доспети до Мојих груди ако не дође сам у васцелој љубави и понизности, па тада у срцу преда Мном призна да сам његов Отац.

3 Заиста кажем вама свима: ко Ме срцем не призна Оцем, и то јединим, истинским Оцем, неће доспети до Мојих груди.

4 А када зовете "Ава", тада зовите у срцу, у понизности, у љубави и у свој истини из ње; тако ћу вас услишати.

5 А ко од вас деце једнако буде звао: "Господе, Господе, Боже све правде, Боже милости, Боже љубави и свег смиловања", тога додуше нећу одбацити и оставићу му живот, али велико је питање да ли ће икада доспети овамо на место најблаженијег преслободног живота.

6 Јер Бога се не може обухватити и Господ све правде услед своје бескрајне, отворене светости никако не сме дозволити такво приближење, него једино Отац дозвољава. И Отац у Својој бескрајној љубави према Својој деци збрињава све у Себи да би сва деца могла и требала да Му се приближавају, овако савршено, и у духу још неизрециво присније но што овде видите – да би ту уз Његове Очинске груди вечно уживала у свему што год је Очево.

7 Такво што запамтите за сва времена времена̄ да једино Отац има живот и даје живот – и једино је Отац вечни живот у Богу.

8 Сам Бог није живот, него Он је само светлост Оца, Отац је једино живот у Својој светлости. Ни Господ нема живот, него живот једино припада Оцу, јер Господ је само Очева бескрајна моћ, која је својствена једино Њему вечно.

9 Ко се према томе Оцу не обрати потпуно, заиста, тај ни неће доспети Оцу; а ко не доспе Оцу, тај ће мало живота осетити у себи, јер између живота и живота постоји бескрајна разлика.

10 И камен живи зато што постоји, јер постојање и живот јесте једно те исто; зато је сав дати живот непрестана борба двају сила, од које једна тежи уништењу, а друга супротно постојању, од којих ни једна не може наћи жељено стање спокоја осим једино у Мени, Оцу.

11 И тако живи и камен – но колика ли је за вас незамислива разлика између живота камена и живота само једног прегља – а колика тек у поређењу с животом једног у љубави пресавршеног, најблаженијег, преслободног анђеоског духа!

12 Зато ће, истина, сви имати живот такође у Богу и у Господу, но једини истински, себе самог пресавршено слободно свестан живот јесте једино у Оцу, према коме сав други живот јесте чиста смрт.

13 Ово запамтите сви добро и зато се обратите Оцу ако заиста хоћете да живите.

14 Ви сви сте позвани овом Мом животу – и зато и дођите сви овамо и узмите од Мене и дајте да вас Ја изаберем како једном не би гласило: Од позваних само мало њих је изабраних.

15 Ово сви схватите дубоко у својим још веома хладним срцима, амин."

(по заласку сунца)

233

1 По тим речима се пак сунце већ сасвим сакри иза планина и према томе Сабат прође; пошто пак сва племена већ из објаве која се догодила ујутру добро знађаху да се овај пут, као и убудуће, увече више неће палити жртвене ватре и зато ни не знађаху шта им је сада чинити, да ли да остану или да се упуте домовини – тако са свих страна послаше веснике да се на висини распитају шта сада ваља чинити.

2 Како дакле споменути весници доспеше на висину и упутише се својом намером Адаму, који још лежаше Абедаму на грудима, тада их одмах упита Абедам:

3 "Децо, који је смисао ваше намере; зашто сте дошли овамо?"

4 Весници пак још не познаваху Абедама јер велики знаци их не пробудише јер су већ раније ради припреме видели како Хенох, Јаред, Кенан, Енос и Сет врше слична чуда, па према томе и њихов одговор испаде наравно веома крив и мало оштар, и гласио је овако:

5 "Шта нас питаш када ниси ни Адам ни Сет ни Енос ни један од светог реда отаца, нити смо те претходно питали пошто је ред на нас који смо послати овамо да питамо?

6 Где си се ти родио и где су те васпитавали да уопште не знаш за ред да никако не приличи и да је одвећ неумесно да у очитом присуству узвишеног праоца пресежеш њему с језиком коме није време?

7 Откуда да нас називаш децом – када по твом изгледу врло лако можемо да ти будемо праоци?

8 И онда каквог ли глупавог питања: Који је смисао наше намере и зашто смо дошли овамо? – Зар није смисао наше намере један те исти зашто смо дошли овамо? – Гле, како глупаво!

9 А такви су сада скоро већ сви млади људи да су ужасно брзоплети и уображени и не примећују да им из уста испада једна глупост за другом; зато и ти убудуће буди паметнији и држи лепо језик за зубима! – Запамти то за убудуће!"

10 По тим речима одоше даље и тражаху Адама, али га не нађоше.

11 Сви пак који су се налазили на висини у трену у себи примише заповест од Абедама да ћуте о Њему, но трагачима ипак да покажу где се Адам налази.

12 И убрзо доспеше до Сета и упиташе га где се налази праотац? И Сет им сместа показа Адама прстом.

13 Тада се зачудише силно како су могли да прођу а да не примете врло препознатљивог Адама.

14 А Сет им на то рече сасвим кратко: "Јест, децо, стварно је потребно ужасно много слепоће да то превидите и ужасно много глувоће да прећујете данашњи велики, свети звук, будећи звук. Идите дакле онамо, па ћете итекако наћи праоца свих отаца, амин!"

15 Та упута ову дванаесторицу весника толико сатера у теснац да сада стајаху као окамењени и не знађаху шта чинити.

16 А Сет још мало загрме и рече им: "Шта ви неваљалци на Сабат још стојите? – Зар вам нисам показао где је Адам?

17 Чекате да вас само тле однесе онамо? Него барем ми се склоните с очију!"

18 Када весници добише тај накнадни ударац, скочише као да их неко опече и не знађаху куда да побегну јер их захвати велик страх и превелика бојазан тако да изгубише сву храброст да се приближе строгом Адаму када их је већ благи отац Сет тако грубо примио.

19 А назад се такође не усудише без одговора и обавештења.

20 Шта сада чинити? – Један од њих рече: "Шта нам вреди да овде на једва сто корака од отаца чекамо ама баш ни за шта?

21 Или ћемо се сасвим склонити с очију отаца, или ће неко од нас отићи онамо где нас је онај човек с дугом плавом косом најпре ословио и нека га пита пошто је ионако најпре хтео знати нашу намеру шта да чинимо, па нека нам донесе одговор.

22 Уопште било би добро да оног нешта брзореког човека боље упознамо јер иза њега је сигурно скривено нешта посебно када му је Адам, коме се иначе тешко можеш приближити, толико привржен да га је чак обгрлио рукама.

23 Но ко од нас ће преузети ту горку службу?"

24 Један из људства се одмах сагласи с овим првим који вођаше реч, те рече осталима около стојећим: "Да, стварно горак посао! Не знам шта бих сада пре учинио него баш то.

25 Стварно, могли бисте да ме премлатите да будем модар као средиште неба одмах по заласку сунца, и биће ми драже него да се још једном упутим узвишеним оцима.

26 Браћо, стварно је сада чудно како се осећам. Заиста, дође ми као да сам неки шмокљан који је кажњен због неког неваљалства.

27 И с тим стањем душе да се сада приближим оцима који су на Сабат увек страшно узвишени?

28 Не, то нека сигурно буде задња мисао целог мог живота макар читаву једну вечност морао да проживим на земљи а немао ништа друго да једем осим све самих киселих јабука.

29 Што се мене тиче, ја ћу овде да сачекам да се више смркне, па ћу сасвим тихо да се изгубим, неприметно према својој домовини.

30 То је сада моја намера која је добро одабрана; но због тога ипак никоме од вас нећу да прописујем, него свако од вас нека чини како мисли да је најбоље, но ја за сада остајем при својој намери коју рекох; јест, јест, остајем чврсто при томе."

31 И трећи одмах упути реч говорнику те рече: "Заиста, друже и брате, твоја мисао може да ми се допадне зато бих и ја да учиним једнако теби, али због једног се двоумим, а то су оци, браћа и деца који су нас послали овамо и сада узалуд чекају одговор.

32 Али мислим, пошто ће се тешко неко од нас усудити да у том погледу оде горе до Адама, онда ће ипак бити још боље да останемо одани поштењу и да се правим путем необављена посла опет вратимо до својих и да им без устручавања јавимо шта нам се овде догодило; пошто сви знају за одвећ чудесну сабатну узвишеност отаца, онда се сигурно нико неће чудити и љутити што смо се вратили њима необављена посла.

33 Но ни ја као ти, брате, никоме нећу да прописујем било шта, него свакоме препуштам његово боље мишљење."

34 И сместа се јави и четврти и рече као говорећи сам са собом: "Идеје нису лоше, али прва ми изгледа ипак најбоља мада је најкиселија.

35 А и шта да се догоди ако у свој понизности још једном одемо до Адама? – Сигурно због тога никога неће лишити живота?

36 Ако сазнамо нешто од њега, онда је то сасвим ваљано и добро, а ако ништа не постигнемо, онда смо барем савршено без кривице пред онима који су нас послали овамо, јер то ће сигурно већ и дете од седам година увидети да се од Адама не може откинути одговор као са дрвета парче лабаве коре.

37 Ако некоме одговори на питање, онда је то ваљано и добро, а ако не одговори – па, онда због тога велика мати земља ипак неће скочити од изласка до заласка.

38 Онда се ваља поклонити с највећим поштовањем и ићи даље својим путем.

39 А што се коначно тиче оног младог, страног човека којег је Адам обгрлио, то он изгледа баш ни није прави тигар мада је веома сличан оном странцу којег сам јуче видео како чудновато јаше на тигру.

40 Укратко, живота нам неће стајати. Да ће сигурно мало грмнути на мене, то већ предвиђам; а даље – какво зло да ми се још догоди?

41 Ко не зна Адама већ од када је жив? Он је човек који је стално пун грмеће озбиљности, и што посебно на Сабат испољи, ако му дођеш у незгодном тренутку, то зна скоро свако од нас.

42 Према томе – знате шта – браћо и другови, ја сам потпуно спреман да узиђем и да окушам срећу; ко је са мном, сигурно га нећу спречити.

43 Али верујем да ће двојица или тројица сигурно лакше поднети ударац какав је Сетов него једино један; па хајде да још једном окушамо срећу – ко зна на шта добро ће ово изићи.

44 А већ је старо учење код нас да свако добро има своје зло, и све зло своје добро, исто као што дан без ноћи не би био дан и ноћ без дана не би била ноћ.

45 Зато хајде да не премишљамо превише, и ко има храбрости, нека пође са мном."

46 Међутим скоро сви силно почеше да се чећу иза уха и један за другим примети: "Ма, ти потпуно имаш право – али – ако – претпоставимо – ако чујемо сви, јест, сви ми, без обзира на све то што си рекао, старог Адама да изрекне клетву над нама, а знамо да је Адамов глас толико колико и сам Јеховин глас! – Како онда? – Шта онда?"

47 И сместа се опомену ранији говорник и рече веома колебљивим гласом: "Јест – јест – на то сам сасвим заборавио.

48 Да, сада ствар изгледа сасвим другачије. – Стварно, овде је тешко бити паметан!

49 Али гледајте, гледајте, ево управо два човека силазе с брега – и како ми се чини управо према нама.

50 Хајде да видимо да ли се с њима можемо негде нагодити. – Дајте само мени да иступим ако се можда плашите."

234

1 Замало после једва неколико тренутака поново рече наш главни говорник осталима с нешта сметеним гласом:

2 "Браћо и пријатељи! – Тако нам нашег порекла од Адама! Ако ме очи не варају да сматрам мачку за хумку – стварно, нека немам ни један зуб у устима, ако – јест, сада је јасно – препознајете ли? – Јест, потпуно је сада јасно – ова двојица – јесу Адам и непознати човек.

3 Сада нека нам помогне ко може и хоће! – Да побегнемо сада више нема времена, а и чини ми се тешко да би ми било могуће.

4 Баш ћемо лепо да се проведемо. – Браћо, знате шта! Бацимо се одмах на наша лица иначе ће бити велика грешка.

5 Јер Адам уопште не зна за шалу. Ако не испадне ништа друго, онда барем сасвим сигурно потпуно прогонство барем на десет година.

6 И сваки од нас нека гледа да измоли што више из груди, иначе, кажем вам, потпуно смо изгубљени.

7 Тачно, гледајте, право према нама! Већ су врло близу; паднимо!"

8 И одмах се сви бацише на земљу и почеше да вичу: "О узвишени оче Адаме, буди нама преступницима милостив и милосрдан! О узвишени праоче, поштеди нас свога гнева! О ти премоћни, нерођени, први човече земље, не изливај свој велики гнев на нас!

9 О ти сразмеро Божја, сине Јеховин, поступи милостиво с нашом бескрајно великом неразумношћу!"

10 И тако викаху даље док узвишени Абедам и Адам већ дуго стајаху код њих.

11 А у тишини Абедам упита Адама: "Чуј, како ти се свиђа ова вика?"

12 И Адам узврати: "О Оче! – Ово је велика јадиковка; ово запомагање сам ја ставио у њих.

13 Јуче пре подне још би ми било угодно, а сада бих да плачем од сажалења.

14 Ови сироти се мене боје, а ја не знам шта бих све учинио за њих од љубави.

15 О свети, прељубазни Оче, буди и овде опет милостив и пун смиловања и поправи опет једну неразумност мога срца."

16 И Абедам му рече: "Види и веруј Ми да то није задња неразумност коју си починио преда Мном и коју опет имам да поправим, јер толико си Ми направио посла с твојом слепоћом коју си сам скривио да ћу све до краја времена имати пуне руке посла да све поново доведем у изворни поредак.

17 Гле, као што ови овде гину, гину још многи овде око нас.

18 Породица Гартили нека ти послужи добрим примером; Уранион и његови потомци – како су дошли на висину? А ипак је његов дом најсветлији од Јутра.

19 Но, шта си учинио нека за тебе више не буде ни у једном рачуну, јер гле, Ја сам то примио у Мој сопствени рачун и знам итекако шта ћу због тога учинити за сва времена.

20 Али сада је још мали ред на тебе; позови по имену оног који лежи нама најближе на земљи и наложи му с добрим гласом да устане; па ћемо видети шта се може учинити, амин."

21 И одмах се Адам сагну доле до нашег главног говорника и вође, зграби му руку, па му викну у ухо:

22 "Гарбиеле, устани! и прекини с твојом празном виком!"

23 А Гарбиел рече одмах још лежећи на земљи осталима: "Браћо! Престаните да вичете, не вреди више, него устаните са мном, и свако нека се спреми на најстрожу пресуду, јер сви ви знате да ако преузвишени отац неког молитеља зграби за леву руку и наложи му да устане, онда то не значи ништа друго до: Да си отишао сместа на двадесет година далеко иза Поноћи сасвим с мојих очију.

24 О тешко нама, тешко нама! Значи није нам ни дозвољено да поведемо нашу жену и нашу драгу децу! О тешко, тешко нама свима јер сада смо изгубљени!"

25 И Адам рече на то Гарбиелу: "Гарбиеле! Ти си велик неразумник, такво има сада да престане за сва времена!

26 Не бој се! Никада више нико од свих вас неће бити протеран јер овај вама још страни човек – и ја – сада нисмо дошли до вас да вас стегнемо, него да вас све сасвим усправимо и ако би било могуће да вас савршено оживимо; зато устаните сви, амин."

27 Како пак Гарбиел чу такве речи из иначе престрогих уста Адамових, тада сместа скочи као млад јелен и не знађаше од превелике радости шта да чини; сместа загрли Адама и пољуби седам пута његове груди, а затим и сместа загрли њему још страног човека, па рече:

28 "Који год да јеси – укратко, мојој љубави која сада пређе преко својих граница ипак си вредан; када Јехова љуби чак и муве, зашто да тебе, премда мени још непознатог брата, искључим из своје љубави, која сада опште гори?"

29 И Абедам према томе такође доби седам јаких пољубаца о груди.

30 Па како изљуби обојицу, викну онима који управо устајаху: "Браћо, дођите овамо! Ах, шта управо осетих на грудима овог странца!

31 Нема речи за то! – Дођите, дођите, браћо и проверите сви како се одвећ осећаш пријатно у Његовој близини!

32 Не, браћо, пријатељи – угришћу своје срце и даћу да ме одеру ако је овај дивни странац рођен негде на земљи.

33 И таквом небеском човеку смо могли да дамо онакав одговор!

34 Зар сада нема негде неког гладног тигра да нас све поједе због тога?

35 О дођите, дођите и осетите шта је овде!"

235

1 И осталих једанаесторица се одмах дадоше до Адама, па до странца, те учинише, мада још плашљиво, шта претходно учини Гарбиел, и нађоше код странца дивно потврђеним на шта им Гарбиел скрену пажњу.

2 А пошто се кришом тако одвећ зачудише у својим срцима, то Абедам позва сместа Гарбиела до Себе и упита га, наиме говорећи:

3 "Гарбиеле, можеш ли се још сетити питања које вам поставих када доспесте на пуну висину?"

4 И Гарбиел нешта зачуђен узврати на то после кратког размишлања: "Јест, тачно, тачно, ти си нам на висини поставио једно нешта необично питање, на шта ти дадосмо један довољно необично глуп одговор.

5 Јест, јест, тачно – само не могу одмах да се сетим какво је било питање? – Нешта о намери и смислу је садржавало – само сада више не знам право да ли се намера налазила у смислу или смисао у намери.

6 Други део питања знам прилично тачно, наиме: Зашто сте дошли овамо? – Али први део питања више не могу сасвим да саставим.

7 Смисао и намера су сигурно заденути заједно; али како? То је сада за моју беду сасвим друго питање.

8 А стварно је чудно – баш пре тога о томе чак беше речи међу нама – а сада не могу да ишчупам па и да ме неко угризе најјаче за потиљак.

9 Не, па толико глуп нисам био целог мог живота! – Да ово више не могу да саставим!

10 Драги, мени још непознати пријатељу! Гле, иначе нисам толико глуп, али ранији велики страх скоро да ми је отео моје сопствено име; па ћеш ми тако опростити ако ти принуђен останем дужан првог дела питања.

11 Ти ћеш сигурно још знати питање – нећеш ли нам још једном обзнанити?

12 Можда сада нађемо пристојнији одговор но што наша бескрајна надувана неразумност нађе на висини.

13 Ако је твоја воља; али не буди због тога зловољан или да се љутиш."

14 И Абедам одмах учини по жељи Гарбиеловој и поново му постави пуно питање.

15 А сада Гарбиел и поскочи од радости само што поново имађаше питање, и одмах поново рече почев да говори: "Јест, јест, тако беше: Шта је смисао ваше намере, и зашто сте дошли овамо? –

16 Па сада, драги пријатељу, пошто си ме за то питао – ево ту је поново питање твојом милостивом помоћи; шта сада да се догоди с тим?"

17 И Абедам упути на то говорећи: "Ну, ако сада опет имаш питање, онда Ми одговори; гле, то је све шта сам хтео да знам од тебе да ли се питање још налази међу вама."

18 И Гарбиел поче да размишља и рече на то: "Јест, што се тиче другог дела питања, то смо послати на висину како бисмо добили обавештење за сав народ да ли да останемо овде током ноћи као што је иначе био обичај, или не, зато што је данас све било необично, и увече се више не пали жртва.

19 Гле то је сав узрок нашег доласка, или, то је све зашто смо дошли на висину, и ваљда ће бити и смисао наше намере.

20 А какве ће друге околности пак још можда бити са смислом у намери, гле, драги пријатељу, такво што би ми било ваљда немогуће да ти разложим. Зато ћеш ти бити тако добар да нам љубазно обзнаниш који смисао у твојој намери повезујеш?"

21 А Абедам му на то узврати: "Па онда чуј! Због чега сте дошли на висину, то си правилно одговорио, али у томе се није налазио смисао ваше намере; него налазио се у томе што је ваше срце кришом било испуњено љутњом и под плаштом другог питања хтедосте да испитате зашто је данас без вашег знања и хтења промењена свечаност Сабата. – Гле, није ли тако?

22 Пошто сам вас одмах препознао и предусретљиво питао, онда сте Ми одмах дали да препознам смисао ваше намере тако што сте Ми упутили грубе речи. – Није ли тако?

23 Хтедосте, истина, да питате да ли да останете или да кренете кући, но што се тиче смисла ваше намере, само сте хтели сасвим кришом мотрећи да се распитате па тиме да задовољите вашу тајну љутњу, па да је онда при згодној прилици истресете пред оцима, и то већ за следећи одређени дан распре (уторак), када вас оци свагда благонаклоно слушају. – Није ли тако?"

24 И Гарбиел сав забезекнут заједно са осталима и сав погођен занеме потпуно и не могаше да изусти ни реч.

25 А Абедам затим рече свима: "Следите сада за Мном и за Адамом на висину. Тамо да се најпре окрепите јелом и пићем пошто данас још ништа нисте окусили, па ћемо онда у добром расположењу да разменимо неколико добрих речи о Моме смислу у Мојој намери, амин!"

236 (2.50)

1 По том позиву се тек охрабри Гарбиел, који се веома чуђаше томе зато што не могаше схватити како је тај страни човек такво што могао знати у танчине, па због тога поче странцу да упућује следеће речи, наиме говорећи:

2 "Чуј, ти одвећ цењени пријатељу! – Ти си ми надасве загонетан човек – како можеш да читаш најскривеније у нашем срцу? Како у танчине да видиш шта се у њему збива?

3 Не, кажем ја, не, то је превише за човека мога кова.

4 Гле, ти мој сада одвећ цењени пријатељу, сада већ чврсто верујем да с тобом нису сасвим природна посла.

5 Јер прво и прво овај изузетан осећај који сам пре тога осетио на твојим грудима, а друго, сада твој још више продиран поглед пред којим није сигуран ни најскривенији кутак нашег срца, јесу најочитији доказ.

6 Додуше нећу да оспорим да дозволом свише могу постојати врло оштровиди људи, као на пример Хенох, Кенан, Јаред, Енос и Сет, који су стварно такође већ издејствовали по нешто чудесно, као данашњу муњу, под претпоставком да ниси ти такво што издејствовао, и брзо обнављање пећине Адамове, то јест ако можда ниси ти твојом руком прионуо на посао – и изненадно стишавање јучерашње олује, ако се можда такође ниси ти примио тога.

7 Јест, као што кажем, уопште не треба порицати да људи врло предани Богу Његовим милостивим допуштењем могу по нешто.

8 Али толико је извесно и потпуно истино: Моје срце до овог тренутка ипак оста сасвим поштеђено, и штавише ни преузвишени праотац није био у стању икада да погледа у ову најунутарнију бору живота.

9 Како ти то према томе можеш, заиста не умем да одгонетнем.

10 А пошто си ти то у стању ко може опстати поред тебе?

11 Ја сам сада сасвим и скроз пун великог страха пред тобом, и зато те молим да нас све ослободиш свог премилостивог позива да следимо за тобом на висину и да сигурно тамо недостојно благујемо у највећем степену незаслужену храну из зделе Адамове.

12 Јер што се тиче саблажњивог смисла наше тајне намере, то смо већ начисто с тим; а што сте тиче смисла твоје намере, то верујем да си га нама већ дао тиме што си нама свима показао докле смо сви ми били прави рђави ниткови; али за сва будућа времена више нећемо бити, нити ћемо икада више постати, у то буди сасвим сигуран; а пошто већ сада изгледа да си ти најмоћнији на висини зато што преузвишени праотац Адам изгледа да је теби лично привржен преко мере, тако нам милостиво саопшти за шта смо дошли овамо да бисмо још пре него што се сасвим изгубе зраци сутона пренели осталима жељену вест.

13 Најдражи пријатељу, само ову моју изјаву немој можда примити као безуслован захтев наше воље према твојој, а ни према вољи преузвишеног праоца Адама, него само као сасвим од срца понизну и тако обавезно скромну молбу, јер ако теби мој захтев можда није по вољи, онда ћемо сви ми пре да следимо за тобом до накрај света него да ти се икада више у било чему и најмање противимо – зато ћемо сви ми савршено да поштујемо твоју сигурно крајње моћну вољу."

14 И Абедам рече на то благоглагољивом Гарбиелу: "Чуј, Ја ти кажем да је твој језик заиста право ремекдело, јер ти говорећи заслепљујеш сам себе и пречујеш гласне захтеве свога срца, које збиља нема лош темељ. Гле, све што си сада говорио нема ни главу, ни ногу, ни руку, а ни неко тело.

15 Јер ово што си говорио није ништа друго до празан ветар с којим си хтео одагнати страх од себе.

16 Ти рече: Ко може поред Мене опстати пошто се разумем у уметност да загледам у унутарње боре живота.

17 Зато те хвата велики страх – гле, једино то дође из срца. А Ја ти кажем: Метни језик за зубе и држи га чврсто како ти језик не би још једном преварио твоје сопствено срце и убедио те да си већ препознао смисао моје намере са свима вама.

18 Гле, такво што је веома ташто, јер убрзо ћеш ти заједно са твојом браћом спознати да пуни смисао Моје намере са свима вама ни највећи и најсавршенији анђеоски дух горњег неба вечно никада неће схватити и разумети.

19 А што се тиче твоје весничке бриге, то сви сада већ савршено знају да данас, сутра и прекосутра, значи све до Дана распре, има да остану овде.

20 И тако тиме више немаш изговор да изостанеш и да не следиш Моме позиву.

21 Пошто је твој страх очито ташт и сви твоји су већ дуго ваљано збринути, па онда ћеш ваљда моћи да следиш за Мном?"

22 И Гарбиел узврати са сузама радосницама: "Да, заиста да, сада ћу следити за Тобом куда хоћеш.

23 Јер сада ми се отвори велика слутња зато што си рекао колико неистражив је смисао Твоје намере.

24 Не усуђујем се с језиком још да изговорим, али место тога се у моме срцу утолико гласније изражава љубављу, коју до сада нисам осетио, да си Ти један Отац.

25 И зато ћу следити за Тобом вечно куда хоћеш, јест, вечно, амин."

237

1 И Абедам се управи да крене и рече обраћајући се Гарбиелу: "Онда следите за Мном! Заиста вам кажем, ко следи за Мном, тај ходи правим путем и неће блудети на стази живота према животу.

2 А зар ће неко без светла ићи издуженим шумским путем у мрклој ноћи?

3 Свет је шума и човеков земаљски живот – јесте пут и време тела – јесте мркла ноћ.

4 Онај који нема светло, хоће ли погодити прави узани средњи пут, који једино само води заиста путника онамо до свете мете љубави, која је вечни живот?

5 А Ја Сâм јесам истинско поуздано светло, и Сâм јесам пут и вечни живот.

6 Ако према томе следите за Мном, онда имате светлости у великом изобиљу и занавек ће вам бити немогуће промашити прави пут пошто је светлост сам пут; а и биће вам немогуће промашити свету мету љубави, која је вечни живот, будући да су пут и светлост сâма света мета љубави, која је истински вечни живот.

7 Зато и следите сви за Мном и не питајте куда. – Јер где сам Ја, ту је свуда право место и свуда вечни живот.

8 А ако би неко узео неко светло у ноћно доба, па би га поставио час на гору, час у долину и час на разна места, хоће ли светло негде изгледати као да није на правом месту?

9 Ја вам кажем: Светлу је свуда место јер ко може да тврди и да каже: Ово или оно место не ваља за светлост дана, не ваља куда сунце дарује своје зраке?

10 Такође је и са светлошћу духа, зато нека такође нико не пита, када светлост дође на њега, да ли ваља или не ваља за њега, или да ли је достојан светлости или није.

11 Него, када дође светлост, онда нека је зграби хитро и нека допусти да му светлост служи – јер када је светлост присутна, онда је присутна да свима служи; а када се једном уклони, или када зађе, онда ће достојни ништа мање од недостојног жалећи осетити недостатак светлости.

12 И дозиваће излазак, али излазак ће се тада веома одужити; и то одужење ће свакоме за сва времена постати великим и врло тврдим каменом спотицања.

13 А тешко онима који падну за дана и не хтедну да их светлост усправи докле иста ходи међу њима.

14 Заиста вам кажем: Тешко ће устати када их ноћ сустигне.

15 А ако неко падне ноћу, није ли му опростити?

16 Јест, Ја вам кажем: Они павши ноћу пре ће се и лакше усправити када дође светлост дана но они који падне за светла дана и сувише су лењи да се сместа опет усправе како би их светлост довела до свете мете љубави.

17 Зато вам кажем још једном: Зграбите светлост вашим срцима докле је међу вама јер време светлости је кратко, а предуго време ноћи.

18 А онај који је сада зграби, тај тада и занавек њом више неће оскудевати.

19 А коначно спознајте и савршено да Ја лично јесам светлост свег живота и једини сушти вечни сам живот.

20 Ако такво што спознајете у својим срцима, онда сте већ савршено примили у вас светлост и живот.

21 А шта је светлост и живот, свети, вечни?

22 Сам Бог јесте светлост – и вечна љубав у тој светлости јесте вечни живот, и јесте Отац, о којем ти, Гарбиеле, раније изјави, када Ми даде своју задњу реч из своје велике слутње, и ваљано признаде да Ја јесам један Отац.

23 Јест, заиста вам кажем: Ја јесам једини истински Отац и ви сви Моја деца ако Ме признате својим Оцем.

24 А онај који не буде хтео да Ме призна Оцем, и то сасвим у срцу, томе ћу бити шта сам камену, наиме вечно судећи Бог и Творац.

25 Моја сила, моћ и власт јесте без краја; тако говори Бог за Себе, ко ће да се противи Мени?

26 Али Отац се припија деци и скрива од њихових плашљивих очију свемоћнога Бога да би Га сви обузели у својим срцима и следили за Његовим Очинским позивом.

27 Гле, Ја Сам јесам Отац и зовем вас да следите за Мном.

28 Зато не оклевајте, дечице Моја, и следите за Мном јер Ја сам свих вас свети и прељубазни Отац.

29 Чујте и следите за Мном, амин, амин, амин."

238

1 А како Абедам сврши ту беседу, тада сместа Гарбиел и сви остали падоше на своја лица, и то близу ногу Абедамових.

2 А Гарбиел, чим се мало опорави, поче сместа упућивати браћи и друговима беседу врло вредну пажње, то тако да Адам сам говорећи даде велико сведочанство тој беседи и похвали беседника овако:

3 "Гарбиеле! Већ сам чуо многе беседе од људских језика, али такве речи тешко да су икад доспеле до мојих ушију од једног непробуђеног.

4 Радуј се јер Абедам је већ превелико учинио на теби; шта ли те све очекује када се твоје срце сасвим сједини с Њим у чистој љубави?"

5 Тако рече Адам Гарбиелу када овај сврши своју беседу; а беседа Гарбиелова је гласила овако:

6 "Другови, браћо! Јесте ли чули, јесте ли схватили?

7 Ко је кадар такве речи да упути нашим ушима и срцима?

8 Или да ли је почев од праоца све до наше дечице која су још неспособна да говоре ико чуо такве речи?

9 Није, није нико – морате сви рећи јер то нису речи потекле од људске мудрости – а ни од једног најсавршенијег анђеоског духа.

10 Јер где је у целој бесконачности кроз све вечности свих вечности створено биће које би узмогло да из себе произнесе такве речи?

11 Другови и браћо, размислите, размислите! – Ко ће бити, јест, Ко мора бити, мора нужно вечно бити Који каже од Себе, јест, сасвим савршено од Себе: Ја сам светлост, пут и света мета? – Јест, једини вечни сушти сам живот!

12 Другови, браћо! – Можда још не примећујете Ко је странац?

13 О, онда мора да сте слепи више но средња тачка земље око најмрклије поноћи и глувљи од најтврђег камена на најдубљем дну мора.

14 Заиста истина, ако би неко од нас чврсто као од себе хтео да изговори такве речи, сада сам прејасно убеђен, његов језик не би ни такнуо другу реч, а већ од таквог хулника не би остало ни најмањег трага.

15 Јест, ако би велика земља такво што хтела, ако би имала језик негде у неким прешироким устима – заиста, већ прва помисао рећи такво што о себи, већ би је занавек уништила.

16 Јест, велико сунце не би прошло ни за длаку боље.

17 Да ли можете да схватите? – Ако не можете, онда нека се само један или други усуди да такво што помисли о себи кришом, јест, да замисли себе као најсветији, јест, као најсветији сушти вечни живот свег живота, светлост васколике светлости, пут свих путева и света крајна мета свих ствари – јест, нека изволи неко да замисли себе највишом силом свих сила, највишом моћи свих моћи и највишом влашћу свих власти, и нека опстане при томе ако може.

18 Још никада нисам био пророк, али сада јесам један и предвиђам највећом могућом сигурноћу и најпотпунијим убеђењем да ако би рекао: "ја сам највиша власт свих власти", сместа више никада не би могао да покида најтананије ткање паука.

19 И ако би хтео да каже: "ја сам највиша моћ свих моћи", сместа би га честица прашине притисла о тло занавек.

20 И ако би хтео да каже: "ја сам највиша сила свих сила", сместа би му мушица сломила све његове кости и изела његове мишиће.

21 И ако би хтео да каже: "ја сам свето крајно одредиште свих ствари", одмах би га прогутао најбескрајнији бездан свих вечности у огањ вечног уништења.

22 И ако би хтео да каже: "ја сам пут свих путева", сместа би га изела земља у огњу свога гнева.

23 И ако би хтео да каже: "ја сам светлост свих светлости", сместа би га окружио најмрклији мрак.

24 И ако би коначно хтео да каже: "ја сам пресвети сушти вечни сам живот свег живота" – ко ће измерити највећу брзину најкраћег трена у којем би га таква реч разорила у самом његовом унутарњем животу и за вечно га уништила тако потпуно као да никада није постојао.

25 О другови и браћо, пошто сада разумемо такво и сада сигурно са свим рукама и ногама чак ваљано схватамо и видимо странца, Који све то изрече о Себи пред нашим очима и ушима, да сасвим ваљано сачуван моћно и снажно стоји пред нама и чујемо Га како нас све дозива Себи као што истински, јест, једино истински Отац дозива себи своју децу и наше срце у нама гласно виче и каже: Јест, једино Ти си један истински Отац, и тешко ономе који би на себи с тим најсветијим именом срамно чинио светогрђе и допушта да га зову "оцем"! – Ко и Шта и Откуд је према томе тај странац?

26 Гледајте, бескрајна небеса пуна светлећих чуда и земљу пуну чуда и наше срце, највеће чудо, вичу и кажу нама сада прегласно: Јехова, Бог, вечни Творац свих ствари, свети Отац – борави код Своје деце на земљи!

27 Браћо, разумете ли сада то!?"

28 По тој беседи Гарбиеловој Абедам наложи свима да се поново дигну са земље, па им рече: "Децо, сада је време да сви пођете за Мном на висину да бих вам у присуству свих отаца нутрински показао други смисао Моје намере с вама.

29 Јер гледајте, земља је велико поље на коме расте много траве сваке врсте, много жбуња сваке врсте, и много дрвећа сваке врсте; и на земљи миле безбројни инсекти и све шуме су пуне животиња сваке врсте и воде су пуне и ваздух је пун.

30 Ко пази на све то? У чијем срцу је поредак свега тога? А ипак је срце из тог поретка.

31 Зато пођите за Мном да бисте тамо разоткривено сазнали други смисао Моје намере с вама, амин."

239

1 И сместа се сви дигоше пуни највећег страхопоштовања и пођоше за Абедамом и Адамом дрхтећи целим телом, делом од превелике милине, делом опет од великог страха пред светошћу, моћу, сили и власти Божјој, а делом и принуђени љубављу која се све више јављала у њиховим срцима према светоме Оцу – на већ познату висину.

2 А један брат Гарбиелов иђаше за њим и рече сасвим тихо Гарбиелу: "Чуј, брате! Када сада погледам ово небо посуто овако превеликим бројем звезда и сви ми сада већ знамо од Сета, Еноса, а и врло јасно од Хеноха, да су те звезде сама несхватљиво превелика светлећа земаљска тела – брате! и када ми мисао осветлујући каже: "Беседиеле! гле, тамо напред иде Творац свих тих чуда без броја и великих без мере, свемоћно Пресвети! – Једна света мисао од Њега, и бескрајни простор ће одмах бити празан, сахрањен у своју сопствену вечно бескрајну ноћ – и опет једна света мисао од Њега, Који иде напред, и нове предивне творевине ће засијати кроз велику бесконачност! – О брате! Какав ли неизрецив осећај обузима моје срце!

3 Јесте да си раније рекао да ли још не примећујемо ко је странац.

4 О, кажем ти да сам већ при Његовом првом доласку приметио, и би ми јасно да иза Њега мора да је скривено нешта неизрециво јер то ми објавише Његове очи и Његова уста пре него што је нама упутио пресвету реч.

5 Или да ли си икада видео такве очи и таква уста?

6 Какво само достојанство, каква светост, каква сила, моћ и власт се изражавају најјасније! И ко се неће одмах разлити од милине када Он неког погледа у близини, и колико је одвећ прељубазно привлачно Његово лице на малој удаљености.

7 А удаљиш ли се од Њега све даље, онда пак Његово лице и буде све светије и озбиљније и непрестано добија на нечему што је неописиво.

8 Уопште не знам да ли Његово лице изазива у срцу више свето, највеће страхопоштовање или више најдубље кајање и најјачу чежњу да Му се опет све више и више приближиш, јест, да је могуће с Њим сасвим да се сјединиш.

9 И дођеш ли Му онда све ближе, како ли се само брзо изгуби сав осећај даљине! и једна света љубав коју раније никада ниси осетио почиње да надахњује срце на његовом месту да се на њему живот и уништење подједнако бескрајно блажено изражавају.

10 О брате, сада те питам, који си много мудрији од мене, зар ниси и ти такво нашао?

11 Пошто си ми већ много тога рекао, нећеш ли сада и да ми обзнаниш у којој мери могу да верујем своме осећају, или у којој мери је можда ипак помешан с грешком? – ако нешта знаш, онда ми одмах обзнани."

12 И Гарбиел рече своме брату Беседиелу: "О брате! веруј своме осећају; али и веруј да такво не тече из тебе свето у твоје срце, него из Оног Који нас води тамо напред према светој висини; јест, брате Беседиеле, према висини која није висина земље само, него бескрајно много више – висина унутарњег вечног живота из Њега – такво слутим.

13 О брате и браћо, проширите своја срца и избаците напоље све непотребне земаљске којештарије како би у истом било што пространије и слободније да бисте примили сва велика блага која су већ над нама обилно расута и која ће се сасвим сигурно још више расути над нама.

14 Али остави, најдражи брате, за сада своје велике мисли, јер заиста истина, чини ми се да ово бескрајно велико јесте и бескрајно свето за наша још непометена срца.

15 А ако је неко од свих нас у своме срцу упошљен нечим, или хоће да буде, нека га очисти најделатније истинским покајањем и љубаву према Ономе Који нас води.

16 Јер гледајте, сви смо близу мете; оци већ сви падају на своја лица при погледу Оног Који нас води.

17 О гледајте, гледајте, како их све сада оптиче света светлост – како је сада засијала висина.

18 О браћо, плачите и молите се јер свето, свето, свето је овде!

19 О моје сирото грешно срце – хоћеш ли поднети предстојеће откривење – светлост вечнога Бога, светога Оца?"

240

1 А као што Гарбиел и Беседиел путем међу собом разговараху, тако разговараху и сви остали, и тако сви скупа вођени Мноме приспеше ваљано припремљеног и дубоко окрепљеног одвећ преданог срца на пуну висину.

2 А како ту приспеше, то Абедам наложи свим оцима да се сместа опет усправе и да приме ову дванаесторицу коју Он и Адам лично доведоше на висину.

3 А чим оци чуше такву жељу од Абедама, одмах и сви оци, жене и деца пружише своје руке према дванаесторици; и тако их најсрдачније примише.

4 Само се Сет не усуди ближе јер се сада плашио оних на које је раније онако мало грубо грмнуо.

5 Адам пак сместа позва Сета себи и упита га, наиме говорећи: "Авељ-Сете, зашто остајеш по страни када све што дише на овој висини следи глас пресветога Оца?

6 Или да ти се нису укрутиле руке када их не пружи према онима које свети Отац Абедам Сам доведе овамо? – Или да ниси можда пречуо Његов позив?"

7 А Сет сместа паде доле пред Адама и Абедама и рече преклињући: "О опростите мени несмотреном неразумнику! – Шта сам учинио."

8 Ту му сместа Абедам паде у реч и рече: "То сам Ја учинио, и према томе беше право и ваљано учињено.

9 Али твоја бојазан је сада ташта, услед које се ти не усуди да примиш ове које сам Ја лично довео овамо, па сам вас све призвао и свима показао шта да учине.

10 Остави према томе своју неразумну бојазан по страни и следи за примером свих осталих, тако ћеш ослободити своје срце и држати подаље било којем прекору своје сопствене савести, и то тим пре пошто преда Мном стојиш као човек слободан сваког греха. – Разуми и поступи по томе, амин."

11 И Сет се сместа усправи и одмах такође пружи своје руке прељубазно према дванаесторици да их прихвати.

12 А када они приметише да и раније расрђени отац Сет пружи своје руке према њима, тада скоро сви падоше до његових ногу и замолише га да им опрости зато што су раније мислили да су му сигурно својом непромишљеном неразумношћу дали прилику да је због тога морао да се љути.

13 А Сет због саме захваћености љубави не узможе ни реч да превали преко својих усана; но шта његов језик за мало времена не узможе да учини, то утолико радније показаше његове руке и прса пошто најмарљивије подигну соственим рукама једног за другим са тла, знацима га усправи у срцу, па притисну о своја прса.

14 Како тим начином делатно показа како се заправо никако и нипошто није наљутио, него да је оно што је раније учинио на њима сигурно само учинио из унутарњег вишег порива ради њихове вечне добробити, али при томе ипак примети да дванаесторица његове знаке не разуму сасвим, тако се сместа обрати Абедаму и показа Му на језик и на његова прса.

15 Јер Сет имађаше од рођења грешку да често дуже време не могаше превалити реч преко својих усана када велики афекти овладаше његовом душом.

16 И сместа Абедам такну Сетова уста и прса и рече му: "Сете, Ја ти кажем, отвори своја уста и вечно да ти твој језик више никада не отказује послушност – и тако пусти сада своме срцу на вољу, амин."

17 И сместа се из Сета изли читава струја најдивнијих речи, које глашаху овако:

18 "О децо, о децо љубави светога Оца! Да нисам раније из једног врло правог светог унутарњег нагона с гласним јаче звучећим речима морао да вас одбијем од свога срца, које вас љуби преко мере, заиста, пријатељи моји, моје срце би вас прогутало од прежарке љубави.

19 Децо, пријатељи! Но када побегосте сви од моје речи која вас упути Адаму оцу тако брзо и тако одмах доле са свете висине, тада ме заболе за вас моју децу и пријатеље зато што куда вас моја реч сасвим озбиљно упути не хтедносте се обазрети и питати тамо Адама ради чега се већ трудно и бојажљиво попесте горе на брежуљак.

20 И гле, све докле драги, свети Отац праћен Адамом још не достиже ваше људство, толико дуго сам и стрепео, јест, одвећ стрепео у љубећем срцу за вас, моје пријатеље и децу.

21 Но како замало видех да све вас свети Отац тако љубазно грли и притиска о Своје груди, тада ми одједном притискајући камен тежак као земља паде с мога још болнога срца што вас децу врло тужно видех да бежите од мене, свога љубећег оца.

22 Но сада хајде да све заборавимо, свети Отац тако хтеде да буде, зато да и вечно буде Њему хвала и најчистија љубав коју су икако способна наша срца.

23 А сада децо и пријатељи, како сада примећујем, још се нисте данас укрепили јелом и пићем; зато дођите овамо уз корпе и једите и пијте шта год нађете у њима јер све је благословио свети Отац.

24 О дођите, о дођите и благујте ту храну ка вечном животу."

25 И сместа им и Абедам наложи да следе за Сетом и да учине шта им Сет предложи.

26 И они одоше за Сетом до корпе Адамове, те сви расположено из ње јеђаху и пијаху.

241

1 А када сада дванаесторица усташе од корпи, након што се довољно наситише и укрепише, одоше сместа до Абедама, до Адама и Сета и захвалише најсрдачније за тако велику милост, како рекоше, зато што су чак уз Адамову корпу за намирнице смели да се насите тако најукуснијим јелима.

2 И Гарбиел затим рече осталима гласно: "Браћо! Верујем да скоро сви имамо непце; а ако сте осетили као што ја осетих својим непцем, онда сви скупа са мном морате да се сложите и да кажете:

3 Онолико колико знамо иначе само јалово тле земље, то не рађа такве плодове, чији дивни облик, прво и прво, већ толико много надмашује све до сада виђено као светлост сунца слабу светлост месеца када почиње да сија или коначно опет престане да сија.

4 А што се тиче миомириса и сласти, за то цела земља по моме мнењу више нема никакву упоредиву слику која одговара. Једино ако бих смео да упоредим смисао речи Онога Који је сада међу нама (најсветији прељубазни Отац!) са смислом мог празног блебетања, и та разлика је бескрајна, и за сваки створени језик је вечно неизрецива.

5 Према овоме просудив, драга браћо и пријатељи, ови плодови сигурно имају сасвим несхватљиво веће порекло од онаквог каквог га сви ми сада већ одвећ добро познајемо уобичајеним.

6 А пошто се такво никако не може порећи, шта онда следи као вечни законити део за нас?

7 Погледајте овамо на мене; ово срце које бије у мојим грудима хоћу за то да разгорим највећом могућом љубављу као вечну жртву захвалницу највишем Даватељу таквих дарова и колико ми год буде могуће изводљиво да светога Оца славим и хвалим из дана у дан, час за часом и све тренутке за тренуцима.

8 Јер преслатки беху ови плодови и предиван њихов укус; зато ћемо да славимо и хвалимо светога Оца целог нашег живота јер Он је одвећ добар и пун је највише љубави, милости и смиловања, и такво траје код Њега вечно, зато да је вечно узвишено слављено и хваљено Његово свето име, амин!"

9 И сви се сложише говорећи: "Јест, вечно одвећ да је слављено и над свим хваљено пресвето име нашег великог светог Оца, амин."

10 Тада се тек бацише пред Абедама и слављаху и хваљаху Га преко сваке мере из саме суштине својих срца.

11 Узвишени Абедам им пак одмах наложи да се дигну; па пошто се мало помало сви усправише, рече им:

12 "Децо! Неки отац ће се сигурно врло много обрадовати захвалној деци и деци која своја срца све више и више пуне истинском дечјом љубављу према оцу.

13 Али како вам се чини овакав случај: Ако неки отац детету да малу, зрелу јабуку, а дете због тог дара сместа буде тако дирнуто и стане без престанка да хвали оца дан и ноћ. А и да добри отац хоће да смири дете, а оно без обзира хоће оца без даха све даље да хвали све док уопште има нека гласа, па тек потпуном неспособношћу престане с хвалом. Дакле, шта вам се чини у том случају?

14 Како ће добром оцу бити тешко око срца код неког следећег дара ако већ унапред види каквој муци захваљивања ће опет изложити своје драго дете.

15 А како ли ће га тек заболети срце када помисли да своме детету пружи већи дар када већ тако ситан дар скоро уби дете због саме захвалности?

16 И ако дете временом стварно добије већи дар, да ли ће бити кадро да честито захвали ако се већ раније за једва приметну ситницу исцрпело захваљујући?

17 Ако Ми сада за једно крило кормарца које сам вам пружио и за длачицу на вашем телу захваљујете с вама највећом могућом љубављу, јест, вечно хоћете да захваљујете – онда бих пак од вас потом хтео да сазнам како и колико ћете Ми захваљивати ако бих све вас даровао највећим добром, које је најблаженији и најмилији вечни живот?

18 Или ако Ми већ за један орах хоћете принети целу земљу, месец, сунце и све звезде, шта ћете Ми тек потом пружити за дар који се састоји од целе једне земље?

19 Гледајте зато, Моја надасве драга децо, тако и захвалност мора бити права захвалност будући да је љубазна потврда оног што је неко примио.

20 А ако неко захваљује за сламку као за кедар, онда је тај или неразумник, или он из свога срца издаје лажну потврду о нечему што никада није примио.

21 Зато и ви да прекинете с вашом хвалом и зато боље приправите своја срца за пријем из Моје руке оног што је бескрајно узвишеније над свим овим плодовима.

22 Идите пак најпре у своја срца и разгледајте се ту мало; а шта будете нашли, то ми затим сви једногласно обзнаните, амин!"

242

1 По тој беседи Абедамовој дванаесторица по упуту Хеноховом одступише неколико корака назад. Хенох, остав код њих, пропрати их духовно у њихова срца и показа кратким говором шта значи разгледати се у сопственом срцу те опазити шта је у срцу или се догађа. А беседа је гласила овако:

2 "Чујте, драга браћо! Пресвети прељубазни Отац Абедам Јехова Емануел Ава рече вама након што је довољно саслушао вашу детињу хвалу:

3 "Разгледајте се у срцу и шта нађете у њему, то Ми обзнаните верно!" Такав беше смисао пресвете беседе.

4 Такође је пак најсветији Отац врло добро видео да нећете схватити тај смисао. Зато ми Он кришом у срцу даде налог да вас пропратим у ваше срце, а и у скривен смисао тих Његових задњих речи које на послетку упути свима вама.

5 Томе се истина мало чудите; али сви ви врло брзо ћете увидети како није баш тако лако сместа усмерити своје очи у своје сопствено срце, па затим савршено га погледати.

6 Јер пазите, до сада код свих вас првенствено разум ваше главе беше светиљка вашој души. Но вечно живи дух, који пребива у срцу душе, и који је једина истинска унутарња жива светлост живота, тај код вас још никада није пробуђен.

7 А ако он није пробуђен, онда је и узалуд погледати у своје срце; јер где нема светлости, шта ли да се види? Или зар може неко при најмрклијој ноћи видети само педаљ испред себе?

8 А исто је утолико више с духовним гледањем у сопственом срцу, где нико не може видети ништа ако пре није живо пробуђен његов дух.

9 Но, питаћете сада, како и чиме ли да се пробуди дух?

10 Гледајте, управо зато сам добио налог да вас спроведем овамо. А пошто смо већ довде сретно стигли, онда ћемо уз помоћ Оног који нама свима даде тај свети налог – и доспети онамо куда сви ми морамо доспети по надасве најбољој и најсавршенијој, пресветој вољи Онога који нама свима даде тај налог.

11 А овакав је пут, и то је једино средство буђења духа, да се сви ви у срцу, то значи у најсавршенијој љубави обратите најсветијем Оцу пуни поверења и пуни праве некористољубиве оданости.

12 А како приметите да у својим срцима бива све жаркије и жаркије, онда обратите пажњу на своје срце јер онда је већ дошло време запаљења и светлости. Па када се сва ваша срца разгору према Богу, најсветијем прељубазном Оцу, онда погледајте у себе, па ћете угледати чуда вечног живота у себи.

13 Али ово запамтите итекако још уз то: нипошто немојте можда само ради тога почети да љубите најсветијега Оца јер најсветији Отац хоће да буде љубљен Себе Самога ради, и нека ваша љубав не буде таква као да ће трајата само од данас до сутра јер са љубављу која траје само временски није задовољна штавише ни слаба жена, а камоли вечни Бог.

14 А живот ће бити такав каква јесте љубав; уколико је љубав временска, биће и живот пролазан попут такве љубави, која је једини услов живота; у таквој љубави пак нема живота.

15 А ако је љубав уобличена за вечно, онда је и живот једнак њој; гледајте, таква вечна љубав јесте тек светло буђење вечног духа, који није ништа друго до чиста љубав.

16 Сада знате све. Чините потом, тако ћете итекако добро и скоро узмоћи себе разгледати унутра, амин."

17 И Беседиел сместа зграби руку Хенохову и рече му: "Мој одвећ драги брате! Којим изливима мога срца да ти сада захвалим на овој толико предивној услузи коју си учинио нашим најпотребитијим срцима?

18 Гле, по тој тачки био сам барем за себе све до овог тренутка слеп – јер, као што си барем на мени врло тачно погодио, до сада сам једино настојао да образујем разум и зато сам гледао да рашчланим све на шта наиђох, пошто сам помишљао:

19 Божје савршенство разликује се од нашег несавршенства једино само по најсавршенијем разуму и зато се једино само образовањем свог разума можемо приближити Богу.

20 Да онда услед тог одвећ погрешног узрока никада нисам обратио пажњу на своје срце, не морам овде да ти потврдим празним речима пошто си већ ионако врло тачно видео како стоји с нашим срцем.

21 А колико сасвим неразуман и чисто узалуд беше тај често грозан труд, тек сада увиђам – јер какве ли користи мртвоме сва бескрајна наука?

22 За хиљаду шупљих удисаја ноћ би била неизрециво пута боља. А живоме није потребна наука.

23 Или чему да служи светлост мртвослепом? И чему живом, чији је дух сам најсветлија светлост?

24 Гле, брате, такво што ми раније беше страно. А будући да си ти сада милошћу најсветијега Оца куцнуо о моје груди, тако се у мени одмах јави срце и рече:

25 Љубав, љубав, љубав јесте велика реч свег бивања. Ако њу имаш за вечно у Богу, онда и имаш сав живот у Богу и из Бога – и све што је живота.

26 А ако њу немаш, онда немаш ништа осим чисте смрти у себи. –

27 О брате, гле, сада се смрт растави од мене! Учинио си ми тако Велико и сигурно свима нама што нам откри главни извор наше смрти.

28 Које захвалности си зато достојан од свих нас?

29 Но ја већ знам Коме припада сва хвала. Зато дај ми да сад пожурим до најсветијег Оца!"

30 А Хенох му узврати: "Стрпи се само мало времена докле и други постану као ти, а ти потпуно светли у своме срцу, амин."

243

1 Но одмах и Гарбиел приступи Хеноху и хтедне више из глагољивости него из истинске унутарње потребе разменити неколико речи с Хенохом.

2 Хенох га пак предухитри те му рече: "Гарбиеле, чуј, Господ и нас свих најљубазнији Отац ти поручује да сада ћутиш ако и ти хоћеш да се пробудиш.

3 Или да ли сам вам светом упутом Оног који ходи међу нама препоручио и веселу покретљивост језика као средство буђења?

4 Кажем ти обрати пажњу на оно што ти је речено, тако ћеш наћи пут у сопствено срце; но никада вештином свога језика, који ће ти пре запречити пут у вечни живот но што ће ти отворити.

5 Гле, до сада си био први, или пре си умишљао да си четовођа међу својом браћом; но такво што пред Господом све светости, љубави, благости и стрпљења нема ни најмању вредност, него једино љубазно, покајничко, скрушено срце.

6 Јер све што се истиче на свету, то код Бога стоји у позадини; а ако је неко овде сасвим незапажен, задњи житељ ове земље, тај је зато најугледнији код Бога.

7 Но ипак да се свако чува да не буде из себичности задњи, него само зато да тако утолико више у таквој тихој повучености љуби прељубазнога Оца и да му срце утолико више чезне да се врати у вечну отаџбину, где пресвети Отац непрестано пребива као Бог све моћи, силе, власти и снаге.

8 Ако ти, драги брате Гарбиеле, такво ниси знао, онда сада запамти како би и ти имао удела у скорашњем пробуђењу.

9 Јер нећеш се моћи приближити најсветијем и најљубазнијем Оцу све докле сасвим не разгледаш своје срце.

10 А ти знаш колико и ја која је разлика између зрелог плода и плода на силу узрелог; а гледајте сви да можда не будете убројани у плодове узрелих на силу.

11 Додуше света је истина да велики свети Сазреватељ борави међу нама, учи и води нас, но ко дође к Њему с незрелим срцем, тога ће оставити све до пуне зрелости срца; па када се једном она деси, онда више неће бити далека ни зрелост духа.

12 Али није довољно да се неко пробуди само за годину, дан и час; него онај који се пробуди, тај се пробуди за читаву вечност.

13 Но у језику не пребива дух, него само у срцу; а онај који има пробуђен језик, тај због тога још нема пробуђена духа у срцу, јер језик је део главе и јесте његова нога и рука.

14 А када се пробуди дух, онда језик главе радије хоће да мирује место бескорисно да се креће јер тек тада разум главе, као природна светлост душе, угледа унутра која је бескрајна разлика између језика духа и језика тела.

15 Зато и ти, драги брате Гарбиеле, учини по упуту најсветијег Оца и ћути језиком, али зато буди утолико више благоглагољив у своме срцу ради буђења свога духа – и ради сигурног задобијања вечнога живота – зато тако. – Разуми и ваљано обрати пажњу, амин."

16 Чув пак Гарбиел ту беседу, побоја се за своје срце па не знађаше шта му је чинити, зато стаде код себе размишљати; како пак размишљаше све више и више, поста све светлије у његовом срцу, тако да због тога ућута, те посматраше све даље како се једна светлост за другом поче узносити из дубине срца и како се његово срце поче ширити до величине света. У средини тог света, који му се учини већ бескрајно великим, виде постављен висок жртвеник и како на жртвенику стоји снажан младић оденут белим хаљинама.

17 И младић погледа навише к небу из којег се на њега изли бескрајно јака светлост. Из светлости звучаше као гласне речи:

18 "Гарбиеле, Гарбиеле, погледај знаке своје руке на страни срца и напиши тим знацима речи на камене плоче и научи и своју браћу да учине такво."

19 И младић постаде мужем и погледа руку и нађе двадесет пет знакова на њој – и нађе и њихова имена и њихов источник и њихово унутарње значење.

20 Такође и сви остали приметише сличне знакове у себи.

21 Хенох, пак, доби налог да их пробуди након што сви проведоше око сат и по разгледајући себе унутра.

22 Хенох их и пробуди и спроведе их с великом љубазношћу до Абедама.

244

1 Како поново приступише до Абедама и принесоше Му хвалу и најсрдачнију захвалност, тада Абедам сместа упита једног из дванаесторице, који се зваше Вратах, наиме говорећи:

2 "Ну, драги Мој Враташе, реци ми кратко, шта си видео у своме срцу и шта све разабрао?"

3 И Вратах, од саме превелике понизности дрхтећи целим бићем тела и душе, рече после кратког времена које му је било потребно да се опорави:

4 "О Ти вечни, свети, бескрајно моћни, јаки, снажни, силни, благи, нежни, најстрпљивији, најузвишенији, најмудрији, најмилостивији, свег смиловања и љубави препуни Оче и Боже и Творче свих ствари, зар ће бити потребно рећи језиком Теби што Теби сигурно већ од вечности бејаше јасније и видљивије но мени сунце на најсветлијем и најчистијем дану?"

5 И Абедам му узврати: "А како можеш да ме питаш за такво?

6 Зар нисам затражио такво од тебе? – А ако знаш да сам оно што си видео и чуо већ од вечности прејасно предвидео, како ти је сада могло промаћи да сам и такво морао да предвидим од вечности шта те сада упитах мада Ми је пресветло и прејасно до бескраја шта си у себи видео и чуо?

7 А пошто такво барем сада мораш увидети, онда не питај даље, него одговори на питање тако као да Ја не знам за то што те питам – јер итекако добро знам због чега те питам, у то можеш бити сасвим сигуран; и зашто ћеш Ми дати одговор, који ми је итекако познат још од вечности, и то такође знам.

8 Али, без обзира на то, хоћу да Ми одговориш када те питам баш онако као да не знам шта ћеш Ми одговорити.

9 А такво запамтите сви ви, и ко год од вас буде упитан, нека одговори тако.

10 А ја са вама нећу да говорим као с камењем, него као Отац са својом живом и речи способном децом.

11 Па тако ти, Враташе, само одговори на Моје раније питање, амин."

12 И одмах се Вратах прибра и сав с осећањем захвалности у своме срцу стаде обзнањивати шта је видео у своме срцу.

13 Овако су гласиле речи виђења Вратаховог, наиме:

14 "О Ти Којега име се мој језик једва још усуђује да изговори – онако како Ти хоћеш, ту свака воља мора одступити, а као прва моја.

15 Видео сам јаку светлост како настаје у срцу; сијала је више од сунца у његовој блиставој средини; и пошто приметих такву светлост у себи, тада поста мрачно ван мене на земљи, то тако да више не могах ништа разликовати.

16 А та светлост се размножаваше све више и више и поста на послетку тако силном да мене самог поче просветљавати тако силно у свим мојим деловима да сам сâм себи изгледао на мојој спољној кожи као да ме светлост сунца оптиче па затим да та светлост моје коже обасјава велик део земље.

17 А када светлост паде на земљу, тада све ствари изгледаху другачије но иначе очима тела.

18 Тако на пример видех листић дрвета којег ми један лак дашак ваздуха звечећи дивно управо донесе на десну руку са најнеобичнијим знацима исписан; и ти знаци ме изненадише тако да листић ставих на своју леву руку како бих га дуже могао посматрати.

19 Но, како га овако посматрах, тада одједном запазих да листић, хтео бих да кажем, имађаше исте знаке које ту у исто време открих на својој руци; једино што су се на мојој руци баш само двадесет и пет таквих знакова налазили појединачно за себе, док се исти знаци у разноразном здружењу на листићу понављаху више пута.

20 И листић затим постајаше све већи и учини ми се да се шири преко целе земље.

21 Како се све више ширио, тако се и скупине знакова размножаваху толико много да би било чисто немогуће још прегледати само најмањи део бескрајних редова и скупина.

22 А што се све више удубљавах у своју толико предивно пречудесну слику, гле, тада се одједном угаси ова небеска светлост у мени; листић неста са светлошћу и с дивним звуцима ваздуха – и Хенохов глас нас затим позва овамо до Тебе, о пресвети Оче.

23 То је све шта сам видео по Твојој пресветој вољи и Твојим премилостивим допуштењем; једино Теби због тога сва хвала, сва част, сва захвалност, сва слава, све узношење, сва љубав и све обожавање вечно, амин."

24 И Абедам на то похвали његову оданост, па му рече: "Гле, драги Враташе, шта си видео, јесте царство Моје милости на земљи.

25 Ја не могу стално остати овако код вас као што Ме сада видите; а и никоме не би користило за вечни живот да и останем и да могу да останем.

26 Али знаке као што сте ти и сва твоја браћа видели, оставићу вам, посредством којих ћете сваку реч, помоћу Мога духа, коју Моја уста упутише сада свима вама – моћи да забележите чак за касне потомке; и Ја ћу ту у таквој забележеној речи свагда бити међу вама свето, милостиво, снажно и моћно!

27 А како те знаке треба водити, то ће вас учити Мој дух преко Гарбиела, амин."

245

1 Пошто је, дакле, Вратах испунио вољу Абедамову а Абедам му одвећ утешно ресветлио његово унутарње виђење, па пошто је Вратах захвалио Абедаму из најдубље сржи свога срца, тада Абедам сместа позва другог из дванаесторице који се зваше Зехел, позва по имену и упита га истим речима, наиме говорећи:

2 "Зехеле, реци Ми и ти шта си видео и чуо у своме срцу?"

3 А Зехела као да погоди муња када чу да му се постави питање да одговори, и из тог разлога не мога да превали реч преко усана, и то тим више што већ од рођења имађаше мало тешко савитљив језик. Али не можда случајно као што се сада каже и верује на одвећ најслепљи неразумни начин, него зато да се преко његовог тешког језика веома прослави Моје име.

4 Пошто према томе сироти Зехел упркос свем хтењу и свем напору ништа не могаше испољити, и зато силно поче да зебе и да се боји, тада Абедам приступи до њега и рече готово питајући га:

5 "Зехеле, како то да ти са својом браћом можеш да говориш без такве бојазни и страха, који те у поређењу са Мном уопште не љубе?

6 Гле, Моја љубав према теби и вама свима јесте тако велика да се из ње разгору бескрајна пространства стварања испуњена безбројним сунцима и сучевим областима; а ипак су сва та сунца само најмање искрице Моје љубави према вама; а ти се од самог страха не усуђујеш да Ми даш захтеван одговор; откуд то?

7 Реци Ми у срцу да ли те је икада брат ударио по устима ако си му одговорио на питање?

8 Гле, ти то поричеш у своме срцу.

9 А пошто те већ твој брат никада није ударио мада је једнако теби слаб човек, тим мање ћу те ударити Ја који сам свемоћни вечни Бог и твој истински, свети, прељубазни Отац лично.

10 Зато обуздај своју празну неразумну бојазан и сасвим празан страх и говори отвореног срца преда Мном и свим оцима!

11 Али не премишљај предуго за прикладним речима којима би хтео да Ме ословиш јер то мени уопште не годи; него како ти твоје срце да, тако Ми и ти поново дај, и Ја ћу благоволети чисту истину беседу твога срца, амин."

12 Те речи из најсветијих уста Абедамових охрабрише нашег Зехела толико да не само што га сместа напусти сав страх и бојазан него и његова иначе непрестана тежина језика – па тако стаде испољавати чега све чудесног посматраше у себи током оног одређеног времена.

13 А овако виде у своме срцу и овако испољи наиме говорећи: "О вечни, драги, свети Оче! – Јесте, заиста, заиста, био сам превелик неразумник – тако ми је још јасно пред мојим очима и пред свим мојим чулима.

14 О Оче, Твоја бескрајна љубав, доброта, смиловање и милост, а моја пренеразумна бојазан и страх пред Тобом! – О опрости ми, драги, свети Оче!

15 Гле, код мене није само Твоје свето, видљиво присуство узроковало што нисам могао да говорим него и оно изузетно Чудесно што сам видео у себи беше узрок који силно деловаше на мој ионако тежак језик.

16 Међутим, сада ме Твоја свемоћна реч сасвим укрепи да сам сада сасвим без страха зато што сам сада први пут из најдубље сржи сазнао како си само једино Ти свих нас свети Отац; па тако ћу сада прећи и исприповедати оно што тако чудесно дивно и страшно још лебди и звучи пред мојим чулима. Овако је било:

17 Почетком се моје срце ужари тако црвено као лепа пролећна ружа када је поздравља прва светлост зоре. Али није тако остало, него црвенило се све више повећавало баш као за најлепша пролећа према пуном изласку дивног сунца.

18 И као што никако никада не бих могао да замислим, изиђе и одмах предивно сунце у моме сопственоме срцу и светљаше јако преко сваке мере.

19 А моје срце се толико повећало да у њему угледах као сасвим ново небо украшено безбројним новим звездама које у најдивнијим скупинама светљаху на дану; и затим нова дивна земља исплива као из великих водених бујица и доведе са собом мирољубив род у једној дугој кући која стајаше на тим валовима.

20 Јест, такво све видех у своме сопственоме срцу, и видех још више како следи.

21 И тај мирољубив род изиђе из дуге куће и одмах Теби принесе миомирисну жртву; а дим који се узнесе из жртве скупи се у висини и образова убрзо предиван велик лук преко широке сада дивно светлуцајуће земље.

22 И од лука дође глас потпуно једнак Твоме, и глас би упућен оцу тог рода и обрече му мир, и показа му да лук представља видљив знак да земљу више никада неће снаћи такав потоп.

23 И глас још разговараше понешто с оцем тог рода, међутим, мени даљне речи беху сасвим неразумљиве.

24 На кући пак беху видљиви необични знаци, и стари човек приђе па пренесе те знаке на црвену камену плочу. Како сврши с тим, тада приђе својој деци, показа им плочу па им рече:

25 Децо, овде је записано као што је Бог записао на ову штитећу кућу: Надаље с човеком више нећу водити рат, ово беше задњи.

26 Но ко Ми из вас постане неверан, тај ће доспети под суд све до великог времена времена̄. Зато нека буде мир земљи и њеним житељима који јесу и који ће бити добра срца и у њему пуни оданости према Мени, амин. –

27 Гле, такво сам видео и ваљано чуо; и више ништа нисам видео ни чуо.

28 О свети Оче! Прими милостиво; Твоја света воља, амин."

29 И Абедам рече на то: "Зехеле, ти си честито дао шта си нашао; но ближе значење овог твог виђења нека тек време, рђаво – открије.

30 А Ја бих волео да тај рат изостане. Али не како Ја хоћу, него онако како људи буду хтели, тако ће се и десити.

31 А знаке да и ти ускоро ближе упознаш, амин."

246 (2.60)

1 И како Зехел такво чу од Абедама о знаковима, обрадова се што ће их и он ускоро ближе упознати; но што се тицаше рата којег треба да открије рђаво време, то му не улажаше у главу зато што не схвати зашто му се с откривањем знакова не откри и виђење о назначеном рату.

2 Та истраживачка мисао га заокупи толико да се заборави и забезекну, то тако да штавише заборави да захвали како приличи.

3 Узвишени Абедам га пак упита после неких таквих немих тренутака: "Зехеле, шта којешта бескорисно ти пролази кроз срце – чему ли да ти служи?

4 Хоћеш ли постати живљи ако се задовољи твоја незасита радозналост?

5 А ако се већ тако бринеш о малом што треба да снађе земљу након што си видео нешта, а шта би ли тек потом чинио да си имао Кенаново виђење и видео у себи десет стубова.

6 А Ја ти кажем: Иди до Кенана па дај да ти исприча о оним десет стубовима; обрати пак посебно пажњу на задњи; то ће ти дати пуно светлости; но светлост ће те растужити; јер тада ће се Отац који ти сада каже такво преобразити у неумољивог судију; и твоје око ће узалуд шврљати у великом мраку, али Моје лице ћеш одвећ узалуд тражити.

7 Јер где год да упериш своје око и ухо, ипак нећеш наћи ништа друго до једино Мога великога гнева.

8 Ако дакле такво хоћеш ближе да сазнаш, онда само сместа иди до Кенана и дај да ти обзнани шта је видео; но разуми ваљано, ако хоћеш, амин."

9 После ових речи опомене – Зехел се сместа сруши пред Абедамом и поче да виче, плаче и запомаже да га дашта само свагда поштедим таквих откривања, јер он радије хоће за све вечности свих вечности сасвим да нестане него за само један трен да остане без Мене, најсветијег, прељубазног Оца.

10 И Ја, Абедам, рекох на то њему: "Ну гле, драги Мој Зехеле, тако је добро! Будући да сам ти дражи од рђавог откривења, онда и остани код Мене; и заиста ти кажем да нећеш имати потребе да икада тражиш или да останеш без Мене, свога и свих вас прељубазнога, светога Оца.

11 А што се тиче твоје знатижеље, то је нећу сматрати нечеститом или непоштеном, јер преко ње се код сваког човека најпре најављује виши духован живот.

12 Онај који је без знатижеље тај је још налик пању у којем више нема друга живота до једино трулежног, који изједа и коначно уништава све што га окружује, налик накарадној хоботници која се налази негде на муљевитом дну мора и тамо једе све око себе својим многим накарадним пипцима, од којих сваки има сопствена уста, све док се не наждере до смрти и према томе сама опет постане муљем, који у најбољу руку таквом сличном новом све-прождрљивцу служи за презриву подлогу.

13 Јест, кажем сада свима вама: Човек без више знатижеље у правом смислу још ни није човек, него само животиња у људском облику, која нема другу склоност до једино прождрљивост; па када се наждере, и ако је усталом здрава, онда ће или да спава или да се пари – и све природне радње да иду добро од руке, да добро и мекано лежи и у сну да сања, било о ждрању, било о парењу.

14 Јест, код таквог човека није добро налазити се, јер у њему живи још само сасвим животињска душа, која неће да се окане својих пређашњих стања, зато што је код ждрања увек боље пролазила него при неком раду за пробуђење бесмртног духа у себи.

15 Гле, такав човек није ништа до чист светски човек, коме ништа није свето осим једино његов стомак. –

16 Премда ово иде у прилог знатижељи, Ја ипак у неком сасвим другом смислу имам нешто силно против ње – из најбољег разлога више од света, од свих звезда, сунаца, месеца и свих бескрајних небеса.

17 А ово је најбољи разлог: Гле, ако је неко знатижељан, код њега се дух већ пробудио тако као што се буди одојче које још сиса материне груди. А шта хоће дете које се пробудило? – Шта значи плакање и драње?

18 Гле, хоће хране, хоће утољење.

19 То хоће и дух који се пробудио после дугог сна – његова глад се најављује знатижељом.

20 Али реци ми у своме срцу и одговори ми на питање: Хоће ли се дете утолити тако ако му мати уместо груди њапуњене млеком стави у уста било прст да о њега сиса, било друге ствари у којима се не налази никаква храна?

21 Јест, Ја ти кажем, може детету да стави у уста хиљаде и безбројне хиљаде најмекших прстију уместо груди, а дете ће ипак при свем том залудном сисању прстију неминовно пропасти зато што се никако не може наситити тим у чему нема ништа – при таквој варци изгубиће живот.

22 Разумеш ли такву истину? – Слежеш раменима. – О гле, одмах ће ти бити јасно.

23 Није ли млеко за дете истинска храњива твар, дакле пуна истина за дететов гладни и хране жељни стомак? – Велим да такво нико неће оспорити.

24 А зар мати не држи дете уз исте груди у којима у светлим пламеновима пламти њена бескрајна љубав према детету, уз који пламен се заправо спрема та слатка храна?

25 Гле, сада већ имамо све – дух, значи, такође хоће истине, најверније, пуне истине хоће за храну.

26 А ако свога духа хоћеш да утолиш празним наукама, уз које често не приања једна истинска кап росе, онда ми реци докле ће доспети дух?

27 А као што је код матере љубав основа истинске хране за дете, исто тако је и љубав за дух основа свих бескрајних истина, које су истинска, добра, вечна храна духу.

28 А ко и где јесте та љубав? – Овамо погледај на Мене, на ове груди погледај; гле, ту има млека у бескрајно великом изобиљу!

29 Зато ти остани овде јер боље је ту сисати но јурити за тумачењима виђења, а при томе гладовати у духу и коначно откривеним виђењима пропасти.

30 Разумеш ли сада разлику између истинске и криве хране, и шта је знатижеља?

31 Ако сада разумеш, онда поступај по томе, тако ћеш живети вечно, амин."

247

1 С тим речима се Зехел испуни, и те речи беху сила, дух и живот из Бога, и Бог беше свака реч из уста светога Оца будући да Бог јесте сила у љубави, која се зове Отац као што је љубав бескрајна сила, моћ и власт у васцелој моћи Божјој.

2 Дакле тим речима испуњен, које јесу сила Духа Божјег, остаде Зехел код Абедама и не направи места другом који такође би позван.

3 Но код Зехела разлог његовог останка не би можда истицање ни неко частољубље, него њега једино детињска љубав држаше овако непомично чврсто везаним за Мене; па тако рекох као Абедам једино ради спољњег места још њему:

4 "Зехеле, гле, остали такође још морају доспети до Мене као што си ти доспео до Мене када те позвах Себи; зато се слободно можеш померити мало у страну јер можеш бити без бриге да Ме сигурно нећеш изгубити.

5 Када си дошао довде, буди срећан, дошао си сопственом снагом, или својом вољом – колико си према томе могао да идеш, ишао си сам.

6 Но када си доспео у Моју близину, тада Ја пожурих теби и свима вама у сусрет.

7 А сада си већ потпуно код Мене и даље можеш да уштеди сваки сопствени корак; него место тога можеш мирно да останеш код Мене или да делатно следиш за Мном куда пођем.

8 Но све ово речено тиче се једино срца и духа у истом и његових односа, а никако тела; зато се телесно можеш налазити било где; а ако је твоје срце у васцелој љубави твога духа код Мене, онда си свугде једнако близу Мени.

9 Да Ми по телу седиш и за леђима, а твоје срце је запослено у дубини мора или твој дух врви међу звездама или негде у неком далеком крају земље, заиста, тада би Ми био баш толико далеко колико далеко би Ми иначе било твоје срце и љубав твога духа.

10 Зато дакле, Мој љубљени Зехеле, сада се већ и по телу можеш држати мало подаље од Мене тако да Ми се и твоја браћа могу приближити прво по телу из истог разлога из којег си Ми се ти прво приближио по телу. Разумеш ли такво, љубљени Зехеле?"

11 И Зехел потврди питање у своме срцу, и Абедам му узврати на то: "Дакле учини по томе, амин."

12 И Зехел се одвећ обрадова у своме срцу, слављаше и хваљаше Оца у Абедаму, даде Богу сву част свога духа и ступи на страну.

13 При узмаку пак не одврати очи од Абедама и узмакну дакле натрашке; пошто према томе не виде куда ступа, то се деси да Гарбиелу стаде петом на стопало.

14 А Гарбиел се због тога нешта наљути и укори Зехела говорећи наиме:

15 "Хоћеш ли ми већ једном рећи зашто не идеш како се иде ногама?

16 Зашто натрашке – и не пазиш на ноге браће као да су камење на стазама и путевима када ти се колена савијају напред а не назад?

17 А и где год да кренеш, уопште се не помераш с места. Мислиш ли да пред Господом такође можеш да останеш да стојиш овако досадно као већ довољно често досадно пред нама?

18 Гле, Зехеле, како си опет био глуп! – Већ сам издалека видео на Абедаму, који је свет, свет, пресвет и свих нас прељубазан Отац, да си Му већ био досадан својом глупошћу, што ти је Његовим задњим речима ваљда довољно јасно ставио до знања.

19 Али ти не примети, и понашаш се још као да ниси потпуно при себи; зато си и ишао тако незграпно натрашке а ниси ни мало размишљао Ко је пред нама и на шта газиш својим прилично трапавим ногама.

20 Молим те, брате Зехеле, прибери се једном како треба и буди барем пред Богом други човек ако већ пред нама, својом браћом, не налазиш вредно труда да будеш такав да би нам био угодан. Заиста, стидим се место тебе!"

21 А јадни Зехел толико се збуни да не знаде на коју страну да се окрене јер у том тренутку не знађаше од кога најпре да затражи опроштај.

22 И да хтеде и да говори, отказа му језик послушност. Када се пак после неколико тренутака ипак опет прибра, колико му год би могуће, тада се сместа сруши до Абедама и замоли Га прекљињући за опроштај што раније толико мало обрати пажњу пред Ким се налазио и Коме је својом досадом сигурно пао на терет. – И још замоли Абедама да брату Гарбиелу обавезно опет излечи стопало ако га је његовим неспретним кораком довео у болно стање.

23 Абедам се пак саже доле до земље и дигну одмах сиротог Зехела са земље, притисну га затим о Своје груди, па му рече као свима:

24 "Зехеле, Ја ти кажем, ти више ниси човек, него чист и велик анђео најузвишенијег неба!

25 Јест, Ја ти кажем, шта си сада, то си био већ у мајчиној утроби, бесмртан прапотомак из највишег неба, где не пребива нико осим једино најчеднија љубав најмањих духова, који су пак баш зато најмоћнији и најмудрији будући да пребивају у најунутарнијој, пресветој дубини Мога срца.

26 О Зехеле, Мој велики љубимче, препознајеш ли Ме сада као што си Ме познавао већ пре вечности да сам Ја твој драги, свети Отац?

27 Сећаш ли се како си лебдео уз Мене дуж бескрајног, још сасвим празног простора? И Ја ти рекох: "Одани брате Моје љубави! – Гле, тако нам паде брат доле у бескрајну дубину која је бескрајно и вечно испуњена огњем Мога најбескрајнијег и највечнијег Божанства!

28 Хајде да овде из ове сузе у Моме оку оснујемо прво сунце!" – И ти рече на то: "Свети Оче! Да буде Твоја света воља!"

29 И када Ми ти рече такво, сећаш ли се опет, како и из твога ока кану суза, те Ја ту твоју сузу благослових и рекох: "Драги брате Моје вечне, бескрајне љубави, гле, овом твојом сузoм нека се оплоди ово сунце, ово прво и највеће, како би се из њега испунио негда васцели бескрајни простор безбројном децом једнако њему све донде где вечно започиње вечни огањ Мога Божанства.

30 Но, драги брате Зехеле, сада доста о томе! – А зато и буди без бриге јер наше познанство и љубав јесте већ веома стара. – Сада ће ти сигурно и бити јасно зашто си малочас ишао натрашке и ниси могао одвратити своје очи од Мене.

31 Зехеле, а то и беше твоја задња провера до још једне негда на кратко време, и онда још једна, задња, када те будем послао преда Се. А за сада задржи тело докле хоћеш; али више никада нећеш бити лишен Мога лица.

32 Такође да и твоје виђење разумеш као свако друго; али задржи за себе.

33 А зато што згази Гарбиелу на стопало, нека он буде учитељ знакова, а ти његов мајстор; а то нека му буде велико понижење, као свима, што сада сазна да онај кога је сматрао клипаном јесте веома стари брат Моје вечне љубави и бејаше пре но све звезде, сунце, месец и земља. Но, драги брате, сада хајде да чујемо и осталу браћу шта су све видели у својим срцима, амин."

248

1 По тој беседи Зехел постаде као преображен и сви оци заједно с Адамом пожурише да поздраве поред Абедама тако високог госта.

2 Сет такође пожури као отац Зехелов, који беше његов најмлађи и задњи син, и зграби руку Зехелову и рече му:

3 "Сине мој Зехеле, који си све до овог часа остао самац и још никада ниси легао са женом и ниси хтео да ставиш и даш нама свима живо семе из себе, нашта сам се наљутио на тебе и зато те изгнао ка Подневу – како ли ћеш ми сада опростити такву грехоту, коју сам ја сироти, слепи отац починио на теби?

4 Шта ли је сада Енос и цело главно колено према теби самом?

5 О Јехова, о Ти пресвети Абедаме, а зашто ли се мени сиротом оцу тек тако касно отворише очи?

6 Јест заиста, хтео бих да изгубим разум зато што тебе, Зехеле, нисам пре препознао!

7 О опрости, опрости ми и врати ми се опет и дај ми да те по телу ипак још зовем сином; но не моја воља, него највишег Абедама, као и твоја воља да буде, амин."

8 А како је Зехел чуо оца Сета како пред њим овако јадикује, тада се поврати из својих великих сећања, охрабри се, па рече оцу Сету:

9 "О драги оче Сете, зато буди сасвим безбрижан! Ја ваљда вечно никада нећу оборити поредак најсветијега Оца. Његов пресвети поредак учини да ово моје тело које носим већ више стотина година на земљи буде рођено од тебе.

10 Зашто, према томе, да више не будеш отац тог тела?

11 О, само ти остани што си ми увек био: мој драги отац у имену Оног који нас је све родио још од вечности и ми бејасмо већ његова деца пре него што су створене све видљиве ствари.

12 Јер гле, сви ми овде започињемо нов живот ради једнога који је самовољно пао; па стога ионако за односе овог земаљског живота не стоји у никаквој вези шта смо по духу или шта смо били пре; дакле ти си мој отац Сет као ја твој син.

13 И зато што се мене тиче нека свако буде савршено безбрижан.

14 А када се већ вечни, пресвети Отац нама и свима показује човеком и братом, с нама једе и пије, с нама говори као мудар брат брату и све нас учи велику, тајну уметност узети од Њега вечни живот, мада сви ми и цела бескрајна творевина према Њему нисмо баш ништа, какве ли тек разлике да онда правимо ми међу нама који смо сви на исти начин произишли Његовом свемоћном вољом из Његове љубави?

15 Да ли сам створен арханђеоски дух или један који је из исте љубави потом произишао, коју разлику нам то даје пред Богом?

16 А пошто је Бог из Свога вечнога поретка и најбескрајније мудрости тако хтео да не будем ја твој, него ти мој отац, зар да се сада над тобом дигнем што ми је прељубазни, свети Отац показао тако благо и прељубазно моје дашта ваљда узвишено духовно прастање?

17 О мој драги оче Сете! То да буде предалеко од мене и нас свих.

18 Свет је само једино Он; а ми сви смо Његова деца коју бескрајно љуби ако су каква треба да буду.

19 А одступе ли с Његових светих путева, онда им Он долази у сусрет Својим бескрајним и неограниченим смиловањем.

20 И тврдокорноме буде удео Његов суд, било животу, било – ко зна – каквој смрти; то једино зна Он.

21 А будући да смо сви Његова деца, онда у Његовоме најсветијем имену да и останемо одани односима у које нас је на три тренутка поставио на ову земљу.

22 А када овом земаљском животу ионако ускоро буде крај, већ се Он одавно постарао у које нове односе ћемо ступити.

23 А што се пак тиче, или може да се тиче, поновног повратка у твој дом, то као и све друго препустимо такође Ономе који свето, пресвето сада пребива међу нама.

24 Само једно ми је слободно да сада од свих вас захтевам, и то једно јесте да се од свих вас нико ради свог сопственог, вечног блага и живота не усуди да ми укаже ма иоле најмању част зато што ме пресвети Отац назва братом.

25 Јер сви ви знате ионако коме једино достоји вечно сва част, сва хвала, сва слава и све обожавање.

26 А нама свима да буде у томе највећа слава да извршавањем Његове најсветије воље узносимо светога Оца.

27 Дакле то захтевам од вас да ме не сматрате ништа вишим од старог Зехела, амин.

28 И ти такође, драги брате Гарбиеле, кажем ти у имену Оног који стоји тик уз мене да се сместа дигнеш са земље јер ја сам само човек попут тебе; нас двојица имамо Сета за оца – зашто ми чиниш шта једино припада Богу?

29 Чуј, човек никада да се ваља у прашини пред човеком, и убудуће нека се огреши највећом грехотом пред Богом онај чије себично срце поднесе само један трен да угледа брата пред собом како лежи у прашини.

30 Гле, драги брате, мене никада ниси увредио, зато ни немам шта да ти опростим, него једино да ти дам своје братско срце отворено љубави.

31 А ако имаш нешта о своме срцу што те стиска, гле ту – поред нас стоји Онај коме сви ми дугујемо.

32 Зато се само обрати Њему; Он ће те већ растеретити твога терета и ослободити твоје забринуто срце, амин."

249

1 И Абедам такође каза "амин" уз Зехелов "амин", па затим рече:

2 "Јест, тако зацело истинито је зборио Мој љубљени Зехел – и од свих грехота највећа је себичност. А човекова највећа и најузвишенија слава јесте његова понизност и из ње происходећа слава Мога имена пред светом.

3 А ко има неки терет на срцу, нека дође Мени, јер заиста сада кажем, као што претходно рече Мој љубљени Зехел, нигде неће наћи олакшање до једино код Мене.

4 Па тако ти Гарбиеле, додуше, ниси погрешио што си замолио свога великог брата за опроштај и Сет такође није погрешио што увиде своју стару грешку услед које се срдио на свога сина Зехела будући да он из једног вишег, унутарњег порива не хтеде поћи Адамовим стопама, него за живота задржати своју небеску прачистоту свога срца из тајне велике љубави према Мени.

5 Но, како Зехел рече раније, превише је ако се брат пред братом ваља у прашини.

6 Јер такво не захтевам ни Ја. Утолико мање ви да указујете почаст један другом као да је брат брату бог!

7 Тиме пак уопште нисам рекао да никако не указујете почаст, поштовање, један другом, него само кажем да не треба као црви да пузите један пред другим.

8 А ако већ указујете поштовање, онда указујте кроз једину љубав и нека се нико не уздиже преко другог, него сваки да буде истински брат у Мојој љубави.

9 Такво поштовање јесте право поштовање; то сте дужни један другом; а што је преко тога, то је већ против Мога поретка, и зато да се прођете тога.

10 А поштовање кроз љубав довољно је за сваки однос међу вама, било брат према брату, син према оцу, отац према сину, било жена према мужу, муж према жени, било сестра према сестри, или брат према сестри, сестра према брату, или кћи према матери, мати према кћери, или син према матери и кћи према оцу, или мати према сину, и отац према кћери; укратко, довољна је у свему једино истинска љубав, и то из главног разлога што Ја Сâм од свих вас не захтевам ништа друго до једино вашу љубав у духу и у свој истини из истог.

11 Јест, заиста, кажем вам свима, можете да се молите дан и ноћ и да се ваљате попут свиња у измету и прљавој прашини, а Ја вас ипак нећу чути све док се озбиљно и с истинском љубављу једино у својим срцима не обратите Мени, светом, прељубазном Оцу.

12 А када већ Ја вашу истинску, озбиљну детињску љубав прихватам Мени једино најблагоугоднијим, најбољим и најистинскијим узношењем, Који сам пак свет, пресвет – које ли разлике онда да буде међу вама зато што хоћете да пузите један пред другим у прашини?

13 Дакле још једном за свагда речено: Љубав је довољна свима вама!

14 Ти, мој љубљени Зехеле, ћеш једину заповест љубави обележити на камене плоче како би свако видео око чега се све врти и шта је заједничко средише свих ствари.

15 А сада иди и ти љубоморни Гарбиеле и не брини се више што те нисам позвао као првог да Ми обзнаниш своје виђење.

16 Не мислиш ли да такво чиним намерно да бих тиме неког задевао и да му дам да осети своју ништавност према Мени пошто би такође хтео да буде нешта што не би требало да буде? – О Гарбиеле, ту се веома вараш!

17 А Ја ти кажем да ће Мој вечни поредак, Моја љубав и Моја бескрајна мудрост ваљда ићи другим путевима но онима који су само јасни твојој неразумности.

18 Зато треба да имаш понизно и слободно срце, а не које тежи првенству – јер ако си понизан онда нећеш примећивати редне бројеве и прислушкивати ко ли ће бити позван као први, други, трећи и тако даље, него када будеш позван, биће ти сасвим савршено право.

19 А гле, ти си у себи имао жељу за првенством; зато те заболе што те твој брат згази, што, иначе, једва да би и приметио.

20 Очисти своје срце потпуно, па дођи Мени када будеш позван; а сада иди поново до Хеноха и дај му да ти покаже прави пут до Мене, амин!

21 А сада ти, Хоридаеле, дођи к Мени и реци Ми једнако другима шта си све гледао и одано опажао у себи, амин!"

250

1 И одмах по позиву Абедамовом Хоридаел иступи и поче да збори као храбар лав. Но његова храброст нипошто није била испољење, можда, уображености – већ једино љубав према Мени даде му ту храброст, исто као што материњска љубав прса матере испуњава таквом храброшћу којом би прошла кроз ватру ако би се дете нашло у животној опасности. Једино с том разликом што је таква храброст матере храброст туге, бола, страха и ужаса, што код Хоридаела није био случај, јер његова храброст потече једино од његове дубоке радости, близу храбрости војсковође који се заноси самом радошћу победе.

2 Дакле, подстакнут таквом храброшћу љубави и радости, Хоридаел поче да збори како следи:

3 "О свети, прељубазни Оче! Ти си милостиво позвао и мене сиротог грешника да овде објавим шта сам гледао и опажао.

4 А ја итекако знам да све што сам видео и опазио једино потиче од Тебе; зар да Теби приповедам, Теби да објавим што Теби још пре безбројних вечности бејаше несхватљиво јасније него сунце средином најведријег дана?

5 Не, не, па то другим речима не би значило ништа друго до или кап воде однети мору да повећамо море или за светла дана упалити смољану и вошчану бакљу да потпомогнемо светлост сунца!

6 Дакле једино ради Тебе приповедати моје виђење било би, барем колико ја видим, највећа неразумност коју би човек икада могао починити ако би пред Тобом хтео олакшати своме срцу као да Ти – није него не знаш шта је у њему скривено.

7 Јер овде је само једно потребно у духу и васцелој истини када човек стоји пред Тобом као ја сада, и то једно јесте ударити се на груди и рећи:

8 О мој велики Боже, мој свети прељубазни Оче! Буди мени грешнику милостив и милосрдан!

9 Јер сви греси, све мрље и мане мога срца пред Тобом јесу откривени као најсјајнији дан, и моје мисли добро знаш и све моје жудње си избројао пред Собом.

10 Али поред тога такође знам да Ти хоћеш да пред Тобом свако води реч као да Ти озбиљно ништа не знаш о свему што се збива у нечијем срцу или што се збивало и уопште треба да говори пред Тобом као истинско дете пред јединим истинским, светим, прељубазним Оцем.

11 Па тако ћу и ја са свом љубављу и радошћу свога срца отпустити виђење које је пуно слутње и ваљда ништа мање чудесно као и шта сам посред виђења чуо. Тако молим свестрано да нагнете ухо.

12 Чуо сам у почетку као јаке ударце о своје груди, и ако се не варам, биће да их је било седам. Ти ударци ми истина не причинише бол, али ипак сваким ударцем сам се потресао до самог дна свога живота, и зато сам се веома прибојао јер нисам знао шта ће бити од таквих удараца.

13 Но, када ме при задњем ударцу страх надвлада и сва моја чула за спољни свет отказаше иначе обичну службу, тада у моме срцу поче да бива све живље и живље.

14 Учини ми се почетком као да безбројно многе звезде попут немих муња испретурано почињу да севају, и то све жешће и бројније, то тако да на послетку цело моје срце пређе у муњама светлећу материју и затим светљаше у мени тако као да муњу можеш присилити да остане а не да гасне тако брзо као што траје трен.

15 А ова светлост затим моје срце тако силно поче да шири да оно поче ширити своје границе скоро преко свих видљивих небеса.

16 А пошто своје границе прошириваше све више и више, незадрживо све даље, тада ово неизмерно клубе звезда, муња и светлости постепено поче да се раставља на поједине муње и коначно и на поједине звезде мирно стојеће, од којих свака светљаше далеко светлије од звезде Данице када је у најлепшој светлости за преведра пролећна јутра.

17 Пошто се сада све смирило и ја више нисам био у стању да опазим да ли се моје срце још више шири, стоји мирно или се опет стеже – тада коначно нађох сам себе; а како нађох себе, нађох себе савршеним човеком, па мишљах у себи питајући сам себе: А где сам сада?

18 И гле, тада севнуше три најлепше звезде с високог неба мога срца, које се пре толико проширило; и те три звезде беху три савршено округле кугле, и попут сунца имађаху прејаку светлост.

19 Тада се поново упитах: Шта ће сада то? – Где сам? – Шта сам?

20 А једва да такво помислих, тада се изненада свака од ових трију кугли рашири толико и одступи назад у неизмерну дубину да на крају не видех ништа друго осим те три бескрајно велике кугле преда мном.

21 Средња се пак отвори, прими у себе те две спољне, па ми затим приђе ближе; у њеној близини чух јак гром, и тај звучаше као разумљиве речи које глашаху:

22 "Ти си сада у себи духовно, шта видиш јесте све у теби, и нема ништа што би се налазило ван тебе.

23 А то значи да убудуће треба да истражујеш знаке унутарњег човека, а не да се бринеш о спољњој погани ствари света.

24 Јер оно што је у спољњем свету мртво уобличено, то све имаш бескрајноструко живо у себи. Зато тежи за унутарњим животом, ту ћеш наћи све откривеним што те год споља такло или најчешће ни није такло.

25 Гле, то је унутарњи свет Божји, вечног, светог Оца; у том свету можеш, требаш и живећеш вечно, амин. –

26 По тим речима се та сада тако велика светлећа кугла опет смањи и неста убрзо заједно са свим осталим, а ја се нађох опет овде на земљи, и од свег виђеног не остаде ми ништа до једино живо сећање.

27 О драги, свети Оче, прими милостиво ову сигурно одвећ несавршену приповест и, као што већ почетком приметих, буди мени сиротом грешнику милосрдан, јер ја сигурно нисам чист Зехел, него нечист Хоридаел.

28 О Оче! Твоја света воља да буде, амин!"

251

1 И Абедам Хоридаелу пружи руку и наложи му да је зграби, и Хоридаел је зграби обема рукама и притисну је свом љубављу и силом, колико год могућом, о своје груди.

2 А затим Абедам њему упути следеће речи и каза: "Хоридаеле, одано си Ми дао што си нашао у себи; тако ћу те учинити тражиоцем скривених ризница унутарњег живота.

3 И тако ћеш имати знакове саобразности и преко њих сведочити унутарњи и такође унутарњи живи духовни смисао сваке ствари.

4 А ово значи твоје виђење да љубав према Мени треба све више и више да испуњава срце и такође према томе да га рашири духовном топлотом, то тако као што си видео безброј севајућих звезда које су се постепено сјединиле у општу светлост и твоје срце прошириле савршено тек онда када су у теби постале једно.

5 И пошто се у теби оствари такво велико дело, гле, тада се смири у теби, и ти поново виде звезде, и звезде обасјаше твој унутарњи свет да би сам себе могао наћи у себи савршеним човеком; па када нађе себе, ниси знао где си, тако да ти упита.

6 И три звезде твога сопственога неба су се одвојиле и лебделе пред твојим лицем пресветло светлећи; но ти још не разумеваше тај знак, па упита опет.

7 Тада дубоко одступише те три звезде и средња се отвори и прогута две спољне. Тада си тек чуо јак глас налик грому у себи који ти даде прво основно учење о себи самом и о ономе што треба да будеш и шта да чиниш.

8 Сада, пак, питаш у себи: "А звезде, звезде, шта ли су па звезде у мени? Зашто почетком севаху толико силно, зашто и како посташе једно и како и зашто потом опет појединачно одвојене и зашто се смирише?" –

9 Гле, звезде почетком нису ништа друго до знања примљена у душу од спољњег света или разум у ужем смислу речи и значењу.

10 А севање звезда тамо-амо означава тражење душе у себи путева истине и живота.

11 Сједињење светлости звезда означава да је душа свим својим силама обузела Мене.

12 Затим када звезде опет посташе засебне и када се смирише – значи да се живот који тражи сам себе једином љубављу према Мени нашао у свом праузроку, који је бескрајан, као што је и живот који се у њему поново нашао такође бескрајан у њему и кроз њега.

13 Зато ти себе ту препозна и упита из сржи свога постојања: Где сам?

14 И три издвојене звезде дадоше ти одговор, али ти га још не разуме. Одговор звезда пред тобом значио је, пак, почев од средње, да ти, посреди своје сопствене љубави, сада јеси сам љубав и живот припремљен за примање све светлости из Мене, што си могао видети отуд када, при свом другом питању, звезде бескрајно проширене одстуише од тебе, тако да си могао одмерити њихов бескрајни обим. Затим средња звезда, која означава најчистију љубав, прими у себе две спољне, које беху једнаке твојој вери и једнаке твојој ранијој мудрости.

15 А када се оне сјединише, тада ти и чу прву велику, живу реч у себи; и та реч тек те учаше спознати велико виђење свога сопственога живота у самоме себи.

16 А та реч беше Моја реч у теби или бивствена реч којом си ти, као и све ствари, негда постао; и та реч те поучи да треба да разумеш велике, унутарње саобразности спољњег света према унутарњем, живом, вечном свету.

17 Према томе и ти треба да будеш писар, али не као остали, него писар саобразних знакова живота у човеку из свих видљивих и невидљивих ствари које од најмањег до највећег испуњавају сву бесконачност.

18 А зато ћу ти дати и друге знакове. Јест, сасвим слободне знакове да имаш. Њима на осталим знаковима треба назначити шта у њима припада духу и према томе унутарњем, вечном животу; или, оно што други запишу за око тела и ту и тамо и за око душе, али не и за око духа, ту да ти сведочиш за духа унутарње истине.

19 Дакле, примио си слободне знакове саобразности. Истина, сада их још не умеш користити, а чак ни не познајеш саме знакове. Али свему томе буди без бриге.

20 Гле, у школи свога сопственога срца, коју си данас видео први пут, све ћеш наћи. Дух љубави у теби ће те водити у све тајне и открити ти шта је до сада било скривено пред очима свих. У то буди сасвим сигуран, амин."

252

1 По тој беседи и светом учењу Абедамовом сруши се Хоридаел захваћен превеликим осећањем захвалности пред Абедама и плакаше из велике љубави и радости из ње; и ту не беше нико на висини који у том трену остаде сува срца и сувих очију.

2 Абедам пак без обзира наложи Хоридаелу да се сместа дигне, то следећим речима:

3 "Хоридаеле, устани! – Ако си у срцу пун љубави и понизан, онда је то сасвим довољно захвалности. А лежање на земљи сасвим је излишно.

4 Јер што се тиче израза тела, такав израз је пре гадан преда Мном, него Мени угодна врлина; посебно ако би неко веровао да би Мени већ биле довољне сузе очију које је изазвао неки нешта болан тренутак када се пак претходно срце веома мало бавило Мноме; или друге гестикулације тела које изгледају побожно, о којима срце душе и живи дух у њему често не знају ама баш ништа и према томе ни најмање се не обазиру, а камоли да су истински живи понизни узрок таквих побожљивих гестикулација тела.

5 Ја ти пак кажем, и кажем свима, да сам Ја најсавршенији дух.

6 Ко према томе Мени не дође у духу своје љубави и не замоли Ме и захвали Ми истим духом љубави, заиста, тога нећу пре погледати и услишати све докле сасвим не сломи самог себе и не уђе у свој унутарњи свет и ту Ми не принесе нову, живу жртву чисте љубави у срцу своје душе у којем пребива живи дух, стари потомак Моје вечне љубави.

7 А пошто код тебе није тај случај да твој дух не зна о свему што се сада догодило и још се догађа, него управо супротно, чиме си ти као дух сада савршено господар и своме дому (телу), и према томе и имаш љубави према Мени у свим својим деловима, шта према томе треба да значи лежање на земљи?

8 Ја ти кажем, љубљени Мој Хоридаеле, мани се таквих старих празних обичаја, који само припадају Дубини, и дигни се сасвим слободним човеком.

9 А ко преклања своја колена преда Мном, тај нека их преклања у духу и свој истини, што значи свагдашња права понизност срца; али не колена тела, до којих је мало стало да ли су права или савијена.

10 Јер да свако уме да савија телесна колена када хоће, то показује при ходу; да према томе имам нешта од савијања телесних колена, онда би било молитве одвећ довољно ако би се неко шетао не морајући да се стара ни о чем другом.

11 А шта ћу Ја са савијањем колена и лежањем на земљи од вас деце, којима сам свима вама дао живог духа?

12 Гле, и животиње могу да савијају зглобове својих ногу, и такође могу да легну на земљу.

13 Ако тако хоћете да Ми одајете част где нема разлике између вас и животиња, која је онда разлика између вас и самих животиња?

14 Гле према томе, ти мој драги Хоридаеле, и гле сви, колико је чисто неразумна таква спољна служба Мени, живоме, вечноме Богу – мртво обожавање, мртва љубав и молитва Мени, вашем светом, прељубазном Оцу, Који сам – Ја Сâм – вама дао живу душу и у души вечног духа све љубави и мудрости из ње.

15 Зато прођите се убудуће оног што ничему не користи. Употребљавајте мудро своје тело и све његове уде за ваше потребе. Но када се ради о Мени, оставите своје уде да мирују као да их немате.

16 Мени својим телом не можете учинити ништа благоугодно јер Ја сам дух.

17 А уколико већ и своје тело заједно с вашим духом хоћете да узносите Мени, онда употребљавајте своје уде из Моје љубави која је у вама братском службом, која Ми је једино благоугодна, и Ја ћу тада дела вашег тела погледати као дела љубави вашег духа и даћу вам за то заслужену награду.

18 Али у то будите савршено сигурни: Само својим удима сви ви не чините ништа што би Ми било благоугодно, него једино само својим срцем и живим духом у њему.

19 Заиста кажем сада свима вама: Који своме брату дâ парче хлеба, или јабуку, крушку, орах, грозд, или овцу, или краву, или бика, или магарца, или хаљину, или кућу, не дâ му пак то из срца, него из неке одређене нужне обавезе, тај пред Мојим очима своме брату није дао ништа, и Ја на њега нећу обраћати пажњу, нити на његов дар, макар био већи од брда.

20 А ако неко има мало, дâ пак то одвећ драго из обиља своје љубави брату – Ја вам кажем, да било само пола ораха, Ја ћу погледати као да је једна цела Земља.

21 Сада знате сви сасвим довољно шта ваља чинити у погледу који Мени даје част; обазирите се на то, тако вечно нећете имати да се жалите на шта као да Ја некоме нећу услишати молбу.

22 Па тако хајде да позовемо Пурхала и да чујемо шта је све у том времену видео и одано чуо, амин."

253

1 И одмах по тим речима Абедам позва Себи Пурхала и упита га као и претходне, наиме говорећи:

2 "Пурхале, гле, сада је ред великог поретка дошао до тебе! Тако нам и ти обзнани шта си видео и осетио и чуо у себи! Али без страха и бојазни јер нисмо овде скупљени да се плашимо један другог, него једино само да љубимо.

3 Зато буди без страха и приповедај чило шта си све доживео у овом кратком времену свог удубљења, амин."

4 Тако се иначе нешта плашљиви Пурхал охрабри тако да га сместа напусти сав страх и у својој нутрини постаде свестан силе којом би се подухватио са свим лавовима, тигровима и хијенама, и левијатанима, ако би му се наложило.

5 Међутим, он знађаше итекако добро шта има чинити с том новом силом, па тако и сместа поче одано да испољава шта је у себи нашао, видео, осетио и врло ваљано чуо. – А овако су гласиле његове речи:

6 "О Ти мој изнад свега, свега узвишено свети и највише бескрајне љубави пуни Оче! Ти свемоћни, вечни, велики Боже! Ти најмоћнији Господе и најмудрији Учитељу у свим стварима велике бесконачности!

7 Гле, све до мене скоро сваки од мојих претходника навео је неко понизно извињење услед чега се није могао усудити да говори о ономе шта је у себи видео, иако је добро знао, као и ја и сигурно свако од нас, да су пред Тобом и наше најтајније мисли тако откривене колико преда мном за најсветлија дана чак није ни само сунце.

8 Гле, према томе, пресвети најљубазнији Оче, хоћу у том погледу да учиним изузетак, нећу се либити и говорићу онако како си ми дао језик.

9 Јер такође знам, као сви други, да све шта сам видео и чуо потиче једино само изворно од Тебе, и зато такође знам да ћеш Ти своје дело сигурно сасвим и потпуно познавати.

10 А зар због тога воћка јабуке да не рађа плодове будући да Ти сасвим сигурно, а и ја већ знам сигурно, како ће њени плодови изгледати?

11 Мислим да би такво што била неразумност захтевати или чак и веровати.

12 Зато ћу и без бојазни и страха одмах дати плодове од мене, које си Ти, о пресвети Оче, који си препун све љубави, тако живо положио у моје иначе пресирото срце.

13 А ово сам према томе видео, осетио и врло ваљано чуо:

14 Почетком сам се пео с једне мисли на другу и размишљао тако тамо-амо и горе-доле: Дакле у своје срце да гледаш и ваљано да обратиш пажњу шта ће се све тамо наћи и показати.

15 Добро би било када би било могуће – али како? То је сада сасвим друго питање.

16 Но опет сам мислио: Стрпљења, само стрпљења јер Онај који то тражи од мене ваљда ће ти у духу показати и пут, било очито, било кришом, ако је Његова света воља.

17 А ако није Његова воља, онда ће барем сигурно бити Његова воља да останеш какав јеси и какав си од раније био – слепи кукавац.

18 Но посред тих мојих безначајних мисли догоди се одједном неизрециво јак прасак – и сместа прође земља под мојим ногама, а ја лебђах у средишту вечне ноћи, тако да ништа нисам видео, чак ни најмању мисао од себе самог, и једва сам имао толико способности да кажем сам себи: Дакле тако изгледа у моме срцу?

19 О свети Оче, погледај милостиво доле на мене и позови ме опет назад јер у тој ноћи ћу припасти смрти. –

20 Но једва да сам свршио с том мишљу, догоди се други моћни прасак – и у трену видех како са свих страна из свих бескрајних дубина плануше велики пламенови; и у светлој светлости тих пламенова тек опазих да та ранија ноћ беше ноћ мога сопственога срца и да пламенови који се пробудише на други прасак не беху ништа друго до моја сопствена љубав која до тада чврсто спаваше.

21 Но сада прасну још једном, још ужасније но два претходна пута.

22 Тада се одмах угасише пламенови у свом светљењу кроз излазак сунца, ах, сунца каквог сигурно нема сличног у целој бесконачности.

23 У светлости тог сунца све постаде бићствено; пламенови моје љубави постадоше бића, и она изгледаху као ја сам, и њиховом броју изгледа немаше краја; и сва та бића се кретаху ка мени и сасвим се сјединише са мном; а у том сједињењу осетих такву милину да сада не бих био у стању да је упоредим с било чим.

24 Но то сједињење не трајаше дуго јер врло брзо од свих тих бића остадох једино ја као једини човек. Али зато чух као многе гласове као у себи, и ти гласови звучаху као и реч, која пак овако гласи:

25 Гле, Ја сам све у свему, и све је у Мени и све из Мене – а ти си Моја сразмера, зато спознај себе ко јеси и Ко је твој Отац, Бог и Творац. –

26 По тим речима поново наста ноћ у мени, и из те ноћи убрзо дођох опет на земљу овамо нагоре или надоле.

27 То је све шта сам видео, осетио и опазио. Свети Оче, овде Ти приносим за жртву, прими милостиво, Твоја света воља, амин."

254

1 По свршетку овог приповедања од стране Пурхала погледа Абедам одвећ љубазно око Себе, отвори затим Своја уста, па упути свима, као и Пурхалу, следеће речи, наиме говорећи:

2 "Заиста, без страха и зазирања послужио си своје плодове свима нама и не остави ни једну јабуку да остане да виси на дрвету свог унутарњег спознања и при томе услед свог старог обичаја ниси занемарио своју мудрост тиме што си нама свима најпре пружио незрелије и мање јестиве, а напослетку тек ваљано зреле и добро јестиве плодове са споменутог дрвета свог унутарњег спознања.

3 Гле, зато те и хвалим, јер, како рекох, био си одвећ одан својом приповетком. Но, на једно ипак хоћу да ти скренем пажњу, па тако гледај: Истина, од тебе, као и од сваког другог, то баш не беше грешка ако почне као ти, наиме поступак речи који није ништа друго до празнословљe које је одвећ свеједно, у чему нема ни доброг а ни баш нечег рђавог као у трулој јабуци – но гле, ко ће благовати трулеж јабуке мада није баш нешта рђаво?

4 А тако беше и с тобом пошто си нас све скоро сувише дуго задржао престављањем своје велике храбрости.

5 Разумеш ли Ме ти, Пурхале, и шта сам ти тиме хтео рећи?

6 Одговори Ми само у своме срцу! – Дакле, не разумеш сасвим – зато ћу те навести да разумеш, па тако обрати пажњу!

7 Ти рече, након што спомену понизно извињење својих претходника, да у том погледу чиниш изузетак или пре да ћеш учинити.

8 Гле, истина је, треба ту, штавише, да буде изузетак јер Ја не захтевам више и још никада нисам захтевао више но да чините по Мојој вољи ако хоћете да нађете вечни живот.

9 А без обзира на то неки од превелике љубави и страхопоштовања својих срца не могаху помоћи себи и према томе не могаху тако брзо отворити уста и дати захтевано од себе.

10 То држање твојих претходника си према томе примио, сматрао си нешта детињасто и кришом си већ био наумио споменути тога када или ако те попут других позовем да као и други обзнаниш Мени шта си нашао у себи.

11 Гле, убрзо си био позван. Но, скоро твоје прво би̏ да учини изузетак ради своје браће да их унеколико мало посрамиш.

12 И – разуми – поставио си себе у својој приповеци храбријим но што си стварно био.

13 Гле сада, с једне стране ти рече о себи да знаш као и остали да су Мени све ствари итекако познате те да онда није потребно, ако Ја захтевам од неког да испољи што сам некоме дао, да се плаши зато што већ дуго пре одвећ јасно знам шта је неко примио од Мене – и ти потврди такво прилично достојним поређењем.

14 А откуд онда да, након што наведе да знаш такво, ти с друге стране не знаде да Ми сигурно неће остати непознато у којој мери ти у своме срцу тајиш оно наопако не баш угодно Мени?

15 Гле, ту ти беше у итекако великој заблуди.

16 Но, као што већ почетком приметих, овај пут да ти ова грешка не буде урачуната грехом, али убудуће буди ваљано на опрезу да се твоје срце нипошто више не ухвати у таквом двосмисленом расположењу, иначе се велика ноћ твога срца још дуго неће обасјати проваљеним пламеновима љубави и још дуже ће изостати дивно јутарње сунце које си видео у себи да излази.

17 Гле дакле, Мој драги Пурхале, Мени није ништа скривено, зато код Мене апсолутно није упутно играти се иза леђа.

18 Ово узми надаље себи за стални путоказ свога живота, тако ће твој даљни ход преко ове земље бити лак.

19 А ово значи твоје виђење и ваља да ти буде од почетка до краја јак и свагда опомињући знак да, прво и прво, твоја љубав према Мени, као и према својој браћи, још није чиста и према томе ни није цела.

20 Јер пламенови који проваљују с безбројних различитих страна из ноћи твога срца посведочују такво и кажу ти, уздрмавши те као снажним праском: Гле, колико је још разнесена твоја љубав и према томе и твој живот! –

21 Па када сам ти дао да изиђе сунце, то јест Моје свето сунце милости, тада ти примети да они пламенови без светлости нису ништа до твоје безбројно многоструко разнесено сасвим сопствено "ја", које си ти сам тако разнео својим ранијим најразноразнијим жудњама, бригама и страстима.

22 А како ово тако разнесено биће опет може постати једним бићем?

23 То си такође видео када си угледао како се у Мојој светлости љубави и милости сва та теби слична бића тискају теби и убрзо се сасвим сјединише с тобом, па се ти тек тада у том поновном сједињењу оспособи да као такав савршен човек поново чујеш у себи Очински глас Мога духа, који ти обзнани Ко сам Ја, где сам Ја и где и откуд су све ствари и шта си коначно ти сам или шта треба да будеш.

24 А пошто си све то живо доживео, тако сабери се према томе и у истинској чистој некористољубивој љубави према Мени, тако ћеш живети и сâм одговарати заиста великом знаку виђеном у теби, чиме онда сâм треба да Ми будеш живи истражитељ и тумач знакова из љубави у срцима браће свагда, амин."

255

1 Када пак Пурхал и сви други чуше такве речи од Абедама, тада скоро занемеше, то тако да осим Хеноха и Адама не беше скоро никог који би се усудио Абедаму упутити и једну реч, премда Абедам сву децу прељубазно посматраше као једини истински, добри и прељубазни Отац.

2 Јер скоро свако размишљаше код себе: "Јесте да Он изгледа неизрециво добар; али ипак није Њему веровати; јер пре но што се осврнеш и обрнеш руку већ те је зграбио у унутарњем кутку живота. И све ово је додуше посве истина – али шта нам све то вреди? – Ко му може избећи?

3 Он дашта свакоме жели одвећ добро – само када не би толико смерао на најчистије, онда би с Њим још могао да опстанеш; но чистота, чистота, та је страшна!

4 А ако је немаш, то јест у савршеном смислу речи и значења, већ Му се ни не можеш честито приближити јер Он ти неће прогледати кроз прсте ни најситнију грешку у срцу.

5 Али шта ту чинити? – Њега нико не може променити; вечно ће остати једнак себи, дакле чист и свет као што је сада; дакле, значи ваља се повиновати."

6 А Абедам, који такве мисли код деце одвећ добро примети, обрати се Пурхалу и упита га:

7 "Пурхале, реци Ми да ли сам ти откинуо главу што сам те подучио најблажим речима и најпажљивије те очистио како би ти, као и остали, одмах постао примљив за вечни најслободнији живот љубави из Мене?

8 Реци Ми да ли је отац твога тела икада поступао тако попустљиво с тобом као Ја сада?

9 Покажи Ми оца међу вама који се код своје деце није ревносно служио понекад врло оштром шибом.

10 Гле, ти не знаш ни једног јер си сам већ дуго отац и знаш добро како си васпитавао своју децу.

11 А сада Ми реци којом шибом сам Ја дошао код вас? – Ко је већ подлегао под Мојим ударцима?

12 Гле, ни са чим другим до Својом највишом преистинском Очинском љубављу подижем и учим и ослобађам вас, а ви кажете код вас у својим срцима: Мени није веровати. –

13 О ви још преслепи! – Ако према томе Мени није веровати, Који сам дашта ваш најистинскији, најоданији, најљубазнији, најблажи и најстрпљивији Отац – коме ли ћете према томе веровати?

14 Када вам код Мене, најчистијег и најсветијег Оца, бива хладно и бојажљиво око срца, Који сам пак испуњен најбољим и најсавршеније истинским и најочинскије честитим намерама из Моје вечне најнекористољубивије љубави према вама, како ли онда бива вама једни према другима који сте дашта према Мени сви пуни зла и злоће у својим срцима – када према Мени при малој поправци неке грешке у срцу Пурхаловом постајете тако обесхрабрени?

15 О ви слепи! – Преда Мном, вечном једином живом Оцу, дрхтите и постајете пуни страха ако вас к Мени и према томе из смрти подижем у вечни живот.

16 Али од света вам не долази страх у срце, који сав по себи није ништа до најголија смрт.

17 О гле, колико сте још пуни бесмисла!

18 Ко ли вас је таквима родио да се плашите Оног Којег бисте требали да љубите изнад свега? А оног од чега бисте требали да се плашите свим силама и да бежите од тог – тим натрпавате угодно своја срца.

19 Пурхале, реци Ми, чега рђавог сам ти тиме нанео ако сам те очистио Својом великом љубављу према теби?

20 Знаш ли шта је живот и какав мора да буде како би ваљао за вечно и бескрајно трајање?

21 Гле, такво ваљда не зна ни један створен дух, него једино само Ја, бескрајни вечни учитељ свег живота; а ако вас као ваш свети прељубазни Отац сада Сâм усавршавам за тај за вас вечно недокучљив живот у себи и гурам вас и узимам из вас све што је смрти – Пурхале, откуд да теби и свима другима може и издалека пасти на памет као Мени није веровати?

22 Реци Ми, уколико Ја не бих желео да вам помогнем, ко ли би вам помогао од смрти животу?

23 А да бих вам могао помоћи, зар онда није право да су Мени прејасно откривене чак и ваше најтајније мисли и жудње, а неизбежно нужно и морају бити откривене како бих вам свагда могао доћи у помоћ када год вам се приближава смртна опасност?

24 Реци Ми Пурхале, зар због тога није Мени веровати?"

25 Код тог питања сви почеше да грцају и плачу, и сам Адам плакаше гласно као дете, па рече сасвим ганут Мојом великом Очинском љубављу:

26 "О Ти свети, драги Оче, Оче, тек сада видим сасвим колико си ти бескрајно добар!

27 Где је неко који не би могао да Те љуби изнад свега, свега, свега?

28 О опрости нама слепима ту велику кривду коју смо Ти сада сви нанели!"

29 Абедам рече на то: "О дечице, смирите се и будите сасвим без бриге јер од вас које сте сада у Моме крилу нико неће пропасти јер Ја, Сâм вечни живот, јесам ту међу вама, и отклањам сада сву опасност смрти од вас.

30 А ако опет будем некога подигао као Пурхала, онда не губите своје поверење у Мене, него мислите онда у својим срцима да сам то Ја, свих вас добри, свети Отац, који то чиним!

31 Дечице, такво што разумите за сву будућност и вечност, амин."

256 (2.70)

1 По тим речима пак Абедам позва Себи Јурибаела и упита га као и друге, наиме говорећи:

2 "Јурибаеле! Као што други учинише, тако учини и ти и реци нам шта си све опазио у себи и видео и осетио?"

3 И Јурибаел иступи са страхопоштовањем из средине своје браће пред Абедама и обилним изливом своје праве љубави према Мени поче одмах да говори:

4 "О Ти свети, прељубазни, неизрециво највише најбољи Оче! – Гле, ја, ништаван црв пред Тобом, лежим овде с највећим страхопоштовањем и најунутарнијом најскрушенијом понизношћу свога срца пред Тобом, Ти свети Оче!

5 Ти ме сада позва из мога сна у живот, јест, у истински, будан, слободан живот Твоје бескрајне очинске љубави ти ме позва и од изнуреног слепог црва мртве прашњаве земље направи слободног човека који својим очима посматра у далеке вечности као у бескрајан низ кругова за круговима пуних бесмртности и види себе у сваком тих вечних кругова прослављенијим и Теби, о свети Оче, сличнијим и ближим.

6 Али не само бесмртним човеком, него још вишим, јест, још бескрајно вишим но само бесмртним човеком јеси учинио прашњавог црва земље, матере прашине.

7 Ах, ко ће схватити бескрајну величину твоје Очинске љубави?

8 Јер прашњави црв, слаби грешни човек сме Тебе, о вечни, свети Боже, звати драгим Оцем!

9 О Оче! Учинио си нас Својом децом!

10 Свети Оче, могу да Те обожавам, могу да Те славим и хвалим, могу да Те величам целог свог живота свим својим силама које си ми Ти доделио; могу да Ти запалим жртве где год се осврне моје око; могу толико да Ти дам узвишену част тако да би се мој дух од највећег страхопоштовања које ми је колико могуће сакрио под најзадње, најдоње и најмање творевине; јест, могу да Те љубим по свој сили љубави у себи; јест, све то могу да учиним Теби, своме свемоћному Творцу, Теби, своме светом великом Богу.

11 Јер све докле си ми Ти само Творац, вечан бескрајан Бог, толико дуго између мене и Тебе нема другог односа осим једино потпуне ништавности с моје стране према Теби и Твојој бескрајној општости у свој моћи Твога божанскога бића према, како рекох, моме потпуноме ништавилу.

12 Но, када Те зовем Оцем, о свети Оче! онда престаје сав ранији однос, милина обасјава моје срце и мој дух дрхти захваћен неизрециво великом слутњом и мени онда остаје само моћно осећање и то је љубав, једина чиста у Теби, о Оче, посвећена љубав, јест, света љубав будући да не може да љуби ништа осим једино само Тебе, Ти свети Оче.

13 А то је онда и све што сам кадар да Ти принесем; у тој љубави заборављам штавише све обожавање, сву захвалност, сву хвалу, све жртвено узношење, које Теби као вечному Богу припада, и све величање и слављење Твојих бескрајних дивота; заиста, сада немам ништа пред собом осим једино Тебе, о свети Оче; зовем ништа осим Оче! не мислим на ништа осим једино на Тебе, свети Оче!

14 Зато ми сада и опрости, драги свети Оче, што не могу да Ти захваљујем, да Те славим и хвалим јер моје срце је сувише испуњено премоћном љубављу према Теби; зато сада ни не могу ништа друго осим само да Те љубим изнад свега.

15 О Оче, а пошто мој језик због превелике љубави мога срца уопште није способно да се креће било молитви, било слављењу Твога имена, због чега се сва моја сила ујединила у срцу у љубави према Теби, онда ми опрости већ унапред јер ће моја приповест сигурно испасти ужасно рогобатна.

16 На највећу срећу за мој сада сасвим трапав језик највећи део сам обзнанио већ у овој мојој сусталој исповести шта сам осећао и још осећам и вероватно ћу вечно осећати и сада само још прилажем виђење, које беше овакво:

17 Како размишљах о томе да си Ти свети Отац свих нас и да си Својом бескрајном љубављу створио нас Својом децом – гле, тада изненада поста пресветло у мени, то тако да сам унутра у себи могао да се разгледам као што се разгледа дно једног мирног најчистијег места где је вода.

18 Но при том посматрању не оста дуго јер убрзо нађох своје срце и у средини срца одвећ јако светлећи прстен; тај прстен или круг непрестано се окреташе; ту помислих: шта ли с тим прстеном? –

19 Једва да такво помислих, тада се прстен изненада, као кругови у води, растави и рашири одвећ далеко од мог бића бескрајно великим кругом у којем сам се налазио сасвим сам.

20 Но ни тај призор не потраја дуго јер убрзо се круг растави у безброј много кругова који се ређаху један за другим и постајаху све већим и већим и непрестано све светлијим; и ја видех у средини сваког круга себе самог све дивнијим, светлијим и већим и јачим; и у бескрајно дубокој дубини, где ови све већи, јест, бескрајно све већи кругови никако не престајаху, видех неизмерно велику и јаку светлост; и како се јаче и оштрије непомично загледах у светлост, одједном опазих да Ти Сâм, о свети Оче, беше у светлости светлост.

21 И кроз све те бескрајно многе кругове тада опазих благи дах, и тај дах исхођаше од Тебе.

22 И ја разумех тај дах; дах се пак откри као ваљано разумљива реч у мени; зато разумех дах.

23 Тај дах, пак, рече: Гле, то је пут љубави у вечан живот и кроз живот к Мени, твом вечном светом Богу и прељубазном Оцу! –

24 Затим пак све занеме изненада и моме виђењу беше крај.

25 Па тако завршавам и ја јер то је све што сам видео, осетио и опазио.

26 О Оче, драги свети Оче, прими милостиво и не одбиј моје срце, које Те сигурно само одвећ несавршено љуби, него дај ми силе да бих Те могао љубити све усрдније вечно, вечно, вечно, амин."

257

1 По тим пак речима Јурибаел нагнан својом моћном љубављу паде до ногу Абедамових и тако у неку руку даде одушке својој моћној љубави.

2 Па тако овај жарко љубећи с пуном понизношћу и најдубљом захвалношћу свога срца лежаше до ногу свога Бога, свога Творца и свога Оца.

3 Но Отац се убрзо сагну доле до њега и подигну га навише до светих груди како би ту удисао истински вечни живот из истог праизвора свег живота из којег све бескрајне вечности своје бивање и живот сисаху а и вечно ће сисати.

4 О те свете груди дакле сада свети прељубазни Отац притискаше Јурибаела тако да се чак и његова плот испуни љубављу према светом прељубазном Оцу.

5 А пошто га вечни свети Отац држаше тако обухваћеног рукама вечне и бескрајне Очинске љубави, тада и упути следеће речи њему, наиме говорећи:

6 "Јурибаеле, гле, сада тек живиш заиста, и тај живот се никада не може узети од тебе јер сада сам ти га дао и ти си га сада заиста узео из Мене, свога вечнога, светога, прељубазнога Оца.

7 Гле, а то је вечно светли прстен у твоме срцу да ти сада живиш из Моје љубави у теби, јер Моја љубав у срцу Моје деце јесте круг који се непрестано умногостручава и повећава у бескрајно. Ти кругови, који посташе тим вечним умногостручавањем једног круга, нанизани су један о други као карике ланца или као вијуга пужа, где свака вијуга постаје већа и пространија и слободнија и све ближа и ближа великом ушћу у вечни бескрајни простор, који је у духу највиши пуни ужитак Моје вечне бескрајне Очинске љубави и све милости и мудрости из ње.

8 И тај пуни ужитак јесте сами прави вечни живот у свој слободи милостиве употребе по суштој вечној мудрости из Мене, која сваком припадне који постане право дете Моје љубави кроз његову љубав, која је из темеља Моја љубав у њему, и чини га дететом Моје љубави кроз ту Моју љубав у њему.

9 Гле, Мој љубљени Јурибаеле, то је све твоје виђење, које ти је показало прави пут к Мени, твом и свих вас пресветом Оцу; тим путем треба сви да ходе, па би веома брзо јасно светлећи пред вама био откривен узвишени смисао Моје намере с вама и у вама, и ви не бисте питали "где и откуд" јер свако би у себи нашао како љубав, тако духа, који је носилац љубави, те тако вечни живот, који је љубав, и тако би нашао и узвишени смисао Моје намере, што је све вечна најсавршенија слобода услед Моје вечне и бескрајне мудрости, која је сушти вечни поредак свих ствари и свег бивања.

10 А ако неко не ходи тим путем, заиста вам тада кажем, тражиће насмрт, а ипак никада неће наћи прави и најкраћи пут зато што је тај пут – пут љубави и свег живота из ње, а не пут најмрачније самовоље у којој не влада ни најмања искра Моје љубави.

11 И ако у том негде и има љубави, онда је то ипак само отета љубав коју је тамо неки крадљивац присвојио, па онда живи из те отете љубави, која је сушта љубав према себи.

12 Но живот такве љубави не траје вечно, него само веома кратко током времена у коме ће таква љубав убрзо изјести себе зато што је одвојена од Моје Очинске љубави и према томе више нема притицаја.

13 Јест, с таквом љубави према себи стоји као с уљаним светлом – када неко узме у посуду нешта уља које на разним тачкама планина излази из малих извора масног стења ради лековитог ђубрења јалове земље, па запали уље; истина почеће одмах да гори, но када изједе себе горењем, хоће ли испражњена посуда још наставити да гори ако се не дода новог уља?

14 О, неће никако! Него тада ће се с уљем угасити и пламен, па ће посуда постати мрачна и хладна и мртва.

15 А ако на извору запалиш уље и сачуваш место где изворић уља пламти светлим пламеном од рђавих ветрова и поплаве воде, онда се пламен вечно неће угасити, него ће пламтети све дивније зато што ће такав пламен мало помало све више грејати место широко око себе те тако и све више уља измамити унутарњем праисточнику.

16 Гле сада, Мој љубљени Јурибаеле, ко према томе своју љубав у срцу обрати Мени и обузме Мене за вечно у тој његовој љубави, тај је уље свога живота запалио на извору, и тај пламен се никада неће угасити, него биће му вечна, жива светлост!

17 А ти си сада уље свог живота запалио на извору, зато буди радостан јер у тој светлости си нашао Оца као пра-вечну светлост.

18 Па тако хајде да сада питамо и Оалима, те да чујемо његово виђење, амин."

258

1 И сместа Абедам позва Оалима Себи, следећим речима: "Оалиме, ти који од самог осећања захвалности према Мојој Очинској љубави и за њу не можеш помоћи себи, дођи овамо Мени и као твоји претходници обзнани свима нама шта си све у себи видео, осетио и чуо. Но говори без страха и зазирања како ништа не би остало у позадини јер ту је све од великог значаја за тебе као и за сву твоју браћу. Тако отвори своја уста, амин."

2 И сместа приступи Оалим, захвали из дубоког темеља свога срца за тако велику милост зато што и он би позван као његова браћа, па поче гласно да обзнањује следеће виђење сигурно крајње вредно пажње за сваког човека; овако је пак гласила приповест:

3 "Свети, прељубазни, једино истини и добри Оче! – такође сви ви, моја драга браћо, сестре, оци тела, матере и децо! – Гле, Свевишњи ме најмилостивије позва да говорим пред Њим и свима вама; али заиста истина, тешко је дати материјалним речима језика оно за шта цела земља барем по моме ограниченом знању нема ништа слично да покаже.

4 Но, ја сам спокојан при томе јер Онај који ми даде да гледам такво, да осећам и чујем у себи, Тај ће ваљда и моме иначе слабом језику дати праву гипкост којом ћу ипак бити кадар колико могуће разумљиво за вас да изговорим неизрециво.

5 Јест – заиста истина, никада не треба да престанем да захваљујем Теби, Ти пресвети, прељубазни Оче – јер сада је мој језик од Тебе примио пуно разрешење.

6 О чујте сви ви, Моја драга браћо и сестре, оци тела, матере и децо и радујте се са мном јер Господ, наш велики Бог и најсветији и прељубазни Отац, јесте више од наше способности представљања добар, благ и пун највећег стрпљења зато што ми развеза језик и хоће сада из мојих уста поново да чује што је раније ионако само Он у моме срцу пробудио.

7 Будући да је дакле Твоја света воља да говорим, онда ћу и највећом радошћу свога срца учинити шта је год Теби, свети, прељубазни Оче, благоугодно.

8 Па тако чујте сви шта сам предивно у себи посматрао, осетио и врло одано и ваљано чуо.

9 Почетком мени звучаше чудно како треба да погледам у своје срце када ми пак беше сасвим немогуће да своју главу, у којој су ми очи, негде сам ставим у своје тело па у истом да посматрам срце.

10 Међутим, како размишљах о тој могућности или немогућности да очи доведем у тело, тада пак одједном изненада изгубих светлост својих очију; но скоро истог трена пак изненада све поста светло у мени тако да себе видех унутра као што иначе себе видим споља при светлости сунца.

11 Опет пак не могох схватити како такво може бити пошто такво дотад још никада нисам доживео; али како овако размишљах, тада и убрзо моје срце поче да постаје савршено провидним и ја врло брзо видех три срца како се налазе једно у другом као што се три једра налазе иза или пре унутра бодљикаво храпавог плода кестена, најпре смеђе једро љуске, у том једру љуске право ткиво или једро ткива и у том једру ткива тек потом мало једро клице у којем је тек живот затворен и у њему бескрајна разноликост и бескрајно мноштво њега самог.

12 Спољашње срце пак убрзо прсну, па одмах одваљено паде доле у бескрајну дубину, где сасвим пропаде; и то беше спољно плотско срце тела.

13 Унутарње, субстанцијално срце пак оста и прошириваше се непрестано зато што га оно унутарније, прејако светлеће клица-срце присиљаваше зато што само расташе све даље а и тако постајаше све веће, као што се клица неког семена које је положено у земљу стално проширује, све дотле док из њега не стане моћно дрво.

14 Исто тако беше случај с тим мојим унутарнијим клица-срцем; почетком само изгледаше као да је срце, но како постајаше све веће, придоби све више људски облик, и баш врло брзо препознах самог себе у том новом човеку који постаде из тог мог претходног унутарнијег светлог клица-срца.

15 При погледу тог човека пак помислих: Зар тај нови срце-човек у мени можда такође има и срце у себи?

16 И ево гле, одмах опазих у том новом човеку да и он у себи збрињава срце.

17 То срце пак изгледаше као сунце и његова светлост беше јача но светлост дневног сунца хиљадоструко узев.

18 Како пак то сунчано срце посматрах све више и више, тада одједном приметих у средини тог сунчаног срца малу, Теби, о свети Оче, савршено сличну, живу слику – али не знађах како је такво могуће.

19 А како размишљах о томе, тада ме одједном захвати неизрецива милина, и Твоја жива слика отвори убрзо уста и говораше мени из сунчаног срца новог човека у мени следеће:

20 Дигни сада навише своје очи, па ћеш убрзо опазити откуд и како Ја сада живо пребивам у теби! –

21 И ја уперих своје очи навише и угледах одмах у бескрајној дубини дубина бесконачности такође неизмерно велико сунце и у средини тог сунца пак затим убрзо Тебе Самог, о свети Оче!

22 Од Тебе пак исхођаху бескрајно многи предивни зраци и један тих зрака паде у сунчано срце у новом човеку у мени и образова тако Тебе Самог живо у мени.

23 Убрзо затим нови клица-срце-човек испружи своје руке и хтеде да зароби мене спољног човека.

24 А ја се на то препаднух, и то препаднуће баци ме опет назад у мој стари дом.

25 Раније утекло плотско срце поново се попну из дубине и сместа опет обави два унутарња срца. Када се то догоди, поново ми би̏ видљив спољни свет, и све унутарње нестаде.

26 И према томе ово је све што у себи видех, осетих и чух.

27 О свети Оче, прими милостиво ову моју сигурно пренесавршену приповест и допуни по Својој светој вољи несавршено у њој; Твоја воља, амин."

259

1 Како овим Оалим сврши своју приповест виђења, тада сви оци одвећ почеше да се чуде и један рече другом: "Не, скоро више не можеш поднети. Узвишено, духовно Чудесно овде премашује све наше замисливе појмове.

2 Требало би да мислиш да ће сваки човек у себи сигурно наћи једно те исто – но која бескрајна различитост у појави."

3 Абедам, други, пак, кришом се отшуња до Хеноха и рече му готово га питајући:

4 "Чуј, мој драги брате Хеноше, мени већ постаје сасвим мрачно пред свим мојим чулима упркос моје пробуђености и позвања.

5 Дај реци ми јел' се ти овде сналазиш? – Ја бих баш хтео да потонем у земљу; сада су шесторица ових извидника, који сви потичу од Сета, обзнанила своја унутарња виђења, и сваки од њих нађе нешта сасвим друго.

6 Какав је према томе духовни живот у духовном свету?

7 Зар онда тамо духови-људи више неће живети овако заједно међу собом као ми овде на земљи?

8 Јер ако сваки у себи носи и збрињава свој сопствени и сасвим својствени свет, онда се поставља питање: да ли ће на том свету сопственом за сваког човека имати места и његова браћа или да ли ће се својим бескрајним светом уопште моћи приближити једни другима?

9 Или да ли ће тај свој сопствени свет, настанљив само за себе самог, увек, када пожеле да се приближе некоме, да их увуче у себе онако као што отприлике пуж увлачи своје рогове када их неки страни предмет додирне?

10 Гле, драги брате Хеноше, то су ствари и односи који неће да се среде у мени мого мање него горећа гора у пуном пламену, муњама и грувању заједно с посудом пуном ускислог крављег млека.

11 Морам да ти признам, што више размишљам сада о томе, све сам збуњенији и као што је код мене одвајкада обично – и све глупљи.

12 Ако ти имаш неку светлост у таквим чисто духовним стварима, онда ми дотури само искрицу, јер до Њега се сада не усуђујем да одем зато што се сада толико марљиво занима са дванаесторицом.

13 Додуше, вуче ме Њему – али знаш – ипак је то – мало смела ствар – без ваљаног рибање тешко да ћу проћи са својом још јаком глупости – и веруј ми, увек се осећаш баш веома чудно када те Он риба.

14 Зато реци ми барем три речи како не бих стајао баш тако глупо и слепо да слушам шта се све претреса; но, како ти хоћеш, амин."

15 Но како познати Абедам једва изговори задњу реч, већ узвишени Абедам би̏ у средини између Абедама познатог и Хеноха и упита Хеноха:

16 "Љубљени Хеноше, какав ћеш одговор дати на овај коров од питања од стране Мога имењака?"

17 И Хенох узврати: "Свети Оче! Верујем где не стоји дрво, ветар ни неће имати шта да искорени.

18 Абедамова питања су по моме нахођењу сувише ваздушаста и таква да осим Тебе, свети, драги Оче, тешко да ће неко икада наћи одговор."

19 А познати Абедам сместа се сруши пред узвишеним Абедамом и рече преклињући:

20 "О Ти свих нас драги, свети Оче! Опрости мени сиротом, глупом шмокљану не само пред Тобом него и пред свим оцима, матерама, браћом и децом оба рода – јер сигурно сам сада овим мојим посебно необично невременим питањима починио неизмерно велику глупост!

21 Али шта друго да чиним при таквим несхватљиво нечувеним чудесним појавама кроз Твоју бескрајну доброту, љубав и милост?"

22 Узвишени Абедам му пак рече смирујући га: "Абедаме, устани и смири се! Твоја питања су истина прави коров материјалног света, али и трње и чичак сам створио како би вас будили својим бодљама када онако некада слепо јурите у дан преко земаљског тла а не знате куда идете, зашто идете и шта хоћете.

23 Гле, таква су и твоја питања! Нипошто не веруј да су израсла на твоме земљишту и тлу, него Ја лично сам дао да шикну у теби да би те пробудили из твог старог стално враћајућег сна и да барем у самоме себи опазиш потребу да се твој унутарњи човек пробуди и да те својом прасветлошћу коначно једном зароби заједно с твојом ноћи.

24 А да би ти потпуно увидео велику глупост свога питања, то једним ударцем, то ми реци из себе самог: Шта ли су све створене ствари у сржи?"

25 Ту стукну познати Абедам, па коначно рече: Колико знам кроз Тебе, драги, свети Оче, нису ништа друго до једино само мисли из Тебе које држиш чврсто."

26 Узвишени Абедам узврати на то: "Добро си одговорио. Реци Ми пак зато још и ово: Да ли их Ја, попут пужа своје рогово, морам увући ако као сада хоћу да се приближим вама деци и да станем наочи свих вас?"

27 Ту познати Абедам стукну још грђе и оста тих.

28 Узвишени Абедам га упита још једном: "И ако су твоје мисли горе и доле и ако имаш свакаквих жудњи из тих својих мисли, реци Ми да ли су ти икада били препрека да се услед њих ниси могао некоме приближити; а ипак су баш те твоје унутарње мисли твој сам унутарњи духовни свет, и ако мислиш на неког, већ је тај у духу код тебе."

29 И Абедам познати узврати преклињући: "О свети Оче, опрости, опрости мени сиротом шмокљану јер моја глупост је заиста велика!

30 Сада ми све бива јасно!" – А узвишени Абедам рече му на то:

31 "Онда иди на своје раније место и обрати пажњу на оно шта ће још доћи; тако надаље у теби више неће истерати коров најнеразумнијих питања.

32 Зато и дајем да дванаесторица објављују своја виђења како за сву будућност не бисте имали никакве сумње, сада и вечно, амин.

33 Разуми то ваљано, амин."

260

1 Након што Абедам познати доби такву лекцију, тада би̏ сасвим задовољан, паде узвишеном Абедаму до ногу, захвали Му свом срдачношћу свога срца, усправи се затим поново, па оде до свог ранијег места.

2 Узвишени Абедам, пак, одмах опет упери Своје очи према Оалиму, па му рече и према томе свим оцима:

3 "Чуј сада, Мој љубљени Оалиме, и нека свако у себи ваљано обрати пажњу шта ћу вам овде рећи.

4 Јер то је једна најважнија ствар да то ваљано схватите у срцу.

5 Мада вама, који Ме својим очима видите и својим ушима чујете, ово више није потребно, али за вама ће следити још веома многи који ће тада ово најнужније морати да имају ако буду хтели да Ме знају и да Ме у својим срцима живо верно задрже.

6 А они који ово учење занемаре, ти ће Ме изгубити из свих својих унутарњих чувстава, па ће зато себи начинити божанства из грубе твари, и обожаваће их место Мене; неки ће пак чинити као што сада већ чини Ламех у Дубини.

7 Зато дакле обратите пажњу и задржите ваљано следеће велико, свето учење.

8 А такво сада хоћу да вас учим о виђењу Оалимовом:

9 Види и видите, чуј и чујте! – Човек који Ме није видео и чуо као ви сада не може знати ништа друго о Мени осим што је чуо од својих најближих претходника.

10 Тако беше и код вас случај до сада када Ме нико осим Адама и Еве никада није видео ни чуо осим преко уста Адама и Еве који су Ме видели и чули, и малобројних савременика Авеља који Мој глас чуше преко Мога анђела.

11 А као што сте ви прошли све до овог времена, тако ће опет проћи ваши потомци, који ће Ме упознати само преко ваших уста, а требало би нарочито само преко ваших срдаца делатно.

12 А какве доказе о Моме постојању можете дати својој деци ако се Ја њима не покажем ни могу ни смем као сада вама?

13 Не можете им учинити ништа друго осим прилично често рећи да сам Ја, истина, стално невидљиво присутан, али, ипак, пребивам негде над свим звездама у предалекој висини висина или дубини дубина и да сте Ме бићствено видели.

14 А да ли ће ваша деца такође својој деци моћи дати такво учење о Мени обзиром да не беху сведоци Моје видљивости?

15 Гле, уколико би она учила своју децу као да су сведоци, онда би од стида морали поцрвенети и њихова деца би убрзо на њима приметила да су им њихови родитељи рекли неистину.

16 Зато ће сигурно морати само вас да наведу као сведоке Мога постојања – и тако даље деца за децом и деца за децом.

17 А када тако сведоци све више и више остаре и дуго, дуго, дуго више не постоје, потоњи потомци штавише сами посумњају у постојање некадашњих сведока, реците, како ће онда изгледати с Мојим учењем?

18 Зар неће на крају сумњати у његову истинитост заједно с вашим постојањем?

19 И шта ће ти људи затим чинити када за истинитост овог Мог садашњег учења нико неће бити у стању да постави важећи и одржив доказ?

20 Кажем вам, тада ће убрзо сваки нешто мало моћнији човек направити себи природна бога и обожаваће га својим главним страстима, па ће коначно своју браћу присилити да се клањају том његовом богу и да жртвују.

21 А када се такво догоди, онда ће таквим идолопоклонством све потонути у најдубљу ноћ пропасти и вечне смрти, па ћу Ја бити присиљен да ватреним мачевима и буктећим шибама судим свет потонули у смрт како бих га оживео дотле да постане способан неког другог суда, и тада из хиљаде њих једва да ће један доспети до слободе, или што значи да хиљаде једва да ће имати слободан живот једног појединца, и њихово пребивалиште ће се звати материја.

22 А Ја сада велим да ћете имати довољно да увидите да свако учење од уста до уста нема користи, и такође ни од срца до срца ако није потврђено најживље унутарњим, светим сведочанством.

23 Јест, заиста вам кажем, учење може само по себи бити иоле истиним, добрим и лепим, но ако зависи једино од вере која за подлогу има једино изветрено предање и слепоћу срца за посведочени доказ за веродостојност учења, онда учење без обзира на све то ништа не вреди.

24 А ви сте већ постали одвећ слаби мада су сви ваши праучитељи још живи; како ће тек проћи они који ће се слепо борити с вашим самим постојањем?

25 Зато вам кажем још једном да ни једно учење није од користи ако се њена правила не могу потврдити Мојим живим сведочанством у срцу свакога човека.

26 У Оалиму сте то живо сведочанство нашли савршено приказаним. Тако га према томе и треба узети да, истина, Моје име и Моју сушту, вечну милост, светост и прељубазно биће учите деци већ својим устима на начин као што сам вам сада већ одвећ довољно показао, међутим, једино немојте оставити код самог учења, него постарајте се ревносно да то учење код њих убрзо пређе у пуно, живо дело; и будите уверени да ће сваки који у себи и на себи то учење озбиљно делатно прими убрзо у себи наћи велико, живо, свето сведочанство Оалимово, које ће прејако светлећи сведочити о живој веродостојности ове Моје сада свима вама упућене речи.

27 Гле, Оалим нађе у трећем клица-срцу, након што се обликова у човека, још једно сунчано срце, у том срцу коначно Мене Самог као што ви загревајућу слику сунца налазите у свакој капи росе; и та Моја слика у њему говораше попут Мене у њему, и та реч показа њему Мене као вечног, светог Оца у висини Мога бескрајно светога Божанства.

28 Тај унутарњи човек Оалимов већ хтеде да постане једно са спољним субстанцијалним и делом и са веома спољним материјалним човеком; но за то Оалим још не беше зрео.

29 А ви то све треба да доживите тек при вашој пуној зрелости, но онда трајно вечно.

30 Управо тако и чините и учите према томе своје потомке, тако ћете им предати трајно сведочанство о веродостојности овог Мог учења, и то сведочанство ће им бити наградом зато што су те речи делатно узели срцу за сва времена времена̄.

31 А онај који то сведочанство нађе у себи, тај је већ и из Мене примио вечни живот, који му се вечно неће узети.

32 Гле, такво све значи истино виђење Оалимово; но шта све даље треба разумети, а и ваљано на шта обратити пажњу, то нека вама обзнане виђења још осталих, па тако хајде да ради тога чујемо и Туарима, амин."

261

1 И сместа узвишени Абедам позва Себи Туарима, па му рече: "Туариме! Позван си, више ти не морам рећи; зато учини без страха и зазирања Моју вољу, амин."

2 И Туарим бојажљиво оде до узвишеног Абедама, захвали Му најусрдније својим срцем, па сместа преда Мном и свим оцима поче обзнањивати своје виђење.

3 А овако беше виђење и овако глашаше из уста Туаримова:

4 "О Ти свих нас свети Оче, Који си пун љубави и смиловања, то беше тешка провера за мене сиротог, слепог грешника пред Тобом, о Јехова!

5 Ти знаш како сам прошао за тих неколико тренутака, но оци не знају, па ћу ево по Твојој светој вољи верно обзнанити шта ме је за тих неколико тренутака мучило тако неподношљиво дуго учинив се као да су ме већ обгрлиле све вечности својим бескрајним рукама.

6 А овакво беше моје језовито стање: Када сам кришом мало љутећи се размишљао о томе унеколико сам себи говорећи: Шта то треба да значи да гледам у самог себе? – Зар то не звучи као чиста глупост? – Ако си Ти наш Творац, па онда ћеш ваљда знати за шта си некоме дао очи?

7 До сада их је још свако користио према споља – како ли сада да их одједном обрнем, што ми је сасвим немогуће, и да погледам у себе, и да ту сазнам како изгледа у моме телу? –

8 Покушах затим стварно неко време колико год могу да уврнем очи, тако да ми из очију просто избише ватрени пламенови попут ватрених кругова, и ја се од тог силно уплаших; но све то беше ипак сасвим узалудно изнурење јер чим своје очи опет доведох у обичан ред, не видех ипак ништа друго осим само оно што се налази споља око мене.

9 Такође погледах час једног, час другог моје браће, но код ниједог не могох открити нешто што би ми пало у очи као нешто сасвим посебно.

10 Како према томе апсолутно ништа не нађох, тако се наљутих двоструко, и помислих опет себи: То сигурно није ништа до чисто искушење моме разуму.

11 Али толико глуп ипак нисам као што би неко можда помислио.

12 Зато ћу попустити као очито разумнији и оставићу друге да несметано вежбају своју лудост ако се радују томе; а ја остајем при свом добром, старом поретку.

13 Нека гледа у себе ко хоће, жели и може; а ја ћу да користим свој пар очију радије за сврху за коју ми их је Творац дао. –

14 И тако се опет одљутих и смирих.

15 Но мој наводни мир не потраја дуго јер земља под мојим ногама поста убрзо тако растресита као лак, сув песак или као снег који тек паде, и пре но што се осврнух, већ бих укопан у најдубљем понору земље.

16 Ту пак беше одвећ мрачно око мене и ја могаднох рукама да направим тек толико простора пред устима да сам најштедљивије могао да дишем.

17 У тој највећој невољи пак помислих ипак на Тебе, свети Оче, и завапих Теби у помоћ и за спасење.

18 Међутим, мој вапај се изгуби у бескрајни песак који ме окруживаше са свих страна и уместо мог спасења потонух само све дубље и дубље доле у бездани песак земље; и како сасвим очајно овако тонух и тонух, тада ми пак одједном дође у сусрет одвећ одвратан смрад, тај беше гори, јест, неизрециво гори од сваког смрада на земљи који сам икада осетио својим чулом мириса.

19 И гле, тада убрзо би крај песку; би ми драго због тога јер помислих тада: Сигурно ми дође спасење. –

20 Али колико се само неизрециво ужасно преварих с тим мојим радосним ишчекивањем!

21 Јер тек тада поче беда за коју стварно не налазим речи да је довољно прикажем.

22 Само толико могу рећи да сам тамо где престаде песак одмах потонуо у вруће блато које постаде све вруће и смрдљивије што дубље тонух.

23 О свети Оче! Какву сам ужасну невољу и страх ту поднео када приметих да тонуће никако да стане и само блато се поче претварати у усијан, црвен пепео и тај коначно сам опет у сасвим бео ужарен хаос једнак оном који чешће истиче из горећих гора – немогуће би ми било да опишем језиком.

24 Та ужарено течна материја проузрокова ми најнеизрецивији, жежећи бол, и умножи тако моју неизрециву муку најбескрајније зато што тај вечни жар мене ипак остави несажежена и не хоћаше или не могаше ни једну једину длаку на мојој глави да уништи.

25 Ту више нисам могао да се молим ни да молим, него цело моје биће беше клетва свему што ме доведе до тако бедног постојања.

26 Но што се више разгневих, тим дубље потонух доле у све врелије и врелије огњено море.

27 Па како постаде све ужасније и ужасније, тада викнух у најстрашније најужаснијем очајању:

28 Боже, Ти страшно ужасно немогућа ствар, ако јеси негде, онда ме уништи, јер за ово постојање чак не могу да Те прокунем, а камоли да Ти захвалим.

29 О ти јадни, најбеднији Боже! Коју драж Ти ово пружа што ме створи за такву муку?! –

30 И гле, како овако ужасно виках и дерах се, тада чух изненада јак гром, и гром викну и рече ми:

31 "Бедниче, немоћни! – Зашто кунеш Мене, твога Оца?

32 Гле, Ја те сада рађам у огњу Моје бескрајне љубави вечно бесмртним бићем, које треба да Ми буде савршено сличним, и водим те Својом Очинском руком како ни једна влас твоје главе не би пропала, и цело трајање ове твоје огњене провере љубави одредио сам само на три трена по земаљском рачунању, и већ си због тога изговорио најгору свих клетви нада Мном. Шта ли сада да чиним с тобом?"

33 И ја одговорих на то: "О Ти пресвети Оче, уништи ме јер сада више нисам вредан да постојим будући да сам Тебе, Тебе клео."

34 Тада се огњено море изненада преобрази у благу светлост и из светлости опет чух речи које овако гласише:

35 "Гле, Ја, твој Отац, не кунем и хоћу да заборавим шта си Ми учинио, јер што си сада видео, беше твоје стално стање на земљи према Мени; али спознај сада ипак да Ја, Твој Отац, јесам и вучем те к вечном постојању кроз сав твој песак животне варке, кроз твоје блато мудрости и кроз твој рђави жар у чистећи огањ Моје Очинске љубави и коначно кроз њега к најчистијој светлости вечног живота љубави у Мени.

36 Па тако с том свешћу врати се сада на земљу, где те Ја ишчекујем, амин."

37 И ја изненада опет бих овде.

38 О свети Оче, ево ме овде, али како сам сада пред Тобом?

39 И када би ипак још било могуће да ми опростиш највећу неправду коју сам Ти нанео, онда бих због тога хиљаду година поднео највећу огњену муку.

40 О опрости, опрости мени највећем грешнику! – Но шта молим? – Вечно више нисам вредан Тебе!"

262

1 А по свршеном приповедању, пошто Туарим поче да плаче због великог кајања наводне велике неправде коју Ми учини, зграбих Ја као узвишени Абедам сместа његову руку, па му рекох:

2 "Чуј и разуми Мој драги Туариме! Оно што си починио у твоме виђењу теби се рачуна као грех исто тако мало колико се некој стени која се сурвала с неке горске висине може урачунати кажњавајућом кривицом уколико се њеним силним падом догодила нека несрећа.

3 Зато слободно буди миран јер такав смисао твоје виђење нема, и речи које си чуо у себи, не тичу се можда само тебе, него ту све има општи смисао, и речи важе свакоме.

4 А Ја сам те само позвао да такво видиш у духу у себи, а не као да си морао због тога да починиш грешку према Мени.

5 А да не буде да си такво виђење видео без користи за сав потоњи свет, онда чуј и разуми, такође сви ви, шта виђење значи. А овакав је смисао:

6 Твој спољни покушај да с телесним очима погледаш у себе представља неразумно изнуравање овоземаљског разума када покушава да продре у духовне односе премда није састављен ничим другим но све самим материјалним појмовима себе самог саздајући; то јест није ништа друго до само орган примања душе преко којег она доспева до гледања спољног света.

7 А будући да је само то, како ли ће да гледа Духовно, да схвати у себи како је уобличено?

8 А ватрени кругови, које је проузроковало твоје увртање очију, значе такозване досетке овосветског разума, које му пак за духовно гледање користе баш толико колико ватрени кругови природним очима – то јест тиме ће постати толико оштрији и здравији баш колико и природно око таквим упињањем и гњечењем.

9 Гле, то је почетак твога виђења, и то се не тиче тебе у овом твом унутарем стању, него целог света, због чега те сада њему дајем пророком на начин као што си на себи и у себи сазнао.

10 А ти се при томе наљути, и то једном одмах када вам наложих да сви погледате у своју нутрину и затим када си чинио своје покушаје а ништа ниси постигао.

11 Гле, и та љутња не беше више природна љутња, него дође на тебе зато да би се ту назначио понос овосветског разума, који нипошто не би хтео да буде затвореник у истини, него слободан и господар при свем недостатку светлости, па срећно уображен само онда када са свих страна одају поштовање његовој глупости и миран само онда када с презиром и ругањем и са подсмехом гази по главама своје браће.

12 Гле, такво се тебе такође више не тиче јер зато сам те учинио пророком зато што ниси имао кривице у своме срцу.

13 Ово све значи твоје виђење донде када си почео да тонеш у песак. А шта затим значи стање када те ноћ песка прогута па ти тоњаше све дубље и имађаше невоље с дисањем те замоли за спасење, а не доби га?

14 Гле, ту већ твоје унутарње објашњење почиње да делује и да светли.

15 А песак значи све овосветско знање када потпуно почињу да заробљавају срце душе, чиме оно доспева у велик страх и збуњеност због притиска и ноћи, што све разум намеће сиротом срцу.

16 Тада се срце брани по могућности и гура песак даље од уста и прави себи оскудан простор за ваздух и чезне молећи за спасењем.

17 Али пребогати овосветски разум, коме никада није доста, више не допушта да му се узме његово право, запешчава срце једино све више и више.

18 А пошто тада срце постаје нестрпљиво и почиње да очајава и разум види да му постаје немогуће да га победи, онда разум коначно делује да срце потоне у блато жудњи које је већ одавно некада он сам гурнуо у њега.

19 Овде тек срце сазнаје потпуну недовољност и праву срамоту онога чиме га је овосветски разум обогатио.

20 Срце тада почиње да негодује против тако варљивог разума и срди се у себи самом.

21 Види ужарени хаотични глиб. А пошто је тај раздвајајући моменат најгорчи, како са стране срца, тако ништа мање са стране овосветског разума, онда због тога срце доспева у највеће беснило пошто сада сасвим остаје без светлости, као што разум без срца остаје без топлотне и запаљиве ствари за своју варљиву светлост.

22 Гле, ту ти поче наваљивати на Мене у срцу и клети у разуму.

23 А Ја ти кажем да никада не гледам на дела разума ако га је срце напустило.

24 На срце онда одмах изливам Своју лековиту светлост љубави како би одмах исцелила рањено срце које се мени враћа к вечном животу, као што си такво јасно чуо унутарњом речју.

25 Но и такво све се не тиче тебе јер тебе тако чиним пророком да би сведочио убудуће против свег света и њене мудрости; зато буди миран и не бој се више јер Ја сам такво у теби изазвао како би свагда сведочио из Мене против свих неразумности света, амин."

263

1 По том учењу Абедамовом Туарим се одвећ обрадова срцем и од саме љубави не узмогну помоћи себи, то тако да због тога никако не хтеде пустити руку Абедамову.

2 Абедам му пак рече у тој нераздвојивој прилици љубави: "Туариме! Ти си Ме заиста моћно зграбио својим срцем као својим рукама, и тиме си поново уздигнут новим пророком.

3 Јер заиста, заиста кажем теби и свима вама: Ко Ме убудуће не зграби једнако теби, тај ће тешко икада у сопственоме срцу чути глас Мога срца.

4 А ко га барем једном не буде чуо у овом земаљском сну, код тога се живот још није обрео и он се још веома клати између живота и смрти.

5 И тако ова твоја садашња љубав према Мени значи истинску делотворну живу љубав; ко Ме према томе не зграби срцем и исто тако рукама добрим, Мени благоугодним делима љубави својој браћи и сестрама, тога љубав још личи незрелом плоду којег с дрвета живота неки јак ветар лако може да збаци још пре но што сазри и спреми у њему клицу живота.

6 А који има делотворну љубав, тај је већ зрео и ваљано спреман к вечном животу – јер тај је заиста нашао у себи живи смисао Моје намере која је Моја вечно жива реч; а та реч јесте клица вечнога живота у њему.

7 А ако неко одабере девојку да би му постала женом и љуби је кришом у срцу и хоће зато каткад да јој се насмеши, но стално оклева да јој пружи руку, реците Ми да ли ће девојка поверовати да му је озбиљно с његовом љубављу?

8 О, кажем свима вама, она ће се манути тога, јер рећи се себи: Да ти је стварно стало до мене, сигурно не би руке држао на леђима када долазиш код мене, него с раширеним рукама би журио к мени.

9 А ја знам твоју млакост и скривену препреденост да ласкаш више њима попут мени, и хоћеш да одабереш једну која ти годи по тромости своје љубави; зато даље од мене јер моје срце те још никада није спознало. –

10 Гле, та девојка је сасвим савршено пресудила овом млаком љубавнику; а Ја вам кажем да Ја негда – након што се ви смрћу тела са ове земље поново вратите кући у велико царство духа – нећу пресудити о вама и вашој љубави према Мени ни за длаку друкчије но што је пресудила та девојка своме млакоме љубавнику. У то будите сасвим сигурни.

11 А заиста вам кажем, ако пак девојци дође други љубавник, мада она још никада није мислила на њега, а види како јој жури раширених руку, поздравља је и граби је великом живом журбом и притиска је о своје груди и љуби је врело на њено чело, па јој каже с љубазним тиштећим срцем:

12 Жарко љубљена! Шта тражиш од мене да учиним како би видела колико је одвећ моћна моја љубав према теби? –

13 Шта велите, да ли ће та девојка овог просца испратити исто као ранијег млаког?

14 О нипошто кажем вам; задржаће га у свој топлоти љубави свога срца.

15 Гле, баш тако ћу и Ја заиста поступити.

16 Ко ме зграби срцем и руком, тога ћу и Ја зграбити свом силом Моје љубави и сигурно га вечно више нећу испустити.

17 А ко са Мном учини једнако млаком просцу, заиста, неће од Мене проћи ни за длаку боље но што је прошао млаки просац.

18 И тако си ти, Мој драги Туариме, нов пророк у љубави, и сведочиш тако о Мени каква мора бити истинска жива љубав ако неко кроз њу хоће да приступи Мени.

19 Онај који буде чинио по овом твом видљивом знаку у духу и свој истини из њега, тај ће и убрзо у духу и свој истини доспети где се ти сада налазиш пророчки сведочећи овако.

20 А ко се ту нађе, тај је смисао Моје намере живо нашао у себи самом.

21 А тај смисао је прав правцат вечни живот из Мене и у Мени.

22 А ти си сада већ за себе у смислу, о којем ти сада и вањски сведочиш; и тако је велико одређење погођено и извршено.

23 А још су велике ствари скривене; зато хајде да чујемо и Рудомина и ваљано да обратимо пажњу шта је он све видео и чуо у себи, амин."

264

1 По тим речима Абедам отпусти Туарима споља, али не можда и изнутра; и Туарим, скоро сасвим растворен у љубави и захвалности, пусти руку Абедамову, споља, али тим чвршће и грчевитије ухвати је у срцу, па затим с таквим живим расположењем оде неколико корака назад, такође попут Зехела натрашке, нипошто не скидајући очи с Оног Кога је сада његово срце спознало да је свет, свет, свет и пун највеће очинске љубави.

2 Када се поново нађе на свом ранијем месту међу својом браћом, тада Абедам сместа позва Рудомина, наиме говорећи: "Рудомине, дођи и говори и сведочи из себе, амин!"

3 И сместа иступи врло високи Рудомин из средине своје браће и стајаше налик небеском стубу сав крут од саме понизности, љубави и страхопоштовања пред узвишеним Абедамом.

4 Но упркос његовој смућености испољавала се из свих његових делова ипак заиста мушка мирноћа и скромна узвишеност, која се код никог другог не испољаваше тако силно, то јест толико очито истакнуто као код Рудомина, зато што је телесном висином далеко надмашивао сву децу заједно с Адамом пошто беше див висине шеснаест педља [мали педаљ = око 15cm, велики педаљ = 21-26cm], и иначе прејак у свим његовим мишићима и живцима.

5 Но како тај див дуго оклеваше језиком, све више и више бојажљиво оклеваше и с највећим страхопоштовањем размишљаше Ко је Тај пред Којим сада стоји и треба да говори – тада га Абедам сместа љубазно погледа и упита га:

6 "Рудомине, зашто оклеваш преда Мном, своме Оцу и Богу?

7 Шта још држи заробљеним твоје срце и свезаним твој језик?

8 Остави то што сада не вреди, омужај се у срцу и говори! Амин!"

9 Те охрабрујуће речи продреше као етерични животни мелем кроз цело биће Рудоминово, срце му се ослободи сваке стеге и језик се олакша попут паперја, па тако и сместа поче да говори с моћним дивовским гласом, и то тако гласно да се његове речи одбише од зидова оближњих брда те одјекиваху.

10 А овако глашаху речи: "Боже, Оче, Ти вечна најчистија љубави, Ти Који си свет, свет, свет! Ко ће да Те љуби, слави и хвали по части и како доликује? Јер сувише чудесно велико и свето јесте све што Ти, о свети Оче, дајеш нама!

11 Шта ли је човек у свој својој нискости и потпуној ништавности да Ти, о, велики, вечни, свемоћни Боже спомињеш њега и допушташ му да тако моћно осећа истицаје Твоје бескрајне милости, љубави и смиловања?

12 Да, тек сада спознајем сасвим јасно да Ти, о Боже, јеси истински Отац, а ми Твоја деца, јер шта би друго Ти могао бити, и шта ми, пошто нас је само Твоја света воља родила Твојом бескрајном љубављу?

13 Јесте, јесте, Ти си заиста свих нас свети Отац и ми заиста Твоја деца и бескрајно смо велики по Теби и узвишени и моћни; али мали и ништи, јест, сасвим ништа по нама самима; пошто нисмо ми, него само си нас Ти родио из Твоје вечне бескрајне љубави!

14 Сами себи препуштени заиста нисмо ништа, али уз Твоје очинско срце јесмо велики, јест неизрециво велики, јаки и одвећ моћни, тако да светови и сунца и месеци у милијардама беже пред нашим најмањим дахом као најлакша прашина коју најмањи дашак зрака већ растерива из њеног мировања.

15 Заиста, ово не бих рекао да такво нисам видео и осетио у своме виђењу.

16 А ја сам видео и врло моћно осетио, па тако говорим услед ове моје истине коју сам нашао милошћу нашег светог Оца и коју сам прејасно и премоћно осетио и дубоко гледао.

17 Јер убрзо после светог налога да треба да гледамо у своју нутрину, нестаде земља и цело видљиво небо а ја лебђах сам у средини бескрајног вечног простора; моје очи непомично гледаху у бескрајне дубине вечности, но узалуд беше тај испразан труд јер чак и свака прашиница потону у неки бездан бесконачности.

18 Једино сâм лебђах овде без подлоге неког земаљског тела у светој тами бескрајног вечног простора.

19 Но, изненада дође велика мисао из моје дубине, та мисао беше света реч, а реч је гласила:

20 Обриши с најмањим прстом на руци најмањи прст свог стопала, тамо ће приањати прашиница; ту прашиницу посматрај! –

21 И ја сместа учиних по тој речи; па како учиних тако, гледајте, тада се прашинче сместа поче ширити преко мог најмањег прста, раствори се у бескрајне атоме прашине – а атоми убрзо нарастоше сунцима, световима и месецима и севнуше с моје руке ван у бескрајне дубине дубина и испунише светлошћу и бићима бескрајне, раније празне просторе.

22 Ту се најежих у дубини свога живота од своје сопствене величине, и помислих: Шта, то све приања уз мој мали прст на нози, мени чак неосетно? –

23 Но друга реч дође у мени и рече: Мислиш ли да су деца Божја мушице које гмижу по прашини?

24 Погледај свој раст и успореди себе са свим шта постаде из прашине пред тобом и ти ћеш опазити шта јеси и шта су ствари које приањају уз твој прст. –

25 И ја бих уздигнут; све ствари лебђаху као светлуцајући песак пред мојим очима; из мене пак сместа изби моћна светлост и бескрајни простор се њом испуни.

26 И тек у тој светлости угледах величину деце Божје, ништавност свих других ствари према њима – и – зашто свети Отац дође нама и учи нас Сам путевима бесконачности.

27 А то сам све рекао зато што сам тако видео и осетио.

28 Друго пак ништа не видех осим тога; зато Теби, Боже и Оче, сва хвала, сва част, сва љубав и сва захвалност вечно, амин!"

265

1 По тој ваљано сређеној приповести Рудоминовој пак одмах Хенох нагнан изнутра ступи до Абедама и упита Њега сасвим кришом:

2 "О драги Оче Абедаме, гле, Рудомин је истина одвећ јаким гласом изговорио величину човекову виђену у себи – али да није можда у овој прилици поставио неколико камена преко канапа?

3 Само о томе се ради да је остао веран; ту особину раније никада није имао сасвим савршено и зато је претеривао све шта год би причао.

4 Од зрнца песка толико често направи читав свет и од муве слона или чак мамелхут. Зато се и његова браћа и сестре једва с њим слагаху пошто их свагда својом дивовском виком присили на потпуно ћутање, што и временом би узрок да га као отац замолих да узме од мене своју баштину и одсели се према подневу.

5 Такво и учини убрзо пошто виде да ми врло стаде до тога ради мира и мирног кућног поредка. Додуше узе себи жену, но што се тиче његовог потомства, за осамдесет година није сплодио више од троје деце.

6 Тако да је он нешта необичан човек без обзира што је рођен од мене. Зато ме сада и изненади његова врло преузвишена приповест и принуди ме да неуобичајено унапред дођем до Тебе, драги Оче, и да Те замолим за опроштај ако је можда сада овај мој син пред Тобом починио такву непристојност."

7 Чим Абедам чу те речи Хенохове, сместа му се обрати те рече: "Драги мој Хеноше, гле, ти за свет више ниси имао бриге осим једино ове, и бринуо си се честито јер си се свагда бринуо из љубави према Мени. Али овде ти кажем да твоја брига већ веома дуго беше узалудна пошто си се бринуо због кад које неверности свога сина.

8 Јер гле, Ја сам био његов васпитач још од мајчине утробе, и сада сам га образовао савршено таквим каквим сада стоји пред нама.

9 Свакако да си му и ти дао васпитање за Мене, али Ја ти кажем, Мој одвећ драги Хеноше, да ипак не беше толико добро колико Моје, које је сасвим испотиха добијао од Мене, а да нисте слутили ни ти ни он.

10 Према том васпитању сада и јесте овде, и сада је пред свима вама врло одано положио испит да апсолутно није празан изишао из те Моје школе.

11 Зато буди сасвим без бриге јер гле – лажове никада не зовем Својом вечном љубављу и гласом мудрости да буду проповедници истине пред народом, него само оне који су једнако теби, Мој драги Хеноше, чистог срца.

12 А пошто сам позвао твога сина, онда можеш да будеш сасвим без бриге због његове непристојности јер све то беше само Моје дело. Разумеш ли Ме, Мој драги Хеноше?

13 Гледај и гледајте сви ви! Дао сам да Рудомин буде висок, чак и по телу. Из ове Моје школе већ вам је свагда рекао и учио вас да је човек више но црв у прашини земље.

14 Његов јак глас, дат њему из исте школе, показивао вам је да, прво и прво, у грудима влада више снаге и силе но у глави – а друго, објављивао вам је тачну меру колико је љубав моћнија, или барем би требала бити, од разума; а треће, показивао вам је из те Моје школе кроз моћ свога гласа, будући да су се његовом гласу његова браћа и сестре ћутећи повинавали, да глава са свим својим чулима и рачуницама треба да попусти када срце као очито бољи учитељ наступа. – Разумеш ли такво, Мој драги Хеноше?

15 Даље, он је услед Моје школе из једног зрнца песка правио читав свет као што је сада у виђењу из најситније прашинице направио целу творевину. Гле, тако је подучавао одкуд воде порекло људи и да богосличност човекова почива у срцу, захваљујући којој је човек способан да постигне више но да блене на ствари, па заситив се бленући у њих, коначно да докучи и каже: "Како је то лепо и чудесно!" – а с тим већ је и на крају с величином свог осећања.

16 Јест, заиста кажем овде свима вама: Сви ви у својим срцима из мушица треба да правите слонове и мамелхутове; – јест своја не ретко једва величине мушице велика срца душе треба да преиначите у све саме слонове и мамелхутове; тако би вам било лако да одано схватите ствари из Моје школе у Рудомину.

17 А пошто је код многих од вас сасвим супротан случај, тако вам је и највећи део непознат чему и зашто сам позвао Рудомина.

18 Ви сада питате: "А шта ли је опет та унутарња школа? – Како да то схватимо?"

19 А Ја вам кажем, када видите појаве на небу, тада збијете главе и мозгате годинама о томе, па кажете коначно: "То је та ствар повукла са собом, следствено мора да је такво што назначила."

20 Посматрали сте треперење звезда, правац ветрова, вику птица и других животиња, мрмљање и хучање мора и свуда сте истачкали велике ствари које треба очекивати.

21 Реците Ми зашто свом звездочатству нисте подвргли и бесмртне знаке на самом човеку, зашто нисте ближе проверили звежђе тог живог неба?

22 Цврчање цврчка вам беше чудесније од говора бесмртног брата, човека, узвишене слике Моје вечне Очинске љубави.

23 О, ви још јако слепи, шта ли је више: дело и израз детета или пад неког брда, проузрокован милионима муња?

24 Гле, то је школа вечнога живота; то је више од прашинице света на прсту Рудоминовом – бескрајно више од све величине простора бескрајне видљивости творевина!

25 Учите да спознате човека у човеку и по његовим знацима; њих тумачите у духу љубави и све истине из ње; тако ћете тек мудро сазнати шта је највеће и шта се учи у Мојој школи и како ту школу треба препознати на човеку из његових живих знакова.

26 Заиста вам кажем: Већ суза једног тек рођеног детета садржи за себе више него једно централно сунце.

27 У томе и лежи цео смисао Рудоминовог виђења. Такво разумите и чините, тако ћете сви ви лако наћи вечни живот, амин."

266 (2.80)

1 По тим речима Хенох захвали Абедаму свом љубављу и великом понизношћу свога срца за тако важно, велико, свето учење, и сви други оци и деца последоваше његовом примеру.

2 После таквог усрдног захваљивања и молитве даде се Хенох сместа опет на своје раније место до Гарбиела.

3 А Абедам се убрзо затим обрати Рудомину и упути му следеће речи, наиме говорећи:

4 "Тако види и ти Мој љубљени Рудомине и чуј и разуми ваљано шта о вама свима сведочи и значи твоје виђење сасвим посебице.

5 Ви сви сада већ знате, ви који се налазите овде на Висини окружујући Мене, да сам Ја Бог Једини и Вечни док с вама разговарам и подучавам вас видљиво пред вашим очима као Отац.

6 А ако је Отац Бог, онда Његова деца сигурно неће бити пси, мачке, волови, краве, телад, магарци и томе слично, него ће бити оно што је њихов Отац, и налазиће се и тамо и деловати где је Он и где Он делује.

7 Гле, такав је Мој вечни поредак да свуда и код сваког предмета, код сваке ствари, у вези сваког створења деца морају бити тако савршена као што је савршен њихов Отац.

8 Због тога се код сваког плода дашта већ налази клица у којој је заснована сва савршеност Очева.

9 И тако ако се семе положи у земљу опет мора да постане истом травом, истом биљком, истим жбуњем и истим дрветом из којег и на којем је оно само постало семеном.

10 Да ли је код животиња можда другачији случај? – Ја пак велим да је лавов отац или родитељ свагда сам био лав, као птицин родитељ такође само птица, и тако даље све горе до човека где ће очев син такође постати једнак оцу човек пун узвишеног дара и способности; и кћи као мати и отац посвећена њива за сетву плодова вечнога живота, јест, за плодове за сетву из Мене.

11 А када се такво већ сасвим потврђује у овом природном и телесном свету, онда ће то бескрајно пута више бити случај у духу.

12 Када према томе вама кажем и учим вас да сте Моја деца, реците Ми, Моја драга дечице, шта то значи?

13 Зашто ли Ме називате својим Оцем и зашто вас Ја називам Својом децом?

14 Зашто хоћу, као што је ваљано и право, да никог осим једино само Мене признајете јединим истинским Оцем, да Ме љубите, једино за Мном да следите, једино Мени да одајете част, једино Мене да славите и хвалите и једино да сте Мени у свему сасвим послушни? – Још не разумете?

15 А Шта и Ко Сам још као ваш једини истински Отац?

16 Дакле – Ја сам такође једини, вечни, бескрајни, над свим моћни, истински Бог.

17 А ако Ја као ваш једини истински Отац јесам Бог најсвојственије од вечности до вечности, шта сте према томе ви као Моја деца?

18 Јест, заиста вам кажем: Ви сте такође богови као што сам Ја, ваш Отац, Бог; једино с том разликом која већ и на земљи, барем узето по телу, остаје непроменљива да ће отац сину увек остати оцем вечно по мери појаве, и син зато никада оцу пре-отац или да би оцу могао казати: Ја сам те родио.

19 Исто као што је немогуће да семе створи оно дрво од којег је постало.

20 Зато отац увек остаје отац и син увек син; такав је непроменљив однос.

21 Ово је према томе између Мене и вас највеће растојање и разлика да сам Ја једино Отац, а ви вечно ништа друго до Моја драга деца, које очекује велико наслеђе у великом дому Очевом.

22 И гле сада, љубљени Мој Рудомине, такво све значи твоје узвишено велико виђење пошто теби и преко тебе и свима осталима даје пресветло сведочанство о правом бићу Моје деце и каже им:

23 Човече, премисли ваљано и размотри дубоко у срцу Коме ти зовеш и зашто: Свети Оче! –

24 Али и удостоји се Њега оним шта управо Тај твој свети Отац тражи од тебе на земљи да би ти Њему постао право и потпуно истинско драго дете – савршено као Он Сам.

25 Јест, заиста, морате да будете савршени као што сам Ја Сам ако хоћете за вечно да доспете до детства.

26 Јер то је Највише да сте Моја деца и Ја ваш Отац.

27 А да бисте ту највећу и најсветију истину још савршеније дубоко угледали, то ћемо у ту сврху одмах још чути Хоредона, па ћемо ту ваљано слушати и видети шта је он гледао и опазио у себи, амин."

267

1 Пошто је Рудомин сада све то чуо и сваку реч дубоко утиснуо своме срцу, захвали са целосном усрдношћу свога срца узвишеном Абедаму, поклони се својим великим телом до земље и затим по љубазном знаку Абедамовом сместа се врати на своје раније место, но такође само натрашке како светога Оца никако не би изгубио из вида, јер током његовог приказа виђења већ се одвећ смркло, прво звог касне вечери, а друго још више наглим наоблачењем неба, што на таквим планинама беше сасвим обично, зато ни нико толико не обрати пажњу.

2 Јер када планине около вредно избациваху ватру, тада ретко кад би̏ ведре ноћи.

3 Па тако сада, осим једино бледог одсјаја неких веома удаљених горећих гора, више није било природне светлост.

4 Но како без обзира на то Абедам позва Себи Хоредона, и то овим речима: "Хоредоне, ако ти твоје очи сада више не могу много служити, онда следи само Моме гласу и откриј се нама јер убудуће ћеш једино следити Моме гласу пошто ћеш Ме још веома често чути у себи, али Ме на земљи више нећеш видети после истеклог времена ове Моје садашње присутности" – то Хоредон истина сместа напусти своје место и упути се према Абедаму, међутим, пошто Господњи глас није непрестано звучао, тако он луташе неко време међу оцима и не могаше доспети до места где се налазио Абедам.

5 Но убрзо Абедам поново даде гласа о себи позивајући Хоредона, и Хоредон, који иђаше у сасвим супротном правцу, одмах се окрену и поплаши се не мало што је погрешио пут.

6 Одмах хитро крену према гласу, међутим, пошто част ту, час тамо наиђе на неког, и очито мораше измаћи како би доспео напред, тако у таквој мрклој ноћи догоди се поново лако да опет изгуби правац, па тако поново доспе на сасвим друго место од места где се налазио узвишени Абедам – па према томе убрзо га Абедам опет позва.

7 А Хоредон се одмах јави са сасвим супротне тачке и рече скоро плачући:

8 "О свети, драги Оче! Ако ми Ти не дођеш у тако мрачној ноћи, онда сам готово сасвим изгубљен, јер ја непрестано губим правац измицањем па тако не могу доспети до Тебе!"

9 И поново позва Абедам: "Хоредоне, овамо, овамо, пошто иза Мене у оној даљини тамо видиш ватрену гору!"

10 И Хоредон одмах поново пође за гласом; но пошто опет не могаше ићи право, него измаче опет час једној, час другој групи, тако му гледање према горућој гори такође не помагаше и он према томе опет не доспе до мете.

11 Када се пак Абедам поново јави говорећи: "Хоредоне! – Колико ћу још чекати на Тебе?" – тада се Хоредон растужи и прокле ноћ говорећи:

12 "Проклет да је овај мрак зато што ме спречава на путу ка светој мети и застире ми Оног Којег моје срце одвећ љубећи тражи да никако не би доспео до Њега.

13 О Оче, дај да буде светлости и дај милостиво да измакне ова ноћ како бих Те видео, па да пожурим до Тебе, о Ти свети драги Оче!

14 Или дођи мени овамо где ја пун највеће чежње и жалећи због тако зле ноћи сада мирно ишчекујем Тебе. Како Твоја света воља, тако и да буде!"

15 А Абедам на то рече Хоредону: "Када Ме већ никако не можеш наћи, онда реци у срцу у Моме имену: Ти горо тамо на граници где станују деца Јутра, разгори се и осветли ово место! –

16 И ако имаш поверења и верујеш својој речи из Мене, онда ће се одмах догодити као што си изговорио гласно у Моме имену, амин."

17 Ту Хоредон пун ватрене љубави у своме срцу захвали Абедаму, па сместа с великом чврстоћом вере изговори речене речи.

18 Тада сместа силно задрхта тле и с једним нечувено најжешћим праском одмах избише светли пламенови из високог темена горе, и цео крај се осветли широко наоколо као дан.

19 А Хоредон одмах угледа Абедама како стоји поред њега, захвали Му са свом љубављу свога срца, па рече:

20 "О свети драги Оче, колико си Ти само бескрајно моћан – и колико добар! Тек сада увиђам да си Ти с овим мојим лутањем хтео да ме поштедиш труда да говорим.

21 Јер овако како сам сада прошао од Твога првог позива мени до сада, баш тако сам и прошао пре тога у себи самом.

22 Па тако је све објављено на најдивнији начин шта сам у себи видео, чуо, осетио и учинио.

23 Теби, о свети Оче, сва хвала, сва љубав, сва захвалност и слава за то, вечно!"

268

1 По том приказу виђења Хоредоновог кроз дело и после мало његових речи о томе, Абедам одмах упита Хоредона наиме говорећи:

2 "Хоредоне, након што је према томе твоје унутарње виђење заиста потпуно објављено, питам те, као и све, шта ли значи ово виђење, шта је његов смисао?

3 Велик део је већ прејасно обзнанило Рудоминово откривање; према томе, неће вам бити толико тешко да овај објашњавајући додатак обзнаните из своје светлости коју сте примили унутра; ко дакле има храбрости и мудрости, нека иступи и нека говори."

4 Сви, пак, када од Абедама чуше такав позив, почеше да моле узвишеног Абедама да ипак само Он најмилостивије учини што захтева од њих – јер премда ваљано знају да нико који би у Његовом имену отворио уста не би био у стању да изговори неистину, ипак таква реч кроз друга недостојна уста више не би била тако снажна и моћна и жива но да иста та реч потекне овако одвећ прељубазно од самих светих Очевих уста.

5 По тој молби одмах опет Абедам узе реч, па поче овако да говори: "О децо! Колико неразумног је још скривено у вашим срцима! – Шта ли је управо малочас Хоредон учинио Мојом речју положеном у њега пошто услед ноћи и њене сопствене црне помрчине није могао да Ме нађе?

6 Гле, реч коју сам му рекао, изговорио је с пуним поверењем у Мене, и високи врхови Беле горе прснуше, и жар који се већ дуго налазио унутар горе у трену се разгоре у буктеће пламенове кроз широко проширене пукотине.

7 Када дакле према томе сада пред очима имате најочигледнији пример силе и моћи Моје речи, макар изговорене устима детета, реците с којим разлогом онда можете да тврдите да би Моја реч била мање моћна ако је изговорите ви?

8 А када је отац више отац? Када сам себе назива таквим, или када га тако називају његова деца?

9 Када би неко о себи рекао "Ја сам отац", а при томе нема децу која га таквим признају и зову; или, пак, када неко који дође кући, а дечица му трче у сусрет и зову га и кажу: "Ах оче, оче, оче, о драги оче!"?

10 Реците Ми који од ове двојице отаца је више отац?

11 Ви кажете у својим срцима: Онај кога његова дечица тако зову.

12 Гледајте, према томе, ви још доста неразумни, ако је дакле онај кога његова деца зову оцем више отац но онај који то само сам за себе каже, па онда је сигурно и реч отац из уста деце више вредна и силнија и моћнија но из уста самога Оца.

13 Или када вас реч подиже и радује више? када сами себе називате оцем пред својом децом, или ако вас ваша деца радосно и пуна најнежније љубави и пуна свег поверења тако називају?

14 А када већ ви у томе видите превелику разлику – шта ли онда мислите, јесам ли Ја можда мање отац но што сте ви сами?

15 О ви још врло неразумни, зар још не увиђате да Ја увек хоћу само најјаче и најсавршеније најбоље, и желим то услед слободе коју сам вам дао за све вечности свих вечности.

16 А пошто такво у својим срцима никада нећете оспорити, чему према томе да служи ваше извињење?

17 Зато ти Хоредоне барем с кратким речима обзнани чему сам вас све малочас позвао; а сви ви други удубите себи дубоко у своме срцу следеће речи, амин."

18 И сместа Хоредон у Моме имену свима поче упућивати следећу беседу на коју врло треба обратити пажњу која гласи:

19 "Драги оци, браћо и децо, дакле, треба приказати шта је бескрајно Велико скривено иза тог бити дете великог свемоћног вечног Бога, и то из виђења Рудоминовог и мог сопственог, а и поред тога јасно видети сопствену из себе самог исходећу ништавност; такав је дакле задатак којег треба кратко решити.

20 А ја велим да је већ разрешен пред нама свима, па тако не морам чинити ништа друго до само скренути пажњу себи и вама шта је малочас пресвети отац Сам изговорио, наиме да је отац у устима деце више отац него у сопственим.

21 Гле, у томе, у томе лежи бескрајно највише достојанство и величина нашег детства да бескрајни вечни Бог Себе Самог тек у нама назива Оцем – и постаје нашим истинским Оцем у највишој љубави тек онда када Га у својим срцима Таквим спознајемо и свом љубављу тако зовемо.

22 А ако бескрајни Бог тек у нама хоће савршено да се испољи Оцем, реците, шта би се Веће још могло замислити?

23 Шта је до тога ако бисмо и најмањим дашком могли да одувамо целу творевину и једном мишљу да запалимо све горе? Заиста ништа наспрам тога ако Њему можемо да кажемо у свој љубави и истини: Драги свети Оче! –

24 Јер Он, Који је у Себи Бог, Бескрајни од вечности, јесте услед Његове бескрајне љубави Отац у нама и ми јесмо деца у Њему.

25 Истина, то што Он јесте – јесте Собом, а ми вечно нисмо ништа из нас, али све из Њега и кроз Њега.

26 То је дакле наша величина бескрајно да смо Његова деца и Он Отац нас свих.

27 И то је и савршено смисао мога виђења у Његовом имену, амин."

269

1 По свршетку ових Хоредонових речи, које су одвећ вредне пажње, које рече из Мене, Ја као узвишени Абедам похвалих ваљаног Хоредона говорећи њему:

2 "Хоредоне, заиста – Ја ти кажем ти си Mи постао ваљаним оруђем; гле, штa су већ многи тражили, но нису нашли, то си ти сада из Мене пред свима гласно обзнанио тако одано и савршено истино као што сам ти Ја, праизвор све оданости и све истине, одано и истино дао.

3 Стога те хвалим и кажем ти да си ти ово истинско детство, које си ти из Мене поново дао свима који га у том његовом корену већ дуго времена више не познаваху ни препознаваху ни налажаху – стекао за себе самог сада за све вечности свих вечности и ни једна земаљска сила ти је више неће отргнути јер сила која пребива унутра у истинској деци јесте већа од свих сила света и светова и свих његових тела и бића.

4 А као што је сада Хоредон добио детство, тако га дајем и свима вама, јер заиста, на небу као и на земљи нема ничег већег, моћнијег и узвишенијег од Моје деце; ко према томе има детство, тај има више но што обухватају сва небеса; јест, заиста, има бескрајно више.

5 Јер он има Мене, Бога – вечнога, бескрајнога, јест, изнад свега узвишенога Бога пуног моћи, силе и светости као прељубазног једино јединог истинског Оца у себи, и према томе потпуно је у Мени, што значи у свој Мојој савршености, која је Моја бескрајна љубав, милост, мудрост и сила.

6 Гледајте, то је према томе детство, и то детство дајем вам сада.

7 О децо! – Да ли бисте сада били способни да узмете од Мене још већег?

8 О заиста, Ја вам кажем, не можете никако јер Моја деца су више од анђела неба.

9 О децо! Да сте Моја браћа, онда бисте били много мање но што сте ту као Моја драга деца, јер који отац више воли да му брат код њега уместо његовог сина?

10 Или да ли и брат од брата добија део наслеђа ако се жени?

11 А када већ своју децу цените више од своје браће, па онда ћу сигурно и Ја као најистинскији и најсавршенији Отац знати колико вреде Моја деца.

12 Ви својој деци дајете само труд својих руку за спрему, а Ја вам дајем Моје све, што је Моја љубав, или Мој сам најсвојственији сушти вечни живот савршено.

13 Истина, сада већ знате живо у себи шта су Моја деца, но једно вам при томе ипак још недостаје, и то једно је да још сазнате који су они који добијају детство од Мене и из Мене.

14 Гле, такво је одвећ важно да сазнате јер заиста још нису сви Моја деца која Ме зову и кажу: Драги, свети Оче, услиши нас, своју децу! – А њихова срца при том остају хладна као да су при том ословила неки равнодушан предмет и њихово поверење је такође као и њихово срце.

15 Ова врста деце која би то требало да буду, али неће ни стварно јесу, хоће само моју моћ и силу како би тиме разним големаштвом прекратила време, свеједно да ли би њихов несташлук донео штете или користи.

16 А Ја вам кажем: Таква деца су још далеко од истинског детства толико колико је далек један крај неба од другог; јест, између њих и Моје истинске деце јесте још бескрајна провалија.

17 Још други растежу велики појам детства толико да виде себе и сва створења Мојом децом.

18 Било би сувишно да вам ближе разложим да ови чине још грубљу грешку од ових претходних пошто сада већ знате шта су Моја деца у духу љубави и све истине из ње.

19 Ви пак као истинска деца сада треба да спознате да постоји велика разлика између оних који признају Бога и Творца – и оних чије срце Бога одмах обухвата жарко љубећи и више Га не испушта, и тада се више не брине ни о чему осим једино како да Бога обухвати све више љубећи.

20 Први ће при спознању Божјем рећи: Боже, Ти свемоћни, Ти велики, Ти свети, Ти узвишени Творче, како су велика и дивна Твоја дела, зато хоћемо да Те свагда славимо, хвалимо и изнад свега узносимо. –

21 А други пак кажу: О Боже, колико прељубазан мора да јеси када не можемо другачије но да Те љубимо изнад свега упркос Твоје бескрајне узвишености и светости!

22 О колико мора да си добар када нас љубав толико моћно вуче Теби! –

23 Гледајте овде прве зачуђене својим спознатим Богом; а друге како се у сузама купају ако их само било шта подсети на Мене пошто иза њиховог доброг Бога већ слуте прељубазног Оца.

24 Примећујете ли овде моћну разлику?

25 Гле, први су само слуге које раде за плату; а други су деца која неће ништа осим једино Оца.

26 Гле, то је велика разлика и показује вам како истинска деца мора да се одликују и у чему се састоји истинско детство и ко овладава њим.

27 А да бисте то још темељитије схватили, то ћемо управо у ту сврху још да чујемо Јориаса шта је све у том погледу видео у себи, па тек у тој најважнијој ствари да запалимо светлију светлост у вашим срцима.

28 Па тако дођи до Мене Јориасе и испуни вољу свог светог и прељубазног Оца, амин."

270

1 И сместа Јориас приступи, тј. до узвишеног Абедама, и упита Га, наиме говорећи:

2 "Драги, свети Оче, гле, ако бих могао тако да се поставим да се моја нутрина окрене према споља да свако сапосматра када приповедам своје виђење, тада ће оно можда погодити још неко верујуће срце које би примило такве бездане тајне.

3 А ако сви ови слушаоци током приповедања не могу да гледају заједно са мном приповест, хоће ли је примити, и хоће ли је веровати?

4 Па ако онда не могу да прихвате и да схвате, зар моја приповест неће личити на лаж коју такође не верује нико који има мудрости зато што је лаж и у њој нема истине.

5 А пошто је моје виђење толико невероватно да би се оци можда могли саблазнити ако га испричам – гле зато, драги, свети Оче, могло би се десити да барем прођем онако како је прошао мој претходник Хоредон који је Твојом добротом сигурно испољио све што је требало приповедати.

6 Јер са беседом ионако слабо стојим, а ако тек треба приповедати тако невероватне ствари, одвећ слабо. Зато – "

7 Ту му Абедам упаде у реч и каза мало озбиљно: "Јест, баш зато ћеш се сада одмах дати на приповест, или одмах умрети у своме духу за вечно! – Разумеш ли ове речи?

8 Гле, Очеве речи не желиш да цениш, зато ћеш ваљда ценити речи свога Господара ако ти Очеве речи можда нису довољне – а ако ти је и Господ још премало, онда ће Бог пружити своју руку на твој врат.

9 А Ја ти кажем, за сада још имаш Очеву реч, а када дође Господња реч на троме слуге, онда је то ужасна реч!

10 Божје речи су громови суда! Зато буди послушан речи Очевој како не би припао сужањству и суду.

11 Приповедај и обзнани свима све што си видео у себи, таква је Моја воља, разуми ваљано, амин!"

12 Ту се тек Јориас пробуди као из сна, замоли Абедама плачући за опроштај такве његове неразумности што је могао толико да се заборави да у сопственоме, позваноме срцу одмах не расуди Ко је Тај Који га тако милостиво позива.

13 Пошто од Абедама затим сместа доби преутешно уверење да Отац заправо нема шта да опрости пошто детету ништа не приписује, него само свагда палог подиже и изгубљеног марљиво тражи толико дуго докле га не нађе, па га љубећи ставља на Своја света рамена и сав радостан га носи кући – тако он и сместа поче да говори како следи:

14 "Стајах на светлом облаку; тако нађох себе када ми нестаде светлост мога телеснога ока за ову земљу а друго светлије око се отвори у мени.

15 А то беше и све што видех око себе у далекој бесконачности; преко мене не бејаше ништа, испод мене и облака на којем стајах такође ништа, и према свим мојим странама такође ништа.

16 Да ли ме облак можда хитро ношаше кроз бескрајне даљине или можда мироваше, такво ни не могох одмерити јер тамо ни ничег не беше чиме бих могао одмерити како моје кретање, тако и мировање.

17 Стајах већ дуго, тако ми се чињаше, јест, толико дуго као да у том стању већ проводим скоро неку вечност.

18 Ова неподношљива једнообразност коначно ме наведе на мисао да почнем говорити сам себи па према томе рекох сам себи:

19 Шта је ово? зашто ли стојим овде на овој паровитој подлози? Већ сам ужасно гладан и жедан.

20 Шта ли могу да одгризем с ове моје мршаве подлоге? Tакође нисам подобан да сасвим умрем од глади – јер такво ми доказује већ бескрајно дуго трајање овог мог необичног и жалосног стања.

21 Шта ћу, шта сада да чиним? –

22 И тако наставих даље да говорим сам са собом како следи: А како би било ако бих покушао да скочим с овог досадног облака пуног глади и жеђи?

23 Јест, ту доле у ову бескрајну дубину? – Биће ваљда свеједно ако с дужином вечности угинем овде на овом облаку или ако током свога пада у дубине дубина бесконачности престанем да постојим?

24 По тим речима скупих све своје силе, одвукох се до руба облака, затворих очи и скочих с облака.

25 После прилично дуга времена мог наводног падања отворих полако око за оком – и где бејах? – гладан и жедан као и пре на своме облаку.

26 Јер с њега сам се могао удаљити баш исто онолико колико се неко може удаљити с ове земље ван у бескрајни простор светова и сунаца.

27 Пошто видех себе овако заробљеним, тада ми дође велика мисао, и та мисао беше Бог; и Бог беше у тој мисли; јест, Боже, Ти јеси Сам!

28 Па тако рекох: Ко може на Тебе, Бескрајни, мислити тамо где ниси? А ја сада мислим на Тебе, онда и јеси ту за мене где мислим на Тебе јер та мисао јесте Твоја реч у мени; а где је Твоја реч, ту си и Ти.

29 Пре нисам мислио на Тебе, где си онда био? – Јест, Ти си био такође ту, али ниси се хтео изразити; а пошто си се сада изразио мишљу на Тебе у мени, тако си сада и бићствено ту код мене и у мени. –

30 А како се изгубих у тако узвишеним мислима, тада дође одједном сан на мене; у том сну сањах да од глади прогутах земљу коју угледах до својих ногу као јагоду, исто тако и месец и сунце, коначно цело звездано небо са свим својим слободним водама; но ипак се не наситих.

31 Овде опет упитах себе: Откуд да сам још гладан? – Зар немам Бога у себи и сада целу творевину Божју у своме стомаку? –

32 Ту чух из светлог облака који ме ношаше одједном следеће речи:

33 Прогутао и бесконачност и вечност уз оно што си већ прогутао, а немаш љубави, ипак ћеш гладовати и жеднети вечно, јер љубав је једино истински утолујући хлеб и окрепљујућа жива вода за целу вечност и бесконачност.

34 Шта ти вреди Бог без љубави и цело небо без ње?

35 Гле, зато је дете у колевци веће од тебе иако си прогутао цело небо јер дете има љубав.

36 Зато обрати своје срце к љубави и већ у једном атому љубави ћеш наћи бескрајно пута више него што ти је овде дала твоја стара мудрост. –

37 По тим речима се одмах пробудих и нађох се опет овде међу оцима, браћом и децом и – пред Тобом, свети, прељубазни Оче. А то је и све шта сам видео, осетио и чуо; за сада веома мало разумем о томе, но мислим себи: Онај Који ми даде виђење, Тај ће за све и додати светлости.

38 Теби зато вечно хвала и сва љубав; Твоја воља, амин."

271

1 По овој верној обзнани виђења од стране Јориаса узвишени Абедам поново узе реч и сместа свима поче упућивати одвећ светлу беседу о томе.

2 А беседа је гласила овако како следи: "Гледајте и чујте, љубљена Моја децо! – Ви сте заиста Моја деца као што сам Ја заиста ваш Отац пошто сам вас Ја Сам сада у духу љубави родио Својом истинском децом.

3 Раније, наиме пре овог Мог силаска вама, ви називасте себе, истина, такође Мојом децом као Мене својим Оцем, и добро сте чинили; јер такво Ме је спустило вама да вас све сада поново родим у духу љубави Мојом истинском децом, одвећ редак пример у бесконачности! – (О земљо, ти си Ме надвладала!)

4 Али зато што се унеколико узурпаторски служисте тим именом и Мене Самог управо тако звасте Оцем још не бејасте Мојом истинском децом; тада само још бејасте пука деца на речи као Ја само Отац у вашим устима.

5 Али пошто сам зато ипак дошао вама, мада сте згрешили називајући Ме тако, то вас сада зовем Својом истинском децом у духу и у вашем срцу; тако од сада да Ме више не називате Оцем само устима, него светим, живим правом у вашим срцима пуним љубави да Ми кажете: Драги Оче, наш једини истини Оче! –

6 Претходно сте учинили сами себе Мојом децом и према томе и боговима, а нисте били, јер беше гордост као житељи планина да се тако називате како бисте се големо разликовали од потомака Кајина.

7 Али пошто се нађоше неки међу вама који спознаше пут понизности и једине истинске љубави према Мени, тада дођох код вас као Кајиновац.

8 А пошто љубав не зазираше да прихвати Кајиновца и да га задржи у средини вашег главног колена, тако Кајиновац и оста код вас, још је код вас и, ако хоћете, вечно никада ни неће одступити с вашег места, које је живо место у вашем срцу.

9 И тај Кајиновац сам Ја, сада живо видљив међу вама; Ја сам Тај Кога сте пре неовлашћено називали Оцем; и Ја, Кајиновац, сада вам живо дајем право да будете Моја истина деца и Ја ваш једини истини Отац.

10 Сада Ме са свим правом у понизности и љубави свога срца можете звати Оцем као што вам ја кажем: Моја драга дечице – јер сада сам заиста ваш Отац и ви заиста Моја дечица.

11 То је према томе савез који сада с вама чиним занавек.

12 Ономе који остане у том савезу, њему ћу бити Отац и он Мени дете; и ко год приступи том савезу, тај ће и убрзо добити истинско детство.

13 А који се одвоји од савеза, тај ће се одвојити и од Мене и изгубиће детство на онолико колико остане одвојен од тог светог савеза.

14 Но заиста кажем: Који изнова буде хтео да ступи у тај савез, мораће да употреби много силе.

15 Али ипак ће му бити много лакше да ступи у савез него, ако је већ примљен у њега, поново да се растави од њега; јер онај кога Ја захватим тим савезом, тај се неће тако лако одрешити од њега.

16 А Јориасово виђење вам такво и напомиње пошто хтеде с облака, који беше понизност његове љубави, да се одвоји када сам себе учинив слепим скочи с њега; а када се поново пробуди, где беше?

17 Гледајте, тако љубав држи дуже него што мислите; а и љубав је свеза овог сада учињеног савеза између Мене и вас; мислите ли да се та свеза може тако лако покидати?

18 О никако, кажем вам Ја; може се истегнути колико хоћете, али не тако лако опет покидати када једном неког свеже у љубави, која је истинско детство.

19 А онај који једном завлада љубављу, тај је завладао и детством пошто је љубав и детство једно те исто.

20 Гледајте, раније сте ревновали сви скупа и зацело за мудрошћу, а љубав сте газили ногама. У тој мудрости бејасте гладни и жедни. Ваша похлепа за знањем и мудрошћу прогута већ целу видљиву творевину. И како вам даде ваша мудрост, тако за вас и Бог беше, а ни не сме бити, ништа друго до само и само ако таман беше по вашој мудрости. И тако и жртвовасте Њему како вам се свиђаше – јер Бог ваше мудрости свакако мораше се задовољити тиме пошто мораше бити оно чему Га ви учинисте и какав вам Он беше најкомотнији и најуноснији.

21 Под тим Богом, Који вам не беше Отац, ви бесте пуни глади и ваша деца гињаху под силним притиском вашег Бога мудрости.

22 Шта ли учинисте у таквој вашој висости у коју вас премести ваш Бог мудрости, а при томе вас остави да преко сваке мере гладујете и жедните?

23 Гле, тада тек нагнусте ухо љубазним устима Хеноховим, па затим и срце – и он беше глас љубави из Мене, који вам из старог облака Јориасовог дозва да ваш Бог без љубави не вреди ништа и да једино љубав јесте сам живот.

24 Примећујете ли сада куда нишани виђење Јориасово?

25 Гле, сада тек својом љубављу познајете Мене, јединог истиног Бога, Који јесте ваш истини Отац пошто је сада све вас родио Његовом децом.

26 Тек сада сте примили истину светлост, којом видите да између Мене и вашег ранијег Бога мудрости постоји велика разлика пошто једино Ја јесам, а Он вечно није ништа без Мене.

27 И у томе лежи бескрајна величина тога да сте сада примили истинско детство; тако и задржите шта сте сада примили и останите у Мени децом као Ја у вама Оцем вечно, амин."

272

1 По тој одвећ јако светлећој беседи, Јориас се сместа баци пред Абедама и слављаше Њега у великој жари своје љубави и захвали Њему у пожару свога срца; и његова љубав постаде све моћнија и моћнија, толико да и по телу изгледаше као да је од ужарено белог гвожђа.

2 А када оци такво приметише, зачудише се врло и не знађаше шта с тиме започети и како и за шта примити ову појаву.

3 А пошто узвишени Абедам виде такву општу збуњеност у отаца, отвори Своја уста и рече им: "Шта се чудите великој љубави Јориасовој?

4 Који овако љуби као он, тај ће и искусити шта је он сада искусио. А када код некога љубав постане све моћнија и моћнија, онда ужари све његово биће пошто је она прави, истини огањ. А онај који се тако ужари, тај се и по мери свог љубавног жара усија, јер нигде нема друге светлости осим оне која се распламсала из огња; зато је истина љубав права светлост зато што је прави живи огањ.

5 А Ја кажем свима вама: Онаква каква код некога буде љубав према Мени, таква ће му бити и светлост, и према томе и његова мудрост; а ви сви сте ваљано опремљени произишли из Мене; свако у себи има исто то што је у Мени зато што сам му Ја савршени Отац као што он треба да ми буде савршено сразмерно дете.

6 А будући да је тако, колико велики неразумник јесте према томе тај који такво чује из Мојих уста, а ипак сместа не униђе у себе и распали у своме срцу велик огањ љубави да би хитро ужарио цело своје биће и осветлио га сасвим и скроз да би затим нашао у себи која бескрајна блага сам положио у њега?

7 Гледајте овамо! Јориас је прожет жаром све до спољне коже; он гледа и ужива сада већ у неизмерним блазима из Мене; јест, блазима која вечно нису пролазна и потрошљива пошто се умножавају те умножавају бесконачно као што се умножава зрно жита на земљи, само с разликом што се изједена блага љубави обнављају све прослављенија и у бескрајност умноженија, док зрно жита земље, када се посеје у земљу, једино враћа највише стоструко.

8 Заиста, заиста вам кажем: Ову земљу и све што је на њој, у њој и над њом, и сунце и све што је у њему, на њему и над њим, и све велике звезде са свим својим бескрајним множинама светова и с њиховом светлошћу и са свиме што је у њима, на њима и над њима, и што бејаше и што ће бити после бескрајних токова времена, и цело небо у свој својој бесконачности, све бескрајне миријаде анђеоства са свом својом величанственошћу, јест, Мене Самога имате у себи.

9 Колики је према томе неразумник онај који се овде свађа око парчета земље, како је већ чешће био случај међу вама, када у себи садржи и носи целу заиста живу земљу, која за њега никада неће проћи, не може вечно никада, него само ће се по његовој жељи и његовој слободној вољи све више повећавати, све више прослављати и све више умножавати, а и тако све раније наведено.

10 Јер ако не би било тако, онда ни нико не би био способан да мисли; а све што неко може и жели да мисли, и колико струко и како обликовано, налази се сигурно у њему бићствено као што се у семену већ налази бескрајно мноштво истог семена поред свих биљних делова што производе себе, без чега не би било замисливо расплођавање у бескрај.

11 А када вас овако ваше мисли уче шта све бескрајно-струко садржите и носите у себи бићствено, и Ја као Творац свега тога и ваш истини Отац сада вам још то и откривајући кажем, и не требате ништа осим једино истинске љубави да дођете у потпуни посед свих тих бескрајних блага – кажите колики је неразумник према томе тај који се стара и брине око песнице пуне прашине ништавне земље, која је само проверавајућа варљива слика или потпуно привидан свет, док у себи збрињава безбројна мноштва сунаца, која су права, истинска и непролазна?

12 Зато погледајте Јориаса; он вам сада показује шта љубав може и у чему може да вам помогне.

13 Зато убудуће више не будите неразумници и бежите од света и тражите вас саме и Мене у вама.

14 Нађете ли с вашом љубазном светлошћу све то, онда ћете ваљда увидети колико цела земљи вреди према најмањем унутарњем благу живота из Мене.

15 А ко се ужари у љубави попут Јориаса, тај ће и наћи шта је сада он нашао.

16 А ти, Мој љубљени Јориасе, устани сада и покажи осталима најмањи део шта си сада нашао у себи из Мене својим жаром љубави, амин."

273

1 И сместа се дигну усијани Јориас и поче упућивати следеће речи по вољи Абедамовој свим присутним оцима и представи им верно најмањи део пронађеног сада у себи блага који је бескрајан; а речи које им упути гласиле су овако:

2 "Оци, браћо, децо, матере, жене и кћери, чујте! Заиста, заиста, заиста – ниједно спољње чуло наше душе неће схватити шта је Бог, наш свети, прељубазни Отац, приредио онима који једино изнад свега љубе Њега и своја срца никада не одвраћају од Њега – и језик ниједног човека такво никада неће моћи представити.

3 О како би такво и било могуће ту где нас напуштају речи и сигурно нико више у себи неће наћи реч којом би био у стању да разговетно прикаже никада слућене, још мање виђене ствари; и ако би саставио нове речи, ко ли ће их разумети, и ко их тек те бескрајно многе запамтити?

4 Зато овде само могу испољити најмањи део најмањег дела да се слабо разуме; не кажем узалуд, драги оци, браћо и децо, да се слабо разуме, јер земаљска реч једва да је само спољна кора неког дрвета старог више стотина година.

5 А ко ће из коре спознати унутарњи, предивни живот дрвета? Ко у самом дрвету осиљену клицу и у њој бескрајно мноштво онога што је још скривено и што ће се тек временом видљиво појавити нашим очима?

6 И ко ће тек из крајне спољашности коре спознати сва духовна чуда која садржи најмање влакно дрвесине?

7 Како се ту припремају лишће, цвет, плод са свим деловима који их окружују и прожимају, припремају их многе хиљаде руку духова да би их затим у право време кроз безбројно много каналића довели до ушћа на гранчицама и тек тамо их бескрајно дивније изграђују по одређеном облику и по свим особинама које год можемо да осетимо и приметимо.

8 А као што све то и још безбројно више не можемо разабрати са спољне коре дрвета, још много мање ће неко представити речима језика најмањи делић онога шта је наш најсветији, прељубазни Отац спремио у срцима оних који Га изнад свега љубе.

9 О љубави, љубави, љубави – ти велика, света љубави! – Које обиље, коју дубину живота и светлости садржиш у себи?!

10 Бог – Сам Бог јесте најчистија љубав и та љубав јесте пред свима нама; она је свети, прељубазни Отац свих нас, овде – међу нама – овде – у нашим срцима!

11 Од очију плоти и душе јесте скривено, али није од очију духа у коме пребива љубав, јест, који јесте сама љубав из бескрајне љубави нашега светога Оца.

12 Духу је зрнце песка више но телесном оку ова цела земља и цело звездано небо уколико би и могло да се види у целој његовој спољној раскоши тако близу као мрља земље по којој идемо.

13 О зрнце песка, ти велико чудесно дело, шта си ти? – Колико велико и дивно! Ко слути неизрециво величанство оног што неприметно приања уз његово стопало? – а само је сићушна прашиница!

14 О Оци! – Не верујте! – Није прашиница! – Свет, неизмерно велик свет јесте! У његовим далеким просторима вију се светлост и живот!

15 Велике реке се провлаче његовим дугим кристалним долинама. На његовим врло високим планинама горе многе хиљаде сунаца пуних предивне светлости свих боја, и безбројна бића с никада слућеним предивним облицима оживљавају тај велики свет – светлост и топлота је њихова храна; њихово кретање личи путнику пред важним одредиштем.

16 О зрнце, зрнце, ти сâмо можеш да ми будеш довољно за сву вечност!

17 О оци, браћо и децо! – Више нисам кадар да говорим јер већ ова прашиница постаје све дивнија и већа.

18 Шта ће тек бити једна цела земља и њено све дивније умногостручење у целини као и у свим њеним безбројним деловима?

19 Шта ли тек сунце; шта ли цело видљиво звездано небо; шта ли тек небо духова и анђела; шта они – шта ми – шта ли тек љубав Божја у нама?

20 Зато љубите, љубите, љубите Њега; тек у љубави ћете сазнати шта је љубав – и колико је неизрециво добар наш свети Отац!

21 О љубави, ти света љубави! Ти једино јеси све у свему! – О Оче, Ти свети Оче, Ти Сам па јеси та света, велика љубав!

22 Зато љубите, љубите оци, браћо и децо – љубите љубав; љубите изнад свега светога Оца!

23 Јер једино Он је љубав, вечна, бескрајна! – Зато једино Њему сва наша љубав вечно, амин."

274

1 Када пак Јориас сврши с ужареном беседом, зграби га Абедам, привуче га сасвим на Своје свете груди, благослови га, па му рече:

2 "Љубљени Мој Јориасе, ти си истино и добро дао, јест, савршено по Мојој вољи си дао шта сам захтевао од тебе зато што си био и још јеси потпуно прожето ужарен љубављу према Мени и из Мене тек према свим својим оцима, браћи, деци, матерама, женама и кћерима.

3 Али још ниси довољно зрео по духу да би могао остати у том жару постојано; јер гле, зато што сада ходим међу вама, зато сте по духу само силом сазрели плодови на дрвету живота; зато ћете још сви морати да издржите још јако накнадно сазревање; иначе би се свако изјео и изљубио, па умро заувек.

4 А да би се овај твој жар нешта ублажио, даћу ти жену пошто си још самац и једва имаш преко сто година; на жени ћеш се тек окушати и учврстити мало помало за трајан жар премоћне љубави према Мени јер за сада још није време у коме ће људи и без жене моћи да ступе са Мном у пресавршен брак; па тако је за сада из тог разлога за сваког нужно да узме себи жену како би преко жене, којом је од себе самог и такође од Мене одвојен, поново постао једно преда Мном.

5 Јер како Ева произиђе из Адама, тако жена свакога мужа поново мора постати једно с њим, и он једно у себи преко поновног сједињења са женом.

6 Па када тако поново стане као један човек преда Мном, тек тада поново може постати потпуно једно са Мном; али све док је још одвојен, није ни трајно способан највише љубави из Мене и опет према Мени.

7 А већ је и ваша мудрост учила да без супротности ни једна ствар није могућа. Гле, такво је тачно.

8 А жена је човеку дата за супротност. Ако према томе човек не постане једно са својом супротношћу, онда ни у себи самом према Мени не може постати супротношћу.

9 А све док то не постане, толико дуго је и једнаког реда према Мени. А ако је то, онда није пријемчив, него, Мени подобно, једино саопштавајући сам себи.

10 А у томе и јесте велика разлика између Оца и деце да Отац стално дарује, а деца примају, и управо тако јесу једно с Оцем пошто су Њему ради супротности.

11 А уколико деца ништа не би хтела да примају, него само да се поставе на једну црту с Оцем како би попут Њега само даривала, реци Ми ко ће тада чинити примајућу супротност?

12 А уколико та недостаје, шта ће с временом бити од деце? Кажем ти да би се исподаривала све до задње капи свог постојања. И Отац би тада своја саопштења заувек морао да прекине, па тиме у Себи Самом да образује супротност како би остао шта је био у Себи од вечности – вечни моћни Бог који је Сам Себи савршено довољан.

13 А ти сада са Мном стојиш на једној те истој црти и још Mи ниси супротност него си једнаког реда. Зато ти је потребна жена како би Ми постао савршена супротност и Jа теби тако савршен Отац.

14 Ти Ме сада питаш у своме срцу где ли је према томе жена коју треба да узмеш.

15 Гледај овамо, ево је већ! Зове се Бесела и сироти Парихоли је њен отац. Гле, њу сам ти одредио за жену.

16 И ти Бесела ступи ближе овамо Мени и не плаши се човека којег ти сада дајем јер он ће те носити на својим рукама и твој вечно трајан стан биће његово срце, и како будеш једно с њим, тако ћеш бити једно и са Мном у њему и преко њега, амин."

17 При тим речима сагну се Абедам до Беселе и узе је у своје лево наручје и притисну је о Своје груди, благослови је, па јој рече:

18 "Сада, ти прелепа Бесела у духу као и по телу, откриј се пред оним коме сада припадаш како би видео какву жену сам му доделио за његову моћну љубав према Мени."

19 И сместа Бесела, којој беше тек нешто преко тридесет година, помери своју мало тамно-плаву косу на страну и очи Јориасове видеше ту нешта тако лепо да он при томе узвикну:

20 "О земљо, о сва небеса, како сте сада сиромашни преда мном! – Јер нешта дивније сем Бога нећете обухватити други пут.

21 О сирото сунце, како ћеш се провести сутра или онда кад се ово сунце открије пред тобом?

22 Не, не, драги, свети Оче, таквог дара ипак нисам вредан."

23 А Абедам му на то узврати: "Ако те Ја држим вредним, онда и јеси; зато и прихвати овај дар из Моје руке и иди с њом до Адама и Еве да те и они благослове, па затим и твој отац Јаред и Беселин отац, па затим опет дођи к Мени како бих те посветио у духу за пророка звезда свих небеса, амин."

275

1 Пошто се све то догоди и оци с матерама благословише нови брачни пар, дође Јориас са својом младом и најлепшом женом опет до Абедама као што му је Он претходно наложио.

2 Пошто се опет нађе пред Абедамом, Свети одмах положи Своје руке најпре на Јориаса, а затим и на Беселу додирнув главу и срце, то јест леву страну груди, и рече при том следеће речи:

3 "Примите Мој благослов к вечном животу; рађајте из вас истинске живе плодове чисте љубави; далеко било вашем телу пуко задовољење оног на чему приања плот и према томе грех; тако ћете увек ходити преда Мном истински и одано; а који угађа своме телу, храни га преко праве мере, па тражи да га увесели свакаквим сладострашћем, тај храни свој сопствени грех и сладострашћем тела одобрава вечној смрти сву власт над собом.

4 Зато обуздавајте своје жудње када није време да Ми родите живи плод; а када је време, онда позовите Мене како бих вас држао када греху приносите жртву и да зато не паднете него да останете у Мојој милости.

5 Јер онај који падне, тај тешко устаје и при сваком паду дух се огрће новим затвором смртни.

6 Па када хоће да устане из заробљеништва тела – што је стари грех и стара смрт духа, како ће се провести када место једне коре наиђе на више стотина које су једна за другом све тврдокорније?

7 Зато старајте се само о томе што је духа, а тело предајте Мени, и чините у њему Моју вољу како би изнемогло; тако ћете у духу свагда расти и напредовати с оним степеном с којим се ваша смрт смањује, која је грех или тело.

8 Зато кажем вам још једном: Не храните, не јачајте и не наслађујте своје тело јер тако храните, јачате и наслађујете своју сопствену смрт, која сада огрће духа као задња тамница пред његово поновно ослобођење или поновно васкрсење за пуни вечни живот из Мене и у Мени.

9 Ти, Мој љубљени Јориасе, видео си величину и узвишеност оног што је дете Моје љубави. Осетио си пунину жара Моје Очинске љубави. Тако остани одан Мојој вољи, остани одан Мени, своме Богу. Јест, остани одан Мени, своме светоме, прељубазноме Оцу.

10 Када год тело твоме срцу постави недоличан захтев, погледај звезде неба, и Ја ћу ти из звезда говорити и рећи ћу ти шта имаш чинити.

11 А уколико би скренуо с овог Мог пута, којег сам ти сада обележио, тада ће се и небо пред твојим очима наоблачити густим облацима и ти својим очима нећеш спазити говореће звезде толико дуго све док се пун кајања не вратиш на тај Мој пут.

12 А ако останеш простодушно одан Мојој вољи, тада ћеш ускоро осетити у себи њену велику моћ, јер баш тако што ћеш следити Мојој вољи, примаш је у себи и чиниш је својом.

13 А када Моја свемоћна воља постане твојим поретком, као што је вечно Мојим, реци Ми која сила смрти да те тада савлада?

14 А зато ти дајем такву заповест, као и свима, како би њеним слеђењем свако усвојио моћ Моје воље, којом су све ствари створене и пред којом све ствари уздрхте.

15 А све док неко Моју вољу не усвоји, толико дуго и остаје заробљеник смрти и слуга греха, који је стара смрт.

16 А онај који је усвојио Моју вољу, тај је постао савршен као што сам Ја, његов Отац, и он ће обављати дела живота, која Ја обављам.

17 А онај који је овако постао поседником Моје воље, тај је овладао и истинским детством.

18 Но, који је онај човек коме Моја воља постаје савршено сопственом? – Кажем теби и свима вама: онај који Ме љуби.

19 А који Ме љуби? – Онај који чини Моју вољу; који чини Моју вољу, тај је усвојио Моју вољу.

20 То је истинско детство да свако буде у Мојој вољи и Моја воља у њему; и то је истински живи плод чисте љубави и вечни живот.

21 Тај плод пре свега треба да ми родиш са својом женом; родиш ли га, онда ћеш и децу рађати која ће произилазити из Моје воље, и биће савршена попут оног који их је родио.

22 А то је тај Мој благослов да према томе Моја воља постане твојом и да живиш из ње и у њој вечно, амин.

23 Сада иди до Мога драгог Јареда, а Гарбиел и Беседиел нека се сада дају на ово место, амин."

276 (2.90)

1 И Гарбиел и Беседиел дадоше се одмах – пошто их Јориас обавести да их је позвао узвишени Абедам – пуни храбрости и устрајности до узвишеног Абедама.

2 Па како доспеше до Њега (дашта за неколико корака), тада се Гарбиел одмах истакну и рече (изузетно јако сагнут напред као да му о врату седи цента [50кг] тешке понизности) узвишеном Абедаму.

3 "Драги, свети Оче! Да ли да најпре ја или да Беседиел почне с објавом свог виђења?

4 Ја, са своје стране, био бих за то да најпре Беседиел па тек онда на краја ја испричам своје виђење."

5 А то рече зато што не беше позван као први и код позваних примети повишавање. Тако се надао, ако би сасвим као последњи објавио своје виђење, онда би ипак стајао поврх и био би узвишен над свима.

6 А Абедам рече на тај наметљив захтев Гарбиелу: "Гарбиеле, гле, Ја, са своје стране, опет уопште нисам за то, него пре свега сам за то да ни ти ни Беседиел не обзнаните своја виђења пошто немају општу вредност, при свему односе се само на вас, а за примену виђења ћу вам тек сутра дати потпуни налог.

7 То би дакле био део за који сам Ја са своје стране непроменљиво. А онда сам опет с друге али ипак с Моје стране опет за то да, када неког зовем, он ипак сачека шта тражим од њега, па нека говори тек када затражим, а не наметљиво да Ми, у неку руку, назначује шта имам чинити.

8 Гле, за такву предусретљивост која жуди за првенством Ја с Моје стране опет нисам уопште, него тим више опет с друге Моје стране за то да се свако понизи тако да радије хоће да буде задњи него први; радије слуга него господар; радије најмањи него највећи; радије непрепознат него сувише признат; и радије задњи слуга него први заповедник. – Гле, за то сам с Моје стране опет веома.

9 И још сам с друге Моје стране опет за то да свако другоме у свакој истинској љубави буде истински брат – јер све док није, Ја њему с Моје стране ни не могу бити Отац. А ако сам Ја једини истински Отац, онда Ја као највиша мудрост с Моје стране заиста опет не увиђам која би разлика требала бити међу Мојом децом.

10 Или да ли у чистој љубави има разлике – пошто је савршена из Мене?

11 Јест, дашта има разлике између љубави и љубави када је моћнија и моћнија, али те разлике су такве да браћа услед тих разлика поштују један другог; и што више љубави неко има, тим је и понизнији и тим више свима хоће да буде слуга.

12 Гле, према томе бих Ја са Своје стране ипак сматрао да треба да се понизиш, да увидиш своју заблуду, покајеш се у себи и да најпре своје срце напуниш истинском љубављу према Мени, Оцу, и исто тако према свој својој браћи, оцима, деци и женама – јер иначе са своје стране нећеш примити много вечнога живота.

13 И ти Беседиеле можеш учинити исто. – А Ти, Мој драги Зехеле, покажи им прави пут, амин.

14 А сутра ћу свакоме дати његов налог. Такво према томе и ова двојица треба да очекују од Мене, амин."

15 По тим речима се пак узвишени Абедам обрати Адаму и рече му:

16 "Адаме, гле, тако смо са Сабатом достојно завршили јер средина ноћи се приближила. Реци према томе свима да је сада свима итекако потребан починак и зато нека сада отпочину како би се сутра пробудили опет укрепљени."

17 И Адам сместа изврши Господњу вољу и преко деце Сетове огласи свима починак.

18 Када се то догоди, тада сместа наста општи хвалоспев многих хиљада. По свршетку тога Абедам благослови све за починак, па рече Адаму:

19 "Пошто се сви дадоше на починак, ни ми нећемо учинити изузетак, него учинити шта сви остали чине."

20 А Адам упита Господа говорећи: "Свети Оче, где хоћеш да заједно с Тобом отпочинемо, да ли овде? – или да се дамо у моју колибу?"

21 А Абедам рече на то Адаму: "Адаме, гле, Ја сам већ многе вечности провео под Мојим слободним небесима, тако ћемо и ноћ провести под отвореним небом јер се небески свод разведрио и више не очекујемо олују. Тако останимо где смо и какви смо и дајте се сада сви на починак, амин."

22 Тако се сврши Сабат пун благослова и свечан свети мир се разли преко свих светих висина деце Божје.