Božje domaćinstvo / Gospodnje prisustvo trećeg dana

←←

Božje domaćinstvo Pisac: Jakob Lorber

→→

Izvornik »Die Haushaltung Gottes« (1852) pod naslovom »Božje domaćinstvo« preveo Ilija P. Petrović.

Gospodnje prisustvo trećeg dana (Sabat)

167

1 I tako se svi odmarahu do jedan čas pre rođaja; samo Jedan se ne odmaraše budući da mu nije potreban odmor budući da je On sam najveći odmor kao i sam najveći rad.

2 Taj Jedan, ovde imenovan Abedam Uzvišeni, beše prema tome i prvi na nogama i ovde i telesno probudi svu decu iz sna; beše dovoljan jedan jedini poziv: "Probudite se i uspravite se", i svi se probudiše odjednom, uspraviše se, iziđoše odmah svi iz kolibe i opraše noge, ruke, zatim spolne delove, zatim grudi i naposletku tek lice, jer takvo pranje beše dnevno običaj još odvajkada kod dece.

3 Pošto se opraše izuzev Eve (jer žene se prahu tek posle muževa, i kod drugog izvora), tada uzeše ulje i pomazaše tim glavu; i posle pomazanja tek zapevaše jutarnju hvalu sada prisutnom uzvišenom Abedamu, koja glasiše ovako:

4 "O preljubazni, sveti Oče, Tebi zahvaljujemo, Tebe ljubimo, Tebe slavimo! Koliko neizrecivo si dobar, o sveti Oče! Tebi da je sva čast, sva slava, sva hvala, sva ljubav i sve obožavanje!

5 Ne lišavaj nas, koji se zovemo Tvojom decom, a zapravo smo sami grešnici, Tvoga smilovanja, Tvoje svete ljubavi i Tvoje svete milosti! Blagoslovi nas, pokreći nas, i vodi nas, izoštri naša čula, i omekšaj naša tvrda srca da bi bila umilna kao med i vosak, i proširi naša tesna prsa kako bi stalno sve više mogla da primaju istinske ljubavi iz Tebe, o sveti Oče!

6 Daj nam i blagoslov kako bismo time uzmogli Tebi jedino blagougodno da slavimo Tvoj današnji sveti Sabat! I ako Ti, sveti Oče, u nama budeš otkrio još veoma mnoge i velike mane, i već sigurno sada otkrivaš kao što si otkrio već od večnosti, onda nas pokaraj u Svojoj ljubavi, smilovanju i milosti, i učini kako bismo Te dostojnije zvali Ocem, te da Te i čistijim srcem ljubimo i čistijim jezikom slavimo!

7 O dobri, dragi Oče, budi i ostani nam večno isti sveti, dragi, dobri Otac, koji si nam bio već od večnosti; ali ne samo nama, koji smo ovde prisutni, nego svoj našoj deci i takođe kasnijem potomstvu budi i ostani to večno, amin! Tvoja sveta volja, amin! Tvoja ljubav, smilovanje i milost, amin!"

8 I uzvišeni Abedam priloži: "Amin, kažem i Ja; amin po ljubavi srdaca vaših; amin po svemu delu otud; i Ja večno ne kažem nigde amin do jedino u čistoj ljubavi.

9 A vi da se ne molite Bogu, koji je svet, svet, svet, osim jedino u Očevoj ljubavi, jer Bogu su svi ljudi gnusoba, samo Ocu su deca.

10 Božja svetost je nedodiriva, ali Ocina ljubav silazi deci.

11 Božji gnev sudi sve stvari k večnom uništenju, ali Ocino smilovanje ne dozvoljava da štaviše ni jedan san zauvek propadne.

12 Od Boga sve mora umreti, ali tada dolazi život Ocin preko mrtve; ko tu traži Boga, taj će Ga izgubiti, sebe i svoj život jer Bog ne daje da Ga se takne; – i mudrost ljudi, koja Ga traži, jeste Njemu grozno gadna nerazumnost, a tražećeg neizbeženo ubija, jer mudrošću dira Boga; a Njega ni jedno stvoreno biće ne može dirnuti bilo kakvim čulom i zadržati život.

13 Jer Bog je večan najčistiji ali i najbeskrajniji žestok oganj koji se nikada ne gasi; i gde ga Otac ne bi ublažio, tu bi smesta sve uništio za večno. Zato neka se svako plaši Boga iznad svega, a Oca neka ljubi iznad svega, jer Otac je najsuštija suprotnost Boga.

14 A ipak Bog ne bi bio Bog bez Oca, koji je večna ljubav u Bogu; a Otac ne bi bio Otac bez Boga.

15 A kao što je Otac sav život u Bogu, tako je i Bog sva sila i moć u Ocu. Bez Oca Bog bi bio sam sebi neizreciv jer sva reč u Njemu jeste Otac; a Otac nikada ne bi bio Otac bez Boga; i tako su Bog i Otac Jedno.

16 Ko dakle dira Oca ljubavlju, taj dira i Boga; a ko zaboravi Oca i hoće svojom mudrošću samo da dira Božanstvo, toga Otac neće pogledati; a oganj Božanstva će ga zahvatiti, iskidati i uništiti u beskrajno, da tada večno sebe više neće naći; a i tada teško da će se više desiti da će ga Otac opet skupiti iz sve beskonačnosti te ga opet iznova oblikovati.

17 A gde je Otac, tamo je i Bog; ali jedino Otac se otkriva deci; a Bog sebe nikome ne može otkriti osim jedino preko Oca; i tada Otac, kao sada, otkriva Božanstvo. Ko dakle čuje, vidi i ljubi Mene, taj čuje, vidi i ljubi i Boga; ko bude primljen od Oca, biće primljen i od Boga.

18 Ako nekog nedostojnog Otac ne prihvati, taj će pasti u ruke osuđujućeg i uništavajućeg Božanstva jedino, i tu neće biti smilovanja n neke ljubavi i milosti.

19 Zato strahujte Božanstvo jer je strašno pasti u ruke Njegove.

20 Ali Oca ljubite, držite se čvrsto Njegove ljubavi i dajte da vas svagda dira i vodi ljubav Ocina, tada smrt nikada nećete okusiti večno, osim odvajanje od tela, koje je tu kletva Božanstva, u kojem se život iz Oca štiti pred gnevom Božansta kroz štiteću Ocinu ljubav.

21 Iz ruke Boga primaš kletvu; iz ruke Oca pak blagoslov ljubavi i sveg života iz nje. Zato drži se večno ljubavi, tako ćeš opstati u ljubavi; a gde se držiš mudrosti, tu ćeš nestati, i duh Božanstva će te uništiti i oduvati za večno.

22 Ovo rečeno da vam bude velik dar sabatnog jutra od Oca, Kojega ste deca, i stoga vas On ljubi više od svega u bogatoj beskonačnosti. Premislite u svome srcu, i postupite po tome, tako ćete živeti i nikada pasti u ruke Božanstva.

23 I sada, ti Sete, iziđi pošto je već izišlo sunce i daj da se pripremi obilan doručak, jer gle, ako je duh primio svoje, onda neka se i valjano pobrine za telo. A pozovi unutra i trojicu koji već dugo napolju poje, koji su iz Ponoći, i zovu se Jura, Busin i Ohorion. – Idi i uradi dobro svoju stvar, amin."

168

1 I Set zahvali s najvećom ljubavlju i radošću svoga srca uzvišenom Abedamu za takav nalog i ode hitro da izvrši Gospodnju volju.

2 Jedva istupiv iz kolibe, vide odmah nedaleko trojicu iz ponoćnog kraja kako stoje; pozva ih po imenu i oni se odmah odazvaše pozivu.

3 Čim dospeše do njega, reče im: "Čujte, Jedan – u kolibi hoće da i vi uđete, jer On je već dugo izdaleka, kao i pred mojim istupom takođe već blizu kolibe, čuo vaš slavopoj.

4 Zato stupite u kolibu jer i vas iščekuje uzvišen nesračunljiv blagoslov."

5 I Jura upita ususret Seta: "Brate Sete, kako da to razumemo? Da nije možda u ovoj strašnoj noći došao do vas najuzvišeniji, iznad svega moćni Emanuel? Jer gle, tako pomislismo svi kada ova najnečuvenija, može se reći, svetska vatrena oluja iznenada presta.

6 Svi mi molismo i vikasmo Emanuelu da izbavi; i kada izbavi, i to toliko čudesno iznenada, onda naše prvo i bi da zahvalimo Emanuelu na tome.

7 Reci nam stoga da li je tako i da li je tako bilo?" – I Set im odgovori: "Kako i da li tako, draga braćo, odmah ćete saznati u kolibi; a ja žurim da se postaram za dobar doručak; zato sada ne mogu i ne smem da se zadržavam s vama."

8 I ta trojica se zadovoljiše tim obaveštenjem i zatim stupiše puni najvišeg strahopoštovanja u kolibu, gde se smesta baciše na svoja lica pred Adamom i svima ostalima.

9 A Adam im naloži da smesta ustanu i reče im: "Draga moja deco, radujem se veoma što vas vidim toliko sačuvanima kod sebe.

10 Velika je u ovoj noći bila moja briga za sve vas, jer takvo što su prouzrokovale stihije koje su se strašno borile. Ali još puno veće je bilo moje poverenje u Gospoda, nas svih najdražeg Oca, koji je svagda svet, svet, svet, pun najviše moći i sile, pomoći i spasenja; jer svi mi nismo bili ništa manje izloženi najvećem iskušenju i morasmo izdržati pravu vatrenu proveru. Ova moja stara koliba postade stanom zveri: zmija, hijena, tigrova, lavova, vukova, medveda, i još svakakvo drugo zverinje ispuni ovaj stan; i svetli plamenovi izbiše blistavo iz poda; a ipak naše poverenje nije se smelo pokolebati, i svi mi tada osetismo vrlo brzo divno dejstvo štitećeg blagoslova Emanuelovog.

11 Ali idite do onog vama još stranog čoveka, koji se takođe zove Abedam; On će vam sve dovoljno razjasniti, amin."

12 I trojica se pokloniše pred Adamom, pa otidoše do njima još stranog čoveka.

13 Jura kao najstariji vođaše reč i oslovi Ga ovako: "Pozdravljamo te mnogostruko našim srcima, Abedame; praotac Adam nas uputi tebi da nam bliže razjasniš ovu, Gospodu Emanuelu sva slava i sva hvala, prošlu nečuvenu olujnu noć; jer gle, nas trojica smo sinovi Adamovi i hodimo već preko osamsto godina po tlu zemlje; besmo prisutni pri bekstvu iz raja, doživesmo potom mnogo tužnog i strašnog; no nešta slično ovoj noći nam se još nije dogodilo; takve strahote još nikada nisu došle nad zemljom, barem otkad mi hodimo po njoj, zaista nisu.

14 Neću ništa da govorim o svim ovim vatrenim scenama; ništa o ovim gorama koje okolo još stoje u plamenu i puše se; ništa o neprestanom trešenju zemlje; ništa o bezbrojnim munjama; ništa o gorećim i pušećim šumama, vatrenim vetrovima, i više takvih stvari, jer grom ostaje isti iz godine u godinu, a tako i druge pojave koje u borbi stihija susrećemo i koje ni malo manje dodiruju naša čula i izazivaju strah; ali čuj, dobri čoveče, kada more, beskrajno veliko more nečuveno strašno besneći istupi preko svojih granica, raste više i neprestano užasno više naviše zapenušeno i brujeći, i u tom strašnom rastu počinje da guta breg za bregom, i konačno nas žitelje Ponoći prisiljava hitro da napustimo sve naše kolibe zbog bezbrojnih životinja koje beže pred bujicama; jest, na kraju počinje da tera bujice čak toliko daleko da progutaše naše kolibe, nagna šumske životinje za nama, i usto još nikada viđene strašno velike nemani, koje verovatno kao i mnoge druge životinje žive u vodi, privodi nama strašno međusobno se boreći i valjajući se tamo-amo jezovitog pogleda; gle, to je nešto što svi mi valjda nikada nećemo zaboraviti.

15 Pri čemu onda nasuprot tome naravno sasvim poglavito treba uzeti u obzir da upravo ove jezovite scene, kada sigurno dostigoše vrhunac, odjednom tako umuknuše kao da ih nikada nije bilo; i takođe i more iznenada i toliko jako se povuče da ne samo što se odmah vrati u svoje ranije granice, nego se izgubi sasvim toliko da mu sada nigde nema ni traga osim muljevitog tla, koji se pruža na sve strane, koji je ranije služio moru kao korito.

16 Ako sada hoćeš i možeš onda nam objasni sve ove nečuvene stvari."

17 I Abedam im uzvrati: "Dragi Moji prijatelji, pri takvim događajima naravno da oni koji spavaju u duhu prolaze loše, ali zato utoliko bolje koji su duhovno budni.

18 Reci Mi, kojeg istinski budnog, s ljubavlju večnoga svetoga Oca sjedinjenog duha može još obuzeti strah ako bi se i sama zemlja razorila pod njegovim nogama i užareno more progutalo sve prašnjave krhotine zemlje?

19 Zar moćni Otac, Kojega volja nosi i valjano brižno sređuje milijarde i bezbrojno mnoge milijarde još neuporedivo većih nebeskih tela i duhova, neće takođe biti u stanju da pri raspuknuću atoma, kojeg vi zovete zemljom ili svetom, najsigurnije zaštiti dete koje Ga iznad svega ljubi i stoga ga i On iznad svega ljubi?

20 Gle, takvo što Meni sigurno morate priznati. Samo se, prema tome, postavlja pitanje čiji je plod bio vaš očajni strah? – Ili zašto se deca plaše noći?

21 Gle, uzrok tome je u slabosti ljubavi prema svetome Ocu; a kakva je ljubav, takvo je i poverenje; a slabo poverenje je otac sveg straha.

22 Malo je do svega toga što ste pripovedali, ali sve je do toga kakvo vam je srce.

23 Ako bih vam i sve rastumačio, onda bi u najbolju ruku vaše uši bile zadovoljene; ali do spoznanja srca vas nikako ne bi dovelo; pa bi tako bilo bolje da prilično čvrsto idete u svoje sopstveno srce, obratite se ljubavi istog prema Bogu, i Ja vam kažem da ćete tu za minut više saznati no što će vam inače dati pripoved za hiljade godina.

24 Ali ostanite ovde i doručkujte s nama što Set unosi upravo sa svojima.

25 Budite mirni u svojoj znatiželji, ali utoliko pokretljiviji prema gore u srcu, tako će se vaša olujna noć ubrzo pretvoriti u presvetli miran Sabat; – razumite valjano, amin."

169

1 I pošto uzvišeni Abedam reče takvo što trojici, naloži im da slede za Njim; i On pođe napred i uz Njega Henoh i Lameh; odmah za Njim iđaše poznati Abedam i njemu s desna Jared a s leva Matusalah; za tom trojicom iđaše Enos, Kenan, Mahalalel; i tek toj trojici se priključiše Kaeam i Jura, Busin i Ohorion.

2 I posle nekoliko koraka prispev do Adama, posedaše svi oko Abedama tako da obrazovaše otvoren krug prema Adamu, koji se sa Adamom i Evom zatvori.

3 A pošto Set ne bi u krugu, naloži Abedam da oni koji Ga okružuju naprave mesta za Seta.

4 I odmah napraviše mesta pored Adama za njega. I tako šestnaest osoba, računajući i Abedama, uzeše udela u doručku, koje se sastojaše u hlebu, medu i mleku, od čega od starina najpre uzimahu hleb s medom, pa založiv to, tek tada pijahu mleko sveže pomuženo.

5 Pa tako po tom običaju i ovog puta doručkovaše.

6 No zašto se ovde spominje ovaj sabatnji doručak? – Uzrok ne leži daleko ako ko premisli da je u tom doručku učestvovao najviši sveti Otac lično vidljivo među prvim ljudima ove zemlje, i pri tome postavio temelj prvoj pravilno uređenoj crkvi na zemlji; i kao što se prethodno Adam i Eva samo mogu smatrati prvim ljudskim parom, tako se takođe može smatrati prvim osnivanjem crkve Jehovine; jer tesno uz tu crkvu je čvrsto spojeno judejstvo, i postoji u mnogo čemu još otud; i u sredini Azije, u viskom planinskom kraju nedaleko Himalajima još živi mali izdvojen narod sasvim strogo po pismu koje su kasnije deca Nojeva urezala u kamene ploče posredstvom određenih saobraznih slika, od kojih su kasniji egipatski hijeroglifi samo iskvareni izrodi.

7 No takozvani sanskrit Gebera, Parsa i Hindusa ne treba smatrati tim pismom, jer je ono, prvo i prvo, mnogo mlađe i poput egipatskih hijeroglifa sasvim mračan izrod pun velikih zabluda, zbog čega je i njihovo bogosluženje po tome gnusobno paganstvo.

8 Gle, zato se dakle ovde i spominje ovaj doručak, kojeg se tada smatralo za osnivanje Pracrkve skoro kao posle svršetka velikog dana naroda, koji je trajao skoro 4000 godina, zadnja velika (tajna) večera za osnivanje Novog zaveta, koji je nova crkva milosti i smilovanja, ispunjena večnim životm, i prema tome ispunjena Bogom.

9 Ali sada dosta ovog istorijskog osvetljenja; i prema tome idimo ponovo u kolibu Adamovu i gledajmo i slušajmo šta se sve dogodilo posle doručka.

10 Pošto se založio doručak i svi svojim srcem punim ljubavlju zahvališe Abedamu Emanuelu Avi, tada se odmah diže Uzvišeni i uputi svima sledeću besedu, naime govoreći:

11 "Čujte svi koji ste ovde prisutni i beste svedoci ove noći i izuzev jedino Kaeama i skoro celog jučerašnjeg dana! Ovim svagda trebate da se sećate Ko je bio, jeste i večno će biti Koji je došao do vas i učio vas sâm pravom putu ljubavi i tako i istinskoj beskrajnoj ljubavi iz nje; ne mudrosti sveta radi velikog opterećenja glave i još većeg srca, nego istinskoj mudrosti u duhu ljubavi i svoj mudrosti iz nje; što je sve istinski slobodan večni život.

12 Ovaj obed da i nadalje držite pre nego što hoćete da prinesete Ocu sabatnu žrtvu, jer zaista vam kažem: Neće se pogledati žrtva pre no što se pri doručku kao istinska braća i sestre u Mojoj ljubavi i tako i kao deca jednog te istog Oca valjano u srcu ne spoznate.

13 Kad god u istinskoj živoj ljubavi svoga srca prema Meni takvo što među vama držite, biću i među vama: nekima koji će prema Meni biti gorućeg srca – vidljivo, ili mlačijima uvek nevidljivo.

14 Jest, u Mojoj ljubavi ćete sve uzmoći; a bez Moje ljubavi ništa; jer Moja ljubav je masna dobra njiva, na koju ste posejani; ko ne dozvoli da ga istrgne neprijatelj, taj će bujno izrasti i roditi mnoge divne plodove; a onaj koji korenje svog ljubavnog života ne bude pustio duboko i dovoljno čvrsto u tlo ovog navedenog zemljišta, zaista, loše će proći u vreme kada se vrati iskušenje, kada dođe neprijatelj ljubavi i pokuša izvući iz zemljišta voćke; kod svake će pokušati; a kada naiđe na slabu, hoće li je poštedeti?

15 O neće, iščupaće je zajedno sa slabim korenjem iz dobrog zemljišta, pa ostaviti je da propadne, što korenje više neće imati vlagu života, i zatim će se voćka osušiti pa konačno brzo sasvim preći u smrt; jer ko je od vas ikada video da biljke nastaju i uspevaju jedino u vazduhu?

16 No svakoj biljčici je potreban i vazduh da živi, tako biste rekli – i Ja to kažem s vama; no zemljište je prvo što je potrebno, bez njega vazduh ništa ne vredi.

17 A vazduh je poput božanske reči, i ljubav vašeg srca zemljište u koje je posejan živi duh obavijen živom dušom.

18 Ovo seme večnog života u vama može plodno da upotrebi, koristi sveti vazduh božanskog učenja samo ako je niklo i pustilo duboko i čvrsto korenje u zemljište ljubavi vašeg srca prema Meni; ako se takvo što pre toga nije dogodilo, recite i prosudite sami zar mu onda ovo, naime vazduh, koji ga je inače trebao plodno oblikovati, neće poslužiti za smrt?

19 Gledajte, prema tome, Moja reč malo vam vredi ukoliko vaša srca nisu puna ljubavi prema Meni i otud prema vašoj braći; i bezdana vazdušasta mudrost vašeg razuma jeste tada smrt vaše ljubavi.

20 A ako je vaša ljubav, koja duhu treba da služi hranom, mrtva poput voćaka istrgnutih iz zemljišta Moje ljubavi prema vama, čije je korenje jedino još oblepljeno osušenom zemljom vaše ljubavi prema Meni, otkuda onda da vaše seme, ili kao još slaba istrgnuta voćkica, dobije hranu života?

21 Zbog toga, dakle, neka vam ovaj doručak bude vidljivim znakom opomene da se uvek držite ljubavi; i ukoliko, i sve dok, ovo budete činili, imaćete i život kod vas i u vama, i prema tome i Mene kao suštog izvora sve ljubavi, sveg života i sve mudrosti iz Mene.

22 Ove reči ukopajte sebi duboko u srce i postupajte svi nepromenjivo po tome; tako ćete živeti skroz-naskroz, i nećete pitati gde je Otac, niti Ga zvati: dođi! jer tada će biti kod vas i u vama kao sada tako i večno, amin.

23 I ti Henoše, idi sada i pripremi svoju žrtvu jer došlo mu je vreme, amin."

170

1 Po toj besedi podignu se odmah Henoh s najunutarnijom ljubavlju i srcem prepunim zahvalnosti i upita uzvišenog Abedama:

2 "Gospode i naš najljubazniji Oče, koji si svet, presvet! Da li bi bila Tvoja presveta volja da Ti se i ovde na visini za Sabat prinese žrtva kakvu smo Ti prineli juče u nizini, ili da po Tvom blagovoljenju ostane po načinu Aveljevom, Setovom i Enosovom? O Ava, obznani mi Tvoju svetu volju!"

3 Abedam pak uzvrati Henohu: "Henoše, a otkuda da Me pitaš kada najbolje znaš u čemu se sastoji žrtva koju jedino blagovolim.

4 Tamo gde Mi se najpre prinosi unutarnja žrtva pokajničkog, skrušenog, ljubavlju punog srca, tamo se i time posvećuje svaka žrtva, bilo da je na način Aveljev, Setov i Enosov, bilo da je kao juče u dubini.

5 No, Ja u srcima vas svih vidim prazno mesto; to mesto ste posvetili žrtvi Bogu; a zbog praznine ne uviđate Kome prinosite žrtvu, i zašto prinosite. Zato shvatite: Otac neće žrtvu osim jedino žrtvu srca; a Otac je i jedini, večni, presveti, moćni Bog; Njemu pak jedino pripada žrtva kao Ocu čista ljubav.

6 Žrtva guta, uništava i ubija svaki dar u ognju koji bukti na oltaru; gle, takvo što je svedočanstvo čoveka pred Bogom, koje kazuje da je spoznao Boga kakav je Bog, bilo očito, bilo nejasno sluteći u srcu, i čini poput žrtve.

7 No ko prianja jedino žrtvi i ne bi bio vezan ljubavlju prema Ocu, toga bi konačno žrtva slična Bogu samog zahvatila, progutala ga, uništila i usmrtila zato što se najpre nije ovlažio vodom života, koja je čista ljubav prema Ocu.

8 A Ja vam kažem: Onaj koji Ocu žrtvuje u srcu, taj je i Bogu prineo blagougodnu žrtvu; a onaj koji na oltaru samo Bogu prinosi žrtvu i veruje da time i Ocu blagovoli, taj je u velikoj zabludi, jer zaista, Otac ne blagovoli žrtvu paljenicu, nego jedino živu žrtvu srca.

9 Ili zar će živi Otac, od Koga potiče sav život, blagovoleti mrtvu žrtvu paljenicu ili žrtvu koja guta svaki dar, uništava i konačno čak usmrćuje?

10 Jest, kao što već primetih, kada se prethodno prinese živa žrtva ljubavi u srcu prema Ocu, onda će se pogledati i žrtva paljenica, čime čovek pokazuje šta je našao u srcu, naime da je Otac svet, svet, svet i Bog svemoćni od večnosti; bez te pre- sa- i po-žrtve svaka žrtva paljenica jeste gnusna preda Mnom.

11 Osvrnite se na Kajina i Avelja. Kajin žrtvova bez ljubavi; Avelj pak ljubavlju. Čija žrtva se uznese, a čija se uzvrati na zemlju?

12 A pošto Kajinova žrtva Ocu bi gnusna, šta bi posledica takvog žrtvovanja? – Žrtva zahvati samog Kajina i napravi ga bratoubicom.

13 Tako će negda sama slepa žrtva još veoma mnoge zahvatiti, zbog čega će činiti poput Kajina, i zato će bezbrojnu braću ubiti duhovno i telesno.

14 A ako već hoćete da prinesete žrtvu, onda Mi prinesite pravednu žrtvu kako sam vam dovoljno opisao.

15 A kao što je prinesena juče u nizini, tako treba prineti i danas; no nemojte više uveče paliti žrtvu na oltaru, nego prepodne zato da bi deca koja stanuju daleko mogla da dosegnu svoju domovinu do večeri.

16 Pri žrtvi neka se i ubuduće ne dovode sva mala deca, nego dovoljno je ako se od svake kolibe pojave dva muškarca i jedna žena; no nikome da bude životna obaveza kao da mora da se pojavi na žrtvi, jer žrtva neće nikoga posvetiti, nego jedino ljubav prema Ocu.

17 Koga ljubav prema Ocu dovede, preko toga će se žrtva posvetiti, pa će se preko nje ukrepiti u duhu; a koga ne bude terala ljubav, nego prinuda i nadzor nekog zakona tako da time ima mrsko srce, preko njega će se žrtva oskrnaviti, i uništiće ga; i zasušiće u srcu; pa šta Mi prineo, to će biti jednako njegovom zasušenom srcu, delo bez života, mrtav dar.

18 Dakle pri ovom sada izgovorenom neka ostane.

19 A sada, dragi Henoše, već se možeš dati na delo; a vi ostali takođe iziđite i izvestite one mnoge koji sa svih strana čekaju na žrtvu kakva je okolnost sa žrtvom, ali o Meni ćutite kako sam bićstveno prisutan.

20 Jedino ti Jarede, ti Abedame a i ti Adame sledite za Mnom do vremena žrtvovanja u kolibu Jaredovu; a Setova deca neka za nama prate Evu.

21 Pa sada neka se sve dogodi pravedno u samoj ljubavi i kroz nju, amin."

171

1 I smesta Henoh ode na svoje delo; postavi popreko najčistije kedrovo drvo na oltar i moljaše se pri tom poslu.

2 Dok je ovako radio, gle, pristupiše mu neki prisutni od Podneva i upitaše ga šta to treba da znači da se već sada postavlja drvo na oltar kada je bio običaj samo uveče.

3 A Henoh uzvrati takođe pitajući: "Šta vas to buni? Zar ovo što činim – činim svojevoljno?

4 Ili zar je zbog toga moj postupak za vas postao laž zato što ga ne shvatate?

5 Da, da, za slepe je mnogo šta laž, jer sve što ime se kaže, barem je za njih gotovo laž zato što su slepi.

6 Šta koristi slepome sjajna svetlost sunca? – Čemu njemu objašnjavati svetlost sunca, čemu ga lagati jer je slepčevo sunce dašta crno? Uz njega se drži; iz tog razloga je za njega sjajno sunce laž dašta, jer ako se Strano pridoda uz nečije blago, šta je to Strano sopstvenom blagu? Ništa osim laž pošto nije jednako sopstvenom blagu premda leži kod sopstvenog, nego strano ili nešto što za njega gotovo ni ne postoji, za koga ne nosi u sebi vidljive znake sopstvene svojstvenosti.

7 I zbog toga me pitate uzalud jer danas sam najmanje naklonjen da vas lažem; jer onaj koji je pun istine, za toga je sva laž potonula u večno ništavilo; a onaj koji je još pun laži u svome srcu, i drži je istinom, šta je za njega prava sveta istina? Ništa osim laži.

8 Onaj koji traži svetlost sveta, šta je njemu unutarnja svetlost duha? Ništa osim laži, čist mrak; jer kako će nekome ono biti svetlost kod koga dalje doseže nego što vidi?

9 Zato ostavite me na miru; puteve Gospodnje još ne možete shvatiti; jer ova noć je vaša srca udarila mrakom, zbog čega više ni ne znate da istinska ljubav prema Bogu nije vezana pravilima, nego je sasvim slobodna; i tako i žrtva koju Mu ljubav prinosi. A kada već vi ljubite svoje žene slobodno i ne vezujete se vremenom ni časom, zašto pak da se meri ljubav prema Bogu?

10 Zato idite i bolje razmislite, amin."

11 Pošto Henoh otpremi ove radoznale podnevnike na ovaj za njih sasvim odgovarajući način, počeše među sobom da gunđaju jer ih ozlovolji silno što im Henoh na njihovo pitanje dade tako neobičan odgovor, nakon što, kako priznaše u srcu, nisu mislili ništa loše s tim pitanjem.

12 Jedan od njih reče ostalima: "Čujte braćo, poznajem Henoha vrlo dobro; i kako sam juče iz daljine primetio, to verujem da su mu oci predali posao žrtvovanja, a kako je oduvek bio osobenjak u svim svojim govorima i postupcima, tako će biti i pri ovom poslu.

13 A ja mislim da stari blagočestivi način žrtvovanja po Avelju, koji Bogu beše blagougodan, ne treba tako lako prepustiti samovolji nekog pojedinca, nego ako je trebalo šta promeniti, onda se to trebalo desiti pri okupljenom veću sve dece; ili ako nije tako, šta smo onda mi kao ljudi istog reda?

14 Ako se žrtva i za nas i od nas treba smatrati važećom, onda neka nosi uz sebe i u sebi nešta i od našeg veća; a ovako ne nosi ništa u sebi osim samo naše protivljenje i prema tome za nas ni nema dejstvo.

15 Zar možemo to da odobrimo kada se još uz to ranije uvek u čisto božanskim stvarima uzimalo u obzir naše mišljenje.

16 Zato mislim da Setlahem kao najstariji i najiskusniji od nas treba još jednom da ode do Henoha i treba sasvim strogo ozbiljno da ga pita kako stoji s ranijim postavljanjem drva?"

17 Setlahem, koji se takođe nalazio među ovim pitajućim, odgovori pak sablažnjenome: "Čuj, za to baš nisam raspoložen jer juče sam Henoha upoznao na način, – ja vam kažem, na savim izuzetno čudan način.

18 Video sam ga opremljenog moću od koje se još danas, ako mislim o tome, sav ježim.

19 Današnja noć je bila užasna; strašno su besnele stihije, kao što svi znate, da smo pobegli na visinu i ležasmo tu s velikim strahom na zemlji koja se tresla sve dokle je trajala oluja, međutim koliko god je strah bio velik ipak nije mogao da potisne iz moga srca pogled i ono što sam čuo, što sam juče otkrio na Henohu.

20 Svi vi znate kada se nekima od nas prohtelo da idu dole u dubinu kako im je moćni tigar preprečio put i svojim ispoljenjem sile na rastrgnutom ogromnom biku prislilio ih da se hitro vrate.

21 Čujte, isti tigar, kojeg sam vrlo dobro prepoznao, beše juče Henohu pokoran kao jagnje i posluša svaki njegov mig. Ali nije bilo dovoljno što je ta grdosija Henohu dokazala najveću poslušnost nego, što pripada najnečuvenijim stvarima, morala je čak i da govori, i da govori svima nama valjano razumljive reči pune mudrog smisla.

22 Takvo što naravno niste mogli da primetite pošto ste daleko u pozadini ležali na zemlji kod svojih koliba; ali ja, koji sam bio sasvim napred, takvo što sam nezaboravno video i čuo.

23 Da me je time Henoh veoma privukao, možete dobro da zamislite, zbog čega sam, čim se pružila prva prilika, pre svega nastojao da s njim stupim u reč.

24 A kako započeh s njim da govorim i htedoh čak da mu postanem učenikom, gle, tada mi dade poređenje o gledanju udaljene planine i pokaza mi tako očito razliku između ispričanog i sopstvenog gledanja tako da sam pri njegovom objašnjenju sa svom svojom mudrošću prema njemu sam sebi izgledao nikako drugačije no kao da sam tek izišao iz majčine utrobe.

25 I kako mi se čini, to behu svi oci, ne izuzev ni Adama, njemu pokorni u reči, i jedino on vođaše reč za sve.

26 Zato vam kažem, onaj koji je od vas još raspoložen posle ovog njegovog otpremanja naše nezrele radoznalosti da mu dođe novim i još nezrelijim pitanjem, taj neka slobodno izvoli, ali mene se manite.

27 Ali verujem i za vas da će užasno bedasto izgledati vaša borba s njim; ne mnogo drugačije no između miša i lava; – i ko će u takvoj borbi odneti pobedu, – verujem, unapred odrediti, za to baš nije potreban veliki prorok.

28 A ako ste bez obzira još raspoloženi da mu postavite vaše ozbiljno strogo pitanje, to vam želim puno sreće i odozgo vedro sunce; – samo toliko da vam primetim uz sve ovo što vam rekoh da se s onima koji stoje s Bogom u nekoj sigurnoj vezi nikada ne treba šaliti; – ono što čine bolje da ozbiljno uzimamo u obzir nego ozbiljno da ispitujemo; jer putevi velikoga Boga su nedokučivi i odluke Njegove neistražive.

29 Budite bolje najpre svesni toga pre nego što se usudite da napravite korak."

30 A kada sablažnjeni čuše takvo što od Setlahema, odustaše odmah od svoje namere i predaše se u mudar savet Setlahemov.

31 A Henoh, usled svog unutarnjeg poziva, pozva nazad Setlahema i reče mu sledeće:

32 "Setlaheme, pohvaljujem te; gle, sada si zaista postupio mudro pošto si pomogao slabima, koji bi bez tvoje pomoći neminovno pali u duboku provaliju, pošto su slepi i ne vide kakvo je tlo pod njihovim nogama.

33 A ti ćeš od sada ostati pored mene sve dok i ti vidiš što tvoje smrtne oči još nisu videle i čuješ što tvoje smrtne uši još nisu čule.

34 Zar nisi zapazio koliko je vedar i prijatan današnji dan, koji je usledio posle noći užasa?

35 I ako si obratio pažnju na pravac oluje i iznenadni tok, reci mi zar nisi nešto zapazio?"

36 I Setlahem mu uzvrati: "O Henoše, a ko nije zapazio? – Ali šta nekome od nas vredi sve zapažanje? Jer sa svim zapažanjem i bez njega ne razumem ništa od toga i jedino razmišljam radi moga smirenja:

37 Gospod Jehova će sigurno itekako dobro znati zašto ovo i zašto ono. – Više doznati će valjda znati oni kojima je Jehova bliži no meni; no Njemu sva hvala što mi je samo dao mir; ja sam i time sasvim zadovoljan.

38 Šta misliš ti, dragi Henoše, zar nije tako pravo?"

39 I Henoh mu uzvrati: "O Setlaheme, imaš dobro tlo; ako seme padne u tvoje zemljište, doneće ti hiljadostruke plodove.

40 Čuj, danas ćeš ugledati jednog stranca među nama; do tog stranca idi; Taj će ti jednom rečju reći više no ja za hiljade godina; jest, kažem ti: On će te oživeti sasvim.

41 Ali sada dosta jer vidim Ga da već dolazi."

172

1 I tako ćutaše Henoh i jednako njemu i Setlahem tiho očekujući velikog Dolazećeg.

2 No ne čekaše dugo jer pre ne što se nadaše već dođe praćen Jaredom i Abedamom. A Adam s Evom i Setovom decom u međuvremenu moraše otići na već poznatu jutarnju uzvišicu i tamo radosno čekati na Njega i sve ostale koji su vam svi poznati iz kolibe Adamove.

3 Čim prispe kod Henoha kod žrtvenog oltara, upita ga odmah uzvišeni Abedam: "Dragi Henoše, čuj, čuo sam gunđanje iz srca nekih koji su od Podneva. Setlahem im je, istina, zapušio usta, ali zato utoliko tužnije viče njihovo srce, i puno je zlobe.

4 Šta misliš šta da im činimo?"

5 I Henoh uzvrati uzvišenom pitajućem: "O Ava, Ti kažeš u mome srcu. – Neka im bude po Tvojoj volji, tako će biti najbolje s njima."

6 I Abedam na to opet reče Henohu: "Gle Henoše, jedino radi ovih dopusti se noćna oluja kako bi ponizila njihova gorda srca, međutim, koliko malo je kod njih vredelo, video si sada sopstvenim očima i čuo si sopstvenim ušima.

7 Ne bi li bilo bolje da takvih sablažnjitelja nema nego da ih ima?

8 Zato bi valjda trebalo dati da ih proguta zemlja kako njihov dah ne bi dalje kužio ovo sveto mesto.

9 Pa šta ti misliš, da li će biti pravo ako im se desi po delu njihovih srca?"

10 I Henoh uzvrati Abedamu: "Gospode, ti koji si pun ljubavi i smilovanja, Tvoja volja je svagda sveta, i Tvoje smilovanje beskrajno; i Tebi nije potrebno da Te neko moli za smilovanje; ali ipak nam pružaš prilike u kojima trebamo da proveravamo naša sopstvena srca koliko u njima prebiva ljubavi prema bližnjem i braći, i koliko daleko smo dospeli u milosrđu nalik Tebi.

11 Gle, budući da Tvojom beskrajnom milošću i smilovanjem spoznajem takvo što da u Meni smilovanje i ljubav prema mojoj braći nije ništa osim samo čisto Tvoje smilovanje i ljubav, iskrica od Tvoga beskrajno svetoga ognja ljubavi, tako dolazim i ja Tebi ovde u svome samo prividnom smilovanju i ispovedam da ništa nije moje nego sve je Tvoje, moja ljubav Tvoja ljubav u meni; moje smilovanje Tvoje smilovanje u meni. Tebi, o Ava, večno hvala i slava za to.

12 O Ava, ako u sebi osećam smilovanje prema nekome, tada osećam i istovremeno koliko beskrajno kasno prema Tebi izlazim sa svojim smilovanjem.

13 Gde bi bio siroti slabi slepac u vreme kada bih mu usled moga smilovanja došao u pomoć da mu se Ti nisi već beskrajno pre smilovao?

14 Ipak mogu da Te molim da se smiluješ slabima i slepima; a kada Te molim, o Ava, tada ne molim da Te pokrenem na što, nego da milostivo pogledaš moje srce kada Tebi iz Tvoga blaga prinosi malu žrtvu za braću.

15 Zato i ovde kažem kao svugde i svagda: O Ava, Tvoja sveta volja da bude; i što Tebi moje srce prinosi ljubavi i smilovanja braći, sitnu žrtvu prema Tvojoj beskrajnoj ljubavi i smilovanju – primi milostivo kao da je nešto pred Tobom kako bih se zatim i ja, ako si se nekome sasvim smilovao u već za nas slepe vidljivom delu, mogao i smeo radovati s onima kojima si se vidljivo smilovao.

16 O Ava, primi ovu moju ispovest milostivo i imaj strpljenja s mojom nerazumnošću; Tvoja sveta volja sada i večno, amin."

17 I Abedam pogleda Henoha preljubazno i uzvrati mu sledeće:

18 "Dragi Henoše, savršena bi tvoja beseda budući da pokazuje kakvo je tvoje srce i koliko u njemu vlada mudrosti iz ljubavi; kako bi pak sasvim savršeno saznao kakvo treba da bude sve zauzimanje iz večnoga poretka, to čuj:

19 Kada vidiš da bilo kakav siroti brat ili sestra hodi, tj. da je sirot na telu slabošću ili potpunom neupotrebljivošću jednog ili drugog čula, ili je sirot na srcu, sirot u ljubavi, sirot u snazi prema delu, sirot u volji, sirot u shvatanju, sirot u razumu, ili sasvim osiromašen u duhu i u svemu što je duha, i ti mu se smiluješ iz ljubavi svoga srca prema Meni, i otuda tek prema bratu i sestri; gle, tada je tvoje smilovanje savršeno budući da je onda već primanje Moga velikoga smilovanja na isti način kao kada vetar prolazi kroz šumu i pokreće drveće i dira svaki listić na drvetu, sčega onda svaki listić maše, i mahanjem takođe pravi sopstveni mali vetar, kojeg opšti veliki vetar prima kao da je u odnosu na njega stvarno nešta.

20 A biće da si već češće primetio kada duva vetar da tada dira i uvenulo lišće; međutim pošto je uvenulo i zato kruto i mrtvo, ne izdržava kretanje vetra, otpada ubrzo s grane pa mrtvo leprša dole na mrtvu zemlju; i ako ga veliki vetar neko vreme nosi sa sobom, ipak se malo-pomalo sleže tamo gde ga iščekuje uništenje.

21 No, list drveta ima takvo određenje, ali ne tako čovek; ali teško njemu ako je uveo na drvetu života, zaista, neće izbeći svome uništenju.

22 A takvo što treba razabrati ovom poređenju da se samo živi može dirnuti živom smilovanju Mojim velikim smilovanjem; njegovo smilovanje prema tome biva primljeno Mojim smilovanjem kao da je nešto; a kao što vetar prima dašak lista pa zatim vodeći sa sobom pirne njegovo sališće, isto tako je i sa smilovanjem čoveka prema svome bližnjemu, zbog čega brat bratu neka učini onoliko koliko može iz žive, jest, iz Mene i kroz Mene žive ljubavi; pa ću Ja njegovo delo i njegovo zauzimanje pogledati tako kao da je nešto preda Mnom.

23 Gle, kada vetar hodi, onda ponese sa sobom tvoj dah kao da je nešto, ali da ne misliš da će tvoj dah pojačati vetar ili mu možda promeniti pravac?

24 O gle, takvo što ne može dah svih živih ljudi zajedno; jer moćni vetar dolazi, niko od ljudi ne zna otkud, i kuda ide, takođe niko ne zna, nego jedino daje ti da iz njegovog kretanja opaziš njegov pravilno uređen pravac; ako duneš sa pravcem, onda prima tvoj dah i nosi ga sa sobom; a duneš li samovoljno suprotno kretanju, tada će tvoj dah biti odbijen i slomiće ti se na tvojim sopstvenim ustima te tako pomoći ugušiti tvoj sopstveni život.

25 Ako plačeš kraj reke i pustiš suze sažaljenja iz svoga oka, i ako daš suzama da kanu u vodu reke tako da se sjedine s vodom, zaista, i one će biti privedene moru smilovanja. A ako bi takođe neko plakao kraj reke, a ne obrati pažnju na vodu reke, i pusti svoju suzu da padne na pesak obale reke, hoće li i takve suze dospeti u more?

26 Gle, onaj koji uobražava da će Me svojim zauzimanjem pobuditi sažaljenju, zar nije još gluplji od onog koji misli gde god da je pustio suzu mora da pridođe more da tamo primi njegovu suzu ni najmanje ne obraćajući pažnju šta je more i kuda ionako teče svaki potočić.

27 A onaj koji daje da ga Ja pobudim, taj je sa svojim smilovanjem u redu i njegove suze već odmah padaju u more.

28 Ko li Me je molio ili pobudio Me da vas stvorim dokle van Mene još ništa ne beše? Ili da nisam otad postao tvrđi i nemilostiviji, zbog čega Moja stvorenja tek treba da me pobude na nešto?

29 O gle, to stvarno nije potrebno; a dašta da moja deca daju da ih Ja pobuđujem u svojim srcima i da Me primaju u čistoj ljubavi; zatim da paze na hod Moga velikoga smilovanja te da postanu živo samilosrdni; – gle to je Moja volja.

30 Pošto sam te ranije pitao šta da se desi s opirnicima, to tvoj odgovor bi dobar pošto si dopustio da te Ja zahvatim i taknem; i tako da i ubuduće kod svakog bude pravedno sažaljenje sa svakim siromahom jer svak je drugom brat u Mojoj ljubavi; no ako hoću da budim mrtve, ko li će Me moliti da takvo što ne učinim?

31 I gle, Henoše, koji Moje ranije pitanje nisi potpuno shvatio, i ova gunđala najpre mora da budu progutana od zemlje prave poniznosti kako bi mogli da ožive.

32 Zato ti sada dadoh takvo učenje. – A sada dajte da Mi dođu bliže gunđala, amin."

173

1 A čuv Setlahem takvo što od uzvišenog Abedama kao očevidac, tada stade da sluti veliko; njegovo srce goraše, i unutarnje rasuđivanje reče mu: Ovako kako taj stranac govori, zaista, tako ne govori čovek; iza tog stranca mora da je skriveno nešto izuzetno.

2 Po tom unutarnjem rasuđivanju, i tim unutarnjim rasuđivanjem vođen i jako podstaknut stupi Setlahem s najvećom poniznošću k uzvišenom Abedamu i upita Ga:

3 "Uzvišeni stranče, koji si pun svake božanske mudrosti, i izgleda da ništa manje nisi pun božanske sile; ako Te zamolim, nećeš li primiti od mene malu službu da odem i da dovučem ovamo pred Tvoje lice one koji gunđaju o uređenju Jehovinom ne premišljajući ili barem da se iz temelja pouče da je Jehova, večni, sveti Bog, sve ovo što se već dogodilo, sada događa i što će se još večno dogoditi – siguro još od večnosti predvideo i u neku ruku, ako se takođe tiče slobodnog čoveka, tako i odredio.

4 Sudiv prema tome što mi je, prvo i prvo, već Henoh vernom rečju izvestio o Tebi, i drugo, što sam sada sam čuo od Tebe u razgovoru s Henohom, tako će jedna Tvoja reč kod onih gunđala sigurno više doprineti njihovom popravku nego hiljade mojih reči.

5 Jer baš ova sedmorica uzev u svemu jesu i najtvrdokorniji u celom podnevnom kraju.

6 Zaista, – zlo neka im se ne dogodi, ali treba sasvim da se poprave, jest, moraju da se poprave.

7 Ako dakle hoćeš, odmah ću da odem." – I uzvišeni Abedam mu uzvrati:

8 "Setlaheme, kažem ti, da razumeš Moju reč, onda bi i razumeo da mogu bez tvoje službe.

9 Međutim, pošto sam ti stranac još skroz, onda možeš da odeš i činiš za čim prohtevaš.

10 A ako možda tvojih sedam gunđala ne pođu za tobom, onda se odmah možeš sam okrenuti i neobavljena posla opet vratiti ovamo, amin."

11 I odmah se Setlahem dade do gunđala, koji stajahu nekih pedeset koraka odavde. Kako dospe do njih, upita ga odmah jedan od njih nešta se šaleći:

12 "Nu, za koliko šaka kamenja si sada postao mudriji?

13 Da ti Henoh možda nije osvetlio jučerašnje uskislo poređenje o udaljenim planinama? Ili da ti nije možda ponovo predstavio novog govorećeg tigra?

14 Jest, jest, kod ljudi tvoje vrste uvek govoreća stoka mora da postane propovednikom mudrosti jer reči nekog našeg više ne drži ni za šta.

15 Setlaheme, gle, stvarno velika šteta što tokom noćne oluje oko tebe nije bio veliki osobenjak Henoh; pošto smo imali čast da nas posete barem nekoliko stotina najlepših tigrova i još mnoge druge zveri, šta si sve mogao naučiti od tih repatih šumskih mudraca da ih je sve oprogovorio.

16 Stvarno, to znači ipak malo preterati u ludosti – govoreći tigar!

17 Ako se ovako nastavi onda će najkasnije sledeće godine progovoriti i drveće i trava, ako ne i samo kamenje, i potoci, konačno čak i more.

18 I treće godine, samo čvrsto veruj, jer to je tvoja lozinka, svaka će ti kap kiše koja padne s neba reći: Dobro jutro, mudri Setlaheme! Kako si spavao! – I takvih gromada mudrosti više.

19 Tek tada ćeš da gledaš i jako da razvučeš svoje uši i da razvališ usta još više nego tigar svoju čeljust kada sasvim nežno jednim zagrizajem proguta bika i da kažeš beskrajno mudrim čudesnim izrazom lica: "Šta – je – to!"

20 Setlaheme, zar još ne uviđaš nerazumnost tvog mudrovanja?

21 Gle, ako su od davnina ustaljeni stari, dobri običaji po izjavi Adamovoj, koji još živi i koji zaslužue da svi verujemo da je otac svih nas (pod pretpostavkom da je prvi čovek zemlje, jer zemlja je izgleda veća no da je početkom određena samo za jednog čoveka) – zašto bi se na njima vršile neke promene pošto uz to ionako za istinski razumne mudrace ionako ništa nije do tog starog obreda osim jedino od starina istorijski čestito; kada to sad otpadne, reci koju drugu vrednost za misleće ljude može da ima ova prava dečija igra?

22 Ili hoćeš li ili možeš kao mudrac da tvrdiš da će Bog, beskrajni, voleti i radovati se ako Njemu u čast zapalimo nekoliko drvenih batina pa da u bledi plamen koji izjeda zaklanu ovcu blenemo gluplje još možda od same zaklane ovce?

23 Zaista, takvi preglupi pojmovi o Božanstvu, o kojem za svedočanstvo bezbrojne zvezde i sunca gore kao večna žrtva, ni malo ne služe na čast čovečijem duhu.

24 Reci sada, Setlaheme, ako uostalom imaš iskricu zdravog razuma, zar nije tako i zar i sam nužno ne nalaziš takvim? – Pod pretpostavkom da te možda neki prugasti šumski mudrac nije naučio nečemu boljem; jer čemu je sve vičan takav dokaz koji jednim stiskom proždire celog bika – shvatamo svi.

25 Kaži, kaži sada ako hoćeš i možeš; ili možda nisi dovoljno svario plave udaljene planine? – Ili možda ne možeš dovoljno da otvoriš usta?

26 Gle, mi nemamo takve uši koje treba golicati tigarskom rikom kako bismo čuli tvoju novu Henohovsku finu mudrost, nego našim ljudskim ušima još je dovoljan običan ljudski glas; zato slobodno otvori svoja mudra usta, amin."

27 Kako se siroti Setlahem osećao na tu dosetljivu besedu, nije teško pogoditi ako se uz to premisli da je malo hvalisavo hteo da mu se udovolji; a s druge strane ga je strančeva beseda a i Henohova toliko prožela da je već stalno bacao poglede na zemlju neće li već negde početi da se otvara da proguta ove silne hulnike.

28 Zbog toga ni ne moga da prevali reč preko usana, nego se s mesta, ponovo jako ponižen, okrenu i požuri do Henoha i stranca.

174

1 Pa našav se Setlahem ponovo kod žrtvenog oltara među Abedamom, Henohom, Jaredom i Abedamom poznatim, duboko uzdahnu i na učinjene uvrede od strane sedmorice htede da olakša dušu razloženom optužbom.

2 A uzvišeni Abedam ga preduhitri i reče mu gotovo pitajući: "Setlaheme, pa gde su sedmorica?

3 Vidim samo tebe samog; kako si mogao da dozvoliš da ti se dogodi da ne ispuniš službu koju si preuzeo?

4 I umesto sedmoricu da dovedeš ovamo, dolaziš sada sasvim sam, i uz to još s uvređenim srcem punim gorke tužbe.

5 Šta sada da činim s tobom? – A Ja ti kažem ako hoćeš da se osvetiš svojoj sedmorici braće, onda zapiši njihovu krivicu u pesak; a ako ti neko želi zlo u srcu, toga blagoslovi kao da je tvoj prvorođeni sin, tako ćeš biti istinsko besmrtno dete večne ljubavi, pun milosti, i pun ljubavi i sve mudrosti iz nje.

6 Gle, šta ti koristi misleći duh ako nemaš ljubavi; kažem ti da ćeš večno tapkati okolo u tami; jer ako bi i hiljadu godina buljio u one udaljene planine i o tome razmišljao toliko da svojim mislima uklešeš rupu u kamenu, reci, hoće li ti time postati jasnije kakva je plava daljina?

7 Velim da neće. Ali ako mesto dugog, hladnog razmišljanja daš da ti srce razgori za plavom daljinom, zar se nećeš što pre moguće dati na noge, izabrati sebi pratioce raspoložene isto tako čežnjivo, pa zatim otputovati prema tebi nepoznatoj daljini; pa kada tamo dospeš, hoćeš li je naći takvom kakvom su ti prethodno nalàgale stotine hiljada tvojih slepih misli?

8 Zar ti tamo svaki iole bezmisaoni pogled neće otkriti više no ovde za hiljadu godina bezbrojne takozvane najoštrije misli?

9 Dakle vidi sada koliku prednost ljubav ima pred svom mudrošću misli.

10 Ko ima ljubav, to jest čistu ljubav prema Bogu, Ocu svih ljudi i Tvorcu svih stvari, i iz Te ljubavi prema svoj njegovoj braći, i u pravednoj čistoj meri i prema sestrama, taj ima sve; jest ima večni život i svu očevidno jasnu, svetu mudrost; ne mračnu mudrost misli sveta, koja ništa ne vredi osim jedino da živog čoveka malo-pomalo sazreva za smrt, i konačno da usmrti.

11 A ako hoćeš upravo kroz ljubav da dospeš do istinske, žive mudrosti, zaista, tada najpre mora ustuknuti iz tvoga srca svaka optužba prema tvojoj braći, i s njom sva misaona mudrost; ako to ne usledi, uvek ćeš kasati u mraku tako da čak nećeš razlikovati koga imaš pred sobom: da li čoveka ili večnog svemoćnog Boga, što je već sada veoma jak slučaj kod tebe.

12 Zato najpre posavetuj se u svome srcu; oprosti svojoj braći koliko god da su rđavo postupili prema tebi, tako ću ti i Ja oprostiti tvoju nerazumnost i izlečiti te k večnom životu.

13 A ako te ljuti da tvoja braća drugačije misle i govore nego ti, zašto se pri tome istovremeno ne obazireš da tvoje druge misli ogorčuju tamo sedam srdaca, dok sedmorica s tobom jedinim imaju posla.

14 Gle, udarac tamo, udarac vamo, / kada će otud biti dobitak? / A ako imate čuvstvo / u kojem je ljubav, / onda već imate dobitak, / i ako nije puno istinitog u njemu, / ipak sam vam Ja bliži; / a ako sam Ja bliži, / zar to nije dobitak?

15 Zato sada idi još jednom do svoje braće; zamoli ih za oproštaj i pridobij ih u srcu; tako ćemo ih lako privući ovamo i pridobiti ih za istinski, večni život.

16 Onog koji prkosi nećeš nikada pridobiti protiv-prkosom, čak ni svoje sopstveno dete, – jer u svojoj mudrosti kažeš sam i pronašao si da dve sile iste vrste ne mogu postati jedno, nego jedna se opire drugoj i traži da je uništi; zato dva kamena ne mogu zauzeti mesto jednog samog kamena.

17 Gle, zar to nije tvoje učenje? I Ja ti kažem još uz to da je učenje ispravno i potpuno istino.

18 A zar nikada nisi posmatrao kada slabiji kamen popusti pred jačim, – koji onda sledi za drugim, i ko postaje vođa drugog i konačno sama osnova?

19 Zaista, jači sigurno neće koji je slabijeg istisnuo iz njegovog položaja, nego slabiji koji je ustuknuo pred jačim; – gle, takvo što je takođe mudrost.

20 Zato sada idi do svoje braće i učini isto; tako ćeš i postati njihov vođa i učitelj po boljoj želji svoga srca. Amin."

175

1 Setlahem pak htede da postavi novo pitanje; ali i tu ga preduhitri Abedam i reče mu:

2 "Setlaheme, još nisi čist, jer velika sumnja tiska tvoje srce i oslepljuje te, zato ne razumeš Moje reči.

3 Kakve ima veze da li je ono što tvoja braća umišljaju istino ili krivo, jer ni ti još nemaš ništa čime bi jemčio pravost svog blaga mudrosti.

4 A šta je sada bolje: krivo drugim krivim hteti pobiti, ili ništavnost sopstvenog krivog u sebi priznati pa zatim sloge i ljubavi radi ne usprotiviti se krivome brata; čime će brat, koji te ljubi, ako primiš istinsku svetlost, rado poći za tobom kada dobiješ istinsku svetlost?

5 Ali ako se kao brat sopstvenim krivim tvrdokorno protiviš krivome drugog, čime će se on ozlojediti, kako će te slediti kada dobiješ istinu svetlost?

6 Gle, ljubav je početak sve mudrosti; a poniznost je moćna poluga kako ljubavi tako i mudrosti; ako si ponizan, zaista nijedan čovek neće hteti da ti nešta nametne; jer kada borbeni ne vidi nikakav otpor, tada ubrzo sam odlaže svoj topuz; i šta imaš u sebi, niko ti neće osporavati; i tako je poniznost najveća zaštitnica sve mudrosti, i uz to i najbolja škola ka svoj mudrosti, čije je seme ljubav.

7 A gordost je u svemu upravo sušta suprotnost, kako te je već odavno dovoljno podučilo sopstveno iskustvo.

8 Zato sada otidi i pomiri se najpre sa svojom braćom pa ih tek dovedi Meni, i videćemo onda koji deo pogrešnog je najvažniji; razumi, amin."

9 Po toj besedi Setlahemu poče silno da mu se razvedrava zbog čega se više ni ne usudi da dalje pita, nego se pred Abedamom pokloni do zemlje pa smesta ode do sedmorice braće.

10 Bio je odveć ganut kada dospe do njih; odveć rado bi hteo odmah da počne da govori, međutim, uopšte nije bio u stanju, jer blisko spoznanje Onog koji mu dade takva učenja – toliko ga obuze da se boraše da bi ponovo mogao nešto prevaliti preko usana.

11 Pošto skoro nem neko vreme provede neđu sedmoricom, to oni počeše da strepe za njega, jer su ga inače visoko cenila zbog njegove mudrosti; samo novog ne bi smeo iznositi, nego s njima tvrdo kao kamen ostajati pri starom i o tom prorokovati koliko hoće; tako je mogao računati da će u njima imati pažljive slušaoce; a čim bi hteo da im iznese nečeg novog, odmah odvraćahu svoje uši s njegovih usta ili mu naposletku čak naložavahu da ućuti ako ne zna ništa bolje.

12 No ovog puta posle njegovog dužeg ćutanja dozvoliše mu prvi put da takođe iznese nečeg novog ako već nipošto više neće da se bavi čestitim starim; takođe mu raniji zajedljivac prizna da se pokajao što mu je, naime Setlahemu, tako suvo odbrusio.

13 I Setlahemovo srce se olakša, njegova pluća počeše slobodnije da dišu, oseti da je sposoban da govori, pa tako poče da im se obraća:

14 "Draga braćo! Samo ovaj jedini put dajte mi da govorim; neću ništa da vam namećem; svako može na moju besedu da ostane na njegovom, samo ovaj put vas molim da imate strpljenja sa mnom i da me saslušate od početka do kraja; kada čujete onda sudite kako hoćete; – i tako čujte:

15 Istina, privrženi smo starom zato što je staro; ne premišljamo pak da u stvari ne postoji ništa staro; jest, ako posmatramo neku stvar kako je postojala pored nas i kako je starila, onda dašta možemo kazati da je stvar stara zato što je s nama ostarila.

16 Ali čak i kada tako rasuđujemo, u velikoj smo zabludi, jer da smo zaista stari, ta onda bismo morali baš tako da izgledamo kao što smo izgledali pre petsto godina.

17 Ali koliko se odtad izmenio naš izgled! – A kako možemo da nazovemo starim ono što od stvarno starog više nema ni najmanjeg traga?

18 Jest, u svemu smo se sasvim promenili. Gde je naša kosa? Gde većina naših zuba? Koliko puta se već oljuštila naša koža? – Jest, hteo bih da pitam: Gde je otišlo celo naše krepko, snažno telo?

19 Gde su sada voćke čije smo plodove jeli kao deca; gde su ovce i koze i krave koje su naše detinjstvo snabdevale mlekom?

20 Jedemo sada plodove sa sasvim novih voćaka i pijemo mleko od novih životinja, i nama je sve to pravo pošto je Božji poredak tako uredio.

21 Stanimo pored izvora, i ko od svih nas može da tvrdi, da svaka izviruća kap nije nova ili barem obnovljena? A ipak nam je odveć ukusno ovo stalno obnavljanje.

22 Da li neko od nas jednom otkrio staru kap kiše?

23 I kada dođe stalno nova kiša, onda se radujemo radi naših njiva.

24 Novo žito nam je draže nego staro već ishlapelo; žudimo za novim plodovima; noviji i mlađi ljudi, kako muški, tako i ženski, uvek su nam bili draži nego stari.

25 Koga izlazeće sunce ne raduje više od zalazećeg, starog sunca, mada je uvek isto; kome nije draže novo proleće od stare, hladne zime?

26 Gle, draga braćo, pošto nam se dakle u svemu što god pogledamo više sviđa novo ili barem podmlađeno, a i više nam koristi od starog, dugo već prošlog, i pošto svi neporecivo žudimo za novim, i uz to još Gospod Jehova Savaot ili Bog večni tvorac novog pred našim očima stalno sve obnavlja, – otkud da neodobravajući gunđamo kada se na sabatnoj žrtvi po volji Jehove Savaota dešava mala promena?

27 Ovim pak uopšte neću da povredim vaše viđenje, nego samo da vas smirim jer i vi možete da imate sasvim pohvalna viđenja suprotne vrste, što nikada ne želim da vam osporim pošto ste mi već često dokazali koliko je oštrouman vaš duh u nekom rasuđivanju.

28 Ali samo još jednu molbu konačno nadovezujem, da naime još jednom sa mnom odete do oltara i da mi tamo pomognete da oštro rasudim i isto tako prepoznam stranca koji vas iščekuje; jer gle, toliko je silan njegov govor i toliko odveć prodirući tako da ću pravo da skočim da ga držim za samog Jehovu.

29 Vidim da ova moja izjava hoće da vas nagna na smeh – međutim, kažem vam ne smejte se prerano, nego proverite najpre čemu hoćete da se smejete; i moja stara poslovica će vam onda sigurno postati još jasnija da onaj koji se zadnji smeje, najslađe se smeje.

30 Šta biste držali o čoveku koji bi vam predstavio vaše najskrivenije misli, i koji bi govorio o božanskim stvarima kao od sebe?

31 Toliko puta ste u dlaku dokazali vašoj deci i svim njihovim potomcima da čovekove unutarnje misli zna samo Bog; a svakom čoveku je takvo što čisto nemoguće.

32 Po toj tačci vam nikada nisam prigovorio jer sam uvek uviđao da je potpuno tačan vaš dokaz.

33 Ali idite sada sa mnom i uverite se, i ako Ga kao ja odmah ne nađete, onda možete pred narodom pošteno da me ismejete, i ja se neću ljutiti na vas.

34 Ako dakle hoćete, idimo onamo, amin."

35 Sedmorica se začuđeno pogledaše među sobom i ne znađaše šta da rade s tom besedom.

36 Raniji zajedljivac primeti svima govoreći: "Šta ima veze, Setlahem nas je već češće vodio koječemu; beše često mnogo glupog, ali i često ništa manje prilično mudrog; pošto smo takvo što navikli od njega, onda i ovog puta možemo da mu učinimo.

37 Ali Setlaheme, raduj se ako nam ponovo pokažeš neku novu nerazumnost; – o kako ću te lepo ponovo obraditi."

38 I Setlahem mu odgovori: "Brate Kizehele, gle, nema veze, ali verujem da ćeš postati još veći u veri no ja i svi ostali.

39 Zato idimo samo pravo napred. Amin."

176

1 Tako odoše sedmorica i naravno odmah stigoše do oltara. Čim dospeše tamo, odmah vrlo srčani Kizehel stupi pred uzvišenog Abedama i posmatraše Ga najpre potanko od glave do pete, i ne nađe ništa na Njemu što bi mu palo u oči osim ozbiljnu i ljubaznu narav, pa odmah i imaše dovoljno hrabrosti da se sa za njega još strancem upusti u proveravajući i pitajući razgovor, koji glasiše ovako:

2 "Dragi stranče, gle, svi mi volimo našeg brata Setlahema jer u njemu ima mnogo mudrosti, i već je veoma često koristio svima nama dobrotom svog srca; i njegova mudrost, izuzev nekih suviše tananih opažanja, služila nam je u svim vremenima kao svetiljka. Samo ovog puta, na našu veliku žalost, izgleda da hoće da skoči predaleko; pri čemu brine da pri svojoj ustaljenoj lakovernosti, koja izgleda da je greška njegove suviše živahne uobrazilje, drži tebe, pošto je na tebi, što uopšte ni neću niti mogu da mu osporim, otkrio visoku mudrost, za Jehovu.

3 Gle, ako si zaista mudar, takvo nešto ipak je previše.

4 Ako pri svojoj nespornoj mudrosti poseduješ i samo malo ljubavi, onda razuveri sirotom Setlahemu takvu nerazumnost njegovog srca i razuma.

5 Jer Jehova i ti će se ipak prilično razlikovati jedan od drugog, – otprilike tako kako se tačka razlikuje od večne beskonačnosti?

6 Molim te zato u ime sve moje braće da nama svima iz bratske ljubavi, čime tvoje srce usled tvog izgleda sigurno neće manjkati, učiniš tu dobru uslugu i ponovo doteraš glavu i srce našem bratu Setlahemu, amin."

7 I uzvišeni Abedam, odgovarajući Kizehelu, reče: "Kizehele, prozreo sam potanko tvoje srce i našao sam da je samo do pola ispunjeno bratskom ljubavlju, a druga polovina zluradošću koja ljubi sebe.

8 A ti si pored svog polutnog dobrog mišljenja za svoga brata s druge strane i naumio, ukoliko se njegova izjava ne potvrdi, da ga svojim oštrim jezikom prilično obradiš i da ga svojski ismeješ.

9 Pošto si sada položio pravo na Moju bratsku ljubav, onda bih ipak od tebe hteo da saznam od kojeg uštrba po njegovo srce ili po njegovu glavu treba najpre da ga sačuvam?

10 Ja s Moje strane više sam naklonjen srcu; ti s tvoje strane opet više glavi; a ako bih trebalo da ga spasem, onda bih ga radije spasao celog, ne samo do pola; – zato mi obznani kako da se to izvede?"

11 I Kizehel ne razmisli dugo i odgovori Abedamu: "O prijatelju, tvoja mudrost je zaista velika i prevazilazi sve moje pojmove o njoj, ali da pri svoj tvojoj mudrosti još možeš da me pitaš, – gle, to mi je novo, jer mudraci kao ti, pred kojima čak nisu sigurna srca braće, obično više ne pitaju, nego jedino uče.

12 I tako ćeš ovog puta već morati da se zadovoljiš ako ti ostanem dužan odgovora.

13 Šta ima veze ako mu opet doteraš glavu? Valjda onda svet neće propasti ako zaostanem svojom lakom njemu samo dobronamernom pretnjom?

14 U tome ionako ništa nije osim laka šala.

15 A ja sam ti ionako unapred dovoljno jasno stavio do znanja da svi mi volimo brata Setlahema; otkud to da sada pitaš takvo šta, što tvojoj mudrosti koja čak prozire srca ne služi na veliku čast? Ili zar mudrac ne mora ostati dosledan sebi?

16 Mudrost sa slabostima još je daleko od istinske dosledne mudrosti.

17 Zato najpre zbrusi sebi tu škrbu, pa ću ti odgovoriti.

18 (Obraćajući se Setlahemu) Brate Setlaheme, gle, tu još dugo ne izviruje Jehova. – Nadam se da ćemo uskoro biti načisto."

19 I uzvišeni Abedam pogleda ozbiljno Kizehela i reče mu: "Zaista, ako tako nastaviš, onda će valjda Jehova morati da ide kod tebe u školu i od tebe da nauči mudrosti bez slabosti.

20 A kako bi video, i u duhu na dugo umro, da Jehovina mudrost nema slabosti, to pogledaj tamo prema istoku. Vidiš li dobro veliku razbacanu gomilu kamenja, koju je ova noć priredila tebi za svedočanstvo neslabe mudrosti Jehovine razorenjem Adamove pećine?

21 Shvataš li takvu mudrost? – Možeš li svojom doslednom mudrošću ponovo da sagradiš tu pećinu takvom kakvom je pre toga bila?

22 Gle, odričeš takvo što od sebe i pitaš u srcu Mene da li sam Ja vičan tome.

23 Ali i Ja ostajem dužan odgovora i kažem samo pećini: ustani!

24 Gle, pećina već stoji gotova.

25 Hoćeš li da odeš, ako je tvoja vera možda preslaba, da se opipljivo uveriš spolja i iznutra da se pećina sasvim u svemu do najmanjeg zrnca peska nalazi u pređašnjem starom stanju?

26 No, odgovaraš Mi verujući u srcu da je takvo što nepotrebno; Kome je moguće spoljnje, tome će i unutarnje podjenako lako biti moguće.

27 Pošto sledstveno takvo što potvrđuješ, onda Mi sada reci koliko slabosti tvoja mudrost sada još otkriva na Mojoj?"

28 I Kizehel zajedno sa ostalima, izuzev Henoha, koji dobro poznavaše moć Gospodnju i slavljaše Ga i hvaljaše, stajahu kao da postaše kamenjem; zahvati ih sve velik strah i niko se ne usudi prevaliti ni reč preko usana.

29 I Abedam sada ponovo upita Kizehela: "Kizehele, zašto Mi sada ne odgovaraš?

30 Gle, opet sam te pitao i možda ti otkrio novu slabost Moje mudrosti; – a ako sam se s tobom pogodio da ti budem učenik, što sada ćutiš i ne ukorevaš Mi Moju slabost?"

31 I Kizehele pade pred Abedamom na svoje lice i reče plačući: "O Gospode neba i zemlje, ne kažnjavaj suviše teško crva u prašini pred Tobom. – Spoznajem sada svoju veliku krivicu pred Tobom; a Ti koji si uzmogao tako lako ponovo sagraditi uništenu pećinu Adamovu, smilovaćeš se negda crvu u prašini i nećeš se suviše srditi mojoj slepoći, koja ne prepozna Sunce. Tvoja večno sveta volja, amin."

32 I Abedam im reče: "Ustanite i idite na vaše pređašnje mesto i tražite da me spoznate u svojim srcima jer ovo spoznanje vam je samo sud za smrt; a kada Me spoznate u ljubavi svoga srca, tada će vam tek Moje spoznanje služiti životu.

33 A kada vam vaše srce imenuje Moje ime, onda Mi ponovo dođite kako bih vas sasvim vaskrsao iz zemlje koja vas je sada izuzev Setlahema progutala.

34 I sada idite i činite kako vam zapoveđeno. A ti, Setlaheme, ostani ovde, amin."

177

1 Čuv to sedmorica od Abedama, zahvališe Mu puni kajanja i predanosti u Njegovu volju pa se dadoše na njihovo naznačeno mesto.

2 Kada očas dospeše tamo, dođoše do njih njihove žene i deca, tj. njihovi sinovi i mati, koji više ne behu mladići, nego takođe starci od nekoliko stotina godina.

3 Primetiv da njihovi inače vedri oci tuguju, upitaše ih šta im nedostaje zato što tako tuguju.

4 I Kizehel im odgovori sledećim rečima, naime govoreći: "Deco, ne pitajte zašto prvi put pravedno tugujemo, nego pogledajte prema istoku i posmatrajte kako divno tamo sada ponovo svetli pećina Adamova; – a ipak znate svi i začudili ste se i ožalostili što ste jutros pri našem dolasku na njenom mestu primetili rasutu veliku gomilu kamenja.

5 Kako vam se sada čini ova stvar? – Razmislite u sebi o tome.

6 Ja vam kažem tamo je jedan uz oltar kod Henoha; vratite se u svoja srca, jest vratite se u Boga Jehovu Savaota i tražite u ljubavi svojih srdaca svetoga Oca; i tako spremljeni idite sa strahopoštovanjem do oltara, i naćićete tamo – čujte – šta tražite.

7 A sada nas ponovo napustite i poslušajte moj savet, tako ćete biti sretni, jest, sretni, sretni, neizrecivo sretni.

8 I sva deca i žene, kako čuše takvo što, vratiše se na svoje ranije mesto, i zbog prevelikog strahopoštovanja ne usudiše se da pogledaju pećinu koja tako divno svetljaše, nego svi se baciše na svoja lica i slavljahu i hvaljahu veliku dobrotu, moć i slavu Božju; i njihova srca se sve više i više ispuniše ljubavlju prema Jehovi.

9 A Kizehel se obrati svojoj braći govoreći im sledeće: "Braćo! – Kako vam je oko srca, šta osećate?

10 Gle, hteo bih čisto da prsnem od ljubavi. Vuče me odveć silno do oltara; – zaista da nisam toliko drzovito duboko pao, ne bi me zadržala nikakva vatra; pravo kroz vatru koja liže do neba hteo bih da prodrem do Njega, ah, do Njega, Njega.

11 Ali moja krivica, moja velika krivica pred Njim, Najsvetijim, ukočila mi je noge; duša mi drhti, i gde stojim klati se zemlja, i ja još ne mogu do Njega, do Njega.

12 Onog koga sada ljubim iznad svega, Toga se sada i iznad svega plašim; ne plašim se Njegove beskrajne moći, koja me može večno upropastiti, ni Njegovog gneva, koji me može večno uništiti, ni Njegove jarosti koja me može večno prokleti i usmrtiti, nego plašim se da Ga premalo ljubim.

13 O zašto nisam sav ljubav? – Zašto nisu moje kosti ljubav? – Zašto nije celo moje telo?

14 Jest, braćo, oganj srca neka mi pre prodre sve kosti, da izjede u ljubavi celo telo, inače Mu se ne mogu približiti, ni svi vi; pravednik je čist pošto ne zna za greh zato što je bežao od njega od majčine grude; a mi se provođasmo u grehu toliko dugo da nam se na kraju već učinio kao da je čisto pravo pred Bogom.

15 A greh nas je tako sasvim ukrutio da zato nismo sposobni da se sasvim preobrazimo u ljubav; ali ipak mora da se desi, i to novo iz srca.

16 Plamen ljubavi u našem srcu mora postati toliko žestok da izjede naše grešno telo, i iz pepela izjedenog tela vostane novo telo sasvim sposobno ljubavi, s kojim odeveni tek se možemo približiti Njemu.

17 Jest, braćo, pre toga nikako Mu se ne bih mogao približiti; jer od svih hula sada držim najvećom premalo ljubiti – – – Njega – presvetog, preljubaznog Oca, večnog beskrajnog Boga i takvom prenesavršenom ljubavlju približiti se – Njemu.

18 O braćo, razumite valjano jer vi ste sa mnom osetili šta znači: nedostojno se približiti Njemu.

19 Zato valjano obratite pažnju na ove reči. – Zaista, večnosti ovaj užasan utisak nikada neće otrti iz moga duha kada stajah, grešnik pred Bogom.

20 O braćo premislite, premisli, cela zemljo! Jer Bog jeste koga sada nosiš.

21 Moj slab jezik muca, zemlja se trese, sunca grme nikada sasvim obuhvativ Boga; Bog jeste, sveti Otac, koga slavite.

22 O koliko sveta si sada, o zemljo, budući da te sada noga tvog svemoćnog tvorca dodiruje!

23 Koliko si sada svet i ti lepi sjaju sunca! – O sunce, pazi, pazi zajedno s mojom ništavnošću Ko je Taj koji danas daje da Ga obasjavaš.

24 O Oče, sveti Oče! – Došao si nama, nama nedostojnim grešnicima, ne deci, kako smo se dovoljno često huleći nazivali Tvojom decom.

25 Ko će shvatiti tvoje beskrajno smilovanje, ko veličinu Tvoje ljubavi?

26 O pomozite mi da Ga slavim i hvalim, Njega, koji dođe nama grešnicima, sva braćo moja, sva deco, zemljo, sunce, i ti svo moje grešno tvrdo telo; pomozite mi da Ga slavim, vi sva stvorenja, i anđeli svi, jer jedino On je dobar, jedino On je svet, i jedino On pun najviše ljubavi, moći i sile.

27 Jedino Njemu pripada sva čast, sva slava, sva naša ljubav sada i večno, amin."

28 Po tim rečima zaneme, i pade plačući na zemlju; takođe i sva njegova braća.

29 Abedam pak reče Henohu: "Gle, kao on, još Me niko nije našao; – istina, zgrešio je u svojoj slepoći; a budući da Me prepoznao, postao je veći od svih koji su ovde; jer gle, on sebe drži najmanjim i najnedostojnijim; – zato hajde da pođemo njemu i njegovoj braći, i da im pomognemo da ustanu; zaista, Kizehel Mi je danas zapalio najdivniji žrtveni oganj jer on je dao da ga sasvim izjede oganj njegove ljubavi što htede da postane sasvim ljubav. I Ja vam kažem postao je.

30 Zato idimo sada do njega i uspravimo ga; šta ćete tu videti i čuti, još vam nikada nije palo na pamet; – pa hajde da idemo, amin."

178

1 I tako odoše tamo gde sedmorica ležahu na svojim licima; kako ubrzo tamo prispeše, tada sačekaše po volji Abedamovoj neko vreme, i osluškivaše Kizehela, koji ležeći na zemlji razgovaraše sam sa sobom u molitvi, koja glasiše ovako:

2 "O ja presiroti najniži grešnik. Šta sam učinio? – Pred Bogom sam se prsio svojom beskrajno velikom nerazumnošću, koju sam priznavao kao doslednu mudrdost i bukvalno na samom sebi obožavao.

3 Njegovo smilovanje pokaza mi samo iskricu Njegove beskrajne mudrosti, koja je negda uredila nebo i zemlju, i meni bednom crvu punom nezahvalnosti i punom neposlušnosti dala toliko divno postojanje; i ja ležim već nemoćno u prašini.

4 Šta bi bilo sa mnom da mi je – On – pokazao još više od iskrice Njegove beskrajne večne neistražive mudrosti.

5 O kako bi odjednom nestao kao da nikada od mene ništa nije postojalo.

6 Ali njegova neizmerna dobrota, Njegova beskrajna ljubav, Njegovo beskrajno smilovanje poštede moju neizrecivu drskost; umesto da me, kako odveć dolikuje, odmah kazni večnim uništenjem, koje sam celim svojim životom za svaki trenutak mog prenedostojnog postojanja stostruko zaslužio, oprosti mi moju neizrecivu krivicu i posla me ovamo da Ga u sebi tražim i spoznam, pa da se ponovo vratim Njemu.

7 Ja, najveći prenedostojni grešnik da se vratim Njemu? O zemljo, bolje otvori se i progutaj me sasvim, – jer premda sam se već po svom osećaju pretvorio sasvim u ljubav za Njega i prema Njemu – mogu li večnosti moju grehotu tako zatrti kao da nikada nisam zgrešio pred njim?

8 O sveti Oče bolje dece! – Ne, ne, – takvo što ne može, jest, ne sme se dogoditi, jer Ti, dobri Oče, Ti, – Ti si svet, presvet; zar da se još jednom i još grđe ogrešim pred Tobom?

9 Dovoljno je, jest, večno dovoljno da sam jednom pred Tobom zgrešio dok bejah slep i ne uzmogoh Tebe prepoznati; a koje ime bi imao taj greh, pošto sam Tebe, o sveti Oče, kao prašnjavi crv pred Tobom sada prepoznao, a otidnem kao svesni grešnik pred Tvoje sveto lice.

10 O užasne li pomisli, – ja – grešnik pred Bogom – ne, ne, o sveti Oče, Ti si predobar i valjda mene presirotog grešnika nećeš hteti suviše teško kazniti?

11 Doduše, najtežu kaznu bi itekako zaslužio, međutim, ako opet premislim koliko neizrecivo Ga sada ljubim da čak u svakoj vlasi osećam ljubav kao da su hiljadu srdaca u njoj koje bi bile pune ljubavnog žara, pa to bi onda poništilo kaznu koju zaslužujem pošto samo time hoću da sledim beskrajno moćnoj težnji moga srca; – zato hoću ovde da oplačem moju veliku nerazumnost; i ako već po mom znanju nikada nisam koristio zemlji, neka sada moje suze kvase njeno tlo; ko zna da li se time neće neki žedan korenčić trave potkrepiti, – a možda i umreti gorkom suzom velikog grešnika?

12 Jest, jest, plemenitiji korenčiću, moja vruća, grešna suza kajanja nema ništa blagosiljajućeg u sebi jer ona ističe moru moje grehote samo, zbog čega bi te valjda jedino usmrćujući ugušila; – pa ću tako na pesak, na suvi vrući pesak pustiću svoju suzu, i neću pre ustati sve dok ili više neću imati suze ili mi pravedni sveti Bog i Otac ne pošalje vesnika koji bi mi preneo zasluženu presudu, kaznu.

13 Jest s kaznom večnog izgnanstva ću se bolje nalaziti, u zadnjem kutku zemlje zadovoljniji no ovde na ovome svetome mestu, gde da budem osećam se suviše nedostojnim.

14 O tiha usamljenosti, gde se nalaziš da te nađem i u tebi neposmatrano i neožalošćeno nekim svedokom moje velike bede umrem mojim grehom, jest za večno sasvim umrem.

15 Jest, jest, tek sada sam pogodio pravo; moj greh ne može ništa da okaje pred Bogom osim jedino smrt, večni prestanak postojanja; jer kada vinovnik prestane da postoji, onda je s njim i uništen greh; pa tako je za onog koji više nije – jašta i sve s njim prestalo.

16 A šta ako možda pred Bogom nema uništenja; – šta onda? – Može li Bog ikada nešta zaboraviti?

17 A ono što dalje opstaje u neuništivom večnom pamćenju – može li ikada nestati?

18 Zar smo mi nešta drugo sada no slobodne predstave iz neprestanog sećanja Božjeg pred samim Bogom?

19 A ko će ikada moći sam sebe izbrisati iz tog večno moćnog pamćenja Božjeg?

20 O Bože, veliki sveti Oče! – Tek sada vidim kako baš ništa nisu svi ljudi i sva bića pred Tobom; – samo si Ti sve u svemu!

21 Takođe sada uviđam da svi mi ljudi, grešnici i pravednici, ništa ne možemo pred Tobom; jedino Ti jesi sve u svemu.

22 Onaj koji je pravedan pred Tobom, o sveti Oče, šta je njegova zasluga pri tome? – Ništa – – nego sve je samo Tvoje veliko smilovanje.

23 Onaj koji je grešnik pred Tobom, – šta je? – Jadno ništa pred Tobom zato što je hteo biti nešto a nije najpre premislio u sebi da nije ništa pred Tobom.

24 Pa koja je sada prema tome razlika između grešnika i pravednika? – Jest, sada je vidim jasno pred sobom; – grešnik je veliki nerazumnik što umišlja i čini kao da je nešta pred Bogom iz sebe; a pravednik spoznaje svoje ništa; i što je na njemu, jeste čisto smilovanje Božje, svetoga Oca.

25 Takvo što je svetlost pravednikova; a grešnikova noć je njegova velika zabluda.

26 O veliki sveti Oče, vidim sada odveć jasno da se pred Tobom večno nigde ne mogu sakriti jer Ti si svugde sve u svemu; ali i vidim da je Tvoje smilovanje takođe beskrajno; o tako se ne srdi meni u Svojoj svetosti; nego budi u Svojoj beskrajnoj očinskoj blagosti milosrdan i milostiv meni sirotom slepom grešniku; i kada Tebi bude blagougodno neka se na meni desi Tvoja sveta volja; i ako je moguće, da budem samo jedan od najmanjih među onima kojima priđe Tvoje smilovanje; – o sveti Oče, Tvoja sveta volja da bude, amin."

27 Na to umuknu i plakaše glasno u zemlju, i njegova braća plakahu s njim.

28 A to ganu i Setlahema i sve ostale s Henohom da svi zajedno zaplakaše jer beseda Kizehelova svima upali neslućeno veliko svetlo.

29 A Abedam im stavi do znanja da je tu više nego deset hiljada žrtvenih oltara u punom plamenu.

30 A Setlahem reče u srcu sam sebi: "O siroti brate, jedino sam ja krivac tvoje velike nevolje; da sam samo znao unapred, pre bih dao da me rastrgneš na komade nego da ti priredim takvo nešta.

31 O Abedame, divni, preljubazni Oče! Smiluj mu se!" – I Abedam mu uzvrati:

32 "Ne brini se za svoga brata, nego da budeš kao tvoj brat; jer zaista ti kažem: Ako ko ne bude kao on, taj će negda ostati malim pred njim u carstvu večnoga života.

33 Razumi i ne brini se više o živome, amin."

179

1 Po tom kratkom podsećanju prisutnima visoki Abedam sačeka još malo; potom pak pristupi Kizehelu koji još ležaše licem na zemlji, taknu ga i reče mu sledeće:

2 "Kizehele, ustani večnom životu jer ti si ga zaista našao.

3 Ja Abedam Jehova večni, Ja tvoj dobri sveti Otac došao sam Sam tebi da ti pomognem da ustaneš; zato ustani bez straha; jer gle, potro sam tvoj greh zanavek zato što si Me obuzeo ljubavlju svoga srca kako Me do sada još niko od sve Moje dece na zemlji nije obuzeo; zato i ustani kako još niko nije ustao; ustani opremljen velikom mudrošću, koja ti postade iz tvoje ljubavi, i opremljen velikom moći, koja ti postade iz tvoje ljubavi; zato da joj budu podređene štaviše sve nežive i žive stvari; i konačno još opremljen večnim životom; jer zaista, ubuduće večno više nećeš osetiti smrt budući da si ljubavlju prema Meni zaista usmrtio svoje telo u svemu.

4 A ko tako umre kako si ti sada umro u ljubavi prema Meni, pa dođem Ja i probudim ga, zaista, taj nije probuđen ovom vremenu, nego životu za večnost.

5 A Ja ti kažem: Onaj koji ne zadobije večni život kao ti, taj će s one strane morati da čeka veoma dugo dokle dođe veliki dan izbavljenja nad mrtvima.

6 Pa tako uspravi se i uspravi svoju braću i svu svoju decu pa pođi za Mnom, amin."

7 Čuv Kizehel glas i reči Gospodnje, tada uzdahnu duboko, dignu se i beše sav ošamućen prezahvalnom radošću, tako da se trešaše celim telom i ne uzmožaše prevaliti ni reč preko usana.

8 A Abedam pristupi sasvim do njega i taknu ga još jednom i reče mu:

9 "Kažem ti: budi i ostani čvrst, i sav strah neka se zanavek izgna iz tebe; i svaki greh sa strahom, jest, štaviše mogućnost ponovo da padneš; jer šta sada budeš činio, to ćeš činiti u Mome imenu i u Mojoj ljubavi; a ko što čini i što govori – čini i govori u Mome imenu i u Mojoj ljubavi, zar se može misliti o grehu?

10 A Ja vam sada kažem šta je greh i kako neko može grešiti, a i kako više ne može grešiti.

11 A to je greh: Ako neko u sebi opaža neki poriv, težnju i vidi u sebi prednost toga; grabi zatim za porivom i obuzima ga svojom žudnjom, izvrće ga zatim u svoje, pa postupa hoteći da koristi sam sebi; – iz plena takvog poriva, kojeg ljubav prema sebi zakopa u sebi, nastaje zao duh koji zatim prožima i pomračuje celog čoveka, tako da tada više nije kadar da razlikuje istinito od krivog, i dobro od zlog.

12 A kada takođe neko oseti u sebi neki poriv, ali smesta misli i kaže sebi: "O Gospode, poznajem da si me taknuo; poriv dolazi od Tebe, o Oče! Tvoja beskrajna milost se smilovala meni i hoće mene nedostojnog da učvrsti u istinskoj poniznosti, i tako u istinskoj ljubavi prema Tebi; – o Oče, nisam dostojan da činim takvo što, što si mi dao da spoznam kroz kušajući poriv; Tvoja je sva moć, Tvoja sva sila; jedino Ti si Gospodar neba i sve zemlje; tako dopusti mi da činim samo što mi dolikuje pred Tobom, o sveti Oče, naime samo detinjski da Te ljubim; a ovaj viši poriv uzmi milostivo ponovo od mene kao što si mi ga dao jer je božanska sila; ako bih ja siroto i još slabo stvorenje i dete postupio po tome, pa onda bih bio stvorenje koje bi u toj tačci moralo da se oseća jednako Tebi pošto bih hteo da delujem odmah s takvom jedino Tvojom silom, iz koje delovati jedino Tebi pripada; zato uzmi Svoju svetinju od mene nedostojnog i daj mi da ostanem jedino u detinjskoj ljubavi prema Tebi, o sveti Oče. –

13 Gle, kada pak nađem takvu poniznost kod nekog čoveka, mislite li da ću tada oduzeti od njega poriv Moje sile?

14 O ne, kažem vam; nego blagosloviću u njemu poriv, i istim porivom njega samog, čoveka naime, probuditi večnom životu; pa tako čovek upravo istim sredstvom kojim je svojevoljno mogao postati prostim grešnikom – zanavek živo biva sjedinjen sa Mnom; pa će tada isto moći da čini hiljadostruko iz Mene; i time nikada neće moći da greši jer što sada čini ne čini više iz sebe, nego iz Mene.

15 Mislite li da grešnik čini nešta drugo osim jedino Moju volju? O Ja vam kažem – nipošto; – ni dlaku na svojoj glavi ne može neko da takne bez Moje volje.

16 Vi sada mislite: A kako može da greši onaj koji čini po Mojoj volji?

17 Već sam vam pokazao kakva je priroda greha, i sada dodajem samo još jedan primer da bolje razumete:

18 Nekoga pri nekom postupku svoga brata zahvati silna ljutnja, to tako da bi zbog toga svoga brata hteo ubiti kao Kajin; – no on se brzo osvesti, prepozna taj poriv otkuda je došao; ali da takvo što prepoznaje, još nije dovoljno; nego to ponizno spoznanje tog stranog moćnog poriva takođe će mu brzo dati da spozna da sam samo Ja Gospodar života i smrti; u tom spoznanju će dakle taj koga je takla moja sila – klonuti pred Mojom svetošću koja mu se toliko približila te će Mi Moje vratiti čestitim i prezahvalnim srcem.

19 A Ja tada više neću uzeti Svoju silu koja ga je obuzela, nego ću ga blagosloviti tom silom i probuditi ga k večnom životu.

20 Otićiće upravo i tada svome bratu i preobratiće ga, to jest tada će svoga brata ubiti za svet, i obiljem Moje sile u njemu ponovo oživeti k večnom životu.

21 Ko će onda još da tvrdi da se ogrešio o svoga brata.

22 A ko bi odmah po opažanju stranog poriva u sebi hteo da postupa kao samovoljno, mada bi učinio po Mojoj sili, zar ne bi bio prost grešnik poput Kajina, koji je Moju silu u sebi izokrenuo zato što beše zao, i zato ubi svoga brata.

23 A tako će i svaki grešnik ako pravovremeno spozna svoju nerazumnost pa se vrati Meni pun kajanja i ljubavi – biti kao neki pravednik od rođenja. Ako time sve nepravedno oteto ponovo položi preda Mnom, pa se ponizno ponovo vrati Meni, zaista kažem vam: otpustiće mu se svi gresi da im i bio broj kao peska morskog. Ništa mu se neće uzeti i biće velik po veličini svog kajanja i poniznosti i ljubavi.

24 Ali zato i utoliko teže tvrdokornome. – I tako, Kizehele, sav tvoj greh je unišen, i ti si sada kao da večno nikada nisi zgrešio budući da si spoznao Moje u sebi.

25 Zato sada budi i čvrst i pođi sa Mnom zajedno sa svojom braćom do tvoje dece, amin."

180

1 I smesta se dadoše do dece Kizehelove, koja takođe zahvaćena prevelikim strahopoštovanjem još ležahu na zemlji i istinski se moljahu u srcu i odveć Me sljavljahu.

2 Kako takođe brzo dospeše tamo, tada uzvišeni Abedam ode sasvim do njih i reče nad njima:

3 "Dignite se, sva deco Kizehelova i njegove braće, deco zajedno s materama; – jer Ja, pred kojim ležite na vašim licima, jesam Sam došao vama skriven poput jednog od vas; i hoću sada da ustanete k životu ljubavi iz Mene.

4 Zaista, oni koji se dignu kada ih dozivam – ti će ustati u životu, i nikada, jest, večno nikada više neće okusiti smrti.

5 A koji ne budu sledili Mome zovu, ti će ostati da leže dalje i dalje; zato dignite se sada radosni i slobodni, amin."

6 I smesta se digoše svi, i plakahu od prevelike radosti jer smesta prepoznaše Onog koji im naloži da ustanu, i slavljahu i hvaljahu Ga iz svojih srdaca prepunih ljubavlju.

7 A među njima takođe behu pet devojaka, koje behu unuke prema Kizehelu; behu izuzetne lepote i nijedna u dobi od trideset do četrdeset godina nemaše muža mada veliki broj prosaca; jer njihov prosti, blagočestivi otac učaše ih da traže Mene i da ljube samo Mene; ako tako čine, reče njima vrlo često, tada će im Jehova već u pravo vreme dati izabrane muževe, u kojima će se veoma radovati, možda čak sinove od glavnog kolena Adamovog.

8 (Jer to za Spoljnje beše daleko više no sada carski prestolonaslednik).

9 Takvim dobrim učenjem vođeni ljubljahu ovih pet devojaka Jehovu sve više i više uprokos njihove za pradoba još vrlo nežne mladosti.

10 Ja im zato dadoh s vremena na vreme da prilično duboko okuse Moju ljubav, pa tako i na nevidljiv način behu bukvalno zaljubljene u Mene, njihovog Jehovu, i ne mogahu nikako odvratiti svoje srce od Mene, nego njihova čežnja prema Meni rastaše iz dana u dan, jest, često iz časa u čas.

11 A one se i međusobno ljubljahu skoro nerazdvojno, to tako da jedna činjaše šta činjahu druge, i druge šta činjaše jedna.

12 Sve šta god da pogledahu – oduševi ih, jer prepoznavahu u svemu skupocenu uspomenu njihovog jedino Ljubljenog.

13 A posebno ako nađoše negde svež, neobičan cvetić, taj sam već Ja sasvim izvesno za njih morao odrediti. – Tada oduševljenju ponovo ne bi kraja, jer odmah s velikim, ljubećim, drhtećim strahopoštovanjem uzeše cvetić i požuriše s njim preradosno ocu i pokazaše mu šta im je toliko odveć lepo opet podario njihov sveti ljubljeni. – Na šta se i njihov otac odveć radovaše a i svagda Mi zahvaljivaše duboko u srcu što sam njegovu dragu decu sačuvao od ponekih nečednih zamki muške požude; i zahvaliv žrtvova Mi ih ponovo, i zamoli me usrdno da Svojom ljubavlju i dalje milostivo i milosrdno negujem srdaca njegovih kćeri, koju molbu pri tim okolnostima sigurno nisam dopustio da ostane neispunjena.

14 I tako odrastahu ovih pet devojaka čisto u Mojoj ljubavi a i time postaše sve lepše i dražesnije i nežnije duhovno i telesno; jest, njihova lepota beše toliko velika da sve sadašnje zemaljske lepote ne bi predstavljale ni malu kap rose prema njima ukoliko bi i mogle da se sjedine u jedno; jer zbog njihove velike ljubavi prema Meni dao sam im takođe, koliko god je telesno bilo moguće, da postanu gotovo sasvim nebeski lepe; zbog čega ih i svako nazivaše Lepom Decom Ljubavi (Aluraheli).

15 Po toj prethodnoj napomeni svako može malo da zamisli kako se ovih pet devojaka osećahu kada u Abedamu ugledaše njihovog žarko ljubljenog Jehovu.

16 Da ih njihov otac ne zadrža, nasrnule bi plamteći na Njega.

17 A budući da Abedam prejasno vide njihovu duže proverenu ljubav, to reče ocu devojaka:

18 "Čuj, Curiele, one koje hoće k Meni, nemoj zadržavati, – ili zar nisam Onaj koga da ljube si jedino učio svoje kćeri; tako ih pusti k Meni i ne zadržavaj ih."

19 I blagočestivi Curiel odvede odmah pun najvišeg strahopoštovanja svoje kćeri Abedamu, kleknu pred Njega (jer klečanje beše njegov strahopoštovani običaj kada se moljaše Meni) te reče:

20 "O Jehova, Ti presveti Oče svih ljudi i Tvorče svih stvari, pogledaj me milostivo i čuj mucanje mojih usta.

21 Gle, one koje sam Ti već od detinjsta svakog časa žrtvovao i Tvojom milošću njihova srca upravljao k Tebi, ove Tvoje darove meni prenedostojnome vraćam sada Tebi, o Jehova, kao po mome znanju moguće čistu žrtvu sa žarkom zahvalnošću svoga srca što si mene prenedostojnog udostojio da mi poveriš tako divan dar.

22 Samo da sam Ti prineo blagougodnu žrtvu.

23 O Jehova, budi meni sirotom grešniku pred Tobom milostiv i milosrdan. O Jehova, Tvoja sveta volja večno, amin."

24 I uzvišeni Abedam uzvrati Curielu: "Čuj Curiele, slep i nem beše dar kada ga svojom rukom položih u krilo tvoje žene, i nečist i pun prljavštine ugleda svetlost zemlje; očistio si ga po Mojoj volji svim trudom svoga srca i odnegovao si Mi pet krasnih voćaka života koje će uskoro u Mome sadu poneti predivne plodove; tome budi siguran.

25 Najmlađu ću blagosloviti za celu zemlju; i njeni potomci će da gledaju veliki kraj svih stvari; a kroz druge da bude blagosloveno umetno delovanje duha; jer doći će vremena kada će vam biti potrebne umetnosti, i biće blagoslov onima koji ih budu mudro upotrebili, ali i sud onima koji se njima posluže sebično.

26 Ti Curiele pak da večno više ne okusiš smrt; – gle, sada sam tvoga duha oslobodio tela kako bi bio gospodar u svojoj telesnoj kući i da u njemu može izlaziti i ulaziti kako hoće; no sasvim da ne napustiš svoju kuću dokle te ne pozovem.

27 Kažem ti: U carstvu ljubazne svetlosti da imaš negda sa svima tvojima najlepši stan; zaista lepši od svih vidljivih nebesa, i veći od njih; a za sada ostani sa svojima kod Mene, amin."

28 I dalje Abedam prozbori petoro ljubavnicama gotovo pitajući: "Aluraheli, kako vam se sviđam? Jeste li zadovoljne sa Mnom? – Da li ste Me ovakvog zamišljale kada ste u svojoj ljubavi prema Meni tražile Moja spomen-znamenja na poljima?"

29 I njih pet, jedva usuđujući se da gledaju, uzvratiše umilno drhtećim glasom: "O Ti večno jedini predmete naše ljubavi, ta Ti vidiš naša srca; suviše smo nedostojne takve milosti od Tebe.

30 O Jehova, jedino Ti, ta jedino Ti si sva naša nada, jedino Ti ljubljeni naših srca.

31 Ta šta smo zaslužile da dopuštaš toliko milostivo da Te ljubimo; samo to već poznajemo preponizno najvećim blagoslovom.

32 O Jehova, samo ako smemo da Te taknemo, i barem samo da pritisnemo Tvoju ruku o naše srce."

33 I Abedam im naloži da priđu Njegovom telu i dopusti da Ga sasvim obuzmu, i reče im:

34 "Posle Eve ste prve koje su smele da me dirnu. – A pošto ste me već obuzele, tako ću vas i Ja obuzeti rukom koja je negda stvorila nebo i zemlju, i poljubiću vas k večnom životu ustima koja su negda kao i sada zapovedila, stvorila sve stvari.

35 Zato ostanite i vi kod Mene i pođite sada sa Mnom na jutarnje uzvišenje do Adama, amin."

181

1 I pet devojaka priljubiše se i priviše o svog ljubljenog tako jako da naravno više nije mogao da ide osim da je jedino svojoj snazi dao malo oduška ili da ih je vukao.

2 A Curiel mišljaše da će takvo ponašanje njegovih kćeri Abedamu Jehovi ipak možda biti malo neugodno, i upita zato s najvećim poštovanjem još na kolenima Abedama:

3 "Moje kćeri ti sada možda već dosađuju; da li Ti je blagougodno da ih zovnem nazad? Jer Ti hoćeš da ideš na jutarnje uzvišenje Adamovo, a one ometaju Tvoje svete noge."

4 A Abedam mu uzvrati: "Čuj Curiele, ti razmišljaš svetski o Meni; ko može da ometa Moje noge; koja zemlja može da zadrži Moje korake?

5 Zar misliš, ako bi Mi ponašanje tvojih kćeri bilo neugodno, da se ne bih mogao osloboditi? – Još si jako slep na svome desnom oku.

6 Gledaj ovamo, svako zrnce prašine koje prianja tvojim nogama moram da stegnem silom Svoje ljubavi, jest, daleko prisnije no devojke sada Moje noge kako bi kao takvo opstalo; a ipak ga možeš slobodno nositi naokolo, koji si samo sastvorenje iz Mene, i Ja te još usto samog beskrajno prisnije moram steći i držati kako bi bio i živeo, mislio, osećao i sam sebi jasno bio svestan, i takođe da te ne sputavam da se sam slobodno krećeš.

7 Gle, zemlja se kreće slobodno, mesec, sunce, takođe i bezbrojne zvezde, koje nisi ništa drugo no sve sami za tebe neshvatljivo različiti svetovi kao ova zemlja, i sunca kao ovo sunce, neka još neuporedivo veća, a tu i tamo neka i manja sa različitom svetlošću.

8 Beskrajno sve njih moram čvrsto da stežem u svim njihovim beskrajno raznolikim delovima počev od atoma sve do najvećeg središnjeg sunca, prema čijoj telesnoj veličini, razumi valjano, ova zemlja zajedno sa suncem, koje je sâmo mnogo hiljadu puta veće od same zemlje, jedva da se odnosi kao atom prema zemlji; inače bi sigurno sasvim iznenada prestali da postoje; i gle, ipak se sve slobodno kreće.

9 Razumeš li sada svoju slepoću. Otkud ti pade na pamet da bi tvoje kćeri mogle da ometaju Moje noge?

10 O gle, takvih nerazumnih mišljenja još ima dosta među vama.

11 A da Mi nije neugodno šta devojke čine na Meni, nego da mi je samo vrlo ugodno, to možeš da vidiš i otud da ih rado podnosim; ili zar da ne podnosim oko sebe one koje ljube; ko bi onda smeo da Mi se približi?

12 A Ja kažem vama svima: Ako Me žena ne bude ovako obuhvatila i čvrso stegla kao ove Moje drage kćeri ovde, ta večno neće videti Moje lice.

13 Razumeš li Curiele smisao ovih reči?" – I Curiel uzvrati:

14 "O Jehova, oprosti meni sirotom, slepom nerazumniku; to je sve šta sam kadar da Ti ovde kažem, i imaj strpljenja i budi popustljiv sa mnom; o hteo bih da nestanem pred Tobom; ne, to sebi nikako ne mogu da oprostim.

15 Što god više sada razmišljam, utoliko jasnije otkriva se preda mnom neizreciva nerazumnost moga pitanja; o Jehova, spasi me, inače će me izjesti velika sramota moje nerazumnosti pred Tobom; Tvoja sveta volja, amin."

16 A Abedam pruži Svoju ruku prema Curielu i reče mu: "Curiele, kažem ti: Budi miran u svome srcu, jer tvoja greška dođe iz tvoje slepe ljubavi prema Meni; a zato ti sada dadoh svetlost kako Me ubuduće više ne bi ljubio ovako slepo kao do sada, nego videći s oba oka; no kažem i tebi: Ko ne počne da Me ljubi u svojoj slepoći i ko se poput tebe pre svega ne zabrine za Mene, taj će teško ikada primiti višu svetlost iz Moje ljubavi.

17 A pošto si sada sasvim progledao, onda ćeš sada i da vidiš, sada bez uštrba po tebe, koliko su malo ili ni malo ove devojke koje obuhvataju Moje noge u stanju da sputaju Moje korake.

18 Samo se malo osvrni gde se trenutno nalazimo, pa ćeš još bolje uvideti svoju raniju praznu brigu.

19 Kako ti se ovde čini; – ili da li se još nalazimo na mestu gde sam došao do vas; – ili da li nedostaje i jedan od vas?

20 Tu Curiel zaneme od čuda jer tek sada opazi da se svi već savršeno nalaze na Adamovom jutarnjem uzvišenju, koje je od ranijeg stajališta bilo udaljeno skoro malih pola sata, a i takođe kod samog Adama.

21 I Abedam odmah upita Curiela: "Čuj, Curiele, zašto si sada nem? – Zar nije pravo da se već nalazimo na mestu kuda bismo još dugo trudno morali da idemo?"

22 I Curiel, pribrav se za nuždu, uzvrati: "O Jehova, da li je tako pravo? – Šta Ti činiš, jeste svagda i večno valjano učinjeno; ali sada – ne – ne znam – pa nije san – zar smo zaista tu?

23 Da – ali samo – pa kako se to samo dogodilo? – Tako neshvatljivo brzo, – da ne osetih nikakav pokret; – klečao sam i još klečim.

24 O Jehova, koliko je divna Tvoja moć, i koliko sveta Tvoja beskrajna sila. Jest, ko da Te ne ljubi iznad svega ako Te je samo nemo spoznao, budući da si Ti Sam najviša ljubav.

25 Sigurno bi opet bilo suviše nerazumno ako bih Tebe, o Jehova, ponovo pitao kako je moguće takvo što. – Ne, ne! – Neću da pitam; – šta li da Ti bude nemoguće?

26 O Jehova, gle, pa ja govorim da je prava sramota ispreturano kao stara žena u snu.

27 Budi strpljiv sa mnom i daj da se najpre osvestim i priberem; – jer je previše odjednom za mene nečistog pred Tobom.

28 Hvala Tebi, Ti sveti, jest, Ti presveti Oče za toliko beskrajno mnogo milosti i smilovanja; pa ja nisam ni najmanji deo toga dostojan.

29 Jedino Ti, sveti Oče, jesi nas sve udostojio Tebe; – zato Tebi sve skrušenje naših srdaca večno, amin."

30 I Abedam uzvrati govoreći mu: "Curiele, ovo te toliko čudi što se sada sa svima ostalima iznenada nalaziš ovde; a ipak ti kažem da svaki dah, svaki otkucaj srca u tebi, jest, sve na tebi jeste veće čudo od ovog događaja, kojeg sam samo zato učinio kako bi video utoliko jasnije koliko je sasvim nepotrebna bila tvoja briga o slobodi Mojih nogu.

31 A ti si pravedan i živ što imaš odveć iskreno srce; zato i ostani slobodan žitelj svoje kuće, amin."

32 A sada priđe i Adam i slavljaše i hvaljaše Abedama zato što se i prema ženskom rodu pokaza toliko snishodljivo milostivo i milosrdno.

33 I Abedam mu uzvrati: "Adame, zar Eva nije proistekla Mojim rukama? – Zašto pak žena da zaostaje u Mojoj ljubavi?

34 A Ja ti kažem: kada jednom budem gradio novo nebo, počeću da ga gradim u jednoj ženi a nipošto u mužu.

35 No o tome niko da Me pita dalje; pre toga će se desiti još velike stvari, amin."

182

1 A ovih pet devojaka koje stiskahu Abedama još behu toliko utonule u ljubav svojih srdaca da od svega što se desi ništa ne primetiše.

2 A pošto Abedamu beše ugodna tolika potpuna predanost njihovih potpuno čistih srdaca, to ih ponovo taknu i zovnu ih preblagim glasom i uputi im zatim sledeće reči:

3 "Aluraheli, Moje ljubljene kćeri i neveste Moje ljubavi prema vama, takođe se probudite iz vaše čiste ljubavi k tako čistoj milostivoj svetlosti iz Mene, i posmatrajte sada malo gde se nalazite, pa mi recite kako vam se čini i šta mislite o tome?"

4 I devojke se smesta digoše i počeše stidljivo da gledaju oko sebe; duže vremena gledajući tek primetiše da se nalaze na jutarnjem uzvišenju Adamovom.

5 Ah, što se iznenadiše! Svaka bi htela da počne da govori i da pita uzvišenog Abedama o svačemu; međutim, ni jedna ne uzmože zgodno da započne; a pošto Abedam vide njihovu prirodnu smetenost, odmah im dođe u pomoć i reče najmlađoj:

6 "Tebe i tvoje četiri sestre čudi što si dospela ovamo ne znajući kako.

7 Ali setite se oluje prošle noći, koja tako iznenada zaneme i sve se ponovo vrati u svoj pređašnji poredak osim mora koje je moralo da ustukne kako bi za vas ostavilo plodnu zemlju, koja će vam uskoro biti potrebna kada se vaš broj bude umnogostručio; i osim onih oko nas dalekih planina koje još gore kako bi se zemlja u svojoj unutrašnjosti raširila i izdubila da primi ustuknulo more, i da primi ona bića koja Me mrze i beže od Mene kako bi tamo sa potonulim morem kukali i da zajedno sa najjačom morskom nemani, koja takođe potonu u gnevne dubine zemlje, i zove se Levijatan, škrguću zubima.

8 Gle, inače je sve opet bez ikakve štete onako kako bejaše od davnina.

9 A pošto je takvu oluju, osnažen Mojom voljom, čak Set bio vičan da stiša, koliko više i šta li je sve tek Meni Samom moguće?

10 Ali ne zbog vas učinih takvo što, nego samo zbog vašeg blagočestivog Meni predanog oca zato što se isprazno pribojavao da ćete svojom ljubavlju prema Meni omesti korake Mojih nogu.

11 Ali Ja ispružih ruku i sve vas prenesoh ovamo; kako vaš otac primeti da se već nalazimo na samom mestu, tek tada sasvim shvati kako ništa ne može da Me ometa na Mojim putevima.

12 Vama, Moje drage neveste i kćeri, kažem uzrok ovog događaja da biste iz ove sigurne i nužne objave zahvatale svetlosti i kako biste sasvim se probudivši iz svog sna takođe spoznale da Sam i ženu stvorio za ljubav i svetlost a ne samo za nemu ljubav i uz to za mrak. – Razumeš li Moje reči?"

13 I najmlađa upitana odgovori: "O Jehova, kako da ti zahvalim. – Gle, sada je u meni sve obasjano; razumem Tvoju svetu reč; jest, samu sebe vidim kao skroz, – i čini mi se da sam sada sasvim laka.

14 Ah, kako mi je sada beskrajno prijatno! – Koliko si Ti predobar, o Jehova.

15 Ali, Ti, moj odveć, samo ti jedino ljubljeni Jehova, pa reci mi da li je i mojim sestrama isto tako prijatno i dobro kao meni, i da li i one vide sebe skroz svetlo obasjane kao ja Tvojom milošću?"

16 I Abedam joj uzvrati: "O, samo ih pogledaj pa ćeš brzo opaziti da im kod Mene ništa ne nedostaje.

17 Ko je kod Mene kao vi sada, taj je već svime obskrbljen.

18 Gle, draga Moja Žemela* [Ghemela / Hemela], ljubim te tako kao da osim tebe u dalekoj beskonačnosti nemam nikoga više koga bih mogao da ljubim; ali gle, nije tako jer beskonačnost sadrži bezbrojna bića koja Me ljube kao ti, a i Ja ih onda opet ljubim kao tebe; i svako koji od Mene prima, taj u onome što je od Mene primio ima preobilno dovoljno za sve večnosti večnosti.

19 A kao što si sada ti zadovoljna i blažena u svojoj čistoj ljubavi prema Meni, tako će biti savršeni po svojoj vrsti svi koji ljube jedino Mene i zatim kroz Mene i svu njihovu braću i sestre jednako Meni savršeno.

20 A kako bi ti, draga Žemela, ugledala najmanji deo onog što se sve raduje Mojoj ljubavi, uzberi jedan cvetić koji iščekuje tebe baš do tvojih nogu."

21 I ona smesta uzbra cvetić i pokaza ga Abedamu; a On ga taknu i dunu Žemeli u oči, pa joj reče:

22 "Šta sada vidiš, obznani jednostavnim rečima svima oko nas.

23 Nu, šta sve vidiš na svome cvetiću? – Nipošto se ne plaši da ispričaš jer ti pripadaš večno Meni i večno nikada nećeš izgubiti Moju veliku ljubav prema tebi. Dakle šta sve vidiš?"

24 I Žemela poče ljubazno i stidljivo da govori kako sledi, naime govoreći: "O Ti veliki, presveti, predivni Jehova! Šta je to! – O čuda, čuda nad čudima! – Pa to nije cvet! Nego svetovi – nepregledno veliki svetovi su to!

25 Ko bi mogao da izbroji njihovo beskrajno mnoštvo; jedno nadmašuje drugo nikada slućenom divotom! Kakav neopisiv sjaj ih okružuje!

26 I – o Jehova, Ti neizrecivo sveti Oče! – Pa ja vidim i živa bića svake vrste; njihov broj je beskrajan. Vidim velika mora u i na površini ovih bezbrojnih čudesnih svetova; i oni su ispunjeni bezbrojnim životom; – i gle, bezbrojna bića neprestano izlaze iz tih svetova, i bezbrojna se ponovo vraćaju tim sasvim sjajnim svetovima.

27 O Jehova, Jehova! Ne mogu više da govorim; čuda bivaju sve više, veća i novija. O Jehova, koliko svet i dobar mora da jesi. O moj – Jehova!"

28 Tu više ne mogaše da govori jer sve veća čuda ugušiše njen govor, i ona pade kao nesvesna Abedamu na grudi.

29 A On je prihvati u naručje i odmah je ponovo probudi, pa je upita: "Žemela, to sigurno ne bi tražila na tom cvetu?

30 I gle, ipak je tako, i od Mene još sasvim beskrajno drugačije; – jednom kod Mene u Mome carstvu već ćeš mnogo bolje da gledaš i da uživaš.

31 Gle, koliko već moram da se staram kod takvog cvetića; a sada tek zamisli beskrajni telesni i duhovni svet.

32 A ipak si Mi toliko draga kao da nemam ništa osim jedino tebe.

33 Sada Me sigurno razumeš bolje. – O, kažem ti, ti ćeš svog ljubljenog večno sve više razumevati i upoznavati, amin."

183

1 A pošto ovih pet devojaka videše, i u sebi skroz opaziše koliko je odveć dobar i pun ljubavi Jehova, i kako mu se može sasvim verovati, to se utoliko ohrabriše, a posebno Žemela.

2 Usled toga poče da Ga zapitkuje o sasvim učtivim i retkim stvarima; neka retka pitanja biše sledeća, koja sa Žemelinih usta i srca glasiše ovako:

3 "Moj jedini odveć, odveć ljubljeni Jehova, budući da mi je Tvoja neizreciva milost i Tvoja neizreciva ljubav dala da vidim beskrajno čudo jednog cvetića, jest, ovog mog cvetića, koje će mi večno ostati jedna od najskupocenijih uspomena na ovo vreme; – gle, ja sam već često noću s velikim čežnjivim uživanjem srca posmatrala na nebu drage lepe zvezdice, i razmišljala sam svašta šta bi mogle da budu; – no ostade stalno samo pri mojim mislima; ali neku izvesnost nisam mogla da izvučem.

4 Često sam zamišljala da su u blizini sigurno prelepe, mnogo lepše od cveća pošto već u daljini izgledaju toliko čudesno divno.

5 Jednom smo išle s našim ocem, gle, daleko tamo gde smo uvek gledale kako zvezdice izlaze s dobrom nadom da ih tamo prilično izbliza posmatramo; – ali gle, moj jedini ljubljeni, najbolji, sveti Jehova, drage zvezdice su pred nama uzmicale daleko, daleko, i izišle su na sasvim drugom, stranom mestu, koje pak izgledaše suviše daleko od nas da bismo se noću, pošto smo ionako već bile veoma umorne, još jednom usudile da još dalje otputujemo.

6 A uz to nas je i otac smirio time što nam je rekao da nas to ne brine; te zvezde će sigurno biti presvete Tebe radi, zato stalno i hoće da uzmiču pred nesvetim očima čoveka; i već samo zbog toga moramo da Ti budemo odveć zahvalni ako takvu svetinju nekažnjeno možemo da posmatramo iz daleke udaljenosti.

7 I gle, time smo sve bile savršeno smirene i ne mogasmo činiti ništa drugo osim da Te samo slavimo i hvalimo svom ljubavlju naših srdaca za tako veliku milost.

8 Ali – sada – moj iznad svega ljubljeni Jehova, – nakon što sam videla cvetić, – sada – ipak se baš ne usuđujem – o dobri, preljubazni Jehova! nećeš se valjda ljutiti na mene?"

9 A Abedam je ohrabri kazav joj: "O Moja Žemela! Samo napred s pitanjem, i budi sigurna u svojoj i Mojoj ljubavi da, prvo i prvo, nikada se ne ljutim, i drugo, neću ti ostati dužan ni jednog odgovora, i sve ću ti odobriti šta Me tvoja čista ljubav zamoli.

10 No već vidim da ponovo moram da ti pomognem iz nelagodnosti; zar ne, ti bi htela da gledaš zvezde, ove tebi prividne nebeske sjajne cvetiće, u tebi shvatljivoj blizini?"

11 I Žemela potvrdi pitanje Abedamovo sasvim radosno smešeći se ushićenim priklonom glave.

12 I Abedam joj zatim reče: "Nu, onda Mi pruži svoju desnu ruku; a levu daj svome ocu i svojim sestrama kako bi i oni videli što ćeš ti sada videti."

13 Po tim rečima On pak dunu na njih sve, i oni videše u dubine tvorevine.

14 No Žemela brzo vrisnu glasno i zamoli za pomoć; sa njima i ostali gledajući sa sledećim rečima:

15 "O Jehova, Jehova, Jehova! Spasi nas sirote, koji nismo ništa pred Tobom, jer beskrajna veličina Tvoje tvorevine nas guta; jest, već smo uništeni; pa takvo što niko ne može da gleda i da ostane u životu; zato, o Jehova, ti sveti, veliki Bože i Oče, spasi nas."

16 I Abedam ih ponovo pozva, i njihovo viđenje nesta; kako se ponovo probudiše, padoše pred njim i počeše Ga obožavati jer ih zahvati velik strah tako da drhtahu celim telom.

17 Abedam ih pak taknu, naloži im blago da se spokojno opet usprave, pa konačno preblago upita Žemelu:

18 "Žemela, izgleda Mi da ti se zvezde nisu tako svidele kao pre toga cvetić?

19 Šta li bi da još sada toliko drhtiš? Samo se ponovo ohrabri i ispričaj svima nama nešto o tome; gle, već si ponovo kod Mene gde se više nemaš čega plašiti; zato hajde samo požuri da pričaš šta si sve srela za ta tri trenutka.

20 Dođi ovamo i nasloni se malo o Moje grudi, onda će ti se već povratiti hrabrost."

21 I ona pade vatrenom žurbom na Abedama; – i tek pošto neko vreme mirova na tim toliko presvetim grudima, osvesti se ponovo, uspravi se i poče još uvek nešto nežno stidljivim glasom da govori sledeće:

22 "O Jehova, Ti svemoćni, Ti presveti, Ti beskrani Jehova! Čija usta bi se mogla dostojno otvoriti da kažu što o Tvojoj beskrajnoj veličini, visini, dubini i moći.

23 Jedino videh bezbrojne, beskrajno velike, neopisivo svetlo plamteće svetove kako se nalik munjama kreću u beskonačnosti; jedan nadmašivaše beskrajno drugi po veličini, svetlosti i divoti.

24 Jest, kada još dublje uperih svoje uplašeno oko, tada videh jedino više beskrajan plameni svet; i posred beskrajno raširenih plamenova, koji behu puni najnepodnošljivijeg sunčanog svetlosnog sjaja, videh još na svoj veliki užas skoro nepregledno velike, užasno izgledajuće ljudske prilike kako hode velikom brzinom.

25 Zamislila sam njihov bol; i učini mi se da se otvori beskrajna dubina, koja proguta taj plameni svet i s njim ove ljudske prilike koje verovatno odveć mnogo paćahu.

26 I ta strašna dubina izgleda htede i mene da proguta, zato i glasno vrisnuh Tebi u pomoć, i Ti mi sirotoj odmah i pomognu; zato hoću večno da Ti zahvaljujem i da Te slavim.

27 Gle, više da govorim, ne mogu; o imaj strpljenja sa mnom, koja Te jedinog ljubi iznad svega. – O Jehova, to su dakle zvezde, koje su me tako često oduševljavale.

28 Ne moraš zato da se ljutiš na mene ako Ti otvoreno priznam da su mi cvetići draži od zvezda; jer one izgledaju baš strašno užasno.

29 Ako mi dozvoliš, hoću već da Te upitam nešto drugo."

30 I Abedam joj uzvrati: "Žemela, – pa ti si već dobila Moje odobrenje; pitaj šta hoćeš; neću ti ostati dužan ni jednog odgovora; ali samo o zvezdama ne moraš više da pitaš jer one su prevelike za tebe, a inače o svemu."

184

1 Posle tog beskrajno ljubaznog uverenja od strane Abedama Žemeli, čime se u nju povrati i velika hrabrost, sasvim se smiri u svome srcu; njena pluća disahu opet sasvim slobodno, i ona se sada posluži svojom željom i dade iz svoga srca sledeće pitanje, koje takođe pripadaše među njenim učtivim retkim pitanjima; ovo drugo retko pitanje pak glasiše ovako:

2 "Preljubazni, moj jedini najdraži iznad svega sveti, svemoćni Jehova. Budući da si se već toliko neizrecivo duboko snishodio ovako milostivo k nama sirotim grešnicima i grešnicama, i dozvolio mi da pitam, da li bi Ti se dopalo da uspomogneš mojoj nerazumnosti.

3 Gle, stotine i hiljade puta sam čula reč večno i večnost i sama ništa manje puta izgovorila; – ali stvarno istina, još nikada nisam razumela.

4 O Jehova, ako bi bila Tvoja sveta volja, – veoma rado bih htela da saznam takvo što."

5 A Abedam joj odmah uzvrati, odgovoriv na njeno pitanje, razumljivo za sve njih, tako što reče:

6 "Čuj, draga Moja Žemela, šta je zapravo od Mene večnost, takvo što nikada ne bi mogla shvatiti i ostati istovremeno u životu; zato bi bilo nemoguće da ti sasvim prikažem večnost od Mene; ali ono što ti i svi mogu da shvate: za duha je večnost ono što je vreme za telo, samo s jedinom razlikom što vreme sve oko sebe izjeda i čini da prolazi, dok večnost ni atomu ne daje da prođe.

7 Ovo vreme se sastoji i nastaje neprestanim kretanjem svih telesno stvorenih stvari; jer da se ne kreću, onda bi se vremenom urušile jedna na drugu: sunca i zemlje i meseci, i sva živa bića ispreturano u beskrajno haotičnu grudvu, koja bi se konačno beskrajno jakim uzajamnim pritiskom skroz-naskroz raspalila pa tako i sama izjela i na kraju sasvim uništila.

8 A budući da se održanja radi od najvećeg do najmanjeg sve mora kretati u valjano odmerenim pravim razdaljinama, i sami delovi uz neko svezano telo barem moraju imati u sebi neprestan nagon kretanja, zahvaljujući kojem se pri uklanjanju prepreke odmah mogu kretati, tako ova stalna pod istim zakonima uvek se vraćajuća kretanja i uzajamno uređena susretanja prouzrokuju vremenske tokove, koje se daju brojati; i ono što ova stalnost u kretanju prouzrokuje, naime habanje delova koji se dodiruju na putu kretanja, i time sporije ili brže nestajanje stvari, to jeste vreme koje sve izjeda; zato je i sve vremensko prolazno pošto stvari prolaze i opet druge stupaju na njihovo mesto; i prema tome je mera vremena određena prema prolaženju i vraćanju stvari.

9 Međutim kod večosti je sušta suprotnost. – Tu je svako kretanje samo prividno; a zapravo vlada najsavršeniji mir u svim stvarima.

10 U vremenu izgleda da stvari miruju, a zapravo se i najtvrđi kamen kreće u svim svojim bezbrojnim delovima, i nema ničeg što bi imalo bilo kakav mir.

11 U večnosti je opet sasvim suprotan slučaj; tamo sve izgleda da se neprestano kreće, ali bez obzira ipak je sve u potpuno neometanom miru od i iz Mene.

12 A da bi takvo što prilično očigledno razumela, to ću ti dati siguran i veran primer:

13 Gle ukoliko bi odavde htela da otputuješ do one udaljene vatrene gore, morala bi da se daš na noge i trudno da ideš korak po korak da bi možda za dva, tri dana dospela tamo.

14 U večnosti pak svako može uštedeti put; može neprestano da ostane na jednoj te istoj tačci i samo sa svojim osećajnim mislima može neverovatno daleko da putuje i pri najpotpunijoj svesti sve tačno da posmatra dokle se njegova osobena ličnost ne pomera ni za dlaku sa njegovog određenog mesta, i prema tome se nalazi u neprestanom preslatkom miru; to jest posmatrano od Mene.

15 Gle, zamisli stvar ovako kao da spavaš na nežnom, mekanom ležaju i sanjaš slatke, prelepe snove da ideš tamo-amo i da bi htela da skačeš i plešeš od radosti, i uz to brzo i daleko da putuješ po vazduhu.

16 Gledaj i razumi, pri svem tom kretanju u snu nije se mogla osetiti ni najmanja promena mesta i kretanje na tebi.

17 Tako je i večnost sazdana stanjem koje je za sada za tebe neshvatljivo savršeno; jer gle, kao što se kretanjem proizvodi vreme, uništenje, prolaznost i konačno smrt svih stvari, tako se mirom proizvodi večno održanje, neprolaznost i neprestani večni najsavršeniji Meni savršeno slični život svih Meni u ljubavi i u njenom živom duhu savršeno sličnih bića.

18 A kao što ni Ja ne treba da putujem kako bih dospeo s jedne beskonačnosti do druge, tako ni Moji ljubljeni sa Mnom neće imati potrebe, kako bi razgledali sva beskrajna čuda, da se lično svugde upute; nego svi će jednako Meni u svem večnom miru uživati u istinskom večnom životu, mada neće biti svesni tog mira, nego mesto toga samo večne najblaženije pokretnosti, koja se pak upravo tim pravim duhovno ličnim mirom neuništivo večno trajno održava.

19 Gle dakle, Moja draga Žemela; to je večnost, i takva je razlika između nje i usmrćujućeg vremena.

20 Što se tiče trajanja, to je večnost sa trajanjem vremena uporedna; zato i večnosti mogu postojati kao i vremena, samo se trajanje večnosti ne oseća kao trajanje vremena zato što vreme više nikada ne vraća prošlo; večnost, pak, održava neprestano trajućim štaviše za tebe nezamislivu prošlost najjasnijom sadašnjošću, i ništa manje je i budućnost pred njom sadašnjost. – Razumeš li takvo što?"

21 I Žemela uzvrati preljubazno smešeći se: "O Jehova, ako hoćeš i koliko Ti hoćeš, razumem Tvojom milošću; ali samo mi još nije sasvim jasno kako se u neprestanom miru ipak može kretati; – gle, takvo što bih još vrlo rado potpuno htela da razumem; – ako bi bila Tvoja sveta volja."

22 I Abedam joj reče: "Takvo što, draga Žemela, ovde nećeš nikada sasvim shvatiti dokle još nosiš telo, ali negda savršeno u duhu.

23 Zato pitaj bolje o nečem drugom i Ja ću ti odgovoriti o svemu iz Moje ljubavi prema tebi, amin."

185

1 I Žemelu ovaj Abedamov odgovor na njeno zadnje kratko pitanje sasvim smiri, brzo se opet ohrabri i upita Abedama:

2 "O najslađi Jehova, koji si pun najvišeg smilovanja, ljubavi i milosti, – pošto smo već našli tolike beskrajne milosti pred Tobom, usuđujem se da Ti iz unutarnje ljubavi moga srca prema Tebi dosadim još jednim pitanjem. Doduše znam da Ti, o Presveti, svakom mojom nečistom reči bivaš oskvrnavljen, zato sam i stalno neodlučna da svoja prenečista usta otvorim pred Tobom da mi tada potpuna očevidnost moje potpune nedostojnosti i izopačenosti pred Tobom zaustavlja dah, pa zatim na neko vreme toliko steže grlo da jedva uspevam da prevalim reč preko usana; ali kada opet premislim koliko si beskrajno i neizrecivo dobar, preljubazan i milosrdan, tada mi se naravno ponovo vraća hrabrost da upotrebim Tvoju toliko preblagu dozvolu.

3 Pa sada da se opet drznem i da Te zamolim ako bi hteo da mi, a i svima ostalima, ukoliko takvo što zajedno sa mnom još neće znati, kažeš i da obasjaš našu veliku nerazumnost šta je ustvari život, i kako se događa da ga budemo potpuno svesni da znamo i skroz osećamo da jesmo, i možemo slobodno činiti šta god da slobodno hoćemo?

4 No ja sam sva puna nerazumnosti svake vrste; sigurno sam i ovim mojim pitanjem njen veliki zbir znatno uvećala pred Tvojim presvetim očima.

5 Jest, jest, već primećujem na Tvom licu da sam postavila preglupo pitanje. – Kada bih samo brzo mogla da pitam nešta drugo!

6 O Jehova, da li se možda ljutiš mojoj gluposti? – Onda bih htela od velike sramote da se zavučem u najdublji bezdan zemlje i oplakujem svoju glupost do kraja života u najvećoj tami.

7 No, moj iznad svega jedino ljubljeni Jehova, pa ja ne zahtevam svetlost od Tebe, nego samo primi od mene ovo pitanje kao najponizniju molbu, i Tvoja iznad svega najsvetija volja neka učini što joj je jedino blagougodno, i ja ću za Tvoje preveliko smilovanje i neizrecivo najvišu i najveću očinsku ljubav u dubini dubina svoga srca sve zahvalno priznati.

8 O oprosti mi Ti, kojega ime moje srce razgorelo u svoj ljubavi prema Tebi ne usuđuje se više izgovoriti."

9 A Abedam se uzbudi i reče joj i svima:

10 "Zaista ti kažem, kao i svima vama, tolike poniznosti još nisam ni u jednome od vas našao.

11 Žemela, zar Me stvarno i zaista ljubiš iznad svega, a i sasvim jedino?"

12 I Žemela poče plakati, i odgovori zagrcnuvši se Abedamu: "O Ti, Ti žarko ljubljeni, Ti sama večna ljubavi! Otkud me pitaš, Ti, koji si me stvorio, i dade mi takvo srce koje ništa ne može da ljubi osim jedino Tebe.

13 O da je moguće, hiljadu puta bih htela da podnesem samu smrt iz ljubavi prema Tebi ukoliko nije drugačije moguće da Ti pokažem kako jedino iznad svega, svega, svega ljubim Tebe. – No, šta govorim; Ti vidiš moje srce."

14 I Abedam se sagnu do zemlje, podignu Žemelu koja ležaše pred Njim na zemlji, jest, On je podignu sasvim u svoje desno naručje, i pritisnu je vidljivo snažno o Svoje svete grudi, pa joj reče:

15 "O, ti Moj najmiliji, najdraži divni biseru Moje ljubavi i smilovanja, zaista, tvoje mladalačko srce ima više ljubavi i života u sebi no cela zemlja! – Šta si sada doživela, takvo što još nije doživeo ni jedan najčistiji i najmudriji anđeo.

16 Hoću da te blagoslovim za sva vremena; gle, ti divna Žemela, kako te sada Ja, tvoj Tvorac, tvoj večni sveti Otac, nosim na Svome srcu, koje je večni temelj sveg života i sveg postojanja sve večnosti, tako će negda jednom jedna sasvim tebi slična kćer iz tvoje krvi, čuj – Mene Samoga, Mene večnoga beskrajnoga Boga, večni život, svemoćnog Tvorca svih stvorenja, od atoma do najvećeg anđeoskog duha, Mene, jedinog Gospodara sve moći i sile – nositi pod svojim srcem.

17 A tebi ću vrlo uskoro dati sina preko Moga Lameha; toga ćeš nazvati Noje, i on će postati spasiocem tvoga naroda.

18 A kako će se takvo što dogoditi, i kada, to će tvoj budući sin pravovremeno neposredno, kao ti sada ovo obećanje Moga smilovanja, primiti od Mene; obrati dobro pažnju na to, pa ćeš onda i brzo shvatiti i dovoljno razumeti šta je život, i kako ga svaki čovek postaje svestan, te zatim u životu slobodno može činiti šta hoće.

19 A kako zasad s tvojim pitanjem ne bi ponovo bez odgovora stala nogom na zemlju, to upamti: Šta je život u samome Meni, to bi ti bilo nemoguće shvatiti, jer kako sam Ja Sam sam-samcati život večno i beskrajno, nikada neće biti u stanju da shvati i gleda ni najviši najmudriji heruv; a šta je zapravo život u tebi, to nije ništa drugo do Moj dah u tebi, ili Moja savršena slika u svakom čoveku; a kako se Ja nalazim večno i beskrajno u stalno najsjajnijoj svesti odveć sopstvenoga najsavršenijega života, isto tako i svako stvorenje ima jedan, premda za tebe preneshvatljivo najmanji deo tog Mog života u sebi, i potpuno je živo za svoju potrebu iz njega.

20 A svaki život je sazdan tako da se neprestano razmnožava i da raste Mojim neprestanim uticajem; a što više život izraste, utoliko savršenije predstavlja sebe.

21 Ali život postaje samosvestan tek kada uz iskricu ljubavi pridobije i iskricu milosti-svetlosti iz Boga; tom svetlošću dati život spoznaje svoje sopstveno i oslobađa se svestan samog sebe.

22 A čim samosvesni život postane svestan ne samo sebe samog, nego u sebi i svog večnog svetog istočnika, te Mu da hvalu i čast, ljubav i obožavanje, i spozna Njegovu volju, Koji ga je stvorio, tada se tek potpuno oslobađa i tim spoznanjem kroz ljubav postaje dete večne ljubavi i večnoga života, kojim životom tek tada dospeva do prejasne svesti sebe samog i do žive svesti Onog koji te sada nosi na Svojim rukama.

23 Jesi li sve razumela, Moja Žemela?"

24 I Žemela prepuna istinskog prenebeskog ushićenja uzvrati Abedamu:

25 "O moj sveti Oče, Ti najviša ljubavi, ko da ne shvati i razume Tvoju reč, posebno kada se ima usto neizrecivu milost, koju mi još ukazuješ, biti nošen na rukama Tobom, o Ti presveti Oče.

26 Gle, tako Tvoja Žemela i mora da razume šta joj rasvetljava Tvoja beskrajna očinska ljubav; za to Ti ne mogu zahvaliti ustima, ali utoliko više razgoreva moje srce prema Tebi.

27 Ali – čuj, Ti moj jedino najljubljeniji Jehova, sada mi pade na pamet jedno užasno tužno pitanje."

28 I Abedam je upita brzo i kao iznenađen: "No, šta li, šta li? – Šta je tebi, Moja draga divna Žemela, tako iznenada i tako tužnog još moglo pasti na pamet na Mojim rukama?

29 Samo Mi reci brzo; ko zna – možda nađem još neku utehu za tvoje duhovno nežno srce?"

30 I Žemela se osmehnu nešta zbunjeno, poigra se Abedamovim obilnim kovrdžama i ne usudi se sasvim izići s pitanjem na videlo dana.

31 Posle dužeg ustezanja, pošto je Abedam još jednom ohrabri, konačno prozbori svoje tužno pitanje s ljubaznim drhtećim glasom i reče:

32 "O Jehova, gle, iz nekih Tvojih presvetih reči sada sam iznašla da ćeš nas uskoro opet napustiti; i gle, pošto Te već beskrajno ljubim svojim srcem, – kako će biti meni sirotoj kada Te više ne budem videla i kada Te kao sada, Ti moja večna ljubavi, više ne budem imala oko sebe?"

33 I Abedam joj uzvrati: "Čuj, Moja divna, najdraža Žemela, tvoja bojazan doduše s jedne strane nije nezasnovana jer ovako ne mogu stalno ostati kod vas, i takvo što za nikoga ne bi bilo dobro; jer ako bih uvek ovako ostao kod vas, onda niko ne bi mogao dospeti do istinskog samostalnog preslobodnog života što već jednom greh zarobi svet teškim ropstvom, i upravo zato na zemlji ionako već ima prisile i prinude u velikoj količini. Ako bih se sada Ja kao najviša sušta sila i moć neprestano ovako vidljivo zadržavao među vama, onda biste imali drugu prinudu na zemlji, da se niko na zemlji ne bi mogao ni najmanje slobodno kretati, bilo tamo ili vamo, ili gore i dole.

34 A ukoliko ostanem stran vašim očima, ali, ako ko ozbiljno hoće, kao što ti sada hoćeš i kao što si svagda odano tako htela, utoliko poznatiji i prisniji njegovom srcu, onda je svako uprkos teškog ropstva greha savršeno slobodan; može to ropstvo da gazi prezirućim nogama, i, tražeći Me u ljubavi svoga srca i slobodno Me sam obuhvativ, može Mi se obratiti; gde ga onda odmah Ja po meri njegove ljubavi primam i po njegovoj volji ljubavi zadržavam i održavam, što je sve tek tada zadobijanje večnoga života.

35 A zamisli da li bi se iko usudio išta učiniti ako bi Me gledao i izvesno znao da sam pored njega svagda sveg njegovog života?

36 Samo pogledaj i posmatraj ljude koji znaju da sam vidljivo ovde; šta sada čine?

37 Niko se ne usuđuje da slobodno udahne vazduh, a kamoli da učini nešto drugo, bilo pravo ili krivo; – a pogledaj prema tome ovo veliko ljudstvo koje nas okružuje, koje ni ne sluti da sam vidljivo među vama, kako se čilo kreću i okreću.

38 Mnogi među njima veruju da sam preko svih zvezda; drugi opet da sam prisutan u prolazećem dašku, i još drugi na hiljade raznih načina misle da sam daleko.

39 Gle, svi ti ne trpe od Mene sada nikakvu prinudu i zato su potpuno slobodni, što pak kod svih vas sada nije slučaj, mada ste vi pored Mene daleko svakom ropstvu greha, ali utoliko više vas vuče Moja ljubav; zato ni ne možete drukčije no da Me ljubite iznad svega, što je pak uprkos svetog prava takve ljubavi ipak prinuda pošto naspram Mog lica ne možete drukčije do da Me ljubite tako.

40 A sve dok sam vidljivo među vama, nikome se njegova sadašnja ljubav ne može uračunati u život, nego tek kada više ne budem vidljivo hodio među vama, a i onako kako Me je ko ljubio pre Moje vidljivosti.

41 Gle, ti Moja predivna, predraga Žemela, i tvoja sadašnja ljubav prema Meni ništa ne bi vredela da Me nisi ranije baš ovako, a ponekad čak i još usrdnije, ljubila no sada, gde zapravo ne ljubiš nego te samo Ja sitim Svojom ljubavlju ka večnom životu.

42 Ali ne obrativ ili i obrativ pažnju na sve to, ipak svoje tužno pitanje možeš mirno da prepustiš vetru jer tvoja ljubav je svoje već odavno slobodno učinila pošto si mnogo imala da se boriš sa svetom Mene radi; zato si i toliko odveć lepa kao što pre tebe ni jedna nije bila tvoga roda.

43 Usled te svoje istrajne borbe učinila si sebi i Moju vidljivost, i čak Moj dodir, bezopasnim, to tako da sam samo tebi mogao pokazati stvari čiji bi pogled vrlo mnoge koji nisu poput tebe već ranije izvojevali pobedu ljubavi – usmrtio.

44 A tebi će i Moja vrlo česta vidljivost večno ostati bezopasnom jer ti si već vezana o Mene; i kao što te sada vidljivo nosim na Svojim rukama, isto tako ću te nevidljivo nositi na rukama Svoje ljubavi; i kad god Ti se budem pokazivao, uvek ćeš Me videti da te ovako nosim; zato samo budi vedra i radosna u svome srcu, jer od sada večno ti više neću nedostajati.

45 Gle, moja predivna, prenežna i predraga Žemela, zar bih i Ja mogao bez tebe?

46 O gle, ti si sada isto tako preko potrebna Mome srcu kao Ja tvome; – zato slobodno možeš da se utešiš da te neću, kako ti se čini, napustiti.

47 Zato i, predivna, najdraža Moja Žemela, kao što sam ti već primetio, samo prepusti bez brige svoje tužno pitanje vetru, amin."

186

1 I čuvši Žemela takvu divnu utehu od Abedama, toliko se odveć obradova da još na ruci Abedamovoj bukvalno poče da poskakuje, to tako da u svom radosnom zanosu štaviše zaboravi na stid, i zato joj njen otac Curiel doviknu da se toliko ne razgoliti i da premisli ko je Onaj koji je nosi.

2 A Abedam ukori Curielu takvu nevremenu opomenu i reče mu:

3 "Ako Me znaš, otkud tvoja briga; a ako Me još nisi spoznao, onda bolje da tebe tvoje kćeri opomenu kako bi Me i ti spoznao kao što su Me one spoznale.

4 Da nećeš možda svojoj prenevinoj deci pokazati zmiju poroka i dati im umesto njihove potpune nevinosti zabrinutu savest sveta?

5 O gle, koliki si veliki nerazumnik! – Pa ko može na Mojim rukama da se ponaša Meni neprijatno i nepristojno?

6 Budi zato ubuduće pametniji! – A ti Žemela nemoj da te ko ometa u svojoj radosti, jer takvo što je obilje večnog života iz Mene u tebi, i takvo što još nikada nije osetio najčistiji anđeo kao ti sada; zato samo ti poskakuj i skači jer na Mojim rukama je dobro poskakivati i skakati."

7 I Abedam grljaše i milovaše Žemelu još malčicno, pa joj reče: "Gle, Moja potpuno čista ljubljena, kako ne bismo izazvali ljubomoru i zavist onih koji nam se upravo približavaju sa svih strana zato što sam im jutros poslao prosvetljene vesnike, i da im ne damo povoda za potajnu sablazan zato što Me još ne znaju kao ti i svi ovde prisutni, zato ću te sada spustiti istina vidljivo opet na zemlju, ali nevidljivo telesnim očima, dakle u duhu i u svoj istini, ostaješ na rukama Moje večne ljubavi, amin."

8 Pri tim rečima još je jednom Abedam pritisnu o Svoje srce, pa je spusti sasvim nežno na zemlju, i to pored Njegovih nogu; i ubrzo zatim već priđoše izaslani glasnici žrtve i prosvetitelji po reči Abedamovoj i padoše pred Abedamom ničice i obožavahu Ga u dubini svojih srca; i za njima nepregledno ljudstvo učini po njihovom dobrom primeru.

9 Posle malo vremena im Abedam naloži da ustanu i reče im: "Vi ste pošteno i odano radili jer plodovi vašeg rada slede za vama, zato se Ja i veoma radujem vama, i zato vam sada sasvim prepuštam da od Mene zatražite nagradu; i kako god ispala vaša želja, odmah će se ispuniti; – pa prema tome oglasite što vam je na srcu."

10 Svi pak počeše da viču: "Gospode, Ti sveti Bože, Ti naš najljubazniji Oče, naš Emanuele Abedame! Šta još da zatražimo od Tebe budući da imamo Tebe, Ti večna ljubavi, Tebe našeg svetoga Tvorca i Oca.

11 Šta bi najvatrenija sujeta još mogla da izmisli što bi bilo više no Ti?

12 Gle, mi smo u Tebi u tolikom neizmernom obilju primili najvišu nagradu za naša srca koja jedino Tebe ljube iznad svega da tu presvetu nagradu ni najmanje ne zaslužujemo da i možemo večnosti zaredom još neizrecivo više dnevno da Ti služimo no jutros. Jest, štaviše sva naša večno duga najrevnosnija služba trebalo bi se smatrati samo čisto taštim ništavilom prema beskrajnoj veličini ove neizrecivo presvete unapred-nagrade da si Ti sam, preljubazni presveti Oče, odlučio da se spustiš do nas crvi zemaljske prašine, i ispunio si nas sve Svojom ljubavlju i Svojom najsvetijom milostivom svetlošću, čega svega smo svi mi bili potpuno nedostojni, i još jesmo.

13 O zemlja neka nas sve proguta u široke i duboke plamteće provalije ukoliko bi nam pored Tebe ostala samo najneprimetnija želja, mada mi Tebi, o Emanuela, večno nikada nećemo moći dovoljno zahvaljivati i za ovu dozvolu da Te zamolimo.

14 A i za šta da Te zamolimo? Znamo li šta bi nam bilo dobro i korisno?

15 A ovo znamo svi Tvojom milošću da si jedino Ti svima nama potreban. – A Tebe imamo svi mi.

16 Šta bismo još mogli da zamolimo? – Jest, to možemo da Te zamolimo da nas nipošto ne napustiš; odobriš li nam tu molbu, onda imamo beskrajno više no sve što bi za sve večnosti večnosti naša prežarko želeća srca mogla da izmisle; to Te dakle jedino molimo; ali dašta ne možda kao nagradu zbog naše ništavne zasluge, nego jedino zbog Tvoje milosti i Tvoje očinske ljubavi.

17 O Emanuele! Oprosti nam pak i štaviše ovu molbu pošto smo svi slepi pred Tobom i ne znamo šta činimo; samo šta jedino Tebi može biti blagougodno, to je Tvoja sveta volja. I tako da bude sada kao svagda i večno, Tvoja sveta volja. amin."

187 (2.1)

1 I Abedam ih upita: "Pa onda čujte: Veoma blagovoleći sam čuo ispoljenje vaših srdaca. Tako vam je zaista najbolje – ali ovako kako sam sada među vama, znate, ne mogu ostati radi vaših slobodnih života i kao vidljivi Otac uskoro vas moram napustiti.

2 A kako onda kada više ne budem hodao nogom među vama – a potrebne su vam više sile – ko će istupati delujući među vama u Mome imenu?

3 Ko će vas zaštititi od svakog zla i ko će otkloniti od vaših srdaca sve užasno zle zamke sveta ukoliko u nikome od svih vas ne prebiva viša sila kao skupocena ostavština od Mene vama svima kao moćna zaštita prema svim zamkama i iskušenjima zmije?

4 Premislite i odgovorite Mi, amin!"

5 I svi ovako proveravajuće upitani odgovoriše jednoglasno: "O Emanuele! – Tvoje reči su više no najčistija istina samo! O Ava, one su ljubav!

6 Zato kada naše telesne oči više ne budu imale neizrecive milosti od Tebe da vide Tebe samog, o sveti Oče, kao što sada imaju na najnedostojniji način, onda Ti, o Ava, sa svojom vraćenom svetom vidljivošću ipak od nas nećeš uzeti Svoju ljubav, nego ćeš dozvoliti nama, napuštenoj deci, da naša srca grejemo i ponovo oživljavamo u Tvojoj beskrajnoj i iznad svega svetoj očinskoj ljubavi.

7 O Ava! Ovo jedino molimo od Tebe – da nama svima večno ostaneš Ocem i da nas nikada ne napuštaš svojom blagosiljajućom rukom; tako imamo dovoljno sile da se odupiremo svim iskušenjima i da se usprotivimo svim opasnostima sveta i da ih sasvim pobedimo.

8 Tvoja sveta volja da bude sada kao i svagda i večno, amin!"

9 I Abedam povika jakim i dirnutim glasom: "Zaista, zaista kažem vam: Ako imate Moju ljubav, onda imate sve; jest, više no što će sva nebesa nebesâ večno ikada shvatiti!

10 Izabrali ste najvišu nagradu, koja će vam večno ostati i niko vam je neće uzeti.

11 Zaista, od onoga koji ostane veran u Mojoj ljubavi smrt će bežati i uzmicati kao sneg od vrućih zraka letnjeg podnevnog sunca.

12 I tako ostajem u ljubavi kod vas sada kao i u sve večnosti svih večnosti, amin!"

188

1 I svi behu van sebe od radosti i u svojim srcima žarko zahvaljivahu Abedamu na takvom obećanju, koje je zaista obećanje svih obećanja zato što u njemu prebiva jedini istinski život i isto tako sva živa sila za savladavanje i pobeđivanje svih stvari.

2 Budući da su oci to znali, zato se i svi najmarljivije i najpažljivije starahu o tom. Jest, jedino staranje o Mojoj ljubavi i njoj povezanoj milosti bejaše njihovo jedino nastojanje – i živo stremljenje po tome jedina škola i samoodricanje njihovog zemaljskog života; a zato i njihova deca od šest do deset leta bejahu mudrija i neuporedivo razboritija nego sada u ovom – obrati pažnju – najmračnijem, zaista najgadnijem vremenu svih vremena najveći naučnici, koji sada ne znaju više no što su tada znala dečica na majčinoj grudi.

3 Jer to majčino mleko sadržavaše tada i materijalno uzev ne retko više od sada u ovom prosvećenom dobu najveće biblioteke naučnika izjedene prašinom i moljcima.

4 A šta sada sadrži majčino mleko? – – – Ne želim da izgovorim! – O, šta bejaše žena tada, a šta je sada!

5 Ja vam kažem da među sedam hiljada jedva ima jedna koja svojom pređavoljskom pomamom za doterivanjem neretko u jednoj sekundi, da se dobro razumemo, u jednoj sekundi, ne čini sto smrtnih greha.

6 Kako sada izgledaju njihove proklete haljine, posebno na javnim mestima?

7 Ne želim tačnije da odredim; samo toliko vam kažem da su se u Hanohu, čak u zadnjim najizopačenijim vremenima, najočitije javne kurve odevale mnogo čestitije i pristojnije i mnogo više su skrivale stidne delove tela no danas žena najpristojnije vrste.

8 Kada bi tada takva javna kurva imala šta s nekim muškarcem, onda se čak u trenutku svog potpunog podavanja toliko zastirala i pokrivala tako da požudni muškarac od nje ne bi video ništa osim ono zašto je došao.

9 Ali sada već desetogodišnja devojčica počinje da prepoznaje svoje draži, ogleda se u prokletom ogledalu – pa čim je starija i samo donekle na sebi opaža bujno telo, već bi htela da se nosi skoro sasvim golišava, samo da je tako donekle moda i da gradski stražari takvo trpe.

10 No, što se ne usuđuje javno, to ipak savršeno čini u svome srcu, i samo izučava i mudruje kako da raspali sve muškarce.

11 Zaista, zaista kažem: Žena u ovom dobu je gora od sto hiljada najgorih đavola iz donjeg pakla; ti još beže od Mog imena; a takva žena samo se smeje Meni i Mome imenu, i ni malo se ne priklanja preda Mnom, a još manje pred Mojim imenom, pred kojim se sa strahopoštovanjem pokoravaju sva nebesa, svi svetovi i svi paklovi.

12 Zaista, zaista vam kažem: Kao što sam već mnogima rekao u ovom dobu, što očito valjano razumljivim rečima, što tajnim osećanjem u srcu: Ženama ovog doba bilo bi neizrecivo bolje da je svaka posednuta s deset miliona đavola. Tada bi još mogla da se oslobodi – jer svim tim deset milionima đavola sasvim je dovoljna sila Moga imena da ih sve istera.

13 A pokliči deset godina Moje ime nad takvom sadašnjom pomodarkom, a ona neće odstupiti ni za dlaku od svoje beskrajne bestidnosti i zavisnosti doterivanja, dopadanja, hvatanja, zavođenja i oholosti.

14 Misliš li da će takva stvorenja jednom dospeti u pakao, možda u donji? Tu se varaš. Koliko god da će zlo i prestrašno tamo izgledati, i stvarno i izgleda i jeste, ipak bi to mesto bilo još suviše dobro za takva stvorenja – jer sve sotone i svi đavoli ipak beže pred Mojim imenom, moraju da se bace ničice već pred svakim anđelom-kazniteljem koji tamo bude poslat. Da li tako čine i ove svetske figure?

15 Zato sam se za njih već svojski postarao na način koji je čak za najviše anđele nečuven.

16 Kada svoj gadan zemaljski život vrlo uskoro dovoljno bedno napuste, a ne poprave se iz temelja i ne prinesu Mi plodove istinskog unutarnjeg pokajanja – zaista, zaista, zaista, ta žgadija će jednom večno, večno, večno najosetnije osetiti celo beskrajno obilje Moga gneva.

17 O ti, čista Moja Žemela* [Ghemela/Hemela], gle, kakva je sada beskrajna razlika između tebe i žena i devojaka ovog vremena! – Kolika provalija koja razdvaja dve beskonačnosti!

18 Ti, o Žemela, miruješ na Mome srcu – a ove su se, prezirući Mene, toliko udaljile od Mene da ih Moja ruka, koja inače beskrajno daleko doseže, ne može dosegnuti – gle, odstupile su u drugu beskonačnost od Mene – jest, odstupile su u beskonačnost Moga pregorkoga gneva!

19 Ali dovoljno o tome jer bih se pre vremena mogao razgneviti.

20 Zato vratimo se opet u naše lepo drevno doba. –

21 I pošto Abedam pogleda njihova srca duboko zahvalna, ponovo se uzbudi i reče svima glasno:

22 "Zaista kažem vama koji ste od sada Moja izabrana deca; nikada vas neću napustiti!

23 Sve dokle svoja srca obraćate Meni, biću blagosiljajući Svojom ljubavlju kod svih vas i kod svakog ponaosob po meri svoje ljubavi prema Meni i otud prema svome bratu. I plameni srca neretko će Me čak i gledati. Posebno ako su svoja srca od početka svog bivanja sačuvali čistim i ako nisu dozvolili da ih svet tako lako napadne.

24 Zadržite u svojim srcima ovo obrečenje – jer ovakvi treba da budete i da ostanete u celoj sili, moći i nepobedivoj snazi iz ovog obrečenja i otud sav prirodan svet treba da vam bude podređen.

25 Ako pak u svojim srcima skrenete s tog obrečenja, tako ćete po srazmeri svog skretanja i gubiti svoju snagu; i Ja ću vam tada postajati sve tuđi i Moje uši će ostati zatvorene vašim ustima.

26 Obratite dobro pažnju na ovo i premislite duboko u svojim srcima Ko je Onaj Koji vam je sada ovo rekao, amin!"

189

1 Po toj besedi uzvišeni Abedam pozva Sebi Lameha i predstavi ga Žemeli, pa zatim upita nju:

2 "Draga Moja Žemela, pogledaj ovog čoveka; zove se Lameh, koji je jednako tebi pun žive plamteće ljubavi prema Meni; gle, tog čoveka hoću da ti dam – jer Ja znam da te neće taknuti sve dok ga ne dovedem tebi.

3 Zato nemaš se čega plašiti – jer koliko si ti čista u svome srcu i puna čednosti, gle, tako je i on; kao što ti u svome srcu ne žudiš za njim, nego jedino za Mnom, takav je i on; kao što ti hoćeš da pobegneš od njega, gle, isto tako hoće i on.

4 Gle, on je u svemu sasvim sličan tebi; kao ti, tako je i on na Mojim grudima plakao sa suzama žarke ljubavi.

5 I gle, koliko god još bio mlad, ipak je pun najviše mudrosti koje je uopšte sposoban slobodan čovek i sada poseduje veliku moć i silu, koja mu je postala iz njegove isto tako moćne ljubavi prema Meni.

6 A ukoliko želiš da se uveriš u njegovu istinsku ljubaznu mudrost iz Mene, dozvoljavam ti da ga upitaš šta god hoćeš, i neka ti slobodno odgovori iz svoga sopstvenoga srca.

7 Pa tako pitaj ga kao što bi pitala Mene!"

8 No Žemela veoma zaziraše od Lameha i ne usuđivaše se pogledati ga, te reče Abedamu:

9 "O moj najdraži Jehova, gle, ne mogu ništa da prozborim – jer ga se strašno plašim.

10 Ako treba da ti budem poslušna, onda Ti, moj jedini najdraži Jehova, oslobodi moje srce tog velikog straha.

11 Ja, Tvoja Žemela koja jedino ljubi Tebe, molim Te za to; ali samo ako Ti hoćeš."

12 I Abedam je taknu i reče joj: "Žemela, čista, neka ti bude po tvojoj ljubavi prema Meni, amin!"

13 I odmah Žemelinim grudima prostruji blagi dašak; ona se oslobodi svog straha, uspravi se, ohrabri se i smesta upita Lameha:

14 "Lameše! – Da li bi ti mene, sirotu sluškinju, pred svojom veličinom glavnog kolena pored svoje ljubavi prema Jehovi mogao i da ljubiš?

15 Da li bi tebi to bilo moguće? – Jer gle, ja ne mogu ništa osim da ljubim svog Jehovu i od Njega tek sve drugo onoliko koliko Njegova ljubav i smilovanje to u sebi zbrinjavaju i nose i koliko može da mi služi kao putokaz k Njemu. – Hoćeš li mi odgovoriti na ovo moje pitanje srca?"

16 I Lameh se baci na grudi Abedamove i reče plačući: "O moj najsvetiji, iznad svega najvoljeniji Ava Emanuel Abedame!

17 Oprosti mi, gle, moje srce je toliko ispunjeno ljubavlju prema Tebi da više nije sposobno neke druge ljubavi osim jedino slatke, čiste, svete ljubavi prema Tebi.

18 O moj sveti, dobri, preljubazni Oče, takvo Ti znaš, – zar sam zgrešio pred Tobom kada sada hoćeš da me kazniš?

19 Koja god bila ova Žemela, gle, nikad je nisam priželjkivao, kao ni nijednu njenog roda. Pa moje srce je uvek jedino bilo usmereno prema Tebi. Takvo zna svaki od mojih očeva od Seta naniže do mog telesnog oca Matusalaha.

20 O Ava Emanuele! Budi meni milosrdan i milostiv ukoliko sam meni nesvesno pred Tvojim svevidećim najsvetijim očima pogrešno zakoračio i oprosti mi ovu kaznu koja mi se čini toliko strašno velikom, jest, u svoj istini nesretno velikom! – I dozvoli mi da ćutim na to pitanje iako je ispunjeno najčistijom težnjom, ali ipak dođe iz usta jedne koju još nikada nisam prepoznao. – O Ava, Emanuele, Abedame! Tvoja sveta volja, amin!"

21 Abedam pak Lameha zgrabi pod mišku i podignu ga malo sa zemlje; zatim ga opet blago spusti na zemlju pa mu reče:

22 "Čuj, Lameše, ti si poseban čovek – tvoja ljubav prema Meni je veća od tvog poverenja. Ti Me ljubiš svom svojom snagom; jest, svim žarom svoga srca koliko god podnošljivo tebi ljubiš Me – ali što se tiče tvog poverenja, ono ne stoji ni u kakvoj srazmeri s tvojom toliko užarenom ljubavlju.

23 A kako to da u Mojoj ljubavi prema tebi i u tvojoj ljubavi prema Meni možeš da pomisliš i oko same sredine noći da želim ili da bih ti mogao odrediti kaznu kada te iz nebesa nagrađujem u svoj čistoti?

24 Da li bi ti mogao takvo što da odrediš nekom sasvim stranom čoveku koji bi te ljubio iznad svega?

25 Kako možeš da pomisliš takvo što o Meni? I to iz same slabosti tvog poverenja prema Meni koje treba da bude čvrsto.

26 Gle, ono što se Meni može približiti, kao ova Žemela, jedna najčistija kći Curielova, i stoga je sasvim dostojno Moje ljubavi, što sam Ja nosio na svom naručju – zar takvo što ikada da ti bude kazna?

27 A to ti sada kažem da takvo u svojoj prirodi dobro primiš i da valjano premisliš koju vrednost ima dar koji primaš iz Moje ruke.

28 Gle, ona osim svoga oca u srcu još nikada nije prepoznala čoveka; zato ju je spopao velik strah već pri spominjanju tvoga imena, a kamoli pogledavši tvoju ličnost.

29 Tražio sam od nje da te nešto pita; tada već od velikog zaziranja pred tobom ona zadrhta celim telom; međutim, u svom velikom strahu ona se opomenu da Mi je dužna poslušnosti, zato Me zamoli za snagu kako bi Mi mogla biti poslušna.

30 Zar to nisi primetio na njoj? – Kako prema tome možeš Moju volju, preko nje upućenu tebi, da držiš kaznom?

31 Da te ne poznajem u tvojoj čistoti i velikoj ljubavi prema Meni, sada bi bio lišen svoje nagrade; međutim za tebe govori čist plamen tvoga srca; zato nemaš krivice preda Mnom, nego samo malu pred prečistom Žemelom.

32 Daj joj zato šta traži od tebe nagnana Mojom voljom kako bi i taj dug izmirio, amin."

33 I Lameh spozna svoju zabludu; zamoli drhteću Žemelu da oprosti, pa joj dade zaista Mene dostojno uverenje svoje čiste ljubavi prema njojzi, na šta to njega, nju i sve okolo radosno ganu do suza.

34 I tako ona posta njegova jedina ljubljena žena; ostadoše pak oboje čedni sve do kasnijeg vremena kada Lamehu bi 182 godine pa tek onda po Mom nalogu rodi Noja.

35 Gle, to zaista beše nebesko venčanje. Tako treba da budu sva venčanja.

190

1 Ti želiš da čuješ Lamehov govor upućen Žemeli; onda neka ovde usledi.

2 A ovako je glasila molba za oproštaj i uverenje ljubavi od strane Lameha upućeno Žemeli, nakon što najpre duboko u svome srcu zahvali Meni na opomeni, kako sledi:

3 "O Ava Abedame! – Ti vidiš i video si već od večnosti moje srce – da se već od najranijeg detinjstva nije bavilo ni sa čim drugim do jedino Tobom, da je o Tvojim beskrajnim čudesnim delima neretko čak nekada na dosadu ocima neumorno rado torokalo. Jest, da sam često u svojoj prevelikoj radosti, ako bih samo čuo ime Jehova, pevao iz sveg glasa i skakao svom snagom.

4 Takvo si Ti, o Ava Abedame, svagda video na meni, i svi oci su neretko katkad bili svedoci mog veselja u Tvome imenu.

5 Gle, zato što nikada nisam ništa drugo ljubeći obuhvatao u svome srcu osim jedino Tebe, učini mi se i sasvim strašnim da ću morati da delim svoju ljubav prema Tebi – jer ja nisam znao koliko je Žemelina ljubav prisno povezana s Tvojim srcem; jedino Tebi, o Ava, sva ljubav, sva slava, sva hvala, sva zahvalnost što si mi sada obasjao moje srce; zato što sada vidim da posedujući Žemelu moja ljubav prema Tebi ne da se neće podeliti, nego će se s njenom ljubavlju jedino uveliko pojačati i umnožiti.

6 Ti si njoj dao večno svedočanstvo koliko je čista i koliko je sasvim dostojna Tvoje ljubavi.

7 Jest, sada spoznajem kako Te je izabrala jedinim predmetom svoje prečiste i najvrelije ljubavi; tako si i Ti nju izabrao Sebi za Svoje iznad svega presveto Očevo srce prepuno najbeskrajnije, najviše ljubavi.

8 Jest, sada i spoznajem da si me Ti najmilostivije izabrao da mi poveriš ovo divno blago Tvoje ljubavi da ga Tebi čuvam s Tvojom ljubavlju i milošću u sebi i da ga dalje održavam tako čistim kao što je sada Tebi blagougodno.

9 Gle, o Ava Abedame, takvo sada spoznajem Tvojom Svetom Očinskom blagošću i Tvojom milošću; sve je divno i pravo – ali sada dolazi jedno drugo pitanje, koje je pitanje od najvećeg značaja za mene, i to pitanje glasi:

10 O najljubazniji, sveti, dobri Oče! Kako da Ti zahvalim na takvoj milosti, ljubavi i smilovanju što si me – ništavilo pred Tobom – udostojio takve svete službe da pazim i čuvam onu koju si nosio na Svom svetom naručju i blagoslovio si je za Sebe i ispunio si njeno srce Tvojom ljubavlju?

11 O Ava, reci mi milostivo šta sada da činim kako bih samo u nekoj meri dolikujući mogao da Ti zahvalim na takvoj beskrajnoj milosti?"

12 I Abedam mu uzvrati: "Čuj, Moj dragi Lameše, ako je neko na sebi i u sebi živo spoznao veličinu Mog smilovanja i milosti tako da se onda u svome srcu za stalno razgori prema Meni, to tako da se oseća nemoćnim da zahvaljuje zbog veličine Mog dobročinstva na njemu i ne nalazi reči hvale kojima bi izrazio ono čime sva njegova nutrina gori najvišim i najčistijim plamenovima ljubavi njegovog srca prema Meni – gle, to je zahvalnost koja Mi je najblagougodnija.

13 Jer onaj koji još rečima može da Mi zahvaljuje, da Me slavi i hvali, taj veličinu Mog dobročinstva koje sam mu pružio još nije počeo da zapaža u njenoj beskrajnoj veličini a još ni nije spoznao Mene, velikog, svetog Davatelja, i zbog toga u sebi još ni nije obuhvatio unutarnju dubinu istinske poniznosti pa svoj jezik može pokrenuti na svetski način.

14 Gle, takvu zahvalnost jezikom Ja ne blagovolim, makar se sastojala čak iz reči najviših anđela.

15 A kako stoji sa zahvalnošću rečima, tako i stoji sa zahvalnošću delom, – onaj koji će pomisliti da se svojim postupcima može pokazati zahvalan Meni, ukoliko bi sasvim odgovarali Mojoj volji, gle, i taj je u velikoj zabludi – jer šta li će neko učiniti da Mi je potrebna njegova služba kao da takvo bez njega ne bih mogao izvesti?

16 Onaj koji će izvršiti Moju volju, preko Koga li će je izvršiti?

17 Zar nije Moja sila u njemu što čini da takvo ostvaruje, za šta Mi je pa opet dužan najveće zahvalnosti?

18 A kako li će Mi neko zahvaliti onim za šta Mi je jedino dužan zahvalnosti sve zahvalnosti?

19 Ko prema tome hoće da Mi zahvali jedino važeći i Meni blagougodno, taj neka Mi zahvali preko ljubavi ni reči ne govoreći u najdubljoj poniznosti svoga srca i Ja ću njegovu zahvalnost pogledati i tako i prihvatiti kao da je nešta preda Mnom.

20 I gle, Moj dragi Lameše, tako je i tvoja zahvalnost valjana zahvalnost zato što ne znaš gde da počneš i gde da završiš pošto te je spoznanje veličine Moje ljubavi i smilovanja prema tebi progutalo i ti ništa više i dalje ne može osim da Me jedino ljubiš iznad svega.

21 A kako bi bio savršeno siguran u Moje blagovoljenje, to se sada obrati Žemeli i daj joj zahtevani odgovor, amin."

22 I Lameh smesta stupi do Žemele i reče joj: "Žemela, ti prečista ljubljena Jehovina, nećeš li mi oprostiti u svome čistom, svetom ljubavlju ispunjenom srcu zato što sam se iz upravo tog razloga poneo nevaljano prema tebi – jer gle, pošto pre tebe nisam pogledao ni jedno biće tvoje vrste i sva moja čuvstva behu usmerena prema tvom i mom Jehovi, onda beše valjda i prirodno da sam te mogao prevideti na nekoliko trenutaka pošto sam se bojao da ću morati da delim svoju ljubav između tebe i Jehove, na koju nepametnu zamisao, veruj mi, zapravo me navede tvoje samo pitanje; međutim, kao što si ti sama sigurno čula, pošto mi je tu moj, tvoj i svih nas jedini najdraži Ava Abedam Emanuel najmilostivije otvorio oči i pokazao Svoju svetu nameru i postade mi sasvim jasno da ne samo što neću imati potrebe da svoju ljubav prema Njemu delim između Njega i tebe nego da tako samo mogu povećati svoju ljubav prema Njemu, i to sve više i više, i uz to sam sasvim spoznao tvoju čistotu, zato i verujem čvrsto da ćeš mi iz istog svetog razloga prezreti [progledati kroz prste] moju nevaljanost, zbog čega sam se malo ogrešio o tebe."

23 I Žemela pomeri malo svoju prebogatu zlatnu kosu s lica i ljubazno pogleda Lameha.

24 Kako Lameh sada vide njeno nebeski lepo lice, tada skoro izgubi dah i obrati se smesta opet Abedamu i reče s najdubljim ganućem svog srca:

25 "Ne, ne! O sveti Oče! – Takve nadnebeske nagrade nipošto nisam dostojan! Zaista, zaista, pred ovim nadnebeskim anđelom ja sam jedino mračan, grešan crv u prašini zemlje!

26 Ne, ne – sveti Oče! – Sada tek spoznajem svoju potpunu nedostojnost, – o koliko ništavna mora da je moja ljubav prema Tebi pred Tobom naspram ljubavi ovog prečistog anđela!

27 Zaista, lakše bi mi bilo s otvorenim očima da gledam pravo u podnevno sunce, nego samo tri trenutka da gledam lice ovog nadnebeski čistog i neizrecivo lepog anđela Tvoje ljubavi, o sveti Oče!

28 Ako je Curiel njen otac, ukoliko je uopšte moguće da čovek bude ili postane otac takvom anđelu, onda mu je Ti, o sveti Oče, opet vrati kako bi je on i dalje kao do sada štitio i odano čuvao. – No, Tvoja sveta volja da bude!"

29 Curiel pak zaplaka i stupi do Lameha te mu reče: "O Lameše! Zašto odbijaš moju kćer kada ti ju je Sam Jehova odredio? – Ne budi tako tvrd i pogledaj kako plače!"

30 Abedam pak reče Curielu: "Curiele, budi miran i ne brini se za Žemeline suze i misli sebi: Šta sam Ja spojio, više ni jedna svetska moć neće razdvojiti!

31 Gle, Lameh nije tvrd, nego on je suviše mekan; zato ga sada Ja učvršćujem kako bi postao čovek tvoje, ali još više, razumi, Moje kćeri.

32 A ti Lameše, sagni se do Žemele, pruži joj svoju ruku i digni je sebi za ženu i postavi je uz svoju stranu ljubavi ispred Mene kako bih vas blagoslovio za sva vremena vremenā, amin!"

33 I Lameh za tu radnju više ne dozvoli da mu se dva puta zapovedi, nego posluša čistog duha, sagnu se dole do Žemele – i oslovi je sledećim rečima:

34 "O Žemela, moja štićenice ljubavi Ave Emanuelove, daj da te dignem, koji sam potpuno nedostojan tebe. Ali ipak me je sveti Otac udostojio tebe. Jest, daj da te dignem za svoju prečistu u Jehovi najdražu ženu, amin!"

35 I Žemela ustade hitro i ode s njim pred Jehovu. I On ih blagoslovi i zapovedi im prvenstveno neprestano da čuvaju čistotu srca i da zadrže čednost celog svog života. I oni zavetovaše i postaše najčistiji muž i žena davnina.

191

1 Po toj radnji Abedam pozva sebi Jareda, Henoha i Matusalaha i reče im:

2 "Čujte, vaša prijateljska, bratska i očinska koliba je dovoljno prostrana da pored Lameha smesti i njegovu nevestu.

3 Sve dokle vi zajedno u miru i slozi, jedino Mene ljubeći, živite međusobno pod jednim krovom, takođe ću i Ja stanovati među vama; bilo vidljivo, bilo nevidljivo, to da je svejedno vašoj ljubavi.

4 Ja ću se i češće pokazivati i blagosiljati vaš dom.

5 Pa tako primite u Mome imenu mladoženju i nevestu, amin!"

6 I ova trojica padoše ničice pred Abedama i zahvališe Njemu s najdubljom poniznošću na tako uzvišenoj milosti i prevelikom smilovanju.

7 Abedam im pak naloži da opet ustanu i da po običaju ljubavi od starina prime mladoženju i nevestu.

8 I odmah ustaše i uzeše u sredinu mladoženju i nevestu i blagosloviše ih; i pošto ih blagosloviše, poljubiše najpre Žemelu pa zatim Lameha u čelo i zavetovahu se da će im svagda pružati svoj očinski blagoslov u imenu Gospodnjem; a zatim mladoženju i nevestu odvedoše po volji Abedamovoj i do Adama i Eve kako bi Adam blagoslovio Lameha a Eva Žemelu.

9 A ovi prvi ljudi zemlje behu tako ganuti da jedva uspeše da prevale preko usana reči blagoslova; i Eva reče plačući Adamu: "Gle, glavo moga života ovo dvoje mi kažu prećutno kako je trebalo da se vladamo pred Gospodom.

10 O, tada pod našim nogama ne bi nastala mračna Dubina kala.

11 O, da samo opet može da se uzme kletva sa zemlje!"

12 I Abedam reče Evi: "Tvoja briga je ispravna; ali pogledaj, već ovde pred tvojim očima sam udario temelj izvoru iz kojeg će u svoje vreme izvirati živa voda preko cele zemlje i opraće je od stare kletve.

13 A iz Žemele će čista loza započeti. Pa kada se zemlja bude krstila živom vodom sasvim i potpuno, tada će se i ubrzo prečistiti Lamehovom vatrom iz nebesa, čime će se sasvim očistiti od svoje kletve i postaće opet Meni blagougodnom zvezdom na nebu pošto će njena svetlost davati daleke zrake kroz sva večna prostranstva beskonačnosti.

14 Ovako kao ova zemlja ni jedna druga zvezda večnosti neće pripovedati najveća čuda Moga smilovanja.

15 Ali ni nigde toliko teško zmiji kao na ovoj pozornici Mojih smilovanja.

16 Ja ti kažem, Evo, tamo gde sam izlio Svoja najveća smilovanja, tamo će se izliti i Moja najveća jarost.

17 Sve bezbrojne zvezde će se suditi po svojoj vrsti od anđela, ali zemaljskom zmijinom nakotu i gujskoj žgadiji ću suditi Ja Sam i daću im zasluženu nagradu u večnom ognju Moje najtvrđe jarosti i najgorčeg gneva.

18 Zaista, zaista, u najgušćem ognjenom gnevu Moje jarosti će aždaja Kajinova sa svim svojim zarobljenicima večno morati da okaje svoju veliku zloću; i njihovim beskrajno velikim bolovima večno nikada neće biti kraja; i niko više neće čuti veliku vrisku straha, ridanja i bolova; ti će preći u potpuni zaborav tako da ih niko nikada više neće spominjati.

19 A Ja ću večno prema njima zapušiti svoje uši, Moje oči sasvim odvratiti od njih i sasvim ih izbrisati iz Svoga srca.

20 Da bih i Ja sasvim mogao da zaboravim na njih, to neka se njihova imena sasvim izbrišu i iz sećanja Moje ljubavi; i neka imaju jedino iz Mog najvećeg živog ognjenog gneva večno najužasniji život kome neće biti kraja kao život Moje ljubavi i sve Moje dece u najvećoj milini milinâ i prevelikom blaženstvu.

21 Zato, Evo, da si Mi živa i budi bez brige; ionako ne možeš da očistiš zemlju sa svom svojom brigom; zato sam ti sada ovo otkrio kako bi bila mirna zemlje radi.

22 Gle, ubrzo će doći da će potop greha svoje talase valjati čak preko planina i navodiće ih do oblaka. Ali gle, plodove ovog bračnog para ću nositi na svojim rukama preko svih smrtnih talasa, pa ću im onda spremiti novu, čistu i odveć plodnu zemlju. Zato raduj se ovom Mom velikom obećanju u miru i ljubavi svoga srca – jer Ja sam te podmladio i očistio u ovoj Žemeli. Razumi valjano u svome srcu, amin!"

23 Zatim On Sebi pozva Matusalaha i Curiela s njegovim drugim četirma kćerima i reče:

24 "Matusalaše! Gle, ti imaš još četvoricu stasitih sinova koji su Mi dragi i mili i skupoceni; gle, ovde njihove žene!

25 A ti Curiele, gle ovde iza Lameha četvoricu braće koju ću dati tvojim kćerima!"

26 I Curiel zaplaka od radosti i reče: "O Jehova, kako sam se udostojio takve milosti od Tebe?"

27 I Abedam mu uzvrati: "Zato što si se hrabro borio sa svim svetom i opet si Mi vratio svojih jedinih pet dece čiste i videće kada sam ti ih Ja dao kao čiste i slepe.

28 Ali ipak ta četiri para neka ne stanuju u Jaredovom domu, nego će na pravom rastojanju oko kolibe Jaredove već naići na svoje nove, čiste stanove opskrbljene svim, gde neka stanuju u svoj čistoti svojih srdaca i svoj čednosti svojih duša; tako ću Ja i njima u pravo vreme dati decu svetlosti u valjanom broju.

29 I tako dođite sada i vi, četiri nova para, do Mene kako bih i vas blagoslovio i primio vas Svojom decom, amin!"

30 I ta četiri para padoše ničice pred noge Abedamove i zahvališe Mu u dubini svojih srdaca.

31 On ih uspravi i blagoslovi ih, pa ih konačno predade blagoslovu otaca i reče konačno Curielu uplakanom od prevelike radosti:

32 "Curiele, a sada dođi i ti ovamo do Mene i primi za svoju veliku odanost najveću nagradu.

33 Gle, sada te činim velikim anđelom i postavljam te odanim stražarom i nevidljivim čuvarom sve Svoje dece, – i ti ćeš od sada svagda gledati Moje lice i radovati se u Mojoj svetlosti, amin."

34 I On taknu Curiela – i Curiel zasvetli više od sunca i nestade ubrzo naoči svih.

192

1 Kada pak svi prisutni videše šta se dogodi, uhvati ih velik strah i veoma se bojahu zbog ovog dela i niko se ne usudi da uzvišenog Abedama išta upita; jedino Žemela se pribra posle malo vremena, ode do Abedama, pade ničice pred Njim i zamoli Ga u dubini svog srca za milostivu dozvolu da Ga sme nešta upitati.

2 Abedam joj, pak, uzvrati predusretljivo: "Moja odveć draga Žemela, da se ti malo ne bojiš za svoga Curiela, koji bejaše otac tvoga tela?"

3 I Žemela potvrdi ovo pitanje u srcu i spolja svojim nevinim priklonom glave stavi do znanja tačno pogođenu stvar svoga srca.

4 I Abedam joj reče tešeći je: "Moja odveć draga Žemela, da ne misliš da je Curiel prestao da postoji zato što ga više ne vidiš očima?

5 O, budi zbog toga sasvim utešena. Videćeš ti njega još češće i moći ćeš s njim razgovarati o mnogo divnijim stvarima nego što si s njim ikada razgovarala.

6 A to što je on ovde naoči svih primio toliko veliku milost, dogodilo se pre svega radi tebe kako bi on tebi i tvome mužu postao veran stražar i čuvar prema svim iskušenjima sveta. I uvek kada budem dolazio kod vas, neka Me stalno najpre odano najavljuje.

7 A drugo, neka sada i svoj deci iz Podneva bude opšti tajni vođa zato što će prozirati sva njihova srca iznutra i po Mojoj volji će ih i silno moći potresati ukoliko u njima otkrije ili primeti negde verolomnost. Pa će se lakše opet vratiti Meni i potom u svojim sopstvenim srcima čuti Moj Očinski poziv, kao i vrlo dobro razumeti unutarnji grom Božji.

8 I konačno ću još danas više njih od Podneva osposobiti kako bi sišli u Dubinu u velegrad Hanoh kako bi i tamo deci sveta, od kojih je deo pun najveće gnusobe, a deo pak krvari pod najsurovijim sužanjstvom i najnižim ropstvom, objavili Moje ime i da im propovedaju ozbiljno pokajanje i istinsko popravljanje i neodložni povratak k Onom Koji već toliko dugotrpeljivo, strpljivo i milosrdno čeka na njihov povratak.

9 No ovo smilovanje će biti zadnje deci zmije.

10 Gledaj sada, ti Moja najdraža Žemela, takav posao iziskivaće veliku odanost Curielovu, i tako Mi je on potreban kako bi aždaja na njemu primetila kako je jedan Moj mali veći i jači od nje sa svom njenom bezbrojnom rđavom zlom gomilom."

11 I Žemela se sasvim ispuni radošću u svom ljubaznom i zahvalnom srcu i opet se sruši Abedamu do nogu.

12 Ali Abedam je smesta dignu i uze je opet na Svoje naručje i upita je da li joj je stalo do još nečeg.

13 Ona pak ne mogaše prozboriti od prevelike radosti zato što sada vide da ju njen Jehova u braku s Lamehom voli isto onoliko kao pre dokle još nije imala muža uz sebe.

14 Abedam je pak stisnu o srce i pozva Lameha i upita ga: "Lameše, kako si zadovoljan Žemelom? – Gle, ona zaboravlja tebe na Mom naručju – šta ti kaže na to tvoje srce?"

15 I Lameh odgovori baciv se na grudi Abedamove: "O Oče, sveti, dragi Oče! – Ako mi sada ne budeš držao srce, uništiće ga beskrajno velika ljubav prema Tebi, koju još nikada nisam osetio!

16 (Plačući) O Oče, kada si mi iz Tvoje svete ruke dodelio i dao ovu prenebeski čistu Žemelu, tada sam mislio kako ću Te ljubiti kao pre kada ću svoju brigu ljubavi jedino prema Tebi morati da delim sa Žemelom.

17 Pa kada sam je podigao, plašio sam se da je moja ruka nije isprljala pa da više nikada neće biti tako čista i Tebi tako draga kao što je bila pre.

18 Međutim – pošto nju, koju si mi predao na čuvanje i štićenje, sada opet vidim kako sedi na Tvom naručju – o Oče, dragi, sveti Oče! gle, sada je sasvim kraj mom srcu!

19 Ako me ne održiš, umreću i nestati od prevelike, iznad svega zahvalne ljubavi prema Tebi, o moj, moj, moj presveti, predobri Oče!"

20 I Abedam se sagnu dole do Lameha i reče mu: "Dragi Lameše! – Gle, Otac ima još jednu slobodnu ruku. Sedni i ti na nju i saznaj koliko sam Ja Otac svih vas."

21 I Lameh se ne usudi – jer držaše sebe suviše nedostojnim – no Abedam ga ohrabri, i odmah Abedam dignu i njega i stisnu ga o svete grudi, pa reče njima dvoma:

22 Kako ste sada, tako ostanite i nadalje, tako ovo sveto mesto nikada, jest, večno, nećete izgubiti.

23 Vi ste prvi dečiji par koga Ja od večnosti nosim vidljivo na Svom naručju. Takvo pak neka ostane večnim znamenjem za svu decu koja slede da će samo oni biti i postati Mojom decom koji dopuste da ih Ja zgabim, vučem i ovako kao vas nosim na Svojim rukama.

24 A oni koji ne budu sledili vašem primeru, ti će i malo ljubavi i još mnogo manje života primiti od Mene.

25 A sada pogledaj ti, Moj Lameše, dušu Moje i tvoje Žemele!"

26 Tu Abedam dahnu Lamehu u oči, i Lameh ugleda Žemelu u tako sjajnoj svetloj prilici čiji sjaj beše neuporedivo sjajniji od središnje svetlosti svih sunaca.

27 On se duboko trgnu pri tom pogledu. Kada se malo pomalo oporavi iz te ošamućenosti, tek tada poče plakati i ne znađaše se snaći od ljubavi prema Meni.

28 Abedam, pak, reče Žemeli: "Žemela, gle, čisti Lameh plače od ljubavi prema Meni. Obriši mu svojom kosom divne suze iz očiju. I takvo delo neka svagda pripadne tebi i svim tvojim sledbenicama."

29 I Žemela prvi put svojim prenežnim, premekanim i zaista nebeski prelepim rukama zagrli Lameha, a svojim čelom i svojim prenežnim obrazima obrisa Lamehu divne suze iz njegovih očiju dok ih je njih dvoje sveti Otac u tom trenu još nosio na naručju.

30 Zatim ih odnese do otaca, poljubi oboje i predade ih opet blagosiljajući ocima s napomenom:

31 "Ovako čisti kao što su ovi treba opet da Mi se daju sva rođena deca, – Ja sam njihov istočnik, do tog istočnika neka opet dođu za večno, amin!"

193

1 Pa kada Abedam Žemelu i Lameha predade ocima, tada smesta stupi do ostala četiri bračna para te im reče:

2 "Čujte, to što ću vam sada reći, odmah i da sprovedete u delo, to jest ne danas, ali itekako sledećih radnih dana.

3 A ovo je što vam kažem: U nutrini zemlje postoji vrsta kamena koja izgleda crvenkasto i nije tako tvrdo kao drugo kamenje; kada ga dignete, onda ima težinu koja je znatnija od težine kamena iste veličine; taj kamen nastaje od zraka sunca koje je zemlja progutala i nalazi se skoro svuda u planinama zato što upravo samo planine u sebi najčešće imaju šuplje hodnike u čijoj se neprestanoj vlazi skuplja sila zraka iz sunca koju zemlja guta i uz pomoć uticaja drugih noćnih zvezda na svodu dobija za sebe suprotnu silu i konačno malo pomalo postaje čvršćim; i svaki put kada voda zemlje svakih 13555 godina sa polovnim povratkom sunca menja svoju suprotnu silu i pri svakom skoro 7000 godina dugom visokom vodostaju valjano usoljava ovo zračno kamenje skupljeno u šupljim hodnicima planina, onda ovog kamenja pri sledećem visokom vodostaju već ima tako obilno i solidno da ga sledećih 13555 godina ne mogu tako lako potrošiti; preostalo nepotrošeno zračno kamenje, premda je podnelo već više hiljada promena vodostaja, ovim ne postaje lošijim, nego utoliko boljim.

4 Gledajte, do sada taj zračni kamen niko nije koristio osim već neko vreme jedan kraljevski sin iz Hanoha. Međutim, njemu je pokazana samo nečistota tog kamena, a ipak je zemlja od njenog postanka pretrpela više od hiljadu dizanja s istim brojem promena vodostaja.

5 I tako je u planinama skrivena velika korist za mudre iz ljubavi; takvo vam otkrivam da biste mudro koristili taj kamen.

6 Skupljajte i prečišćavajte ga u vatri, i Ja ću vas preko vašeg duha već u pravo vreme nadahnuti kako i čemu da ga upotrebite.

7 A kada jednom postanete majstori u toj umetnosti, onda naučite i svoju braću, ali ih i naučite kako da to mudro i nesebično upotrebljavaju.

8 A zato sam vam spremio nove stanove i opremio ih valjano sa svime čime ćete najsvrsishodnije moći da se služite u toj novoj umetnosti; upotrebu svih alata koji su već prisutni učiće vas duh. Mada su neki od vas već od prvog vremena pokušavali da podražavaju oruđe kojim sam vas darovao, ipak stvar nikome nije htela sasvim uspeti pošto niste nalazili pravu rudu; no pošto vam sada Sam pokazah pravu, onda ćete sada sami moći da izrađujete isto oruđe kao što ste inače uvek već izrađeno krišom dobijali od Mene.

9 Međutim, kao što sam inače svagda svima vama sve ovo davao zabadava, tako morate i vi činiti. Budući da ćete se time baviti da koristite svojoj braći, onda neka i vaša braća gledaju da vas opskrbljavaju s jelom i pićem.

10 No nikada da ste to zahtevali za svoj trud, nego što vam donesu, blagujte i uživajte zahvalno; ali takođe neka ni niko ne traži nešta od vas za uzvrat zato što vam je nešta dao; nego jedino ljubav da bude vaše uzajamno ophođenje.

11 I ovaj kamen tako spravljen možete nazvati zidelehajze.

12 Budite savršeni u svim stvarima i moćni u živoj ljubavi; tako ću i Ja neprestano biti među vama sa Svojom blagosiljajućom rukom i vući ću vas, učiti i pripremati u svim savršenostima, amin!"

13 Po tom nauku Abedamovom, pak, smesta stupi Adam do Njega i upita Ga: "Sveti, preljubazni Oče! – Ti ranije spomenu promenu vodostaja na zemlji. Gle, ukoliko možda vrlo uskoro prema tome more proguta naša sada nastanjena zemljišta, šta će se tada desiti s nama?

14 Ne bi li hteo i o tome da nam daš napomenu, ukoliko je Tvoja sveta volja."

15 I Abedam se osmeši na to pitanje, pa reče Adamu: "Adame, staraj se bolje o nečem drugom ako već hoćeš da se staraš – jer ovo staranje je suviše nerazumno.

16 Zamisli od sada trajanje vremena od još 13000 godina. Zaista u tom vremenu u tvom sasvim drugom stanju postojanja nećeš se više mnogo starati kakva je zemlja – i ljudi koji u to doba budu živeli na zemlji imaće dovoljno vremena da izmaknu potopu koji se vraća pošto se diže i pada veoma sporo tako da se za hiljadu do hiljadu godina tek malo primećuje i uz to su mora s ove severne polovine zemlje tek počela da se vraćaju.

17 Gle dakle, koliko je tvoj nerazumni strah tašt i prazan.

18 A Ja ti kažem kao i svima vama: Starajte se jedino o čistoti vaših srdaca i o istinskoj unutarnjoj ljubavi prema Meni; a što se tiče vođenja nebeskih tela, daleko vam bilo vaše staranje – jer njih voditi i valjano održavati umem jedino Ja, i Moja moć, sila i vlast i Moja mudrost su večno dovoljne celoj beskonačnosti.

19 Ja vam kažem: vi noću još vidite blede skupine zvezda iz beskrajnih daljina daleke beskonačnosti kako svetlucaju dole k vama, i najkasniji žitelji zemlje će ih takođe još videti, a ipak stara zemlja još nije bila zasnovana kada su nestali iz svog postojanja dugog skoro večnosti.

20 Isto će se zbiti sa ovom zemljom i s vidljivim nebom, ali Moje reči i Moja deca nikada neće proći.

21 Da nećeš ti, Adame, i o tome početi da se staraš?

22 A zato vam kažem: Ne starajte se ni o čemu što se tiče sveta, nego prepustite Meni sve staranje – jer vi sa svim svojim staranjem ne možete stvoriti ni zrnce prašine.

23 A ako već hoćete da se starate, onda se jedino starajte da postanete bezbrižni i da vaša srca postanu čista i sve punija istinske unutarnje ljubavi prema Meni – u tome se jedino sastoji večni neuništivi život da Mene svagda spoznajete i ljubite iznad svega, amin."

194

1 Zatim Abedam pozva Setlahema, Kizehela, njegovu šestoricu braće i još dvojicu sinova od Kizehela, koji ništa manje od svoga oca ne bejahu puni revnosti, vatrenog duha i puni raznih korisnih spoznanja u raznim starima, tako da sada u svemu desetorica muževa stajahu pred Abedamom.

2 Pošto dođoše pred Njega, smesta pred Njim padoše ničice na lica te slavljahu i hvaljahu preglasno Njegovo najsvetije ime Jehova.

3 Kada Abedam vide da udovoljiše svojim srcima, tada im smesta naloži da ustanu i reče im: "Čujte, muževi od Podneva! To što vam sada otkrijem, da učinite neodložno onog dana kojeg vam budem pokazati u vašem duhu.

4 A takvo traži Moja ljubav i smilovanje od vaše slobodne volje da premislite da siđete dole u Dubinu u grad Hanoh, gde ćete naići na ljude koji o Meni više ništa ne znaju i žive među sobom gore, gore od pasa, mačaka, vukova, medveda, lavova, tigrova, hijena i zmija na jednoj gomili.

5 Smrde već do Gornjeg neba od bluda i najgnusnijeg razvrata, i oni se ubijaju međusobno i prolivaju krv svoje braće i sestara i ne štede čak ni svoje stare.

6 Jest, Ja vam kažem: njihova pakost ide dotle da Mi je njihov kralj, koji se takođe zove Lameh, pre ne tako davnog vremena čak najavio rat i htede zbog velikog gneva prema Meni štaviše da uništi zemlju vatrom zato što dopustih da krvoločne zveri unište njegovu zlu svirepu vojsku pod vođstvom Tatahara zlog.

7 Međutim to nije najgore mnogih poroka koje čini protiv Mene, nego slušajte i čujte:

8 Pošto dopustih da ga iznevere sve njegove naložnice iz straha za svoj život i pobegoše ovamo, i to među Ponoćce, i takođe mu pobegoše njegove dve žene i njegova kći Naeme – gle, zbog toga Me sada toliko mrzi da ne čini ništa osim što skoro dan i noć premišlja kako da Me na najsramniji način što više oskvrnavi. Svuda je postavio stražare i uhode koji ljude moraju da posmatraju i da slušaju šta čine i govore; dao je da se iskopa rupa u zemlji, napunio ju je do pola đubretom, zapisao je Moje ime na kamenu ploču namazanu đubretom, zatim prokleo ploču, bacio je pred mnogim očima najgnusnije huleći u spomenutu rupu i zapovedio najnižim robovima da na to seru, pa konačno da zatrpaju rupu zemljom koju on prokle.

9 Odmah zatim on njima sam sebe proglasi jedinim najvišim bogom pa zapovedi svakom pri kazni mučeničke smrti da ga obožavaju.

10 I stražari i uhode sada strogo moraju da paze i slušaju da niko više ne spomene Moje ime – koji bi to učinio, predstoje mu najužasnije smrtne kazne.

11 Robovima je sasvim zabranio da govore; ukoliko bi se od nekog čula bilo kakva reč, odmah da mu se iščupa jezik iz usta; ako hoće da se sporazumevaju međusobno, ima to da čine jedino životinjskom rikom.

12 Takođe nema da idu na dve noge kao on, nego samo na svih četirma kao životinje, to jest na rukama i nogama; uspravno da stoje sveju samo na poslu.

13 Takođe ropski narod ne sme da se pari; teško onome koji bi sada imao nešto sa ženom – predstoje mu sramna sakaćenja.

14 Zbog toga je sada već i pogubio hiljade robinja i njihovih kćeri.

15 Gle, tako se sada događa u Dubini. No, osim Hanoha postoje još deset velikih gradova, koji su dužni da služe tom Mom najvećem neprijatlju i ni u jednom nije ni za dlaku bolje od Hanoha.

16 Gledajte dalje i slušajte: Krv sirotih vapi Meni za osvetom; zato sam im se smilovao i poslaću vas dole kao osvetnike i osloboditelje tog naroda; ali nikoga ne smete da ubijete, ni Lameha; nego slobodno i javno objavljujte im Moje ime i Moj gnev i skoro predstojeći sud Moje jarosti ukoliko se strogim kajanjem i pokajanjem zbog svih svojih zločina ne obrate Mome imenu.

17 A samom Lamehu dajte da sopstvenim rukama iskopa spomenutu rupu, da opet izvadi ploču ispisanu Mojim imenom, da je očisti čistom vodom, pa tek onda da ih opere suzama svog kajanja.

18 Ukoliko pak odbije da učini tako, onda upotrebite svoju moć i dajte na njega nevolju za nevoljom, to toliko dugo dok se ne pokori vašoj volji.

19 Ukinite ne samo njegovu nego svaku veličanstvenost tako da svi budu potpuno jednaki kao braća i sestre; i jedino najmudrije iz običnog naroda postavite vođama naroda; ali ne dajte im da posednu dvorove kraljeva, nego da stanuju u jednostavnim i prostim kolibama.

20 Kada ih prepoznate sposobnima i vičnima za vođenje i nadziranje – onda i njima stavite ruke na čelo i na ramena, i tako dodelite im potrebnu silu.

21 Ne plašite se tamo nikoga i sami ne dopustite da vas zaslepi velika raskoš i bujnost tih gradova – jer svi ti gradovi tamo dole jesu sada i uvek će biti delo zmije; zato nikakav sjaj da vas ne podmiti, nego budite kao Moji proroci tim narodima spolja prestrogo ozbiljni i neumoljivi, ali unutra tim puniji istinske ljubavi prema bližnjem i bratske ljubavi.

22 A za vas tamo nema ostanka; nego kada sve uredite, vratite se opet u svoju domovinu, i bez važnog razloga ne idite opet tako lako nazad u Dubinu.

23 Kada se pak budete vraćali iz Dubine, najpre se sasvim operite – da ne biste i ovamo doneli smrt – jer Dubina je sada postala puna kuge i puna smrti.

24 Sada primite Moj blagoslov i budite čvrsti, jaki, moćni i silni u svim stvarima sve dokle postupate po Mojim rečima.

25 Sva priroda da se pokorava vašem migu i ptice vazduha da budu podređene vašoj reči; tako i vatra, vazduh, voda; tako i sve životinje, i sve zle i mračne sile.

26 Ali da ste se čuvali da nikome niste učinili nažao, nego samo svakome da pomognete.

27 Tvrdokornog možete da kaznite, ali ne tako da samo pati, nego da se popravi.

28 Na takvo sve pazite dobro u Mome imenu, amin!

29 Moj blagoslov sa vama i u vama, amin, amin, amin!"

195

1 Po toj besedi i odredbi Abedamovoj ova desetorica zahvališe Njemu najusrdnije zato što, prvo, spoznaše Jehovino beskrajno milosrđe, ljubav, strpljenje, dugotrpeljivost i blagost; i, drugo, što im ukaza tako veliku milost da upravo njih, koji držahu sebe najnedostojnijima, izabra oruđem Svojih velikih smilovanja.

2 I Setlahem konačno otvori svoja usta i reče svim svojim saizabranicima: "Braćo, sada se moje proročanstvo divno ispunilo!

3 Rekoh vam više puta – kada ponekad ustvrdiste da najuzvišeniji, najsvetiji, veliki Jehova jedino blagovoli uzvišene, velike i sjajne stvari – da takvo sigurno neće biti slučaj, nego u odnosu na nas upravo jedino suprotno.

4 Što god je neko manji, siromašniji, ponizniji, plašljiviji pred Njim i što više povučen od sveta, što prostiji u svom govoru i u svojim postupcima, što god više sebe potcenjuje prema svojoj braći, što je uslužniji prema svima i što god manje brine za sebe, tim više će sasvim izvesno biti ugodniji Njemu – jer ovako zaključih:

5 Da Jehova najviše blagovoli velike i sjajne stvari, sigurno bi im dao jezike i daleko veće savršenstvo govora nego što ćemo ikada shvatiti; a nas bi onda ostavio nemima.

6 Međutim, ko je ikada čuo da drvo govori; ko je čuo brdo, reku, more; ko je čuo zemlju, sunce, mesec i zvezde?

7 I govorah još dalje milošću Gospodnjom kada mi protivstavljaste travu i druge male neme stvari: Skromna trava, mada ne ume da govori, sigurno je hiljadu puta blagoslovljenija od ponosnog gordog drveta; samo treba pogledati njenu neprocenjljivu korist.

8 Daje nam hleb, hrani naše krave, ovce i koze; koliko samo životinja i živinčadi koje ni ne poznajemo žive od blagoslova skromne trave, dok s ponosnog i visokog kedra čak ni gladan medved ne može da odgrize nešta da utoli glad.

9 I opet dalje vam kazah: Pogledajte drveće! Što je manje to je blagoslovljeniji i ukusniji i slađi njihov plod; i mi ga blagujemo velikom radošću, zahvalni svetom Davatelju.

10 A ko će zubima da zagrize o tvrd i bljutav plod velikog, visokog i odveć veličanstvenog hrasta i da njegov blagoslov podeli sa svinjama? Ili ko će sa vranama da započne sebičnu kavgu oko oporog ploda kedrova? Ili čijem nepcu će da godi jelo od šišarke visokih jela?

11 I još dalje vam kazah: Pogledajte vode, reke i potoke! Sve dokle ostaju skromni i prilično mali u svom koritu, toliko i ostaju čisti do dna da je milina gledati ih; a kada potoci počnu da rastu i postanu veći i silniji, kako se odmah i zamute. I ono što je ranije skromni čisti potočić blagosiljao, to i mnogo više od toga potom nabujali potok i reka uništavaju.

12 Kiša puna blagoslova pada samo u malim kapljicama; a kada nabrekne u velike kapi, onda dolazi s velikom olujom i jedino udara upropašćujući ono što bi inače svojom skromnošću podigla i oživela.

13 I hteo sam još više da vam kažem o neprestanom siromaštvu i neznatnosti, međutim tada se dizaše u vašim srcima još sasvim drugi duh; i svi vaši pojmovi o blagovoljenju Božjem blistahu bilo na najvišim planinskim vrhovima, bilo ako ne ponekada nad svim zvezdama.

14 Međutim, ono što sam nekada od tvorevine saznao za sebe samo tegobno osluškivanjem za vas i svu moju decu, gle, isto to sada veliki Abedam Jehova Emanuel lično pokazuje s prevelikom jasnoćom da on ne gleda na ugled, veličinu, sjaj i raskoš stvari ovog sveta, i draži mu je komarac od mamelhuda – jer komarcu dade čak krila da leti, a mamelhud nezgrapno i trudno tegli po zemlji i traži nužnu hranu za svoj veliki stomak.

15 Dakle, gledajte sada ispunjenje mog proročanstva, o braćo! kako se sada divno ispunilo pred našim očima!

16 Gospod, svemoćni Tvorac svih nas, naš sveti Otac, Jehova Večni, Beskrajni u Svojoj ljubavi i mudrosti, On – svetlost sve svetlosti, sila svih sila, večna moć svih moći – On – On Sam pokaza svima nama da pred Njim jedino vredi niskost istinske poniznosti u svezi s čistom ljubavlju prema Njemu, a sve ostalo nema nikakvu vrednost.

17 O braćo! – Ko će shvatiti beskrajnu veličinu Njegovog smilovanja, ljubavi i milosti!

18 On je vrlo lako kao uslov za dobijanje Njegove Očinske ljubavi i prema tome večnog života mogao da nam dâ težnju za visinom, sjaj i pomamu za raskošju, međutim, samo spolja gledano, izuzimajući Njegov večni poredak, koliko užasno skupo bi nas onda stajala Njegova milost!

19 Ali koliko je sada lako zadobiti večni život! – Jer u mojoj najvećoj niskosti mogu ga dobiti i svako ga može dobiti kao slobodan dar od Njega – toliko predobroga svetoga Oca.

20 O dragi Oče, Oče! Koliko se sada samo radujem zato što Ti je jedino blagougodna ponizna niskost, a ne sjaj, kojeg ja i svi mi nikada ne bismo mogli da usvojimo.

21 O, primi za to milostivo večnu zahvalnost naših srdaca; jedino Tebi zato da je sva čast, sva slava i sva hvala od nas svih zato što si nas pogledao u našoj niskosti i izabrao nas za prigušenje i gašenje oholosti sveta u Tvome imenu.

22 Ali nas sve i održi u neprestanoj poniznosti i ljubavi prema Tebi i svoj braći večno, amin!"

196 (2.10)

1 Kako Setlahem svrši svoju besedu, na koju treba dobro obratiti pažnju, ohrabri se i Kizehel pa stupi do Setlahema i uputi mu sledeće reči koje treba vrlo uzeti srcu, naime govoreći:

2 "Brate Setlaheme, ti znaš u čemu se sastojala pouka ili pre naše spoznanje koje smo ovde primili.

3 Jehova nam se objavio na način koji je čak naše najveće misli o Njemu čisto uništio.

4 Poznavasmo dobro Njegovu beskrajnu veličinu, moć i silu; ponekada pričasmo vrlo mnogo o Njegovom mogućem biću – ali ko od nas bi se tada samo i usudio pomisliti da je Jehova, večni sveti Otac, poput nas čovek, premda najbeskrajnije najsavršeniji.

5 A budući da zbog našeg krivog spoznanja Jehovu nismo zamišljali kao čoveka, nego kao nešto po biću toliko strašno, o čemu svi mi više nismo imali ni najmanju predstavu, onda je i s jedne strane bilo prirodno da naši, dašta, suviše budalasti pojmovi o blagovoljenju Božjem nisu mogli ispasti mnogo drukčije no što su bile naše same predstave o Njemu.

6 Gle dakle, dragi brate, tako su se naša srca neprestano bavila Bogom, međutim, jedino si ti, istina, imao milosti da Jehovu shvatiš s pravilnije strane nego ja; ali ko je među nama trebao ili mogao biti sudija?

7 Koji opipljiv dokaz si mogao da postaviš za svoje mišljenje i svoju veru kojim bismo uvideli tvoje pravilne zamisli?

8 Gle, ni ti nisi imao ništa osim jedino za sebe svoju veru, kao što ni ja za moje mišljenje nisam imao ništa osim, nažalost, dašta samo moju krivu veru.

9 I tako si ti, istina, živeo u svetlosti; no, ti si bio slep i samo si slutio svetlost zato što ti je istovremeno topli zrak iste u blizini unekoliko dopuštao da je opažaš.

10 A ja sam, istina, imao otvorene oči, ali sam stajao u mrklom mraku i zato, prvo i prvo, nisam ništa video i, drugo, usto nisam ni mogao slutiti svetlost zato što zbog velike noći mojih misli ni jedan bolji zrak se nije mogao širiti.

11 Pa tako sada verujem, dragi brate, da ne bi trebalo sada da se hvalimo onim što je prošlo, svejedno da li je istini bilo bliže ili dalje – jer ono pravo ipak niko nije imao; a i da je imao, čime bi i mogao da jamči?

12 Gle, nama svima je nedostajalo da je naš sveti Otac poput nas čovek i jedini Bog; zabluda se nije nalazila u našoj volji, nego samo u našoj predstavi; mi svi besmo siroti nerazumnici, i ja valjda najveći među nama; no sada nam je Onaj Koji je sada među nama, svet, presvet, dobar, predobar, naš najljubazniji Otac, pomogao iz naše velike nevolje, slepoće i siromaštva; On stoji vidljivo pred nama i svi mi prepoznajemo u Njemu večnog svetog Oca i svemoćnog večnog Tvorca svih stvari; zato i svi mi i sva naša deca prinesimo Njemu svu hvalu, svu slavu, svu čast, sve uznošenje, svu ljubav i sve obožavanje.

13 Tvoje proročanstvo, dragi brate, istina, ispunilo se u mnogim tačkama, posebno što se tiče izlaganja onog što se tiče poniznosti, niskosti i neuglednosti koje Otac i Gospod jedino blagovoli, ali o tome da je Jehova i čovek, o Njegovoj toliko beskrajnoj ljubavi, milosti i neshvatljivo najvišem smilovanju – brate! o tome valjda niko od nas nije ni sanjao; i ako je već neko od nas imao takvu predstavu o Njemu, onda to bejaše tihi i zatvoreni Curiel sa svojim kćerima; međutim, on se neprestano povlačio u najskrivenije kutke i teško beše iz njega izmamiti i jednu jedinu reč.

14 A svi mi ostali zajedno nismo znali ništa – takvo je tebi samome tek juče postalo jasno preko dragog Henoha dokle smo stizali s našom mudrošću i proricanjem.

15 S moje strane, izuzev što si uvek neodredljivo bio bliži istini nego ja, pak, mislim sada ovako:

16 Mi više ni na kakav način ne treba da se hvalimo svojim ranijim stanjem, nego radije prinesimo svu čast i svu slavu jedino Onome Koji je među nama.

17 Tvoje dobro ostaje dobro onoliko koliko je iz Njega dobro. Samo po sebi i jedino iz tebe, pak, nije ni za dlaku bolje od moje ranije sušte zablude.

18 No, kažem ti sada, brate moj, zahvaljujem Gospodu za moj tadašnji mrak – jer on beše uzrok moje sadašnje poniznosti i beše tim i velika, premda već zastrta milost od Njega.

19 A da beše milost, gle, to spoznajem otud što se nikada neću moći hvaliti njom.

20 A ti si imao svetlosti, i tvoje srce vuče slava te milosti. Zaista, brate, ti si, istina, izabran kao ja, ali ukoliko bi sada hteo da mi daš svoju raniju svetlost za moju raniju noć, onda bih veoma dugo premišljao da li da se menjam s tobom.

21 Zato ti savetujem tebe samog radi da ubuduće ovo više mnogo ne spominješ; nego ostani radije sasvim moj dragi ponizni brat – jer gle, pred Onim Koji nam sada prilazi nas obojica stojimo jednako glatki i goli. Zato ostani moj dragi brat sada i večno, amin."

22 Po tim zadnjim rečima već i uzvišeni Abedam pristupi do njih, položi Svoje ruke na ramena obojice te reče: "Uz ovaj amin i Ja kažem svoj moćni amin!

23 Zaista, Kizehele, ti si ojačao i od svih najmoćniji si ti; zato i da budeš vođa ostalima; a tebi, Setlaheme, neka ostane proročanstvo; no koliko god istinita bila tvoja beseda i koliko god pogođena svaka slika, ipak Mi je draža Kizehelova beseda zato što on više no ti za sebe propovedaše poniznost.

24 Gle, tebe je tvoja beseda podigla, Kizehela pak njegova snizila. Šta li sad veliš koji Mi dođe bliže?

25 Gle, dobro je govoriti kao što si ti ranije govorio, ali nije dobro govoriti o sebi – jer ko god govori što istinito, otkud mu dolazi takvo?

26 Zato štaviše ni ne treba vidljivo da se raduješ zato što sam ti dao više nego tvom bratu pošto bi te inače tvoj brat veličao umesto Mene, premda ti beše samo slabo oruđe Onog Koji te pozva i Kome jedino pripada sve veličanje.

27 A svih vas najveće veličanje neka bude vaša poniznost i istinska unutarnja ljubav prema Meni – tada ćete živeti.

28 Gle, takva je Moja volja! Tvoja reč je istinita i dobra pošto je iz Mene, ali živi najpre sasvim potom, tako ćeš živeti večno, amin!"

197

1 Kizehel, pak, čuv takvo podizanje od Abedama, pogleda setno Abedama i htede prozboriti, međutim Abedam ga preduhitri te mu reče:

2 "Kizehele, već pročitah u tvome srcu šta Mi hoćeš reći i za šta Me hoćeš zamoliti.

3 Ti bi rado hteo da ostaneš najmanji. Nećeš da budeš vođa ostalima, nego pre bi hteo da te drugi vode.

4 U tebi je težnja da radije hoćeš da te drugi određuju nego ti da određuješ druge. Radije bi da slušaš nego drugima da propisuješ pravila ponašanja.

5 Radije bi da budeš zadnji nego prvi Mojih slugu. I rado bi da budeš najjači da svima služiš, a hteo bi ipak da budeš najslabiji kako ništa ne bi imao ispred drugih.

6 Gle, tako te tek potpuno hvalim. Ti si Mi postao predrag čovek. To je najveće: Ko zaista hoće da bude zadnji i najmanji, taj je kod Mene najveći – jer jedino istinska poniznost čini vas zaista velikim preda Mnom.

7 A zato što si istinski iz srži ponizan, zato u svemu iz velike ljubavi prema Meni hoćeš da budeš najmanji pred svojom braćom i decom – i time divnu reč Setlahemovu u svome srcu nisi prezreo i oživeo si je u sebi delom preda Mnom svojom ljubavlju prema Meni, gle, zato i jesi zaista prvi od svih izabranih.

8 Jer njima nije potreban vođa u mudrosti pošto su time svi dovoljno opremljeni; nije im potreban vođa u ljubavi – jer svi oni poznaju Mene i dovoljno imaju srca da Me ljube iznad svega; ne treba im vođa u sili – jer istu su primili jednako tebi; ne treba im vođa u moći – jer nikome nisam dao manji deo.

9 Takođe im ne treba vođa u vlasti – jer svako od vas dobio je od Mene pravi udeo; i nije im potreban vođa u Mojoj milosti – jer sve vas sam izabrao za jednu te istu svrhu.

10 Ali njima je potreban vođa u neprestanoj poniznosti – jer svako od Mene sve može dobiti i može uzeti sebi iz Moje beskrajne zalihe koliko god hoće; može ljubiti koliko god može i hoće; po svojoj želji može ojačati sebe verom tako mu je lako da voljom premešta bregove; svoju volju štaviše toliko može učiniti moćnom da njegovoj reči moraju da slede hiljade i hiljade; u određenosti svoje besede može da prisvoji toliku vlast da mu svi budu slepo poslušni; no, nije tako i s poniznošću; ona je svojina svakoga čoveka.

11 Nju ne mogu i ne smem nikome dati; nego, kao što upravo sada od Mene Samog saznaješ, samo je smem učiti i priželjkivati. To je njiva na kojoj hoću da žnjem gde nisam sejao; gde ne sejem pravo seme, a ipak hoću da sabiram letinu.

12 Poniznost je jedino što Mi možete dati, a da je prethodno niste primili od Mene.

13 U istinskoj poniznosti se sastoji prava najviša sloboda života; otud i najveća savršenost istog. Preko poniznosti čak se u Meni možete približiti nedodirljivoj svetosti Moga Božanstva. Jest, istinska poniznost je čovekova najviša mudrost, najviša ljubav, najviša sila sveg života, moć i najviša vlast pred kojom cela beskonačnost drhti s punim strahopoštovanjem.

14 Poniznost je najunutarnija najviša sila, moć i vlast u Meni Samom. Sve što ispunjava celu beskonačnost nastalo je kroz poniznost i proizišlo je iz nje.

15 Shvataš li ti sada, Moj dragi Kizehele, zašto sam te postavio vođom ostalih?

16 Gle, zato što si ti zaista potpuno ponizan svim srcem.

17 A to je što tvojim saizabranicima nedostaje manje ili više.

18 A sve sveto dato Mnom Samim pri nedostatku prave poniznosti može se izopačiti u pogibeljno umesto u blagoslov ukoliko ova najviša sila u vama daleko ne preovladava svim drugima.

19 A kod tebe je ona sada znatno preovlađujući tok tvog života; zato i trebaš – i u ovoj prilici čak ti i kažem – da moraš svima njima da budeš vodeći primer i živo pravilo po kojem ima da se usmeravaju ako hoće zemlji da donesu blagoslov tamo gde nju toliko odveć silno pritiska stara kletva gorde i lažljive zmije.

20 A svima vama savetujem da odmah neodložno krenete Kizehelovim stopama; inaće ćete umesto blagoslova onamo kuda ste pozvani jedino doneti još veću propast.

21 Premislite dobro ove Moje reči i postupite po njima; inače ćete pasti i ono što treba da blagoslovite s vama.

22 Čujte i razumite valjano, amin!"

198

1 Po toj besedi svi zahvališe Abedamu na toliko visokoj milosti što im je u poniznosti Kizehelovoj odredio vođu pa rekoše jednoglasno:

2 "O Abedame, onom na kom počiva Tvoje poverenje, svi mi sigurno smemo da verujemo; zato tebi večno hvala, slava i veličanje za onog koga si Ti tako milostivo postavio nad nama; on će svima nama sigurno biti mudar vođa u Tvome najsvetijem imenu i u Tvojoj božanskoj volji i blagovoljenju, amin!"

3 I Abedam na to doda: "Da, amini kažem i Ja; ali zapamtite svi vi još ovo:

4 Ja sam prvi i stojim svakome još bliže od vođe kojeg sam vam dao.

5 Zato i svagda u svojim srcim pre trebate da dođete Meni, nego vođi kada vam je potreban savet, i Ja ću tada vaša srca učiniti primljivim da prime savet iz usta vođe i već ću vas prethodno ispuniti onim što će vam usta vođe tek potom potvrditi i zato onda reč vođe nećete prepoznati kao njegovu, nego kao Moju reč u svima vama.

6 Pa tako neka vam vođa ne služi da vam možda propisuje zakone i pravila, nego samo da vam potvrđuje Moju volju u vama.

7 A ako neko prvo lično ne dođe Meni, taj će tada od vođe vrlo često primati teške udarce budući da će mu taj obznanjivati reči i nametati obaveze o kojima nikada nije ni sanjao, pa će mu obavljanje istih padati teže no da mu se je nametnulo celo brdo da nosi.

8 Dakle – Ja sam prvi, tada tek dolazi onaj koji spolja u vama potvrđuje Moju reč, amin."

9 Zatim ih Abedam otpusti i naloži im da slede za Njim i da borave kod Njega sve dokle se vidljivo nalazi među decom.

10 A zatim pozva Sebi Juru, Busina i Ohoriona.

11 I kada se ovi hitro dadoše do Njega i pred Njim ničice padoše na svoja lica, onda im On naloži da smesta opet ustanu, te im reče:

12 "Sigurno ste sada sve čuli šta je sve ovde već izlagano i prema tome Moju volju potpuno i jasno onoliko koliko svakome od vas lako pripada da po njoj postupate.

13 No, vas nisam odredio za Dubinu; zato tu kao i svi ostali nemate obavezu; ali sada sve vas u istoj meri određujem za poniznost ako zaista hoćete da budete Moja deca i da imate savršeno slobodan večan život iz Mene.

14 Ne treba ništa više da vam kažem o poniznosti nego što o njoj već rekoh izabranima; jedino još imam da vas opomenem da i vi treba da se potrudite pre svega za poniznost srca – jer bez istinske unutarnje poniznosti svog srca niko istinski ljubeći ne može da Me obuzme u svome srcu pa time da živi savršenim večnim životom ljubavi iz Mene.

15 Kada god hoćete da Me ljubite, a vaše srce nije dovoljno silno da Me obuzme vatrenom ljubavlju, nego mora se zadovoljiti jedino baveći se suvim mislima o Meni (i to stanje je isto onom kada neko sa priličnom duhovnom toplotom hoće da obuhvati nešto, ali pre toga već nije spavao nekoliko noći i zbog toga je baš onda mamuran i silno željan sna, kada je kanio da deluje u vatri svog duha) – onda pomislite da vam nedostaje prava poniznost – jer ona je sušti temelj sveg života.

16 A ako nemate taj temelj, šta je onda vaša ljubav? – Noćan san! – Šta je Moje smilovanje vama? – Dodirivanje kamena štapom. – Šta je Moja milost? – Svetlost trulom panju. – Moja reč? – Nečuven odjek mrtvom busenu zemlje. – Šta je Moja ljubav prema vama? – Strujanje blagog vetra preko neosetnog krša kamenja. – Jest, šta sam na posletku Ja Sam? – Ništa osim ustajala misaona slika bez postojanja ili ono što je zrak sunca životinji koja spava na dnu mora ili u zemlji.

17 Zato se i vi pre svega potrudite za poniznost. Kada nađete njen najunutarniji koren, onda ste sasvim našli i Mene u vasceloj moći, sili i vlasti i Moju ljubav, milost i smilovanje i večni život i njegovu divotu u svemu tom.

18 Primite prema tome i vi Moj blagoslov i budite mudre vođe i učitelji svoj vašoj deci; učite ih, pak, i vi najpre da traže Mene; pa kada Me nađu u istinskoj poniznosti ljubavi svoga srca, tada tek neka dođu i do vas i neka vam pokažu veliki nalazak koga su primili.

19 A i vama dodeljujem svu nužnu moć i silu; da ih upotrebljavate mudro ukoliko negde primetite tvrdoglavost.

20 A kao što vas sada odabrah da vodite svoju decu, isto tako i vi iz vaše sredine izaberite one čija srca nađete puna istinske poniznosti; ali nipošto nekog koji stremi tome i hoće da bude viši i veći od sve svoje braće umesto da bude najmanji među njima.

21 A ni onog koji bi se postavio najmanjim da bude izabran – jer ulizicu čak i proterajte iz vaše zemlje na toliko dugo dok vam se ne vrati snabdeven Mojim svedočanstvom u srcu i zamoli vas da bude primljen kao najmanji sluga u vašoj zemlji.

22 Na sve to dobro obratite pažnju i budite puni ljubaznosti prema svim strancima koje ću vam uskoro dovesti – onda ću i Ja biti kod vas za sva vremena, amin! Moj blagoslov s vama, amin!"

199

1 I nakon što i ova trojica biše otpuštena, Abedam Uzvišeni se obrati Abedamu Poznatom i upita ga:

2 "Abedame, reci Mi šta da učinim od tebe? Gle, deca na Zapadu još nemaju vođu! Kako bi bilo ako bih im dao tebe?"

3 I drugi Abedam uzvrati: "O najbolji Oče! Prvo, na ovo Tvoje pitanje puno života Tebi ne mogu ništa drugo odgovoriti osim: Da bude Tvoja sveta volja! Jer ti ionako znaš da sam svagda spreman za Tebe da idem u vatru i da ću dati da se preobrazim u sve iz beskrajne ljubavi prema Tebi što god Tvoja sveta volja iz mene hoće da učini.

4 Međutim, pošto je ova služba vođe ipak uvek nužno povezana s određenim stepenom ugleda (oprosti mi ako po običaju govorim pravce, pravo od jetre), koji, verujem čvrsto, ni Ti Sam ne možeš sasvim odvojiti od službe sve dokle vođa treba da bude i ostane onim čemu si ga Ti najmilostivije izabrao, onda hoću samo da Te zamolim, radi moje već stare poniznosti, koja me zapravo dovede Tebi, da me zajedno s mojom velikom glupošću poštediš te svete službe; gle, dece ovde ima u velikom broju, sigurno će se među njima naći još više Kizehela.

5 Ti znaš jašta da mi je još odvajkada jedina najveća radost bila u moguće najnižem položaju; da sam svagda hiljadu puta radije slušao nego da sam negde nekome dao neki posao; zato me dakle poštedi s tom službom.

6 Jest, ukoliko bi Ti bilo pravo – sasvim neprimetno ispotiha rado bih hteo da objavljujem Tvoje sveto ime, ali samo pri tome neću da me neko smatra za nešto.

7 Istina, znam iz Tebe da štaviše i sama poniznost prestaje biti stvarnom vrlinom ako je izvršavamo samo zato što se u njoj unekoliko sujetno osećamo najbolje – međutim, o Ti najbolji Oče, Ti jašta vidiš moje srce da takvo kod mene uopšte nije slučaj, nego da sam samo iz ljubavi i najvišeg poštovanja prema Tebi ponizan i zbog toga odveć rado uslužan prema svoj svojoj braći, što je sve moja jedina najveća radost; zato poštedi me te službe; no Tvoja sveta volja sada kao svagda, amin."

8 I uzvišeni Abedam ga upita ponovo, naime govoreći: "Dakle, ti zaista ne bi hteo da budeš vođa zato što uz tu službu prianja neki ugled, za koji veruješ da je neodvojiv od službe ne premisliv prilično da bih možda ipak umeo da razdvojim tebi mrski ugled od službe?"

9 I poznati Abedam uzvrati: "Jest, Gospode i Oče Abedame! Ako je takvo što moguće, onda me možeš izabrati vođom tigrova, hijena, lavova, medveda, vukova, risova, lisica, tako ću slediti za Tobom do na kraj sveta; ako hoćeš da me pošalješ u morske dubine, onda ću ići i tamo da izvršavam Tvoju svetu volju, ali samo ugled – dalje s njim!

10 Ja za sebe ne mogu ništa započeti sa silom, ni s moću, ni s vlašću, nego jedino s Tvojom ljubavlju u mome srcu, jer da imam kao ostali silu, moć i vlast, ko bi me sačuvao od ugleda službe?

11 A ako imam samo Tvoju ljubav u svojoj najnižoj malenkosti, onda svakome mogu služiti po sili Tvoje ljubavi u meni u najblaženijoj poniznosti svog života.

12 Ako bi prema tome bila Tvoja sveta volja, onda bih rado hteo da budem neprimećen vođa u Tvome svetome imenu, amin."

13 I uzvišeni Abedam mu reče na to: "Čuj Abedame, tvoja ćud je ispravna i sasvim dostojna Mom velikom blagovoljenju, međutim, tvoje spoznanje Moga poretka stvari zaostaje još prilično za tvojom čistom ćudi – jer gle, u poretku svih stvari nikako ne može postojati neka služba koja ne bi bila povezana potrebnnim stepenom ugleda – jer bez tog ugleda dašta služba ne bi bila služba, nego samo odrešeno sklonište protivurečnosti, gde bi svaki radije hteo da vojuje za svoju sopstvenu nerazumnost nego da sledi mudrost svoga brata.

14 A ako je služba opremljena valjanim stepenom ugleda, koji se sastoji u potrebnoj sili, moći i vlasti, onda se time pakosnik odvraća od ruganja službe i Moga poretka i konačno se prisiljava da prihvati pravila službe – zatim tog pravila barem prisiljeno da se drži toliko dugo dokle potpuno ne ovlada tim pravilom tako da mu postane putokazom sopstvenog života kao daje poteklo iz sebe samog, sopstveno, vešto i tečno.

15 Gle sada, moj ljubljeni Abedame, takvo što služba bez pogodnog stepena ugleda nikako ne može da ostvari.

16 Ako dakle hoćeš da mi budeš slugom, onda sasvim moraš da obuhvatiš Moju volju, pa po njoj i da se vladaš i odano da postupaš, i prisutno ne sme biti ništa tvoje volje, osim jedino samo voljna poslušnost, koja je seme istinske unutarnje poniznosti.

17 A ugled ionako ne prianja uz osobu koja vrši službu, nego samo uz samu službu, koja pak ne predstavlja ništa drugo do Mene Samog u Mojoj ljubavi, milosti i smilovanju, ako je od Mene određena zajedno s onima koji ima da vode službu. Hoćeš li dakle da Mi osporiš ugled Moje svetosti?

18 Istina da će u doba stvari sveta postojati veoma različite službe i ljudi će se do smrti utruđivati ne bi li negde ugrabili takvu službu. Takve službe će onda naravno teško biti od Mene i sva njihova sila, moć i vlast biće vama svima još strana svetovna moć.

19 No, takav slučaj nije sa službom koju ti Ja određujem. Tu službu dobijaš samo usled svoje velike poniznosti, zato je prihvati kao što su je svi prihvatili, te postupaj po njoj, tako ćeš zaista živeti savršenim životom iz Mene i u Meni.

20 Tȁ tako i ti primi Moj blagoslov, i budi zato istinski, odani i živi vođa sve dece Zapada.

21 Kome pak položiš ruke u Mome imenu, taj neka jednako tebi bude vođa braći u vasceloj mudrosti ljubavi iz Mene.

22 I tako primi Moj blagoslov i kao što nosiš Moje ime, tako da i ubuduće nosiš Moju reč, Moju ljubav, Moju milost i Moje smilovanje u svoj sili, moći i vlasti, amin."

200

1 I poznati Abedam bi toliko silno ganut velikom milošću Gospodnjom da uopšte ne uzmognu naći sebe kako bi Mu odao zahvalnost. On beše u pravom smislu reči sasvim odsutan te ne uzmognu ni govoriti, ni tumačiti, stajati ni ići.

2 A budući da uzvišeni Abedam itekako primeti njegovu veliku smetenost, to mu pristupi, dirnu ga i reče mu:

3 "Abedame, otvori se, jer ne priliči da se čovek kao ti toliko zbuni da skoro postane bezuman! Gle, takvo što ne učiniše ni devojke kada im pokazah velike stvari i dodelih im velike milosti ništa manje nego tebi, a uz to Me znaš duže od njih.

4 Zato budi čovek, a ne kao zec pred vukom!

5 A takođe sada još ni ne smeš da se udaljiš od Mene, nego da ostaneš uz Mene kao do sada. A što si sada primio od Mene istinsko i korisno određenje svoga života, zar moraš zbog toga da postaneš nerazuman?

6 A Ja ti kažem, tek kada vršeći stupiš na svoju dužnost, tek tada će ti se najviše razdaniti; tada će ti biti jasno da Moje službe na ovom svetu nisu pretovarene nije nego do možda medom, nego tim više gorčinom svake vrste.

7 Tek tada ćeš Mi prilično zahvaljivati na uzdarju sile, moći i vlasti zato što ćeš tek uvideti koliko bi bio sirot u svojoj službi bez tih uzdarja.

8 Zato uspravi se i zahvali Mi tek kada okusiš sve slasti Moje službe koju ti sada dajem, amin!"

9 I po tim rečima uspravi se Abedam Poznati iz svoje ošamućenosti i upita uzvišenog Abedama da li sada sme nešto reći.

10 I uzvišeni Abedam upita ga u susret: "Ispitaj najpre svoj jezik da li sam ga negde svezao uzicom o nepce ili o zube!"

11 I poznati Abedam odreče: "O Gospode i Oče, takvo što nipošto nije slučaj!"

12 I uzvišeni Abedam mu reče: "Ako takvo nije slučaj, onda slobodno govori kako ti je uspeo jezik. Ali razumi – ne toliko pravce, od jetre, gde je kuća žuči, nego zato bolje nešta više od srca, gde je kuća života. Razumi valjano, amin!"

13 I poznati Abedam izvi sledeće reči svome srcu te reče: "Abedame, ti veliki, sveti, svemoćni, najljubazniji, najmilostiviji, najblaži, najdraži Oče! – Tek sada Tebi mogu zahvaljivatiti – ali neću Ti zahvaljivati rečima, ni pokretima, ni rukama, ni nogama, ni stomakom, ni leđima ni glavom, nego jedino sve većom poniznošću, strpljenjem i ljubavlju svoga srca hoću da Ti zahvaljujem, i u delu hoću da Ti prinosim žrtvu, žrtvu u predanju Tvojoj svetoj volji, žrtvu strpljenja, žrtvu blagosti, ljubavi, smilovnja, i žrtvu istrajnosti; i ako hoćeš da na mene dažde ugarci i užareno kamenje, zaista Ti kažem, Abedam neće ustuknuti, nego svojom odanošću izdržati do kraja svojih dana makar ih usledilo još toliko koliko ima morskog peska, jer Ti me sigurno nećeš opterećivati bremenima preko moje snage?

14 A što se složi s mojom snagom, neka izgleda kako izgleda, odmah ću primiti na svoja pleća, pa najstrpljivije nositi sve do kraja mog vremena određenog od Tebe.

15 Slobodno me proveri; stavi me u vatru ili pošalji me u vodu ili daj da jurim za munjama, ili daj, o Oče, šta god hoćeš na mene, i ja ću iz ljubavi prema Tebi strpljivo nositi.

16 No ne zahtevam takvo od Tebe kao da bih hteo da Te uverim unekoliko u svoju istrajnost, jer Ti već znaš od večnosti koliko ću biti u stanju postojano da nosim, nego samo zato Te molim da mi dopustiš takvu proveru kako bih otud video za sebe samog dokle se pruža moja snaga istrajnosti, i koliko je još slabosti u meni skriveno, i da li ću pri velikoj gorčini Tvoje službe na meni sasvim biti u stanju da je podnesem. Tvoja sveta volja, amin!"

17 I uzvišeni Abedam ga pogleda ljubazno-ozbiljno, pa mu reče uhvativ ga za ruku:

18 "Abedame, Abedame, mnogo si preduzeo! – Ali premisli i pri tom Ko je kome obećavaš takvo što.

19 Poznaješ li sva beskrajna sredstva kušnje koja su sva večno raspoloživa Mojoj volji? Misliš li da zavisi od tebe da li ćeš ostati da stojiš ili ćeš pasti na smrt?

20 Zato samo ostani odan u onome što sam ti poverio, i nemoj izmoliti od Mene bremena koja se u stvarnosti ne bi usudio da pogledaš ni s pola oka i Ja ću biti zadovoljan s tobom. A kada Me već moliš čemu, radije Me moli da otklonim od Tebe sva iskušenja umesto da te vodim u iskušenja. Tada ćeš lakše opstati, i bićeš Mi blagougodniji ako Mi ostaneš veran u onom nad čim sam te postavio, nego da novim teretima smrtno pritisnut svim očajanjem dozivaš Meni: Gospode, spasi me ili propadam!

21 A kako bi prilično uvideo nerazumnost svoje molbe, to ću ti samo na minut staviti muvu peckaru na lice, i tebi će se taj minut suviše odužiti. – I dakle da bude po tvojoj želji, amin!"

22 I u trenu sede velika muva peckara poznatom Abedamu na lice i poče ga silno bosti. Abedam se poplaši toliko silno da bi skoro prešao u očajanje pošto se ne mogaše osloboditi muve, koja ga neprestano bockaše da ga uzvišeni Abedam pre vremena ne oslobodi.

23 Kako se oslobodi malog tereta, pade Abedamu smesta do nogu i zahvali mu kao novorođen na spasenju od bliske propasti.

24 I uzvišeni Abedam ga zatim upita: "Nu – hoćeš li još uvek vatreni ispit?"

25 I poznati Abedam uzvrati drhteći celim telom: "O Gospode, poštedi me celu večnu budućnost ne samo ove sada obećane vatrene provere nego ne daj više ni takvu upornu muvu da dođe na moje lice. – Jer Tvoja iskušenja su strašna!"

26 I uzvišeni Abedam reče mu na to: "Bićeš pošteđen navek; ali poštedi i ti Mene svake još mnogo strašnije nerazumnosti preda Mnom, i ostani Mi odan, amin!"

201

1 Kada uzvišeni Abedam ovako uredi poznatog Abedama, i taj tako u sebi spozna da svom svojom poniznošću još ni blizu ne stoji na pravom temelju i da ga upravo Gospod tek odvede na istinski temelj nazad u dubine dubina života ljubavi, tada tek istinski poče zahvaljivati; i Abedam ga ukrepi, pa se obrati Henohu i reču mu sledeće:

2 "Henoše, kao što sam vidiš, nedostaje jedan i pola pomaka senke do tačne sredine dana, a u jedan pomak senke pre sredine dana valja zapaliti žrtvu radi naroda, tako nam još ostaje pola pomaka senke.

3 Šta misliš kako da korisno provedemo preostalo vreme?"

4 I Henoh, sav razgoreo čistom ljubavlju prema Meni, reče:

5 "O Ava, Ti si već odredio i prethodno si rekao Mome duhu: Henoše, gle, deca od Jutra još nisu videla svog Oca.

6 Zato idi do njihovog umerenog ljudstva i pozovi ih sve Meni kako bi me videli i Ja ih blagoslovio.

7 Pošto takvo što saznah od Tebe, o Ava, šta bih još mogao da mislim što bi bilo potrebnije no što Tvoja sveta volja traži?"

8 I Abedam reče dalje dragom, blagočestivom Henohu: "Dragi Henoše, a obzirom da si takvo što već ranije čuo u svome srcu, zašto ne ode odmah i izvrši Moju volju čim takvo što opazi u sebi?"

9 I Henoh uzvrati: "O Ava, ko se može odvojiti od Tebe sve dokle lično živo Tebe ima pred očima, ušima i svim svojim čulima, a naročito u svom srcu i pred njim, ljubeći iznad svega?

10 Sveta, jest, presveta je svaka reč koju Ti, o Ava, krišom govoriš našim srcima – ali još presvetiji si Ti Sam.

11 Jer ako čujem Tvoju svetu reč u svom srcu, onda si Ti, o Ava, tako dao da naša nečista srca mogu podneti oganj Tvoje beskrajne svetosti, koji se iz svake Tvoje reči poput velike struje svetlosti i ognja preliva u naša srca, koja drhte neizrecivom ljubavlju i strahopoštovanjem.

12 A kada Ti, o Ava, lično pred nama postupaš i govoriš, tada je svaka Tvoja odveć presveta i najživlja reč kao beskrajno more svetlosti i ognja.

13 Ako bi Ti samo iskricu tih Tvojih reči, kojih mogu da izgovore samo Tvoja sveta usta, dao sasvim nezastrto u moje srce, šta bi onda bilo sa mnom?

14 I gle – kao što si Ti već od večnosti video – uzrok ove moje neposlušnosti prema Tvojoj presvetoj reči u meni jesi Ti Sam, najsvetiji Oče, i moja ljubav prema Tebi, koja me je svezala i svesrdno vezala o Tebe, o Ava!

15 Ne živim više životom prirode koju si mi dao, kojoj sam već dugo umro Tvojim velikim smilovanjem, nego sada si jedino Ti sav život i sva ljubav u meni, tako da više nisam ja, nego samo si Ti sve u svemu u meni.

16 Tako i beše Tvoja volja da ostanem sve dokle me spolja ne opomeneš da delatno izvršim Tvoju najsvetiju volju.

17 A sada si me opomenuo, i to je sveti znak za polazak na delo; i gle, o Ava, moje noge iščekuju Tvoj mig, premda sasvim svetlo u sebi vidim da Ti, o presveti, preljubazni Oče nipošto ne trebaš moje jadne službe, nego svojom beskrajnom očinskom ljubavlju jedino mi daješ da nešto delam, pa zatim moje ništavno delo milostivo gledaš kao da je nešto pred Tobom, dok si jedino Ti, o preljubazni Oče, Koji se u Svojoj beskrajnoj ljubavi i smilovanju toliko neshvatljivo duboko snishodiš i postupaš tako skriveno moćno preko slabog oruđa, baš tako kao da oruđe postupa za sebe i od sebe.

18 Zato Tebi sva moja moguća najbeskrajnija ljubav, sada kao u sve večnosti svih večnosti, amin."

19 I Abedam reče na to Henohu: "Henoše, ti si Mi zaista dao punovaljan odgovor, kome se apsolutno ništa ne može prigovoriti. Jest, ni prvi dubokoumni herub nebesa valjda ne bi rekao više no što si Mi sada ti uzvratio. No, bez obzira biće ipak još nešto u tome što radi drugih zahteva jače osvetljenje – i to je što si kao uzrok svoje neposlušnosti najpre naveo Mene.

20 Neka si govorio punu istinu, međutim da na tebi ne bi postala greškom, a drugima sablazan, onda izvoli rasvetli je više pred ocima, braćom i decom, amin!"

21 I Henoh reče s najradosnijim strahopoštovanjem pred Abedamom kao i najusrdnijom ljubavlju prema Njemu: "O Ava, ovako razumem ovo, i ovako će i ostali razumeti:

22 Ako bi neko imao ljubljenu nevestu koja je puna najusrdnije ljubavi prema njemu, a verenik dođe jednom kod nje u vrt – i kako ga ona prepozna i s njim porazgovara o ponečemu čiste nebeske ljubavi i ona otud vidi koliko i nju ljubi verenik, – a kada joj verenik kaže sasvim tiho i neprimetno: Čuj, moja ljubljena nevesto, tamo prema istoku vrta raste jedan čudesno lep cvet. Nećeš li otići da mi ga doneseš ovamo radi znamenja svoje ljubavi. –

23 Ali, pošto nevesta pri tome gleda verenika, ne uzmože se odvojiti zbog premoćne ljubavi prema njemu, i ne pomisli na nevini čisti cvet sve dok je verenik ponovo ljubazno ne podseti na cvet.

24 I tako verenik sa svojom ljubavlju bi uzrok slatke krivice što nevesta skoro zaboravi na cvet."

25 I Abedam upita na to još Henoha: "Henoše, a znaš li i Ko ti sada dade tu sliku? – Ili je izrasla na tvom sopstvenom tlu?" – I Henoh odgovori:

26 "Jest, o Ava, zaista izraste na mom tlu – jer Ti, moj preljubazni sveti Oče, jesi jedino moje večno tle."

27 I Abedam reče glasno: "Čujte svi! Tako govore živi svagda iz istinskog tla, jer Ja Sam jesam večno tle, temelj svih njihovih reči.

28 Zato težite svi za čim je Henoh težio svagda, tako ćete i vi naći Henohovo čvrsto tle.

29 A ti Henoše idi sada i dovedi Mi sedam cvetova od Jutra, i neka svi ostali slede za tim sedam, amin!"

202

1 I odmah po Henohovim rečima i po Abedamovoj potvrdi istih dade se Henoh do dece Jutra, koja se smestiše blizu pećine Adamove.

2 Kako potpuno dođe do njih i oni ga ugledaše, uskliknuše od radosti i rekoše: "Gledajte, gledajte! Henoh, ljubazni, mudri učitelj Henoh, čijim rečima se čak i praotac Adam voljno podredio, dolazi do nas! Jest, već je došao kod nas, među nama je i u nama!"

3 I jedan otac Jutra, imenom Uranion, stupi pred Henoha i upita ga najvećim i najljubaznijim strahopoštovanjem:

4 "Oče Henoše, premudri učitelju velikog Boga, Koji je Sam večna ljubav i mudrost, koja sveta namera nam je dala da saučestvujemo u uzmišenoj milosti da si ti sam došao do nas?

5 Zaista, neće biti neka sitnica što tajiš za nas.

6 Ako je tvoja volja, izvoli da nam objaviš, jer takvo je naša jedina sreća, i svi mi još nikada nismo tražili drugu no da čujemo nešto od Onog Kojega ime je previše sveto da bi naši jezici bili dostojni da ga izgovore.

7 Zato ti prečasni oče Henoše, obznani nam šta te je navelo do našeg velikog siromaštva?"

8 A Henoh im zatim uputi sledeće reči i kaza: "Onda čujte svi moji dragi oci, braćo i deco! Prvo vam zahvaljujem za vašu ljubav prema meni i svim mojim i vašim ocima, braći i deci, i hvalim vaš svagda pravi strah Božji i najblaženiju ljubav velikog, presvetog, preljubaznog i najblažeg i najdugotrpeljivijeg Oca u punoj velikoj poniznosti vaših srdaca; a kao drugo dodajem da vaša velika ljubav ubuduće mene poštedi svih tih skoro obožavajućih izraza vaših srdačnotoplih osećanja; jer gle, nikome drugom osim jedino Bogu, našem najljubaznijem svetom Ocu pripada sva čast, sva slava, sve uznošenje, sva ljubav i sve obožavanje.

9 A svi mi smo zajedno braća među sobom, gde ni jedan ne treba da bude drugom gospodar, nego, kako rekoh, samo brat i draga sestra i ljubazan i mudar otac deci i čist, pun ljubavi muž ženi, i, ako sveti Otac blagovoli, da brat vodi brata u vasceloj ljubavi ako je izgubio svetlost života; što je iznad toga, sve smo to dužni jedino presvetom Ocu.

10 Takvo što shvatite u svom srcu; pa čujte sada dalje: Ti Uranione si me već početkom pitao za svetu nameru koja me je dovela ovde do vas – tako čuj što ću ti sada obznaniti:

11 Šta bi držao o čoveku Kojega reč je toliko moćna da s lakoćom uništava oluju kakva beše jučerašnja, tako kao da nikada nije postojala.

12 Koji je ovu ogromnu raskošnu pećinu Adamovu, koju je, kako su više njih od vas jutros sigurno primetili, oluja uništila sve do u prašnjave krhotine, obnovio jednom rečju tako kao da je od večnostu tu stajala kao zdanje.

13 Jest, kažem ti, čovek pred Kojega dahom beži more i pred Kojega glasom uzdrhti cela beskonačnost sa strahopoštovanjem, pred Kojega pogledom gasne sunce, pred Kojega korakom sav svet propada, a kome On obrati Svoje srce, taj biva ispunjen svom moću, silom i vlašću nad svim stvarima sveta, i njegovo srce biva najživljim požarom prečiste ljubavi, najunutarnije poniznosti i večnog života iz nje.

14 Kaži mi šta bi ti mislio o Njemu? – No mene drži daleko svakoj svojoj misli."

15 I Uranion razmisli nekoliko trenutaka, pa konačno odgovori: "O Henoše, tvoje reči zvuče pretajnovito! – Ako zaista postoji negde takav čovek, koja razlika bi bila između njega i Boga?

16 Jer to što ti kažeš o njemu jeste sve što bismo možda mogli zamisliti o Bogu; i tako bi taj čovek ili sam morao biti prožet i ispunjen svim Božanstvom, ili taj čovek je sam Bog.

17 Jer inače bilo bi nemoguće shvatiti takvo ako se ne bi pretpostavilo kako ti obznanih. Jer premda je čovek od Boga sposoban velikih, zadivljujućih milosti poput malog sasuda u koji možemo usuti sedam rukoveti vode, gde je svaka kap sabiralište sigurno neslućenih bezbrojnih čuda; ali kao što je nezamislivo celo čudovišno more dovesti u taj sasud, isto tako je nezamislivo da će postojati prirodan čovek jednak nama koji bi bio sposoban da poseduje čisto božansku veličinu, silu, moć, vlast, ljubav, mislost i smilovanje tako da opstoji, a ne odmah da propadne pod beskrajnom težinom takvog čistog božanskog izobilja.

18 Zato dakle, ljubljeni Henoše, nemoj se izražavati tako tajnovito, nego pokaži svima nama jasno šta je skriveno iza tvog toliko premoćnog čoveka." – I Henoh mu uzvrati:

19 "Ja ti kažem, Uranione, pozovi svoju šestoricu braće, pa sledi za mnom sa svima tvojima hiljadu dece, i pogledaj tamo, na jutarnjem brežuljku Adamovom ćete svi vi lično bolje upoznati tog moćnog čoveka."

20 I Uranion učini sve po rečima Henohovim i smesta sa svojom šestoricom braće stade spreman.

21 I Henoh pogleda poredak, pa ih zamoli da slede za njim.

22 Radosni i puni najvećeg iščekivanja prilažahu divnom Jutarnjem brežuljku; kako se pak sasvim približiše, zahvati ih sve velik strah i strepnja, to tako da se ne usudiše dalje.

23 Henoh ih, pak, ohrabri da srčano slede za njim, međutim, njegova reč ne prodre. I Henoh se zbuni što bi tako lošim vesnikom.

24 A kako se osvrnu, gle, već stajaše Abedam uz njega.

25 Henoh, odveć obradovan, htede Njemu odmah obznaniti svoju nevolju, no Abedam mu reče:

26 "Neka, dobro je, koliko je tvoja snaga bila određena da deluje, toliko je i odano delovala. A sada kada sam ti došao u pomoć, više nemaš brige, nego daj Meni da se pobrinem."

27 Zatim obraćajući se sedmorici: "A zašto se vi plašite da idete dalje? Recite Mi! Možda Ja znam sredstvo koje će vam sigurno uzeti sav strah?"

28 I Uranion reče zatim: "Plemeniti brate i prijatelju! – Tu na punoj visini treba da se nalazi čovek koji treba da je toliko moćan kao da je sam Bog. Ta misao koči naše ude."

29 I Abedam mu uzvrati: "Ako se ničeg drugog ne plašite, onda je kraj vašem strahu, jer gle, taj strašni čovek sam Ja lično; zaista čovek kome su čitava večnost i beskonačnost, sva nebesa i sve zemlje, svi anđeli, svi ljudi i sva bića podređeni večno, večno će i ostati.

30 Međutim, zašto se zbog toga plašite Mene? – Pođite za Mnom hrabro i ničeg se ne bojte jer ćete Me ubrzo upoznati sa sasvim druge strane, amin!" I svi pođoše za Njim.

203

1 A budući da put beše samo još nekih stotinu koraka, razumljivo je samo po sebi da ostatak puta nije više trajao dugo kada dostigoše punu visinu, posebno ako se uzme u obzir i svemoćnog vođu.

2 Sada dakle prispev tu, pokloniše se sva deca pred Adamom i Evom, i zatim i pred ostalom decom glavnog kolena. Pošto na taj uobičajeni način pokazaše svima dostojno poštovanje i ljubav, tada Uranion odmah priđe Adamu, pozdravi ga i zahvali mu u ime svih, pa pozova jednu svoju praunuku da pristupi, imenom Purista, koja u jednoj korpici, upletenoj sopstvenom rukom od posebne vrste planinske trave, imade da preda Adamu probrane plodove Jutra, i ona pristupi i učini velikom prenežnom radošću kako joj bi zapoveđeno.

3 A kako Adam razgleda predivne plodove, poče se silno čuditi pošto još nikada ne vide slične plodove, i s takvim miomirisom; pa zato upita Puristu: "Purista, ti najdraža ćerkice tvoga oca Gabiela, koji mi je veliki ljubimac, dođi mi ovamo i reci mi gde si ove toliko predivne plodove ubrala za mene?

4 Jer to su plodovi kakve moje oči od prapočetka mog postojanja još nikada, nikada ne videše; pa to su zaista prerajski plodovi; jest, nazvao bih ih stvarno nebeskim.

5 Reci mi dakle, gde si ih ubrala?"

6 A kada sama Purista bliže pogleda plodove, poplaši se, i ne znađaše šta reći jer plodovi se i njoj samoj učiniše sada sasvim stranim.

7 I ona pozva svog blagočestivog oca Gabiela i upita ga krišom: "Dragi oče, ta jesi li mi krišom zamenio plodove?

8 Jer samo pogledaj, pa to stvarno nisu plodovi koje rađa naš mali vrt – jer takve divne plodove ni mi sami još nikada nismo videli."

9 I Gabiel joj reče: Ti moja jedina ljubljena kćeri, tu se dogodilo čudo. Tako i pripovedi uzvišenom praocu kako stoje stvari."

10 I Purista stupi stidljivo pred Adama i pripovedi mu kako stoje stvari.

11 I Adam uzvrati na to: "Jest, jest, kao što sam i krišom odmah mislio; svi smo mi opet bogatiji za jednu milost.

12 Gde se sveti Otac, koji je pun svake milosti i svake ljubavi, već unapred tako divno ponaša, šta li će tek pružiti Njegovo otkrivanje?

13 O jadno moje srce! Hoćeš li podneti takvu veliku blagost Gospodnju, našeg najsvetijeg Oca?

14 O Abedame, ko da Te slavi, ko da Ti zahvali, ko da Te dovoljno ljubi i da Te obožava po časti i dolikovanju?

15 Osećanje moje ništavnosti a Tvoje beskrajne i večne celokupnosti jeste sve što sam kadar da ti prinesem na žrtvu.

16 A ti moja mila Purista osvrni se, pogledaj Onog koji stoji baš iza tebe i zahvali Njemu svom svojom snagom, jer On je taj koji je tvoju korpicu napunio ovim nebeskim plodovima a da ti nisi primetila kada."

17 I Purista reče na to Adamu: "O uzvišeni oče otaca! Ako je to učinio, onda je to vrlo loše od njega – jer on će valjda znati da nikoga ne volim i ne ljubim osim jedino mog nebeskog Oca i moga oca Gabiela i moju mater Aoru.

18 Do sada sam bežala od svakog muža i moja čežnja beše stalno usmerena jedino naviše prema jedino Jedinom; kako je taj čovek mogao to da mi učini?

19 Taj sigurno ne zna da je greh ako se približi devojci bez volje Božje, to tako da ni moji roditelji ništa nisu znali.

20 Gle, to je bilo loše od njega; jer tako znam od mojih roditelja; i zato ni ne želim niti smem niti mogu da mu zahvalim makar plodovi bili odveć divni no što jesu.

21 Reci mu samo da je to bilo loše od njega, i neka to ubuduće više nikako ne čini – jer će inače navući na sebe priličnu kaznu od nebeskog Oca.

22 A za ovaj put hoću da zamolim nebeskog Oca za njega da ga milostivo poštedi."

23 Po tim rečima i usrdno zamoli nebeskog Oca za oproštaj krivice toga čoveka koji joj to učini.

24 A Adam joj reče: "Ti prelepi, predivni, prenežni cvete uzvišenog Jutra – zaista ti kažem, ako nebeski Otac još nikada nije uslišio molbu od tebe, onda veruj mi, ovu sasvim sigurno neće prečuti.

25 Ja ne mogu niti smem da ti sada kažem kako i zašto, ali budi utešena da ćeš sigurno veoma brzo saznati."

26 I Purista se zadovolji time i smiri se.

27 A smesta Abedam pozva sebi Henoha i reče mu: "Henoše! Idi sada i postavi žrtveno jagnje zaklano na žrtvenik, pa se smesta vrati ovamo, pa prati kako ću spustiti oganj s neba na žrtvenik koji će izjesti žrtvu.

28 I Henoh odmah ode do žrtvenika i ispuni volju Gospodnju.

29 Pošto se vrati, tada odmah najsjajnija munja praćena gromom koji zatrese svet udari tako da se i sam Henoh uplaši, i smesta razgore žrtva na žrtveniku kao sunce sjajnim plamenovima i blistavi beli oblaci dima uzneše se s žrtvenika prema nebu.

30 Tada sirotoj Puristi poče da biva zlo, i ništa manje svoj deci Jutra jer primetiše sada veličinu i moć ovog čoveka njima još nepoznatog kojeg im Henoh objavi.

204

1 Po tom izvanredno čudesnom delu, dokle žrtva još buktaše, dade se smesta Uranion, drhteći celim telom, do Henoha i zamoli ga da mu kaže ime tog odveć čudesno izvanrednog čoveka.

2 I Henoh mu reče: "Dragi Uranione, da ti i kažem Njegovo ime, da li bi ti išta korisno?

3 Gle, kako On ovde daje da se zove, baš tako se zove i jedan drugi.

4 Otud vidiš da ti saznanje imena neće mnogo služiti za bliže spoznanje tog čoveka nad čovecima; zato se prethodno ne raspitivaj za ime, nego obrati se pravo Njemu, i budi siguran da će ti za tri trenutka reći više i poučiti te više no što ću ja uzmoći u dugim večnostima.

5 Zato obrati se samo Njemu lično, i to bez straha i nekog zaziranja, jer koliko god On bio beskrajno moćan, ipak je isto toliko beskrajno dobar, ljubazan, milosrdan, milostiv, blag, nežan, snishodljiv, i sama neshvatljiva poniznost.

6 Zato ne zaziri, i samo se obrati Njemu."

7 Te reči ohrabriše Uraniona, on smesta ode pred Abedama i uputi Mu sledeće reči:

8 "Uzvišeni, moćni brate, ako Te tako smem nazvati; nećeš li mi obznaniti ko i odakle si Ti? Jer, kako sam sada video, pa Tebi su podređeni nebo i zemlja u tako velikom stepenu da, ako ne bih bio vezan najvećom meni zamislivo mogućom ljubavlju za svetog Oca nebesa i svih zemalja, lako bih poverovao da si ti taj sveti Otac lično ili pak ipak barem prevelik i premoćan duh svih nebesa iz beskrajnog reda presavršenih anđela Božjih.

9 Ako bi bila Tvoja volja, da li bi mi hteo dodati malo svetlosti o Tebi?"

10 I Abedam zgrabi njegovu ruku i reče mu: "Uranione! Budi odveć veseo jer sada te je obuhvatio večni život!

11 Ali pogledaj prema Gabielu i dovedi ga ovamo zajedno sa njegovom malom porodicom, naime sa njegovom ženom Aorom i njegovom jedinom kćeri Puristom; pa ćeš Me onda pored njih upoznati u obilju svoga srca, amin."

12 I Uranion požuri odmah do Gabiela, prenese mu želju Abedamovu i dovede ga odmah sa ženom i kćeri pred Abedama.

13 Kako pristupi do Abedama, Gabiel smesta upita Abedama: "Najmoćniji od ljudi! Šta zahtevaš od mene?

14 Pogledaj ovde moju ljubljenu ženu, i ovde moju kćer koju mi je darovao presveti, preljubazni, nebeski Otac! Ti si dovoljno moćan da mi ih uzmeš; najskupocenije što imam na zemlji.

15 Ako hoćeš takvo što, ko će te sprečiti?

16 Ali gle, ja pak imam još nešto mnogo izvrsnije no što su moja žena i moja kći – gle, evo ovde u srcu je duboko skriveno.

17 To je moja ljubav i moje potpuno poverenje u svetog, velikog, preljubaznog Oca i svemoćnog Tvorca nebesa i sve zemlje.

18 Možeš li mi i to uzeti?"

19 I Purista se grčevito uhvati za oca, pa zatim reče Abedamu: "Dobri, dragi, odveć moćni čoveče, pa ti nas valjda nećeš razdvojiti!

20 Jer dobri, mudri Henoh svima nama reče da si ti i veoma milosrdan i milostiv.

21 Jel' da – ti nas nećeš razdvojiti, nego ostavićeš nas zajedno u najblaženijoj ljubavi prema našem nebeskom Ocu.

22 Pa valjda ćeš i ti znati za Tog toliko svetog i odveć dobrog Oca, i ljubićeš Ga kao što Ga mi ljubimo."

23 I Abedam upita na to Puristu: "Čuj, moja najnežnija Purista! – Jesi li ti jednom videla nebeskog Oca?"

24 I Purista uzvrati: "Ti ne mora samo da kažeš "nebeskog Oca", nego "presvetog, preljubaznog, nebeskog Oca" mora da kažeš, a ne tako glatko "Oca", inače se ne usuđujem da ti odgovorim."

25 I uzvišeni Abedam ispravi sebe po njezinoj preblagočestivoj želji – na šta Mu tek dade zatraženi odgovor, time što reče:

26 "Ta gde bi bio neki čovek na celoj zemlji koji bi sebe držao tako dostojnim – da bi se mogao pohvaliti da je video presvetog, preljubaznog, nebeskog Oca?

27 Takvo valjda mogu anđeli, ali mi nedostojni ljudi takvo ne možemo nikako."

28 I Abedam je upita ponovo: "Ali čuj, čisto-prelepa i nežno-prelepa Purista! – Ta& Adam je takođe samo čovek, a treba da je video presvetog, preljubaznog, nebeskog Oca i da je govorio s Njim nakon što je stvoren.

29 Šta kažeš na to? – Ta& ni on nije ništa više od grešnog, nedostojnog čoveka pred Bogom?"

30 I Purista uzvrati na to: "A šta ti sve ne pada na pamet! – Zar je praotac takođe čovek kao što smo svi mi?

31 Zar ti ne znaš da je Adam prvi čovek ove zemlje i da je proizišao neposredno iz svemoćne ruke presvetog, nebeskog Oca, koji je pun najviše ljubavi, milosti i smilovanja? – Zato može itekako da Ga je video i da je govorio s Njim. A zar je takvo i kod nas ljudi slučaj? – Hajde samo malo razmisli!"

32 I Abedam: "Jest, tu opet imaš pravo ako stvari stoje tako, ali sada pazi šta ću ti sada reći!

33 Zar nemaš nikakvu čežnju da vidiš presvetog, preljubaznog, nebeskog Oca? – Šta ćeš Mi sada reći na ovo Moje neobično pitanje?"

34 I Purista: "Baš jeste odveć neobično pitanje. – Ko ne bi hteo da Ga vidi, posebno kada Ga ovako odveć, odveć ljubi kao ja?

35 Ali razumi, tu se mora biti i sasvim neshvatljivo još mnogo, mnogo, mnogo pobožniji od mene.

36 A meni je već dovoljno što predobri, presveti i preljubazni nebeski Otac samo dozvoljava da Ga jedno bedno stvorenje, kao što sam ja, ljubi i što meni i svima nama kazuje Sebe Svojim čudesnim delima i ustima preblagočestivih muževa.

37 Reci, smemo li mi nečisti ljudi možda tražiti više od Njega?

38 Ili zar nije već previše što od Njega primamo što za sve večnosti nećemo moći dovoljno zahvaliti Njemu."

39 I Abedam: "Jest, tu naravno opet valjda imaš pravo, i opet si Me prilično lepo podučila – ali gle, Ja bez obzira ipak već imam opet drugo pitanje:

40 Zar još nikada nisi zamislila kako bi možda mogao da izgleda presveti, preljubazni nebeski Otac? Hajde, hajde reci Mi."

41 I Purista: "Evo – opet kakvo pitanje! – – Ko bi to smeo ili mogao? – Bog je presvet, i beskrajan! – Ne, kakve li pomisli!

42 Meni je jednom samo sasvim krišom palo na pamet da bi On možda mogao da izgleda kao možda praotac Adam, samo beskrajno veći od njega – ali koliko dugo sam se posle toga plašila i verovala sam da mi se takav greh više uopšte neće oprostiti.

43 Kolike noći sam se potom molila i plakala sve dokle mi jedan blagočestiv, stari čovek nije doneo vest da mi je ta krivica opet otpuštena. – Gle, to me je već opametilo; i sada kada već imam dvadeset sedam godina više nipošto ne dam da se uhvatim."

44 I Abedam: Jest, evo opet si Mi dala pametan odgovor; ali samo pazi, ipak ću te uhvatiti. – No onda ćeš se veoma obradovati."

205

1 I ovako Abedam reče dalje Puristi: "Ti si mi prethodno rekla da je Adam proizišao iz ruke presvetoga, nebeskoga Oca, koji je pun najviše ljubavi i sveg smilovanja; a šta bi rekla na to ako bih pred svima vama tvrdio da je Adam, kakav sušti jeste, proizišao iz Moje ruke?

2 I kada bi ga zatim radi uverenja prilično ozbiljno pitala, i on ti potpuno potvrdi?"

3 Purista: "Moćan jesi istina izuzetno – ali – da si i – čoveka – i to još našeg praoca Adama slobodno stvorio, u to bih posumnjala; jedino – ako je presveti, preljubazni, nebeski Otac tako Sam hteo.

4 I ako je to slučaj, onda ipak opet nisi Ti, nego samo On uzvišeni, sveti Tvorac Adamov, a ti samo Njegovo jako oruđe.

5 Šta se ti potom time hvališ kao da si ti sam Tvorac; gle, to nije lepo od tebe!"

6 I Abedam: "Ali gle, Moja prenežna Purista, pa Ja ljubim presvetog, preljubaznog, nebeskog Oca upravo toliko i još mnogo više no što Ga svi ljudi zajedno ljube; i da to nije slučaj, i da nisam ponizan iz same srži, da li bi ti mogla da tvrdiš i da veruješ da bi Mi se dodelila takva moć da Me stoga čitava beskonačnost mora slušati na najmanji mig.

7 Šta sada kažeš na to? – Budući da radi nužne poniznosti zapravo ni ne mogu ni smem da se hvalim."

8 I Purista i njeni roditelji i Uranion tu se uzbezeknuše – i divni biser Jutra sada se zbuni i ne znade šta na to da kaže.

9 Konačno se ipak ponovo ohrabri i upita sasvim stidljivo Abedama još uvek držeći se za oca: "A zar si Ti stvarno toliko moćan da Tvojoj moći nema kraja?"

10 I Abedam: "Hoćeš li da vidiš znak Moje sile i Moje svemoći?"

11 I Purista: "Meni moćna munja sa strahovitim gromom već beše dovoljan znak tvoje neshvatljive moći; a ko je tako moćan kao Ti taj je sigurno i jak i silan.

12 A da li si i stvarno beskrajno moćan? – kojim dokazom bi mene, slabog crvića u prašini, mogao da uveriš pošto večno neću moći da pregledam beskonačnost kao što gleda Bog?

13 Šta bi mi prema tome vredeo znak kojeg bi zdelovao negde u nekom beskrajno dalekom kutku beskonačnosti. Hoću li ga videti da se uverim?

14 Gle, pa to je nemoguće! Čemu da mi potom koristi takav znak? – Zato to bolje ostavi i upotrebi svoju veliku moć nećemu boljem no besplodnom zasićenju ljudske radoznalosti."

15 I Abedam: "Dobro rečeno, Moja draga Purista; tako čista kao što si ti, zaista, sunce nije.

16 Već vidim da će biti teško da te nagovorim jer sve što Mi god kažeš jeste čisto i potpuno svetlo istinito. Nećeš znak, Moja pitanja odgovaraš kao da iz tebe govori najmudriji anđeoski duh, tako u svemu štetujem kod tebe.

17 Ali Ja već vidim uzrok – ti se još uvek bojiš da ću da te odvojim od tvojih roditelja. No takvog čega se nipošto ne boj, jer gle, radije bih tvojim roditeljima dao još hiljadu takvih dragih ćerkica kao što si ti nego da im s glave uzmem samo jednu vlas. Zato ne treba da imate preda Mnom takav strah, nego bolje Mi se prilično prisno obratite, i tada biste u jednom trenu od Mene primili više no ovako za mnoge godine.

18 Istina da ste za presvetog, preljubaznog, nebeskog Oca vezani čvrsto kao metal – ali vi Njega ne poznajete; a zato sam i došao do vas da vas sasvim upoznam s Ocem, koga istina iznad svega ljubite, ali Ga ni malo ne poznajete kako valja.

19 Gle, draga najblagočestivija Purista, kako si tu Moju nameru u svim Mojim pitanjima tebi toliko sasvim mogla da previdiš? – Gle, to baš ne beše mudro od tebe.

20 Jer takvo si morala da uvidiš da Bog, tvoj sveti Otac, takve moćne vesnike, kao što sam Ja, ne šalje bez sigurno najljubaznije namere vama sirotim, slabim ljudima, i koji tada sigurno ni nisu zli i loši kao što si krišom mislila, nego svagda samo predobri i puni najviše ljubavi i smilovanja prema vama.

21 Gle takvo sada premisli u sebi, pa zatraži znak od Mene kako biste svi otud i spoznali svetog, preljubaznog, nebeskog Oca kakav jeste, jer takvo što jeste Njegova volja vama svima, amin."

206 (2.20)

1 I Purista na to bi veoma zatečena, i upita svoga oca Gabiela: "Čuj oče, to je sigurno moćan vesnik s neba; ako smo se sada ogrešili o njega, šta će biti s nama?"

2 I Gabiel joj reče: "Gle, kćeri moja, on je još tu i gleda nas vrlo sažaljivo, sigurno će nam opet oprostiti.

3 Ako smo pogrešili, onda smo pogrešili u našoj velikoj slepoći. Idi do njega u ime nas svih i zamoli ga za oproštaj.

4 O gle, gle – kako dobro i blago gleda na nas s visine. Idi samo hitro i zamoli ga za oproštaj, On će tebi i svima nama sigurno oprostiti.

5 Ali padni najpre ničice pred njim jer on je izgleda veoma svet, – idi dakle, idi pre nego što bude kasno, amin!"

6 I Purista pojuri do nogu Abedamovih i poče plakati i grcati.

7 A Abedam se brzo sagnu i podignu je i upita je: "Purista, šta ti je da sada tako plačeš?"

8 I Purista odgovori još plačući: "O, dragi prijatelju! Meni se iz tvojih zadnjih reči razdanilo i posta mi jasno da ti nisi žitelj zemlje, nego moćan vesnik s nebesa od samog presvetog Oca, koji je pun najviše ljubavi i smilovanja; gle, mora da sam te uvredila.

9 Nećeš li meni i svima nama oprostiti?

10 Gle, ti si mi još ostavio znak da zatražim – o uzvišeni prijatelju sirotog čovečanstva i svetoga Boga, dozvoli mi onda da te sada zamolim."

11 I Abedam se ponovo sagnu i uze Puristu u svoje naručje, pritisnu je o svoje grudi, pa je upita najvećom blagošću:

12 "Purista, prečisti biseru svetloga Jutra, koji znak prema tome tražiš od Mene?"

13 I Purista, od radosti skoro topeći se, reče glasom drhtećim od ljubavi: "O divni – moćni – prijatelju! – Sada više ne mogu da tražim znak od tebe – jer – što sam – htela – da tražim – – pa to si ti već predusretljivo mojoj želji sada premilostivo učinio na meni i sigurno takođe i na svima nama na način koji teško ikada mogu da zamislim."

14 Kod tih reči od samih osećanja zahvalnosti više ne uzmože govoriti dalje.

15 Abedam je pak još jednom stisnu o Svoje srce, pa je ponovo odnese svojim roditeljima u zagrljaj, koji takođe od radosti i zahvalnosti odveć plakahu.

16 I Gabiel reče konačno: "Ne! Tako dobar neće biti anđeo! – Ženo! – i ti kćeri moja! Ovde je više no što će najviši anđeo ikada shvatiti!!!"

17 Zatim više ne uzmože da govori – – zatim Purista pogleda Abedama – a On joj reče:

18 "Purista, kćeri Moja! Zar Me još ne prepoznaješ, svog nebeskog Oca? – Gle – Ja – Ja sam Sam."

19 Pri tim rečima svi prepoznaše Oca; a Purista glasno vrisnu, obruši se, obuhvati noge Abedamove toliko grčevito nagnana svojom prežarkom ljubavlju, i sve što uzmože reći beše:

20 "Oče! – Oče! – Oče! – Moj Oče – moj dragi Oče! Sveti, preljubazni, nebeski Oče; moj, moj, moj dragi Oče!"

207

1 Kako i Uranion vide ko je moćni čovek, pade smesta na svoje lice, i povika glasno: "O neizrecive milosti! – O neizrecive najviše milosti! O neizrecive, najviše, presvete milosti! – Ko bi se od nas svih ikada usudio da pomisli takvo?

2 Gospod Bog Jehova Savaot, Koji je stvorio nebo i zemlju i sve što je u nebu, na nebu i preko neba, i u zemlji, na zemlji i preko zemlje, jest, sve što živi, stremi i kreće se u zemlji, na zemlji i preko zemlje, i u svim vodama, i isto tako sve što večno ispunjava beskrajne prostore – On – presveti, preljubazni, nebeski Otac – došao je kao čovek poput nas nama bednoj deci roda ljudskog sa Svoje beskrajne visine nadole do duboko najniže, mračne zemlje!

3 Sunce, otkud možeš, kako se još usuđuješ da dalje šalješ svoje zrake nadole na zemlju kada je tvoj Tvorac, nas svih Otac, sveto, presveto stupio na nju? – Ustukni svojim poput nas prenedostojnim sjajem – jer ovde zasvetli zrnce peska koje On – Svojim najsvetijim nogama dirne više za tren no sav tvoj sjaj zajedno iz dugih večnosti! – Zato postidi se ako sada još možeš da svetliš!

4 I ti negostoljubiva zemljo, hladna mati smrti, kako još možeš da postojiš? – Rastvori se u najsvečaniji slavopoj – proklijaj najlepšim cvećem s predivnim miomirisima!

5 Sve gore, pretvorite se u svetleće žrtvenike, i drveće, a i sve trave, pomozite, pomozite mi da slavim i hvalim svetoga Oca.

6 Jer jedino je On dostojan da uzme svu slavu, svu čast, svu ljubav, svu hvalu i sve obožavanje.

7 Padnite s visokih nebesa sve zvezde, i ti meseče pomrači se i sruči se na zemlju i svi obožavajte – ovde obožavajte – Boga, Boga – večan, sveti Bog je – Otac, presveti, preljubazni nebeski Otac svih anđela i ljudi jeste – ovde pred svima nama jeste On! Da, u sredini među nama je On! Stoji na zemlji i govori s nama, i uči nas crve u prašini da uspravno idemo!

8 Zato obožavajte Njega, obožavajte Njega sve večnosti, i ti beskonačnosti postani dostojnija velikim hvalospevom presvetome Ocu no što je posustalo benavljenje moga crvljivog jezika!

9 Gde ste sada gromovi i munje, i vetrovi svi, gde oklevate!

10 Zar vas nije, kao mene, stvorio taj presveti, preljubazni, svemoćni Otac? Gde ste sada na Njegovu hvalu? – Ili vas dostojno najviše strahopoštovanje beskrajno skromno zadržava?

11 Onda je dostojno i pravo što ste zanemeli kao miš u zemlji koji iznad sebe njuši mačku.

12 O srce moje, siroto srce! – Hoćeš da slaviš i hvališ Njega, Njega – Svetoga – Uzvišenoga – a nemaš ni prostora da primiš ni najmanju iskricu Njegove beskrajne, svemoćne Očinske ljubavi, zato ćuti bolje o onome što ti je nemoguće da kažeš.

13 I ti, iznemogli crvljivi jeziče – zanemi jer svet, svet, svet je sada i sam vazduh koji ispunjava ovo moje nedostojno i nečisto drečanje.

14 O sveti, presveti, triput odveć, odveć presveti Oče! – Budi meni, beskrajno ništavnom crvu u prašini pred Tobom, milostiv i milosrdan!"

15 I odmah uzvišeni Abedam pristupi Uranionu, koji još drhteći ležaše licem na zemlji, sagnu se do njega do zemlje, dignu ga, uspravi ga, pa reče:

16 "Čuj sada Moj ljubljeni Uranione, ti si Mi sada prineo najveću hvalu, hrabro si izribao sunce, zvezde spustio sa svih nebesa, nisi poštedeo ni zemlju i dostojno si pohvalio i odlikovao sićušno zrnce peska pod Mojim nogama, nisi zaboravio gore, drveće i travu; munjama, gromu i vetrovima si dao pravu reč i vrlo valjano si razgledao svoje srce.

17 Gle, pravedna zato bi tvoja velika hvala; no jedno ti kažem: Više od tvoje hvale sadržavala je hvala koju Mi prinesoše Purista i njeni roditelji u potpunoj, nemoj, skrušenoj tišini svojih srdaca.

18 Gle, ko još može da govori u Mome prisustvu, taj je još gospodar svoga srca. A ko u prisustvu Moje ljubavi više ne može da govori, njegovoga srca sam Ja postao gospodar, i onda ga ispunjavam Svojom ljubavlju i večnim životom iz nje.

19 A i ti sada živiš budući da si svojom hvalom odbacio sve od sebe što ti beše nekorisno preda Mnom:

20 Tvoje sopstveno svetsko sunce, koje je tvoja stara mudrost ljubavi; tvoje zvezde, koje su tvoja spoznanja; tvoj mesec koji je često čas rastuća, čas opadajuća sebičnost ljudi.

21 Savladao si svoje gore; svoju zemlju si razložio u sebi na Moju hvalu; i sve drveće svojih želja i sve trave svojih žudnji prineo si Meni na žrtvu; vetrove svojih valjanih stremljenja prizvao si; sve munje svoje svetske svetlosti i groma svoje ozbiljnosti prineo si Meni na hvalu; i nisi poštedeo svoga večnoga duha iz Mene i svoje duše koja je živi sasud za beskrajan život iz Mene; i time si oslobodio svoje srce kako bih Ja u njemu postao gospodarem života.

22 Gle sada, pošto zato oneme u svome srcu, tek postadoh gospodarem u njemu; i tako si zaista dobio večni, neprolazni život; i Ja ti ubuduće nadalje više neću biti stran i nepoznat Otac, nego biću uvek dobro poznat, tebi stalno prisutan, kojeg u sebi uvek možeš čuti, jak, silan i svemoćan i vodiću preko tebe svu tvoju decu; a kao što ću ti biti i sada već jesam, isto tako hoću da budem i tvojoj šestorici braće, a i po njima svima koji kao ti pošteno otpuste sav svet.

23 No kod Gabiela podićiću Sebi novu kolibu u koju ću neretko svraćati jer čistije i čvršće mesto zemlja nema za Mene.

24 Gabiele! – Gle, blagosiljam sada i tebe i tvoje dete; ona će negda od Mene dobiti valjanog muža; taj će njoj dati kćer; a ta neka postane materom novog naroda na zemlji; i Lameh će joj dati muža koji će svagda prebivati kod Mene u Mojoj velikoj kući.

25 I tako primite svi Moj blagoslov i budite veseli i raspoloženi, amin."

208

1 I ovo troje baciše se Abedamu do svetih nogu, i slavljahu i hvaljahu Njega prenemom skrušenošću svoga srca; i mesto se okvasi suzama njihove radosti i njihovog zahvaljivanja; i Abedam se sagnu dole do zemlje, pa ih odmah podignu, uspravi ih, te im u njihova srca uli hrabrosti i istrajnosti.

2 Čim ponovo biše prijemčivi za reč, pošto Abedam sâm u tu svrhu malo stiša oganj njihovih srdaca, reče im s odveć ljubaznim glasom:

3 "Kakvima ste sada preda Mnom i Ja kroz ljubav u vama i vi tako i u Meni, takvima ostanite i ubuduće, tako vam nikada neću nedostajati, jer kakvima budete kod Mene i u Meni, takav ću i Ja biti i ostati kod vas i u vama nadalje i nadalje, i vašem spokoju i miru nikada neće biti kraja.

4 A Ja kažem tebi, Gabiele, da Meni pored svoje kolibe podigneš novu kolibu u kojoj ću češće boraviti – gle, sada je koliba već podignuta – u svome srcu ste Mi pripremili to boraviše – to je zaista nova koliba za Mene u kojoj Mi je jedino blagougodno boraviti.

5 Koju drugu kolibu da Mi i podignete?

6 A radi znamenja ćete u svojoj domovini već i stvarno naći kolibu koju sam sada podigao. U nju neka ne stupi niko od muževa pokrivene glave, a žene neka zastru svoje lice ako hoće da stupe u tu kolibu jer ona je čista i sveta i prečvrsta. Posred kolibe ćete naći žrtvenik nad kojim će buktati neugasivi oganj i davaće od sebe velik sjaj danju i noću i svagda će se svetli oblaci uznositi naviše nebu duž tog svetlog plamena.

7 A ti Moja prečista Purista da Mi, kada god dođem kod vas, pripremiš na tom ognjištu ljubavi izvrsno mirisan obed; i jedino je tebi dozvoljeno da tu otkrivenim licem vršiš svoje delo čiste ljubavi prema Meni.

8 A kada budeš kuvaricom za Mene, tada najpre skupite sveža, čista drva; i kako budem došao za različita vremena, najčešće neočekivano, već svim morate biti opremljeni da Me valjano ugostite.

9 A u tome neka se sastoji znamenje što ćete svagda na plamenu primetiti kakvo vam je srce preda Mnom.

10 Čista, sveža drva neka predstavljaju stalno obnovljenu i umnoženu ljubav vaših srdaca, i obed vaše celosno predanje i potpunu predanost u Moju volju.

11 Zaista, ako takvo držite, onda Ja kao radostan gost neću nedostajati da često, često, često kod vas dobro obedujem. A ako bi ili ako bi mogao oganj u vašem srcu da utihne, takođe će se i na ognjištu čiste ljubavi plamen stišati i Ja kao redak gost kod vas.

12 Radosni ste svi vi što jedete hleb iz Moje ruke kao deca zahvalno; no neizrecivo radostan je onaj kod kojeg dolazim kao gost zato što već neprestano drži valjano postavljen sto za Mene i vrlo ukusno jelo na njemu i zato nikada ne dopušta da se ugasi plamen na Mome ognjištu, nego ga jedino održava sve življim. Ako i odocnim i ne dođem skoro, a on je, pak, sve revnosniji oko ognjišta u kolibi sveg život.

13 Zaista, ako onda dođem neočekivano i nađem Svog domaćina punih ruku oko Mog ognjišta u Mojoj kolibi – Ja kažem, zaista, zaista – njegovoj nagradi i njegovoj radosti više neće biti kraja.

14 Tako sada vas troje činim takvim domaćinom i dajem vam u tu svrhu kolibu napravljenu iz kolibe vaših srdaca i gotovo ognjište obilno svagda vatrom, koje je jednako nepokolebljivoj, čvrstoj odanosti prema Meni kao što je plamen na njemu jednak plamenu čiste ljubavi u vašim srcima.

15 Ostanite Mi i dalje odani upravnici ove vama poverene svetinje na Istoku, tako ćete se vrlo brzo uveriti koje će obilje blagoslova proisteći iz te kolibe preko celog Istoka i preko svih njegovih suseda.

16 I ti, Moja draga, čista Purist, ti ostaješ Mojom kuvaricom u kuhinji ljubavi, i uz ognjište večnoga života; a Ja ću biti tvojim gostom.

17 A kome god pružite jelo i piće u Mome imenu, daću mu tako kao da ste Meni Samome spremili obed.

18 A Ja ću pogledati i blagosloviti vas za to kao da sam Ja Sam blagovao jelo; a ko iz te kolibe hoće da uzme obrok, taj neka tamo svrati valjano opremljen i natovaren svežim drvima.

19 Ko dođe prazan spolja i iznutra, taj neka se i prazan ponovo vrati kući.

20 A u kolibi ćeš, Moja draga, čista Purista, naći čisto sasuđe u pravoj količini. U njima ćeš kuvati plodove kojih ima obilno u vašem proširenom vrtu po vrsti kao što su bili oni koje si začuđeno predala Adamu kao jutarnji dar, tri po tri, u čistoj vodi, i da pristaviš velik lonac za Mene dan za danom, jutro za jutrom, podne za podnevom i veče za večeri, i isto tako ništa manji lonac za svakog koji hoće da prezalogaji na ispravan i valjano dostojan način; a za sebe i za svoje stare da uzmeš najmanji lonac, i da staviš u njega najmanje plodove.

21 Pa kada se plodovi skuvaju dovoljno mekano i slatko, onda uzmi strani lonac i skloni ga najpre s vatre; onda učini isto sa svojim; no Moj da ne skloniš s vatre pre no što ili Sam ne dođem, ili pošaljem nekog u Mome imenu, koji će Moje jelo ili sam založiti, ili će ga razdeliti vama svima u Mome imenu.

22 I tako vas sada ponovo blagosiljam u tom novom delu; vodite ga odano, tako ću ostati vašim gostom koji vas svagda blagosilja ovde kao negda s one strane u Mome velikom Očinskom domu, amin."

209

1 A pojedini od otaca u svojim srcima behu željni da saznaju koja je lepša od dveju ženskih ljubimica Abedamovih. Zato pojac Kenan pristupi Abedamu i htede ga upitati u ime više njih.

2 A Abedam ga preduhitri i upita ga: "Kenane! Jesi li u svome srcu zadovoljan ako ti samo kažem?"

3 I Kenan Mu uzvrati: "Gospode i Oče! – Šta da ti sada odgovorim? Pa ti vidiš moje srce – toliko znam da je moja i želja više nas dvojake vrste; hteli bismo da vidimo i Puristino lice kao što smo, mada samo izdalja, videli Žemelino, a pored toga da čujemo i reč Tvoga blagovoljenja – jer inače ne znamo na čemu smo – koja je od njih dve veća pred Tobom.

4 Gle, skoro smo već porazbijali glave o tome i srca stukli, a ne možemo doći do pravog suda.

5 Dašta da od toga ne zavisi spas čovečanstva, međutim, spoznati što Ti je blagougodnije valjda neće biti manjom sporednom svrhom ovog zemaljskog života. – Ako je dakle Tvoja sveta volja, milostivo nam usliši tu molbu."

6 I Abedam na to reče Kenanu: "Onda neka svi radoznali dođu ovamo pa ćemo videti kuda će se protegnuti njihov sud, amin!"

7 I Kenan odmah pozva one koji su sudelovali s njegovom željom da smesta dođu ovamo. A Abedam pozva Sebi Žemelu i Puristu i uze Žemelu na levo naručje a Puristu na desno, pa im naloži blagim glasom da se otkriju pred ocima.

8 Obe odmah skloniše svoju bujnu kosu s lica i pogledaše sve oce sa strahopoštovanjem i preljubazno.

9 Kako pak radoznali oci ugledaše ove dve nadzemaljske lepotice, padoše na zemlju kao pogođeni munjom i ni jedan se više ne usudi dići oči da bi još jednom pogledao ove dve lepotice da bi prosudio o njima.

10 A Abedam upita Kenana: "Pa, ti stari pojče Moje časti, kako ti se čini, koja je od ove dve lepša i koja Mi je bliža? – Pošto ih ti obe vide, valjda ćeš Mi sada moći dati sud?"

11 I Kenan reče sasvim drhteći: "O presveti Oče, moćni Bože! – O daj sada da se zavučem u kožu magarca, meni prevelikom nerazumniku, meni ludi! – Šta učinih i kako zgreših?

12 Htedoh nerazumno kao slepac da budem sudijom, jest užasno kukavnim sudijom ovde između dva presvetla, nebeska sunca, koja presveti, nebeski Otac jedno koliko i drugo toliko blizu i uzvišeno nosi na naručju.

13 Desno ili levo, sunce ujutru ili sunce u podne ili pri zalasku, – koje je lepše, koje više sunce?

14 O bezumlja, o bezumlja! – Ko te hranio toliko dugo u mojim inače, ipak, prosvetljenim grudima?

15 O sveti Oče, večna ljubavi, oprosti meni kukavcu, meni nerazumniku, meni ludi, meni volu, meni magarcu, meni crvu u prašini, meni slepoj krtici! – I nemoj obznaniti nama svinjama svetu reč koju ja, svinja, prethodno zamolih tako nerazumno od Tebe, jer nismo dostojni da čujemo glas sa presvetih usta, nismo dostojni da čujemo presudu, svetu, o anđelima anđela prečistih nebesa.

16 O kakve li slave, kakvog li sjaja! – O večne blagosti, poniznosti, odanosti, ljubavi sve ljubavi, svetosti! – Kakva bića stvaraš iz sebe, divnu decu!

17 Zanemi budalasti jeziče, mračni, hladni – jer svet, presvet je Onaj pred kojim brbljaš kao da možeš ozbiljno nešto mudro označiti; zato ućuti, ućuti prljavi oruđu bezumnosti, najveće ludosti!

18 O sveti Oče, oprosti, oprosti nama slepima, nama bednim nerazumnicima, Tvoja sveta volja da bude, Tvoje amin, Tvoje amin, Tvoje amin!"

19 I Abedam naloži dvema da opet zastru svoje lice pred ocima, pa im reče: "Obe ste mi podjednako mile, i ni jedna nije manja od druge, i ni jedna veća od druge; zato i ostanite ovakve kakve ste sada, tako ćete Mi i uvek biti ovako blizu kao što ste Mi sada, amin."

20 Po tim rečima Abedam ih ponovo preblago spusti na zemlju – a obe odmah sedoše do Abedamovih nogu, pa jednoglasnim srcem sa sledećim kratkim, unutarnjim rečima, koje ne uzmogoše izgovoriti, stadoše zahvaljivati Abedamu, Njega slaviti i hvaliti:

21 "Sveti, preljubazni Oče pun najviše blagosti, strpljenja i smilovanja! – Kako smo, kako možemo da budemo dostojne takvih milosti od Tebe, Ti presveti Oče?

22 Ti nas udostoji – ali da li smo dostojne udostojenju?

23 Uzvišeni oci se zbog nas obrukaše pred Tobom i pred svom decom – samo mi imamo i nosimo krivicu na svojim licima zato što nas je Tvoja sveta milost verovatno oblikovala lepše nego možda neku drugu poput nas slabašnu ženu.

24 Nego Tebi, o presveti, najbolji, najmudriji, preljubazni Oče neka je večna zahvalnost i sva naša ljubav, slava i hvala za sve kako i zašto si nas tako oblikovao jer svaki dar od Tebe jeste jašta svagda odveć mudar i predobar dar.

25 Samo nas je ovde žao uzvišenih otaca što zbog nas ovde na zemlji sada sahnu i žale – i čak plaču.

26 O najdraži, naš jedini najmiliji Oče! Smiluj im se i ukrepi ih ponovo Tvojom jedinom iznad svega svetom ljubavlju, a i oprosti nama ako smo sigurno krive što uzvišeni oci sada tako žalosno prolaze pred Tobom. – Tvoja sveta volja da bude sada kao i za sve vekove vekova."

27 I Abedam im reče: "Moje drage ćerkice! – Ne brinite se bez potrebe; gle, ovi koji se preda Mnom ovako ispravno ponižavaju uopšte ne prolaze tako žalosno kao što mislite, nego baš suprotno, jer niko Mi nije bliži, ni Ja nikada nisam kome bliži no upravo u stanju njegovog najvećeg poniženja preda Mnom; a takvo je sada i slučaj kod ovih otaca kojih vam je žao preda Mnom u vašim prenežnim srcima, i same sebe krivite bez potrebe i ni najmanje krivice.

28 Ili da ne mislite da je i onaj sposoban grehu uprkos svoje preslobodne volje kojeg nosim na svome naručju?

29 Budite samo vedro raspoložene jer takvo sam predvideo još od večnosti, zato nemate krivice, no idite do otaca i naložite im od Mene da ustanu, amin."

30 I obe odmah skočiše do otaca i preneše im Gospodnju volju.

31 I odmah se oci digoše, te slavljahu i hvaljahu Boga veoma glasno.

32 A Abedam najpre njih dve posla nazad do svojih, pa zatim upita Kenana:

33 "Nu – kojoj ćeš sada dodeliti nagradu?"

34 Kenan pak stavi ruku na usta.

35 A Abedam mu reče: "Ako si gotov sa svojom presudom, onda sam i Ja, jer od dve najdraže valjda ni jedna neće biti draža.

36 Ipak ima razlika među njima, no zemlja nema oko za takvu razliku.

37 Pa tako se vratite ponovo na svoja ranija mesta, amin."

210

1 Nakon što se ovi malo previše radoznali zadovoljiše, a i Žemela se ponovo nađe uz Lameha, kao i Purista među svojim starima, koji od radosti drhtahu, tada uzvišeni Abedam odmah pozva Henoha te mu reče:

2 "Čuj, moj dragi, blagočestivi Henoše! – Vidim bojazan u tvome srcu i jedna senka koja te plaši mota se već duže vreme oko tvog večno besmrtnog srca, kao što rđava mušica mili po zdravoj, svežoj jabuci na drvetu i ispituje svojom surlom gde li će probušiti koru zdravog ploda kako bi u telo ploda gurnula jednog rđavog potomka svog rđavog roda da bi tu razjeo i moguće uništio život ploda.

3 Gle, kakve li koristi takvom strahu? – Kakav završetak slobodnom srcu neki strah?

4 Treba o Meni da držiš govor narodu kao istinski prvosveštenik Moje ljubavi, milosti i smilovanja.

5 Gle, takvo je već dugo blagočestiva želja Adamova od kada sam Ja Sam lično došao vama.

6 Ja sam te sada, kao prethodno, živo potvrdio i rekao sam ti juče i danas da se nipošto ne brineš šta ćeš govoriti jer Ja ću u trenutku potrebe dati verno šta da govoriš od reči do reči – a gle, bez obzira na to bojiš se.

7 Ali zar ne uviđaš koliko je detinjast takav strah? – Ta Mene se nikako ne možeš plašiti više – jer ti znaš ionako, i znao si pre toga svagda iz Mene, da sam Ja Sama najveća ljubav.

8 A sada i znaš da sam iz same srži ponizan, odveć krotak, blag, dugotrpeljiv i odveć strpljiv.

9 Čega se onda plašiš? – Možda svojih otaca, svoje braće, ili svoje dece? – Gle to je tašto od tebe; dopuštaš da ti se krišom čini i govoriš sebi: "Kako ću izdržati ako možda ipak budem morao da držim pogođen narodni sabatnji govor i – čuj! – još uz to u najužem prisustvu Gospodara večnosti – i svemoćnog Tvorca beskonačnosti – u najsvetlijoj prisutnosti najviše mudrosti presvetoga, preljubaznoga, milosti i smilovanja punoga Oca.

10 Kako će sada izgledati moja sirota reč posle presvetih, najbićestvenijih, preživih reči, koje su već sada tekle iz presvetih usta poput beskrajne struje svetlosti prema nama presirotim crvima u prašini prašine?"

11 Gle, zar to nije tvoje sopstveno sanjarenje? – A čemu vredi? – Možda životu? – Gledaj i razumi, o životu sigurno nemaš više da se staraš – misliš li možda takvo mi je ugodno ako ćutiš a Ja govorim mesto tebe?

12 A Ja ti kažem da takva poniznost Meni ne godi ako se preda Mnom obeshrabriš i plašiš se Mojih ušiju i bojiš se Mojih očiju.

13 A itekako najviše blagovolim ponašanje koje je potpuno jednako ponašanju dečice koja se ne plaše svojih roditelja, nego su uvek svagda puna dobrog raspoloženja i pričaju i galame pred svojim roditeljima kao da su ona gospodari u kući; a kada ogladne i ožedne, ipak trče detinjom ljubavlju i predanošću do roditelja i mole ih za hleb; pa kada prime hleb iz ruku roditelja, zahvaljuju roditeljima više radosnim, vedrim užitkom nego preteranim strahopoštovanjem i strahom od njih i uz to mnogo dugačkim malo korisnim rečima zahvalnosti.

14 Ili zar nije svakom ocu draže i svakoj materi neizrecivo prijatnije ako dečica pred njima radosno i vedro uživaju i blaguju pruženi dar i izgledaju pri tom zdrava i sveža kao cvetići posle okrepljujuće kiše nego da sirota dečica od samog straha i neizmernog osobitog poštovanja drhću pred licem svojih starih – i kada im preljubazno pružaju hleba, a ona se ipak ne usuđuju uzeti a još manje jesti zbog samog preteranog strahopoštovanja prema roditeljima i pri tome izgledaju kao uvenula trava koja sa slabim korenjem izraste iz jalove kamene pukotine.

15 Gle, zar takvo što nije nerazumnost? – A u ovome se sastoji pravilo ljubavi i sve mudrosti iz nje: Za ograničenog sve se mora držati u pravim granicama, jer neograničeno je za ograničeno smrt.

16 Ne možeš Me ljubiti kao Bog, nego samo kao čovek – jer čija će krajna prsa valjda podneti beskrajnoga Boga; čija prsa beskrajni oganj božanske ljubavi; koji krajno stvoren duh beskrajno obilje božanske mudrosti?

17 Koje će detence opet ljubiti svoju mater kao što ona ljubi njega? Da i može svojom slabom snagom, šta bi valjda skoro bilo s tim detencetom?

18 A ipak tu jedna ograničenost ima dela s drugom – a šta bi tek bilo ako bi ograničenost u svakom pogledu htela da primi u sebe beskajno?

19 Gle Henoše, zato je tašta tvoja bojazan i prazan tvoj strah. Ko Me ljubi svom svojom snagom predanom njemu, taj čini dovoljno jer ispunio je meru dodeljenu njemu; a za to nije potrebna ni bojazan ni starah.

20 Drvo je dobro drvo ako godišnje puni svoje grane slatkim voćem; a kakva bi bila nerazumnost zahtevati od drveta da celu zemlju snabdeva obilno plodovima!

21 Zato samo budi raspoložen i ispuni Moju volju, tako ću Ja sasvim biti zadovoljan tobom.

22 Ne teži da moraš beskrajno da Me zadovoljiš, što ni najvišem stvorenom duhu nije moguće, nego po svojoj snazi samo konačno kako bi se ispunila mera dodeljena tebi; a za beskrajno daj samo Meni, svome dobrome Ocu, da ste stara.

23 A pogođena beseda pripada u tvoju meru, zato se samo hrabro uspravi i otvori pred svima prisutnima svoja usta u Mome imenu, amin."

211

1 Po toj besedi Abedamovoj Henoh razgleda sebe iznutra i nađe u sebi potvrđenim šta mu Abedam posvedoči.

2 Razmišljaše pak dalje o ležećoj mušici i o zdravoj jabuci, pa zatim upita Abedama:

3 "Sveti, preljubazni Oče! – Zar se Sotona sme približiti i Tvojoj svetinji poput rđave mušice jabuci?

4 Gle, zaista, takvo mi se čini čudnim da saznam u carstvu života i u carstvu svetlosti. Šta tu ima da traži duh sveg mraka?"

5 I Abedam mu uzvrati: "Henoše, šta ima to da te brine ako je Moja ljubav i smilovanje veće no što ćeš ti večno ikada shvatiti i razumeti?

6 A ako se Moja ljubav i smilovanje proteže čak do beskrajno mračnog duha, otkuda da pitaš kao da ćeš u Mojoj blizini možda negde da štetuješ?

7 Gle, sunce sveta jeste veliko svetlo i daruje svoje zrake i to najveći deo u beskrajno najudaljenija svemirska prostranstva, a zar zbog toga zemlja i njeni susedi treba da zameraju što se njihova svetla mati odnosi toliko rasipnički sa svojim zracima? – I ako bi mogli takvo, zar ih onda svetla mati ne bi mogla odmah upitati:

8 Deco! Šta vas to brine; zar vam zbog toga nešto nedostaje i zar svako od vas nema svetlosti i toplote u valjanoj, suvišnoj meri? –

9 Gle, isto tako je i sa Mnom. Zato se ne brini o Mojim velikim neistraživim putevima, nego ostani bezbrižan na malim putevima Moje ljubavi prema vama, a neka ostanu neraspravljena velika carstva mraka; tako možeš biti potpuno siguran da će još veoma jaki knez smrti imati malo posla i doterivanja s tobom i sa svom braćom tvoje ljubavi.

10 Doduše kažem ti da za tebe ne bi bile dovoljne večnosti da istražiš veličinu njegove moći i sile, no bez obzira on je krajno stvoren duh, i tamo gde sva njegova moć prestaje za večno, tek počinje Moja beskrajna.

11 Zato budi bez brige, jer ako si u Mojim rukama, već je tvoj slabašan dašak moćniji od sve sile, moći i vlasti Sotonine.

12 On je poput gladnog ričućeg lava koji oskudeva u hrani; teško životinji na koju naiđe ili koju je negde namirisao njegov oštar njuh – kažem ti čak bi i mamelhud loše prošao u toj borbi.

13 Ali iako lav razjareno gladan riče, ipak ne obraća pažnju na neretko mnoge muve koje zuje oko njegovih ušiju.

14 Gle, u tome leži velika moć preponiznog malog – jedna muva često bude na teret čitavom čoporu lavova, dok upravo isti čopor lavova uopšte ne brine muvu.

15 A ti si već odavno postao muvom poniznosti, zato ostavi lava da ti ne nanosi štete i daj se prema tome sasvim bez brige na svoje blagočestivo delo, amin."

16 I Henoh najsrdačnije zahvali uzvišenom Abedamu na tom oslobođenju i ukrepljenju u srcu pa reče konačno: "Amin, Tvoja sveta volja da bude.

17 Tako čujte svi oci, braćo i deco koji već imate otvoreno uho!

18 Skupljeni smo ovde u sredini dana Gospodnjeg u samoj prisutnosti najvišeg, najsvetijeg, preljubaznog Oca, Koji je Bog, Bog silni, svemoćni Tvorac neba i zemlje.

19 Šta da učinimo da bismo toj beskrajnoj milosti, koje cela zemlja nije dostojna, koliko je god moguće odali poštovanje barem u pogledu naše ograničenosti?

20 Ako uzajamno jedni drugima činimo uslugu, onda usluženi onome koji mu je učinio dobru uslugu može uzvratiti višestrukom službom.

21 Ako me je neko vodio sto koraka, onda ga za to vodim dvesto koraka dalje; sto koraka što je sa mnom išao, i sto koraka što me je vodio. Tako smo poravnjeni, i niko bratu za učinjenu službu nije dužan više od najviše trostruke protivusluge. Ako hoće učiniti više, onda je to njegova slobodna dobra volja; ali onda mu je i brat opet postao dužnikom.

22 Ko mi da parče hleba, tome ću vratiti tri parčeta; jedno parče za parče, jedno parče za njegovu dobru volju, i jedno parče za trud njegove ruke; recite može li zahtevati više od mene?

23 Jest, kako rekoh: Lako je uzvratiti hiljadostruko ako je do toga, ne samo dvostruko ili trostruko, bratovljevu službu, bratovljevo dobročinstvo; čak i ako mi je neko spasao život što me otrgnuo hitro s litice kada već poče da se mrda da se u sledećem trenu sruši nad mojom glavom, gde bih bio ubijen i satrt pod velikim teretom stena – svakako još mogu umreti za njega i nositi ga na svojim rukama celog svog života.

24 Međutim – šta da učinimo ovde? – Šta našem Ocu, našem Tvorcu, Njemu – svetome Davatelju svih dobrih darova, Njemu, koji je najpre nas same dao nama, Koji nam je dao divnu veliku zemlju kao u svojinu za ovo vreme – sunce, ovu divnu blagodatnu svetlost! – zvezde kao bezbrojne svetiljke noći, tako i mesec, – i ko će izbrojati sva blaga koja nam je dao?

25 Uz sve to On dođe sada i Sam do nas kako bi nas sve za večno obogatio takođe beskrajnim blazima večnoga života.

26 Da obogati Svojom ljubavlju, smilovanjem i milošću; da obogati Svojom živom rečju, i još više da nas obogati neizrecivim obećanjima!

27 Čujte, čujte, oci, braćo i deco sva! – Šta možemo Tom dobročinitelju da učinimo za to? – Šta da damo Njemu što pre toga bezbrojnostruko nismo primili od Njega? –

28 O Oci, braćo i deco! – To je zaista jedno od najvećih i najvažnijih pitanja. Jest – to je pitanje i takođe u njemu i smisao na koji treba večno odgovoriti tako da bi valjda čitava večnost bila prekratka da odgovori na samo mali deo tog pitanja svih pitanja.

29 Ako bi ko hteo da pita koliko zrnaca peska je velika zemlja i koliko kapljica rose sadrži celo, gotovo beskrajno veliko more, i konačno koliko zvezdanih sunaca gòre u celoj dalekoj beskonačnosti – gle, na ta pitanja, koliko god izgledaju da zvuče beskrajno velikim, valjda bi već jedan samo donekle dubokouman kerub možda dovoljno mogao da odgovori; jest, valjda bi nam najverovatnije mogao ispripovedati pesak zemlje na takav način da bismo se našli u samome čudu, i predstavio bi nam rosne kapljice mora na takav način da bismo svi rado uzviknuli: Poštedi nas svoga velikoga odgovora jer nama je već jedna kap više nego dovoljna!

30 I tako najverovatnije ne bi ni oskudevao da nam objavi broj zvezdanih sunaca na takav način da bi se zbog tog cela zemlja zatresla kao da joj naš presveti Abedam – premda samo sasvim tiho – hoće najaviti: Čuj, verolomnice! Sutra ću te oprati u ognju Svoje jarosti! –

31 O oci, braćo i deco! Veliki, jest, nepodnošljivo veliki bili bi ti odgovori – ali ipak ne nemoguće dati, mada za nas crve u prašini nejestivo.

32 A recite i sudite spram toga koji bi se najveći i najmudriji arhanđeo osudio da punovažno, jest – pred Bogom punovažno odgovori na ovo glavno pitanje koje leži u ovoj mojoj besedi?

33 Gle, to je onaj preuzvišeni razlog, jest – u tom pitanju leži o kome cela večnost i cela beskonačnost neprestano s najvećim strahopoštovanjem ćute.

34 Jest – ovde ćuti visoki, uzvišeni anđeo i skrušeno tone pred Onim Koji ga je za večno stvorio – jer ni njemu ne preostaje da čini ništa drugo osim svom snagom da ljubi i obožava preljubaznoga Oca, Koji ga je već čitave večnosti ljubio pre nego što je postao bićem.

35 I sva sunca sa svim svojim velikim vatrenim žiteljima, koja ni jedan stvoreni anđeoski duh nije izbrojao, šta li čine, šta mogu da čine? – Čujte! Nikako ništa drugo no što čini najveći arhanđeo – oni svojom uzvišenom tišinom sa strahopoštovanjem ispunjavaju svetu volju velikog predobrog Oca; i to je sve što su vični da čine; njihovu veliku hvalu javlja svako sunce još beskrajno dalekim tvorevinama, i tako uzajamno tiho javljaju svojim dalekim zracima da je samo jedan Bog – i da je taj Bog jedan te isti sveti preljubazni Otac, Koji ih je ljubeći stvorio za ljubav da ljube daleka tamna prostranstva takođe i da ih ožive ljubavlju svetoga Oca.

36 O Oci, braćo, deco! Verujte mi, cela je zemlja puna ljubavi svetoga Oca – jer da nije, zaista, ne bismo imali tlo na koji bismo stali nogom i već odavno bi i naša telesa progutao strašni bezdan večne beskonačnosti.

37 Pogledajte dakle zemlju ispunjenu ljubavlju; pogledajte sunca, koja su puna moćne ljubavi svetoga Oca zato što u daleko izduženim krugovima nose svoje zemlje kao ova nas; pogledajte i neprestano sisanče, ozbiljnog, ljupkog učitelja vremena, meseca, koji nam noću svetli.

38 Šta li je drugo oživljavajuća toplota sunca nego ljubav; da, ljubav svetoga Oca u njemu jeste – i njegova svetlost, njegova divna svetlost! – šta li je drugo – osim jedino toliko uzvišeni plameni sjaj svete ljubavi predobroga, presvetoga Oca u njemu.

39 O Oci, braćo i deco! Posmatrajte, posmatrajte samo malo veliku tvorevinu oko nas! Svuda je puna ljubavi! Jest – kažem najvaljanijim razlogom sveg života: Šta god da pogledate, malo ili veliko, blisko ili daleko, sve je nabreklo do pucanja od ljubavi svetoga Oca.

40 Sve, sve hvali, ljubi i obožava Njega neprestano. – Niko ne pita kao mi: Šta da činimo, gde da počnemo i gde da završimo veliku hvalu svetoga Oca? – Nego s tihim unutarnjim blaženstvom ispunjavaju volju svetoga Oca. I daleki prostori udaljenih svetova još su obilno svedočeći ispunjeni toliko blago divno tihim delovanjem jednog sunca, koje predano sa strahopoštovanjem tiho ljubi, i s drugim stvarima ispunjenih ljubavlju.

41 Samo mi deca – čujte, mi deca upravo toga svetoga Oca! – mi živa deca još možemo – naoči lično prisutnog Oca pitati: Šta da činimo? – Pitanje – na koje ni jedan anđeo večno neće odgovoriti.

42 A ipak pitamo šta da činimo – posredi čuda ljubavi što će da prsnu od same ljubavi.

43 Ništa – ništa – ne možemo činiti osim da ljubimo Njega svom našom snagom koju nam je dao i zahvalno i radosno da uživamo u svakom daru večne ljubavi iz Njega.

44 Prema tome, ljubljeni oci, braćo i deco, pošto je nama svima sasvim nemoguće odgovoriti na to pitanje i sve naše najveće misli jesu suviše male u odnosu prema veličini našeg duga najsvetijem Ocu, ne preostaje nam ništa drugo nego da svoja srca koliko je god moguće raširimo da ljubimo iznad svega našega predobroga, preljubaznoga, presvetoga Oca – pa kada naša ljubav dosegne najveće žarište, da se pred Njim ponizimo do zadnjeg atoma našeg bivstva te da Ga u toj našoj potpunoj skrušenosti obožavamo skoro nemim jezikom u duhu prečiste ljubavi i sve istine iz nje.

45 Ne žrtve paljenice, ne krv životinja, ne dim izgorelog klasja žitarica, nego jedino u duhu i istini čiste razgorele žrtve-paljenice naših srdaca jesu koje naš presveti Otac blagovoli.

46 Zato ćemo Njemu tamo gde je Njemu najblagougodnije dići ne mrtve, nego žive žrtvenike, na kojima kao u novoj kolibi divne Puriste čisti plamen naše ljubavi nikada ne treba da se ugasi, nego jedino sve silnije da se razbukti na jedinu čast Onog Koji sada presveto boravi među nama.

47 Svako neka čini po svojoj snazi i mogućnostima – jer kao što nema cveća jedne te iste vrste, nego njihovi rodovi se pružaju beskonačno tako da zadnji žitelji zemlje neće ni znati sve – i tako isto ima trave, drveća, životinja – i isto i zvezda na nebu – isto tako i ima po najvišem, najmudrijem poretku Jehovinom, našeg najsvetijeg Oca, u svakom drugom čoveku nezamislivo raznih stepena duhovnih sila svake dobre vrste – i isto tako raznih moći duše u čoveku.

48 Ako neko ima jako srce, neka bude i jak u ljubavi kako bi se kroz ljubav i sve njegove ostale sile ojačale k životu.

49 Ko ima jak vid, neka žižu svog vida uperi u svoje srce kako bi njegovu žrtvu-zahvalnicu u njemu zahvatio živi plamen, sasvim spalio, te da njegov duh živo ojača u istinskoj ljubavi prema Bogu, Koji je naš preljubazni, presveti Otac sada među svima nama, vidljiv svima nama.

50 Ko ima jak sluh, taj svoje zvučne levkove može da obrati k ušima svoga srca kako bi se svi čuveni zvuci sjedinili u srcu u istinski snažan, Ocu blagougodan slavopoj pred živim žrtvenikom ljubavi i sveg istinskog života iz nje u nama.

51 Ko je vrlo jak svojim mislima u svakakvim stvarima, neka sve te svoje misli odvede nazad u srce, jašta u dubinu svoga srca neka utone sve svoje misli, gde je postavljen živi žrtvenik čiste ljubavi; neka ih položi tu na posvećeni žrtvenik, pa neka ih tu sve zapali s inače možda slabijim plamenom svoje ljubavi kako bi time postao sve živahniji taj plamen i Bogu blagougodniji, a on utoliko življi sasvim i skroz.

52 Ko je jak osećanjem, taj neka i sprovede taj obilni izvor ulja k žrtveniku čiste ljubavi u srcu kako bi se plamen neprestano imao čime hraniti da najdužnije proslavlja najveće i najsvetije ime Jehova u nama.

53 Ako je ko jak u opažanjima svake vrste, ta opažanja jesu sveža drva koja svaki gladni i žedni za hranom života treba da donese do kolibe Puristine kao sažrtvu.

54 Ta drva dakle položite obilno na žrtvenik žive svetinje u nama kako bi time plameni postali sve obilniji za istinsku hvalu i slavu Onog Koji je blagovoleo da Sebi u našem srcu uredi svet i preživ stan.

55 Ko je jak u ljubavi prema bližnjem, taj neka vodi svoju braću i sestre u tu čistu kolibu Gospodnju, i tu neka ih opskrbi izobilno hranom života. Zaista, to je preljubaznom presvetom Ocu najugodniji hvalospev ako se sirotija braća i sestre u znatnom broju u našim srcima greju uz sveti plamen čiste ljubavi u nama i hrane zahvalnom dušom punoj radosti s gostinjske kuhinje divne Puriste u nama.

56 O oci, braćo i deco! Zaista, zaista, zaista, ne možemo činiti ništa veće i svetome Ocu ništa blagougodnije do da s velikom ljubavlju, uslužnošću i svem darežljivošću našu sirotiju braću i sestre, došli i iz Dubine k nama, s velikom radošću i darežljivošću primamo i da im predstavimo kudikamo veći lonac no što je određen za nas i da ih pre nahranimo i napojimo nego nas same.

57 Da se itekako dobro razumemo – jest, pre nego nas same! Jer inače će uzvišeni sveti gost, Koji je sada i u nama svima podigao svetu kuhinju Puristinu, valjda teško ikada svratiti da uzme hranu ljubavi i da nas blagoslovi večnim životom.

58 Oci, braćo i deco, u čemu se god, dakle, neko sigurno oseća jakim, taj neka misli i veruje živo da je svaka snaga u nama milostiv dar presvetoga Oca.

59 Šta bi prema tome bio čovek koji bi imao neku snagu a hteo bi da je koristi kao da je čisto njegova sopstvena?

60 Kažem vam, veće sebičnosti uopšte ne bi bilo.

61 Jer ako bi neko prisvojio neko delo svoga brata, taj bi sigurno takođe bio pun sebičnosti; no tu bi ipak samo imao posla sa svojim bratom, i bio bi rđav lopov prema svome bratu.

62 No pri prisvajanju dara Jehovinog ima posla s Bogom, Koji je naš najljubazniji presveti Otac, i jedino Njemu su sasvim vlasne sve stvari i sve moći i sile i vlasti.

63 Gledajte i čujte i razumite – tada takav sebični postaje lopovom prema Bogu! – Što je najviši stepen sebičnosti.

64 Zaista, u tom slučaju čovek prestaje da biva dete presvetoga Oca, to tako da se time sam predaje sudu, pa postaje samo stvorenjem; i ako se ne popravi, čak i dete zmije, dete smrti, i tako i dete gneva i jarosti – dete pakla, koji je večna jama puna kletve, puna prokletstva i puna jarosnog gnevnog ognja sve večne izopačenosti.

65 Zato, kako je već rečeno, dragi oci, braćo i deco, ko god od vas ima kakvu god pretežno osetnu snagu, taj da je nije smatrao nekom svojinom, nego neprestanim novim darom presvetoga Oca, i neka s njim smesta ide u kolibu Puristinu u sopstvenome srcu, neka taj sveti dar položi na žrtvenik u sopstvenoj svetinji, zatim neka sam ponese sveža drva istinske unutarnje poniznosti do tog svetog ognjišta, neka ih položi na možda već utihao plamen čiste ljubavi da ponovo svetlo plane i zahvati žrtveni dar i sažeže na jedinu slavu, čast i hvalu Onog Koji je jedini sveti davalac svih takvih dobrih darova i zove se – Jehova, Bog od večnosti, beskrajan i iznad svega svet i svemoćan, naš presveti Otac, pun najviše ljubavi, milosti i sveg smilovanja.

66 Jer jedino Njemu pripada sva ljubav, sva hvala, sva čast, sva slava i svako obožavanje.

67 A šta je istinska čista ljubav u nama prema Bogu? – Ona je najprisnije sjedinjenje našeg ukupnog života sa životom sveg života u Bogu, iz kojeg je proizišao sav život, sve bivanje i sve stvari.

68 Boga prema tome jedino ljubiti ne znači ništa drugo do u Samome Bogu započeti nov večan besmrtan neprolazan život i to time da sve naše sile kao same darove presvetoga Oca položimo na žrtvenik u našoj sopstvenoj kolibi podignutoj od Boga za obed duha, pa zatim da taj sveti plamičak potpomažemo svežim drvima naše poniznosti kako bi nastao požar koji bi prema tome zahvatio sve naše žrtvovane sile, sažeo ih i nas u ovosvetskom pogledu uništio.

69 Ali baš iz tog uništenja tek proizilazi nov život, jest, život u Bogu, nas svih preljubaznom svetom Ocu.

70 To je propisani najveći lonac u svetoj kolibi divne Puriste. Kada se u njemu plodovi sasvim skuvaju, tada će i uzvišeni sveti Gost doći pa će tu uz svetu dečiju trpezu obedovati sa svojom decom – nov obed večne ljubavi, milosti i smilovanja – jest, obed k večnom životu.

71 Gle, ako činimo takvo, onda je to prava hvala, prava čast, istinska slava, za nas najveća nagrada, i našim konačnim uništenjem u svetom ognju čiste ljubavi u nama jedino istinsko obožavanje budući da tu zaista pred Bogom ležimo ničice u prašini naše savršene ništavosti i sažežućim ognjem ljubavi uz novi žrtvenik sjedinjujemo se u našim srcima s Bogom, svih nas preljubaznim, najsvetim Ocem.

72 Zaista, zaista, dragi oci, braćo i deco – ko sasvim ne žrtvuje sebe na tom žrtveniku poznatom sada dovoljno svima nama u kolibi divne Puriste u nama i ne da sebe sažeći do pepela, dima i praha, ko prema tome neće hteti proveru vatrom, taj iz sebe neće izbaciti sigurnu smrt, i nikada mu jedna Žemela neće postati nagradom večnoga života.

73 Ko živi i diše i oseća beskrajnu blagodat života i oseća neizrecivu slast istog, neka premisli valjano da je ovaj zemaljski život samo provera i u svemu jeste dar svetoga Oca.

74 Ko nerazumno bude hteo da ga prisvoji, izgubiće ga za večno; a ko ga u svemu, kako je sada dovoljno pokazano, sam sebe žrtvujući preda velikom svetom davatelju, taj će ga zadržati u najpotpunijem stanju u Bogu, svih nas presvetom, preljubaznom Ocu za večno, večno, večno.

75 A budući da smo sada svi čuli šta je svakome od svih nas nužno pred Bogom, onda neka nam ne ostane pri pukom slušanju, nego učinimo da čuveno uvek slušamo u sopstvenome srcu kako bi otud prešlo u krv a iz krvi u sve ude našeg bića k živom delu; jer ako je ko čuo istinsku živu reč iz samog Boga, i time mu se pokazao put, jest, pokazao najkraći i najsigurniji put, a on smesta ne hodi savršeno tim putem, pa taj je sigurno najveći nerazumnik, najlenji vo i najgluplji magarac zato što ga je sila žive reči ionako već tokom samog slušanja ojačala i barem već do pola živo probudila, pa bi mu bilo odveć lako da delatnošću svoje sopstvene slobodne volje sam sasvim oživi.

76 Dakle ne ograničite se na puko čuvenje, nego neka svako ove reči duboko u svome srcu nosi k delu, k živom delu, tako će postupiti istinski mudro u poretku Jehovinom. Živa kuća od hiljadu vitkih kedara, koji stoje u najlepšem krugu, biće mu draža nego mrtva od tesanih jelki, koje su doduše takođe zabodene u zemlju, ali pošto su same mrtve, brzo i istrunu u zemlji. Pa kada dune neka oluja preko tih mrtvih kuća, brzo se sruše, i ubiju svoje ukućane.

77 Kuća od živih kedara jeste sigurna kuća u kojoj svagda nalazimo pravu zaštitu unutra.

78 A ako metnemo seme u zemlju kako bismo iz njega u što kraćem vremenu došli do žive kuće, u krugu u kome smo položili seme, već bismo hteli da ugledamo našu živu kuću – zar ne moramo uprkos naše velike žudnje za živom kućom da pređemo do nužnog strpljenja i u međuvremenu mirno da stanujemo u tesanim mrtvim kućama sve dok ne stoji živa kuća gusta i zrela, pa se tek onda uselimo u nju; pa kada se uselimo, koliko smo puni radosti što sada imamo tako čvrstu živu kuću koja nas valjano pokriva pri svakoj oluji.

79 Međutim – koliko često tokom više godina čovek sa mehom vode obilazi oko tog kruga malog drveća i pažljivo zaliva svako drvo da bi se što pre digli visoko nad tlom da bi što pre mogao da počne da plete stabla sa mirisnim granama mirtinog, lovorovog i balsam-palminog drveta i da praznine popuni s obilnom miomirisnom travom visina stada ovaca i s miomirisnom mahovinom a i takođe od glavnog središnjeg drveta da zategne valjano upleten krov od neuništivog zlatnog sena do bočnog zidnog drveća.

80 Gle, takvo nazivamo mudrim; jest, takvo i jeste zaista mudro učinjeno – ali prenesimo taj mudri postupak i na nas same.

81 Najzdravije seme je sada preobilno posejano; žive vode sada takođe imamo u velikim količinama; veliki, sveti, svemoćni Graditelj svih stvari jeste vidljivo među nama; svi smo probuđeni; nalazimo se u svetoj sredini presvetlog dana; alpe sa stadima već predivno daruju bogate prijatne mirise s miomirisnog bilja nadole prema nama; zlatnog sena lepo uspelog ima svuda u velikom izobilju.

82 Koliko nam dakle još nedostaje da dospemo do poseda živih kuća u duhu? – o zamislite, zamislite samo koliko malo!

83 Pa tako zgrabimo svi odveć živahno i delatno živu, svetu reč, koja je reč sveg života, sve moći i sve sile neposredno iz samog Boga, i Lamehova nagrada, nebeska Žemela, ili iznad svih pojmova blago i nežno snishodeća ljubav presvetoga Oca, neće nam izmaći; jest, već je s nama; samo obuzeti je moramo živahno, tako ćemo dostići odredište koje nam je odredila sama beskrajna dobrota i ljubav presvetoga Oca – divno odredište, jest, predivno odredište! Odredište najsavršenijeg večnog života!

84 Zaista, ako to nije dostojno sveg našeg malog upinjanja, onda neka pri svoj mojoj sili, moći i vlasti iz Boga, koja sada čvrsto nastanjuje mene, jest, neka se usled nje sasvim sigurno cela tvorevina vrati u svoje staro ništavilo, i mi deca s njom.

85 Dajem zakletvu vama, veliko znamenje dajem svima vama u sada vidljivom prisustvu Jehovinom, Koji beše, jeste i večno će biti moj stalni, moćni svedok, i kažem sada kao što sam do sada svaku reč rekao u Njegovom najsvetijem imenu:

86 Zaista, zaista, zaista! Celu vidljivu tvorevinu stiska do smrti stari dvogubo teški pad – starim grehom je sav svet umrljan; na nas sve nasledstvom je prešla smrt, jednom u duhu, jednom u telu.

87 Mada Bog prema Njegovoj najvišoj svetosti nama ni ne može ponovo dati život tela, ipak se u Svojoj beskrajnoj ljubavi smilovao našem duhu i prema tome u duhu nas je ponovo primio decom Njegove milosti, smilovanja i beskrajne ljubavi kako bismo opet imali udela u večnome životu.

88 Oci, braćo i deco! Sada je pred nama: život i put k Njemu: ljubav – život, poniznost – put; zgrabimo hrabro i činimo prema tome, tako u velikoj blizini velikog Začetnika i Praizvora sveg života sigurno nećemo preći u smrt, nego samo u sami večni život, koji je sada došao do nas, i sigurno će i večno ostati u nas i u nama, amin, amin, amin!"

212

1 Po toj besedi iz Mene dade se Henoh smesta do uzvišenog Abedama i zahvali Njemu iz dubine svoga srca zaista shodno velikoj sabatnoj besedi.

2 Uzvišeni Abedam reče mu na to: "Nu, vide li i živo se uveri koliko tašta beše tvoja ranija bojazan.

3 Ovako kako si sada čisto besedio iz Mene, upravo tako ćeš i ubuduće u Mome imenu govoriti narodu, koji su tvoji oci, matere, braća, sestre i deca svakog roda.

4 Gle, takvo što je tvoj glavni posao od sada svakog Sabata. I ako ti budem negde pokazao da negde jeste neko koji se okrenuo od Mene i usmerio je svoje oko napolje prema svetu, onda pak idi svakog dana tamo, zovi zalutalog u Mome imenu i stavi njegove noge opet na pravi put pokajanja, poniznosti i ljubavi prema Meni.

5 A ako se takvi slučajevi možda budu množili tako da nemaš dovoljno vremena onda izaberi u Mome imenu jednog sposobnog iz tvoje škole i pošalji ga valjano opremljenog tamo, i pri tome budi bez brige jer Ja ću biti s njim koliko i s tobom.

6 Na koga u Mome imenu položiš ruke, toga ću i odmah ispuniti Svojim duhom, i on će proricati jednako tebi, i razgoreće se u revnosti ljubavi prema Meni da će mu se povinavati sva trava, sve žbunje, sve drveće, gore, vode, vetrovi, vazduh, vatra, zemlja i sve životinje kao sada samome tebi kao prvosvešteniku.

7 Ko se odmah povrati, njemu će Moja milost, ljubav i smilovanje doći u susret više nego na pola puta.

8 A ko tu bude oglušio srce i uho, i zatvorio svoje oko pred vama, nad njim mahni sedam puta Mojom šibom u svojoj ruci.

9 Ako se ni tada ne vrati, onda ga izgnaj napolje iz zajednice; pa kada se plačući i kukajući ponovo bude hteo vratiti pun kajanja u srcu, tada ga pogledaj, zgrabi njegovu ruku, uspravi ga do sebe, dovedi ga ovamo, priredi gozbu i pozovi ih mnogo kako bi među vama u Mojoj Očinskoj ljubavi bila velika radost što je jedan izgubljeni opet našao sebe i vratio se svome Ocu u njegovome srcu.

10 Zaista, Ja ti kažem: ako se jedan koji je duboko pao opet potpuno vrati, onda da mu se radujete više no devedeset devetorici pravednih kojima nije potreban povratak.

11 Jer ako je neko živ i ostaje živ, to nije više no pošteno; ko je u svetlosti, njemu nije tako lako da zaluta.

12 Sudbina slabih dašta je u tome da nose samo malo na valjano obasjanim putevima.

13 A ako jakom dam da nosi teži teret u noći, a on promaši put i ne čuje vaš zov i ako dugo luta i ne dospeva do mete osim što opaža blizinu propasti i smrti, pa onda ipak sam od sebe krene nazad tegobnim putem i dospe plačući do vas i vi time ponovo nađete brata koga ste odveć oplakali i smatrali večno izgubljenim, kao Ja izgubljenog sina – recite zar to nije više od devedeset devetorice koji svojim nogama, dašta sasvim ispravno, nikada nisu kročili preko kućnoga praga?

14 Zato treba veoma da se radujete jednim koji beše izgubljen, jest, koji beše mrtav a ponovo je oživeo.

15 Pravednik nema razloga da plače zato što ga stiska samo lako breme; a ko ima veliko breme za vratom, i padne s bremenom, pa plače pod bremenom, zar će neko biti toliko kamena srca da mu ga nije žao i zar neće učiniti sve da mu opet pomogne koliko god moguće.

16 A ako to ne može i ako na svoju veliku žalost mora da gleda kako pali brat pod teretom gine, kako će mu biti oko srca?

17 A ako se tada neočekivano pali brat ponovo digne, ko neće odmah od velike radosti priskočiti, brata koga je smatrao mrtvim pritisnuti o svoje srce, smesta ga odvesti u svoj dom i prirediti mu velik okrepljujući obed?

18 A zato Ja ovde svima vama kažem ovo da lutajuće silno opomenete, i onog koji je nestao vašim očima da potražite po sili sve Moje ljubavi u vama.

19 No šibom neka niko ne maše nad svojim bratom dok mu Ja ne budem doviknuo: Sada ga kori vatrom svoje ljubavi, neka ide iz zajednice da se zbog njega niko ne bi sablaznio, ali tvoje srce neka ga prati do nakraj sveta.

20 Tvoj zadnji oproštajni pogled, kao svaki raniji, neka tvome lutajućem bratu poručuje da je on tvoj siroti, stisnuti i pali brat, i da je jednako tebi, mada utučen, sin Moje ljubavi.

21 Gnev da vam bude potpuno stran, i svaka kletva daleko bila vašim ustima i dvostruko dalje vašem srcu.

22 A kako se budete ophodili jedni prema drugima, tako ću se i Ja ophoditi prema vama; ko bude grešio pred vama, grešiće i preda Mnom.

23 A ukoliko ga osudite, onda ću ga istina i Ja osuditi, no kako, to znam Ja.

24 A vi zbog toga nećete izbeći vašem sudu, – a kakav sud? – To Ja znam takođe.

25 I sada ti kažem, ljubljeni Henoše, odmah opremi jednog vesnika i pošalji ga u kraj koji leži između ponoći i jutra jer tamo uživa jedan brat sa ženom iz dubine; zove se Hored, a žena Naeme; on ne zna šta je ovde, zato poruči mu da ga Ja zovem, zbog toga smesta da dolazi, amin."

213

1 I Henoh zahvali uzvišenom Abedamu na nalogu te ode odmah do Gabiela i reče mu:

2 "Gabiele, dozovi svoga brata Lamela, potreban je Gospodu."

3 I Gabiel odmah izvrši što mu preko Henoha naloži Gospod.

4 Kako Lamel žurećim korakom dođe, pokloni se s velikim strahopoštovanjem pred Henohom i upita ga:

5 "Čestiti oče i učitelju Henoše, mudri miljeniče Gospodnji, svetoga, preljubaznoga Oca! – Šta zahtevaš sigurno u imenu Gospodnjem od mene da učinim? Gle, spreman sam da jurim za vetrovima do nakraj sveta ako je Gospodnja sveta volja."

6 I Henoh mu na to reče: "Ti si ispunjen dobrom voljom, to sam znao pre no što sam te pozvao; a izabran si zato da odmah odeš tamo gde se tvoj brat Hored nalazi i skriva sa svojom ženom Naemom iz Dubine pošto je ona kći kralja Lameha iz Hanoha, a nisu je prethodno blagoslovili Adam i svi ostali oci.

7 Reci mu: Gospod mu poručuje da dođe odmah ovamo sa svojom ženom. Bude li se opirao, onda mu pokaži neprijatelje koji su iz Hanoha valjano naoružani već pronašli njegov trag, i sada vrebaju zgodan trenutak da ga zajedno sa ženom predaju svirepoj osveti Lamemohovoj.

8 Reci mu da ga je do sada još štitila Gospodnja ruka. Ako odmah ne pođe za tobom, onda će Gospod povući svoju ruku – pa onda neka gleda kako će izići nakraj s hiljadu neprijatelja ražešćenih osvetom kada nalik besnim lavovima, tigrovima i hijenama nasrnu na njega.

9 A ako pristane, smesta uhvati pod mišku njega i njegovu ženu i sila Gospodnja, kojom si se sada ispunio dok sam svoje ruke u imenu Gospodnjem držao nad tobom, otrgnuće vas velikom brzinom neprijatelja nasrnuvših na vas.

10 Diži se sad i požuri da izvršiš Gospodnju presvetu volju, koji je svih nas presveti i preljubazni Otac.

11 Milost, ljubav i smilovanje Gospodnje neka bude s tobom sada kao svagda i večno, amin."

12 Jedva da Henoh izgovori svoje zadnje reči, već Lamel skoči poput mladog jelena i vođen njemu sada svojstvenom silom već i prispe za nekoliko minuta pred jednu odveć bednu kolibu, koja od kraja Jutra prema Ponoći beše udaljena skoro dan putovanja, i tu i nađe šta tražaše.

13 Kako ga Hored ugleda, skoči naglo i rasrđeno iz svoje kolibe, zgrabi odmah Lamela silno za ruku i dreknu na sav glas:

14 "Nesretniče! Šta te dovede ovamo? Mora li tebe da pogodi moja prva kletva, tebe, Lamela, moga inače ljubljenog brata!?

15 Gle, ja sam svojoj ženi dao svetu zakletvu da ću prvoga čoveka koji bi došao ovamo i omeo nas u našem sretnom usamljenom miru zadaviti ma i bio sam Adam!

16 Zato sam se zavukao u zadnji kutak zemlje i hteo sam ovde da živim nepromatran okom bilo kog čoveka zato što sam našao što još niko ne nađe, i beskrajno sam sretan tim svojim nalaskom.

17 Bedniče! Ko ti pokaza put k ovom zadnjem kutku zemlje? – Pričaj – ili te u trenu iskidam na hiljadu komada i dam ih vranama da jedu!"

18 A Lamel pogleda čvrsto besnog Horeda, pa mu reče gotovo pitajući ga: "Horede! – Tako li dočekuješ svoga spasitelja, koga je Sam svemoćni Bog, koji sada vidljivo hodi među nama i uči i deluje na svetoj visini, poslao k tebi kao takvog?

19 Međutim pre nego što počneš da me daviš i da me rastrgneš na komade, moram ti ipak pokazati da, prvo, oni koji su opremljeni božanskom silom ne daju odmah da ih se zadavi pa da ih se rastrgne na komade, makar važilo i sto zakletvi tvojoj ženi.

20 A kako bi video da ja nisam poput tebe samo jak na rečima, nego voljom Gospodnjom zaista jesam punomoćan, to dođi ovamo, evo ovamo do ovog starog, muški jakog kedra i iskoreni ga, pa ga hitni preko ovog brega u lice tvojih hiljadu neprijatelja iz Hanoha koji vrebaju na tebe.

21 Ako to možeš, onda me zgrabi i zadavi me ako možeš i hoćeš. A kao drugo, u ovoj prilici se malo i osvrni, evo ovamo malo dole u golu dolinu, i pogledaj ko se sve još danas baš na Sabat približava tvojoj kolibi kako bi te zgrabili, pa da te zajedno s tvojom ženom predaju krvavoj osveti Lamehovoj za otmicu njegove kćeri Naeme."

22 I Hored skoči do kedra i propinjaše se vrlo, no kedar ne htede mrdnuti.

23 A pošto ništa ne postignu s drvetom, to dreknu odveć silno na Lamela govoreći: "Bitango! Onda ga ti iskoreni!"

24 I Lamel samo taknu kedar, i moćno drvo se raspršeno skrši kao da nikada ni nije stajalo.

25 Zatim Lamel pokaza prstom u dolinu i pokaza Horedu valjano naoružanu vojsku iz Hanoha, pa zatim upita Horeda: "Nu, šta oklevaš sa svojom pretnjom? Zar nećeš da me rastrgneš i – ?"

26 A Hored viknu preglasno: "Veliki Bože! Izgubljen sam!

27 Uvek sam i mislio da tako mora da dođe!"

28 Lamel pak reče Horedu: "Ako si već dugo mislio da tako mora da dođe, zašto se već odavno nisi vratio kući u domovinu svojih otaca kako bi te blagoslovili kao sve druge, a tebe sigurno utoliko pre pošto si bio pravi poslanik, i ne beše kriv što te Lameh darova Naemom, nego što ti Lameh dade ionako beše pošten dar samo za tebe. Nju ti niko ne bi osporavao makar njenu veliku lepotu nama svima i sto puta predočio.

29 Gle brate, nisi imao razloga da bežiš od nas, a ipak si pobegao; a zašto si ipak pobegao?

30 Gle, reći ću ti. Kada si išao u dubinu za Hanoh svi oci su te svojim velikim blagoslovima opremili velikom moću i silom. Zato, kada si došao u Hanoh, fini Lameh dobro primetiv da ti ne može ništa i da ne može upotrebiti silu, upotrebi lukavi put i darova te Naemom kako bi te se otarasio a i kako bi te vezao zmijinim najgorim užima.

31 Jer on mišljaše u sebi: "Ako ga je", naime tebe, Horede, "stvarno poslalo neko najviše biće k meni, možda onaj stari bog, čiji silni glas sam već jednom sam čuo odmah nakon što ubih svoja dva brata, onda nikada ništa nećeš da primiš od mene, a pogotovo ženu već vezanu za muža."

32 Međutim, baš gde je Lameh najmanje očekivao dopustio si da te njegovo lukavstvo obmane, uze najgori otrov iz ruke presramnog izdajice protiv Boga – i šta bi posledica tog otrova? Kažem ti ništa manje ni više no što si odmah pobegao ovamo već gonjen nekolicinom naoružanih uhoda iz Hanoha više ne razmišljajući ili setiv se da li ti je ostala ili nije sila koju su ti predali oci čistih visina.

33 Lameh i tvoji gonitelji su do sada naravno mislili da si još onoliko moćan kao što si tada dašta nedavno još bio – međutim, pošto je zmiji prineo veliku žrtvu time što je ime Jehovino najsramnije oskvrnavio i na kraju čak prokleo, to mu je ona i pokazala tvoju potpunu nemoć i zbog toga je sada ovamo i poslao valjano naoružanu vojsku od hiljadu najjačih ljudi iz Hanoha kako bi te uhvatili i predali njegovoj najvećoj osvetničkoj pohlepi, a Naemu kao svezivateljku celog carstva, što je već pre morala biti, naime opšta kurva svim velikanima carstva, koji bez nje sada svi otpadaju od njega.

34 Gle, ti mišljaše u svojoj veseloj zavisti prema nama svojoj braći da se moraš zavući u zadnji kutak zemlje kako bi neometano od nas mogao uživati. Mi i verovasmo da ti ništa neće nedostajati i uz to te i blagoslovismo koliko god mogosmo.

35 Međutim veliki, presveti učitelj i svih nas preljubazni Otac, Koji sada još prebiva među nama, tek nam je otvorio oči i prejasno pokazao kako stoji s tobom i tvojom ženom. Baš zbog toga me je i poslao tebi da spasem tebe i tvoju ženu, da vas odvedem pred Njega da ne biste ostali lišeni Njegovog blagoslova, Njegove ljubavi i milosti.

36 Horede, brate! – Spoznaj Gospodnju volju, zovi svoju ženu iz kolibe, i daj da tebe i nju brzo uhvatim pod mišku kako bih vas u imenu Gospodnjem otrgnuo propasti pre nego što vas neizbavljivo zgrabe Lamehovi panduri koji su se već veoma primakli!"

37 I Hored pri tome uzviknu: "O brate Lamele! Tek sada te opet prepoznajem! Ako možeš da nas spaseš, gle, evo moje ruke i gle, evo već stiže bez daha iz kolibe, Naeme, i pruža ti svoju ruku kako zahtevaš, i tako da bude volja Gospodnja, amin."

38 I smesta Lamel zgrabi i Naemu i jedva da ih prilično čvrsto stisnu, već i sa svih strana neprijatelji s divljom drekom nasrnuše na kolibu Horedovu.

39 Kako Naeme takvo što ču i vide, vrisnu od straha govoreći: "Zaime svemoćnoga Boga, izgubljeni smo! Jadni moj Horede!"

40 I isto tako vikaše Hored. – Lamel, pak, reče njima dvoma: "Najpre se malo osvrnite i pogledajte gde se sada nalazite, tek tada vičite ako je još potrebno."

41 Na to oboje otvoriše oči i nađoše se u samom čudu što se zdravi i čitavi već nalaze na visini kod Adamove pećine, pri izlazu prema jutru, gde ih već Henoh i još Neko s njim iščekivaše s pruženim, raširenim rukama.

214

1 A pošto Lamel odmah vide kako Henoh ide hitro prema njemu i ništa manje hitro pored njega Abedama, smesta pusti ovo dvoje i baci se na zemlju pred ovom dvojicom dolazećih i slavljaše i hvaljaše i zahvaljivaše uzvišenom Abedamu na ovom velikom smilovanju i ljubavi koje je pružio njegovom bratu Horedu i njegovoj ženi Naemi, a zatim i na velikoj milosti koju mu je ukazao tako što ga je izabrao za ovlašćenog spasioca ovih dvoje.

2 Kada pak uzvišeni Abedam s Henohom sasvim dođe do ovih troje, naloži odmah Lamelu da se digne sa zemlje, pa onda mu reče:

3 "Lamele, ti me znaš i Henoha; tvoj spašeni brat Me ne zna, nego samo Henoha; a njegova žena ni tebe, ni Henoha, a najmanje Mene; zato ćemo zasad ćutati o nama ko smo sve i drugim putem doseći Adamovo jutarnje uzvišenje, pa tek tamo pristupiti unutarnjem spoznanju, amin."

4 A jedva da uzvišeni Abedam svrši s tom besedom, gle, već se iza Jutra i Podneva dizaše silni dim kao da se čitava četvrtina zemlje zapalila.

5 A Henoh se odmah krišom obrati Abedamu i reče Njemu: "Sveti Oče! – Gle tamo – silan gust dim diže se iz dubine, šta je stim?"

6 I Abedam mu uzvrati: "Strpi se samo malo, pa ćeš se vrlo brzo uveriti u Lamehovu drsku zloću.

7 Gle, zato što je jučerašnja oluja posebno opustošila Lamehove vrtove i nanela velike štete među njegovom obilnom stokom, zato je sada poslao naoružane sluge i opremio ih je gorećim bakljama da zapale sve šume, i tako da planine pretvore u pepeo zajedno s njihovim žiteljima. Gle, to je uzrok dima.

8 Ali pođite sa Mnom do one velike bele stene, pa ćemo ove potpaljivače još zateći na delu, amin."

9 I smesta se svih petoro ovde prisutnih osoba zajedno s Abedamom dadoše do velike bele stene.

10 Kako zamalo stigoše, odmah uzvišeni Abedam i pokaza Henohu preko velike i visoke litice dole u Dubini potpaljivače.

11 Kako Henoh to vide, zahvati ga velika revnost, to tako da smesta viknu jakim glasom Abedamu:

12 "O Ti – Koga samo moje srce naziva! – Jesi li juče potrošio sve munje? – Gle – ovde bi se itekako dobro moglo upotrebiti nekoliko hiljada – protiv ovih pakosnika!

13 Crv hoće da se buni protiv Boga! O Gospode! Sada bih stvarno malo hteo da upotrebim Tvoju silu, moć i vlast kojih si mi dodelio.

14 O sunce, svetleća velika radionico kažnjavajućih munja Gospodnjih – sada, sada daj brzo da nekoliko hiljada zveknu dole na zemlju grmeći vrlo jako i nečuven grom neka prati svaku tako da se zemlja zatrese do svog samog temelja!"

15 A uzvišeni Abedam zgrabi Henohovu ruku, pa mu reče: "Stani, stani Moj ljubljeni Henoše! Tako plaho kako su oni tamo dole počeli nećemo pristupiti stvari.

16 Ostavićemo munje za ovaj put da miruju, jer gle, danas slavimo Sabat, i isti nije dan suda, nego dan pokoja, mira i ljubavi, milosti, smilovanja iz nje i sveg blagoslova iz Boga Gospoda i Tvorca svih stvari, i Oca svih anđela i ljudi.

17 No teško svakom biću ako bi Sabat ikada postao danom kletve.

18 Zato ćemo danas ove sasvim slepe pakosnike poštedeti vatrenog suda i daćemo da se iz oblaka sruči prilično obilna kiša na delo preslepe nerazumnosti i zloće – i možeš biti siguran da će svaka kap nekom gorećem drvetu bolje goditi no hiljadu munja na mestu svake pojedine kapi.

19 Gle, za sada ćemo vatru još gušiti vodom jer vreme vatre za vatru je još daleko, a kada dođe, teško gorama, drveću, žbunju i travi zemlje.

20 Dosta sada o vatri – a ti Henoše pruži u Mome imenu ruke i zapovedi oblacima da se skupe za obilnu kišu nad ovim već daleko raširenim šumskim požarom; no visine neka ostanu slobodne za danas, sutra i prekosutra jer je vreme Mog vidljivog prisustva za sve; prema tome ispuni Moju volju u sebi, amin."

215

1 I smesta Henoh u svojoj dubini zahvali Abedamu i ispruži ruke i reče s ispruženim rukama:

2 "Čuj, vedri vazduše! Daj da tvoji dusi i tvoji vetrovi skupe ovamo kišom teške oblačine kako bi se obilnom padavinom u jakim kapima ugušio i ugasio požar, i sve dokle se ne ugasi zadnja iskra, da ne bude kraj tvoga delovanja u imenu Jehovinom, amin!"

3 I kako Henoh izgovori "amin", već se navukoše gomile i gomile preteških oblaka i sručiše se odmah kao najmoćniji pljusak nad celim dalekim krajem požara.

4 Ali nad oblacima beše svetlo s neometanim pogledom u daljinu. No, ubrzo se na površini oblačina primeti snažan vihor poput prstenova velike zmije.

5 Vihor dođe sve bliže i bliže. Taj vihor beše Sotona, poprimi odmah oblik svetle prilike, pa stade pred Abedama te upita Ga:

6 "Šta ćeš ti u mojoj svojini? – Zar više ne znaš koji rok si mi dao?

7 Zato odlazi odavde i ostavi me da neometano uživam u ovoj mojoj svojini jer ja, ne ti, ja sam gospodar i majstor ove tvorevine!"

8 A Abedam mu reče: "Sotono, dovde i ne dalje! Kada ovu svetu pregradu između Mene i tebe prekoračiš, onda ćeš biti suđen i silno saznati ko je Gospodar i ko je Bog od večnosti svih večnosti!

9 A sada diži se odavde i saznaj čemu ti je dato ovo vreme, amin!"

10 I Sotona užasno riknu i sruči se sav raspaljen dole u Dubinu.

11 Zatim Abedam reče: "Gledajte, vatra je ugašena, pakosnici su oterani, zato hajde da u miru odemo odavde.

12 A Adamu ćemo ovo za sada prećutati, amin."

216 (2.30)

1 I smesta ovo malo društvo pođe dalje uzanom stazom pod pećinom, koju su, inače, koristila deca Jutra kako bi dospela na visinu do otaca glavnog kolena i da izbegnu pećinu iz strahopoštovanja pred Adamom, i da je u neku ruku ne skvrnave dnevnom upotrebom budući da je smatrahu svetom.

2 Ova staza prema tome beše put poniznosti, zbog čega ga uzvišeni Abedam i odabra kako bi, prvo i prvo, pokazao dvoma novopridošlima kojim putem imaju da udare kako bi dospeli do visine života, i drugo, da im već unapred unekoliko tim znakom kaže kojim jedinim putem da živo spoznaju Njega.

3 Pa tako iđahu ovim, istina, težim ali inače mnogo bližim putem; Naeme često zapnu svojom lepom carskom haljinom o često trnje i stoga neprestano imađaše posla kako bi se oslobodila.

4 A kako prema punoj visini put postajaše sve žbunovitiji, to Naemi bi sve teže da se oslobodi, to tako da naposletku više nije išlo dalje, pa zato poče plakati i zvati u pomoć.

5 Međutim, pošto usled svog neprestanog zapinjanja prilično zaostade, i četvorica muževa prema tome već prilično odmakoše, tako se njeno zapomaganje donekle prirodno nije čulo, te tako oni veselo nastaviše putem.

6 Kako oni, muževi, pak sasvim dospeše na slobodnu visinu, tada se Abedam zaustavi i obrati se onima iz Njega, i učini kao da hoće da vidi da li su s Njim svi zdravi i čitavi dospeli na visinu – pa ih upita posle malog predaha prema spolja i stvarno: "Dakle, deco Božja, jesmo li svi skupa?"

7 I Hored tek sada, pošto se oporavi od svog čuđenja zbog pojava kod Bele stene, opazi brzo da njegova ljubljena žena nedostaje, i poplaši se veoma. A kako Abedam primeti njegovu veliku zbunjenost, to ga pozva Sebi i reče mu:

8 "Šta se uzalud brineš tek sada, a nisi se pre osvrtao za svojom ženom kada zapinjaše svojim carskim haljinama o trnje ove uske staze, i zvaše te u pomoć, a ti beše gluv za njen glas.

9 Bolje se vrati umesto svoje nerazumne brige i pomozi joj iz njene nevolje jer nije daleko donde gde je zapela o jaku trnovu živicu.

10 Zato idi i pomozi joj i dovedi je zdravu i čitavu ovamo! Čekaćemo te, amin!"

11 A Hored se još više ražalosti, pade na zemlju i poče preklinjati ovako: "Čujte me, o braćo u Bogu, čujte me; ili ako je neko otac prema meni, neka me usliši!

12 Bog, svih nas presveti Otac, po objavi moga brata Lamela, nalazi se sada vidljivo i preljubazno i milostivo među ocima visine.

13 Ako je takvo slučaj, onda mi je sve jasno.

14 Njegova beskrajna svetost sigurno nikako ne može dati da se moja sigurno nečista žena približi ovoj tako svetoj visini.

15 Šta će tu vredeti moje vraćanje ako ni jedan od vas ne ide sa mnom i pomogne mi da oslobodim svoju ženu iz svih hiljadu trnovitih kandži?

16 O Henoše, ili ti brate Lamele, ili ti stranče, sigurno takođe moćni prijatelju, ne napuštaj me i ne daj da strada moja sirota žena!

17 O, već vidim da nisam smeo da vas pratim dovde zato što sam postao velikim grešnikom pred Bogom, a i pred vama, muževima i decom po srcu Božjem.

18 Jest, jest, ovde sam mnogo zgrešio; hoću, jest, moram da se vratim, ali samo jedan neka se sa mnom vrati i neka mi pomogne da oslobodim svoju sirotu ženu.

19 A onda neka mi pokaže tamo negde blizu Bele stene mesto; tamo ću svoju veliku krivicu da oplakujem sa svojom ženom celog svog života; ali samo ovaj put me usliši, amin; vaša volja, amin."

20 U međuvremenu dokle je Hored ležeći na zemlji ispoljavao svoju žalosnu molbu, Abedam odmah posla Lamela da dovede Naemu, i to sasvim sređenu, potpuno nepovređenu.

21 A Hored još ne bi sasvim gotov sa svojom jadikovkom kada se Naeme već sasvim zdrava i čitava nađe među njima.

22 Kada pak, kako gore objavljeno, svrši sa svojim lamentom, to ga Abedam upita:

23 "Horede, dok ovde jadikuješ, mogla bi Naeme da propadne! Šta bi joj onda vredelo ako je više ne nađemo gde je zaostala?

24 I pošto si primetio da ona i ti nećete smeti da se približite svetosti Jehovinoj koji je sada vidljivo prisutan na visini Adamovoj, reci Mi ko ovlasti Lamela da te zajedno sa tvojom ženom spasi od propasti u dubini tvoje nerazumne sladostrasne skrivenosti?

25 Gle, pošto takvo učini isti sveti Jehova, šta li će Ga sada sprečiti da dopusti da dođete pred Njega, i da vas i blagoslovi ako ste dostojni blagoslova?

26 Ustani sada, nerazumniče, i upoznaj bolje Jehovu, amin."

27 I Hored reče na to Abedamu: "Moćni prijatelju, ili brate, ili oče! – Sve dok mi ovde jedan od vas ne obrekne zamoljenu pomoć za moju sirotu ženu i mene, ne ustajem s ovog mesta makar me kaznili zmijama; ako je moja žena zbog moje nerazumnosti morala da propadne, onda i ja ovde nje radi hoću da okajem svoju nehatnu nerazumnost pred Bogom i svim ocima.

28 Tada Abedam dozva Naemu i namagnu joj da uspravi nerazumnog Horeda.

29 I Naeme smesta pritrča i zgrabi Horedovu ruku govoreći mu sledeće reči:

30 "Ali Horede, zašto jadikuješ ovde zbog mene? Gle, ja sam već dugo zdrava i čitava ovde na ovoj nebeskoj visini, spasena na reč ovog divnog stranog prijatelja preko tvoga brata.

31 Zato hajde ustani po volji ovog plemenitog prijatelja!"

32 I smesta Hored skoči od radosti i zahvali sa suzama u očima strancu za tako brzo i od njega sasvim neočekivano spasenje njegove žene.

33 Abedam mu pak zatim reče: "Horede, Horede, još si veoma glup, kaži Mi kako uopšte zamišljaš Jehovu?

34 Možda kao jak vetar, ili kao plamen koji svetlo bukti, ili kao sunce, ili kao veliku sevajuću munju?

35 Reci mi kakvim ti se On čini? Amin!"

36 A Hored na to uzvrati ubrzo: "Prijatelju! Takvo me nipošto ne pitaj, jer ko li se sme uopšte usuditi da Boga gurne u ipak konačan nezgrapan oblik?

37 Ta Bog je večan i beskrajan – za kakav oblik bi On mogao biti podesan, On, beskrajni Bog?"

38 I Abedam mu uzvrati: "Da zaista, za tvoj još veoma glup oblik sigurno da ne!

39 Ali Naeme, dete sveta, neka Mi kaže kako ona zamišlja svetog Jehovu?"

40 A Naeme se ovde osmehnu, pa reče konačno: "Nebeski dobri, divni prijatelju, oprosti mi ako takođe nemam neku pravu predstavu koja bi bila dostojna Njega; ali pri tome tebi ipak ne mogu utajiti – da – bi mi bio najdraži u tvome obliku.

41 Oprosti mi ako sam sada možda takođe rekla nešto prilično glupo."

42 Abedam joj pak reče: "Budi spokojna, lepa ženo; zaista ti kažem u ovom Mom obliku ćeš ubrzo prepoznati Jehovu, večnoga, beskrajno moćnoga Boga, i u Njemu svetoga, preljubaznoga Oca! Amin."

217

1 Po tim rečima dade se naše društvo dalje do mesta koje nam je već poznato.

2 Kako se pak uzvišeni Abedam približi ocima, to oni zahvaćeni najdubljom ljubavlju i strahopoštovanjem padoše pred Njim i slavljahu i hvaljahu Njega, neki glasno, drugi pak više tiho uzdišući u svojim srcima.

3 Ovo padanje ničice s najvećim strahopoštovanjem kako na visini tako i oko ovog brda prilično daleko unaokolo ovog puta bi toliko opšte tako da osim ovih petoro došlih niko ne osta stojeći uspravno.

4 Sledili bi i Henoh i Lamel po primeru celokupne javnosti da im Abedam krišom izričito ne uskrati radi ovih dvoje pridošlih.

5 To se pak Horedu učini odveć čudnim, i ništa manje se ne začudi Naeme da sada svi legoše licima na zemlju s najvećim strahopoštovanjem, a okolo ipak ne videše nikoga – osim svog sopstvenog društva – kome će biti upućeno ovo veliko ispoljenje strahopoštovanja.

6 Zato se odmah Naeme približi Abedamu i upita ga sasvim prisno, naime govoreći: "Čuj, ti veoma poštovani, moćni, dobri prijatelju! – Nećeš li mi navesti i reći šta ovo opšte ležanje ničice i ovo uzdisanje znači; koga se to tiče?

7 Da se možda odnekuda meni nevidljivo ne približava sveti, veliki Jehova? – Ili šta je ovo?

8 Otkud takvo opšte poniženje? – Jest, jest, biće sigurno sveti, veliki, uzvišeni Jehova.

9 O dragi prijatelju, gle, od svoga detinjstva stalno sam u sebi imala skrivenu želju da uzvišenog, svetog Jehovu samo jednom u svome životu ugledam pošto me je moja mati sasvim krišom podučila o Njemu po učenju nekog izvesnog Faraka, koji treba da je bio brat Hanohov i, kako mi je rečeno, opštio je dosta s Jehovom.

10 Gle, dragi prijatelju, imala sam nesreću da budem najlepša kći Dubine i zato me je moj nesretni otac često prodavao pohotljivcima.

11 Međutim, usled moje velike draži, koju mi je Jehova dodelio, ipak na moju veliku sreću niko nije mogao podneti moj telesni dodir osim najviše dva do tri trena. Jest, čak ni moj brat Tubalkajin iz matere Cile nije prolazio bolje, i zbog toga kao suprug prema meni nije bio u stanju sploditi plod u meni.

12 Ukratko, o ovome ne treba da ti kažem više no da sva moguća zlostavljanja od moga nesretnoga oca Lameha nisu uzmogla da me odvoje od moga Jehove.

13 Hored, moj prvi pošteni spasilac, posvedočiće mi da sve vreme našeg usamljenog skupa s njim nisam ni o čemu drugom htela da razgovaram no jedino samo o Jehovi, i zbog toga mu čak ni nisam dozvolila da opšti sa mnom zato što nas niko nije blagoslovio, mada mi se radi toga češće obraćao, što kao moj pošteni spasilac nikada neće ni poreći, i što mu u mojoj nesretnoj blizini i treba sasvim oprostiti.

14 Gle prema tome, dobri, plemeniti, moćni prijatelju, sigurno je mnogo od mene, detetu sveta i zmije, da sam ono malo što sam čula o Jehovi mogla da sačuvam u svome srcu u mom sigurno prenesretnom položaju – da sam uprkos svih oluja sveta, koje su se oko mene neprestano sve više i više stiskale i pretile da me sahrane, ipak imala toliko snage da svoje srce stalno održavam moguće čistim za Jehovu koji mi je obznanjen, to jest sasvim krišom od moje matere Cile.

15 Možeš mi sigurno verovati, uprkos tome što sam zaista sirota, nesretna kći najnesretnijeg oca, čije je ludilo veće no što će čovek ikada shvatiti, da ipak u svome srcu nikada nisam ljubila drugog osim Jehovu kojeg sam upoznala, svetoga Tvorca svih stvari, svih životinja, i svih ljudi.

16 O dragi, divni prijatlju, sigurno mi možeš verovati, sada kada prvi put na ovoj divnoj visini uživam u tako divnom, velikom i rasprostrtom pogledu neshvatljivih čudesa Jehovinih, i to još u svojoj najnižoj nedostojnosti, sada je sasvim kraj s mojim srcem.

17 Jest, baš mi je da umrem iz ljubavi prema mom neizrecivo divnom, nebeski svetom Jehovi.

18 O, dragi, divni prijatelju, gle, htela bih da ti kažem nešta prilično pametno o tome koliko ljubim Jehovu, ali otkuda da uzmem? Pa nikada nisam smela da naučim nešto da moja nesretna lepota tela slučajno ne bi zakržljala zbog toga.

19 Da mati Cila nije bila pored mene, verujem da moj tvrdi otac ne bi dopustio ni da naučim da govorim.

20 Zato budi strpljiv sa mnom; mada više ni nisam tako mlada koliko mlada izgledam da jesam, ipak je moje srce još toliko primljivo kao da imam jedva nekih tridesetak godina.

21 O dragi, divni prijatelju! Ako se sada odnekuda pojavi sveti Jehova, daj mi, ako ti je moguće, da ga vidim samo na trenutak.

22 O, kada bih takve milosti i najmanje bila dostojna!"

23 Ovde više ne uzmože govoriti, i velike suze potekoše preko njenih prelepih obraza, i iz njenih očiju zasija najžarkija ljubav, najživlja čežnja; radost i strah borahu se silno u njenim grudima tako da ona drhtaše celim telom.

24 Abedam pak odmah pozva Horeda Sebi te mu reče: "Horede, sine svetloga Jutra, gle, ovde je napušteno dete sveta iz dubine. Ona drhti od velike ljubavi i čežnje, straha i radosti prema Jehovi. A ti čak nisi ni mrdnuo kao sin Jutra, a mesto toga baci samo nekoliko ljubomornih pogleda ovamo na Mene.

25 A zato ti kažem da Sam Ja jedan Gospodar i oduzeću ti sada ovu plemenitu, žensku biljku i presaditi je u drugi vrt; i ubuduće ti više neće doći naoči budući da si usled svoje sebične ljubomore mogao da zaboraviš na Mene koji sam dao da budeš spasen od propasti zbog tvoje velike požudne nerazumnosti.

26 Ti poznaješ stari zakon otaca, učinjen si sam učiteljem od otaca – reci Mi: Da li je to plod tvoje službe? Koji otrovni insekt te je mogao povrediti tako da se tvoje srce pretvorilo u srce tigra?

27 Poznaješ li Me, poznaješ li Boga? – Gle, Naemu, ona sluti ovde preda Mnom u čijoj blizini se nalazi.

28 A ti stojiš ovde pred svojim Bogom i Tvorcem – i nem si više od panja.

29 Idi tamo do pećine i traži da li je tvoje srce sposobno kajanju, jer Ja – koji sada takvo govorim Sam s tobom jesam vidljivi Jehova, Bog od večnosti lično."

30 Tu se Hored, kao pogođen gromom, sruši.

31 A Naeme pade na svoja kolena, drhtaše i plakaše, pa konačno reče strepećim glasom:

32 "O Jehova! Budi meni sirotoj grešnici milostiv i milosrdan!"

218

1 I smesta se Abedam obrati Naemi te joj reče gotovo pitajući je: "Naeme, obzirom da si Me ranije zamolila da ti pokažem svetog Jehovu ako bi se od nekuda približavao ocima, jesi li sada i potpuno zadovoljna što sam ti Jehovu u Sebi Samom pokazao, i možeš li da veruješ da sam Ja kao čovek takođe istovremeno Jehova, večni, veliki Bog?"

2 Ova pitanja istina početkom iznenadiše malo Naemu, no ona se brzo ohrabri i uzvrati Abedamu najnežnijim glasom, glasom koji je svojstven samo zaista najplemenitijim prenežnim ženama u svojim najljubaznijim, predanim trenucima:

3 "Svevišnji, najuzvišeniji, najsvetiji Bože! Ja sirota grešnica verovala bih ti i da si mi rekao: Gle, u ovom upravo prisutnom podnevnom vetru prolazi Jehova vidljiv samo pojedinim ocima.

4 Zaista, tako bi moje srce sasvim dovoljno primilo divne utehe.

5 Utoliko Ti sada više verujem kada se meni prenedostojnoj ženi pokazuješ, kako već jednom ranije primetih, u meni najprijatnijoj, najljubaznijoj, najdivnijoj ljudskoj prilici i obliku toliko preblago, nežno i snishodljivo, i otkrivaš se meni najmilosrdnije.

6 O Ti Presveti, znam još od svoje matere Cile da Ti savršeno sam deluješ u svakom obliku stvorenog iz bilo čega i nemaš nikoga koji bi Ti pomogao ili da Ti je uopšte potrebna pomoć, nego Ti si sebi svugde sam savršeno dovoljan.

7 Ali ja znam takođe od svoje matere da Tebe, što se tiče Tvoga bića, sigurno jedino treba smatrati najsavršenijim čovekom; i obzirom da mi, Tvoja stvorenja, sami nikako nikada ne možemo zamisliti nikakvu savršeniju predstavu drugačiju od čudesno-divne jednoga čoveka samo, onda bi svaka druga predstava o Tebi u meni bila tim nedostojnija ako bih je imala što dalje od ljudskog oblika.

8 O ti Presveti, mogla bih Ti još ponešto reći iz čega Te još sve prepoznajem i prečvrsto verujem da niko drugi nije sveti Jehova osim jedino Ti.

9 Ali – gle – mogla bih – nepristojno da se izblebećem, i to bi Tebi – možda krišom – ipak moglo biti malo neprijatno. – I možda ne bi ni bilo pristojno pred Tobom kao ni pred ovim sigurno prečestitim ocima ako bih htela da kažem šta sve sada o Tebi vatreno svedoči u mome srcu.

10 No, pa Ti sigurno još vidiš mnogo savršenije u moje srce od mene same; ono će ti sve reći što moja ionako slaba usta uopšte ne bi bila u stanju da kažu.

11 Samo ovu molbu daj mi da Ti još kažem da poštenog Horeda ne kazniš preteško ako je pred Tvojom svetošću negde zgrešio; i budi njega i mene radi milostiv i milosrdan, i ne odbijaj nas od Sebe sasvim.

12 Jer ako je zgrešio, onda sam ja bila uzrok njegovog greha – i zato možeš kazniti mene mesto njega – a ja sam ionako samo tužan plod noći i greha i već nosim večnu smrt u sebi kao svagda sigurnu kaznu greha.

13 A kako je Horedu i moglo biti moguće uz moju bednu mračnu stranu da se održi Tebi blagougodno poput drugih otaca koji nikada nisu okusili Horedova iskušenja?

14 Gle zato, dobri, sveti Jehova, zar nisam ja jedina uzročnica greha što je Hored pao pred Tobom?

15 O zato budi i njemu i meni, jadnoj grešnici, milostiv i milosrdan. Tvoja sveta volja, amin."

16 I Abedam joj uzvrati: "Moja Naeme, ti si Mi postala veoma draga! – Što se tiče tvoje molbe, to sam je uslišio već mnogo pre no što si Me zamolila, znači – radi toga tvoje srce može biti sasvim spokojno.

17 Ali ti Mi reče upravo da bi još ponešto mogla da Mi obznaniš po čemu Me još sve prepoznaješ i stoga Meni sada i čvrsto veruješ, i uverena si da osim Mene nigde više nema nekog Jehove.

18 Ne brini zbog blebetanja, i ako bi čitav dan, ili celu godinu, ili sav svoj život, jest, ako bi Mi čitavu jednu večnost blebetala, ipak Mi nikada ne bi bilo neprijatno, i šta Mi govoriš u svojoj ljubavi, to sve itekako priliči preda Mnom, kao i pred svim ocima, zato Mi samo reci otvoreno što čvrsto tajiš.

19 Da tvoje srce gledam sasvim i skroz kao i celu beskonačnost u trenu od najmanjeg do najvećeg, u to sigurno niko neće posumnjati koji Me je poznao, posebno u svome srcu, ali upravo zbog toga i znam šta je sve još skriveno za tobom i hteo bih radi otaca da Mi to ovde bez zaziranja obznaniš svojim ustima.

20 Draga Naeme, ako Me zaista ljubiš, onda hajde, hajde izlij svoje srce preda Mnom, svojim dragim, svetim Jehovom, amin!"

21 I Naeme stade sasvim da sija od lepote, ljupkosti i najžarkije ljubavi, pa upita Abedama sa sve pobeđujućim, ljubaznodrhtećim, bojaživo milozvučnim, zaista devičanski čednim glasom:

22 "O – presveti, najblaži, najmiliji, najnežniji, najslađi Jehova! – – – Zar smem, jedna sirota grešnica, da Te i ljubim kao što ovde Tvoja deca i Tvoje kćeri smeju da Te ljube, o zar smem? – – – Ja – dete sveta, kći Tvoga – – o ne mogu izgovoriti! – – Dakle – ja – takođe – smem – da Te ljubim! – – – O moj Jehova!"

23 Tu se sruši i plakaše odveć mnogo zato što se osećala suviše nedostojnom za Moju ljubav.

24 A Abedam odmah priđe do nje, uhvati je za ruku i uspravi je hitro, i pritisnu je već naoči svih otaca vidljivo žestoko o svoje grudi i držaše je neko vreme tako čvrsto obuhvaćenu; pa nakon što je opet nešta lakše držeći pusti od sebe, upita je opet: "Nu, Moja ljubljena Naeme, hoćeš li Me još jednom pitati da li smeš da Me ljubiš?"

25 I Naeme kod tog pitanja pade Abedamu do nogu i okvasi ih svojim suzama, jest, s vrućim suzama ljubavi okvasi najsvetija stopala Jehovina.

26 Abedam se pak uzbudi te reče jakim glasom: "Deco! Evo pogledajte ovamo, ovde do Mojih nogu leži više no što mogu da pruže sunce, mesec i sve zvezde – ovde leži nova kći kajanja i najveće ljubavi.

27 Lakše je naći Mene i ljubiti u carstvu života nego u carstvu smrti; a ova Me je već u smrti tražila i ljubila.

28 A zato ću sada i da je nagradim uzajamnom ljubavlju koju čovečije čuvstvo na zemlji još nikada nije osetilo.

29 Jest, ljubljena Naeme, tvoju ruku zadržavam za Sebe pošto si svoje srce već davno odano posvetila Meni.

30 Naeme, ti sada pripadaš jedino Meni! – Gle, tako se svetim Svojim neprijateljima – naime očinskom ljubavlju!"

219

1 A budući da Hored sada prepozna Gospoda, poče i kod njega da sviće tako da kod sebe stade razmišljati:

2 "Šta sada da činim? – Ja bedan, slab, nemoćan crv u prašini, koji sada čak nije u stanju ni da se uhvati u koštac s drvetom debelim jedva jednu šaku – On – Bog, večan Bog, beskrajna sama sušta moć, sila i vlast – ja gnusan grešnik, On – najviša svetost.

3 Sastavljen sam iz same sebičnosti, sujete, samoživosti; On – pun najviše ljubavi, milosti, smilovanja.

4 Pun sam ljubomore, gneva, zavisti i osvete; On pun blagosti, pun krotosti, pun popuštanja, pun strpljenja, pun darežljivosti.

5 Ukratko, kako god sebe pogledam i gde god pogledam, nalazim sebe u najčistijoj suprotnosti prema Njemu.

6 Šta sada da činim, šta da počnem?

7 Jeste da me posla do pećine gde treba da vidim da li je moje srce još sposobno kajanju – ali šta će mi to koristiti?

8 Zar ne poznajem svoje rđavo srce koje je kajanju udešeno baš kao kamen da primi pritisak, kome se toliko odupire koliko je tvrd, neosetan kamen.

9 O Naeme, Naeme! Ti nedužna dužnice mome tvrdom, sebičnom srcu, sada mi tek postaje jasno da ti se niko nekažnjeno ne sme približiti osim jedino Gospod, tvoj Bog i Tvorac.

10 Jest, sada mi odjednom sve postaje jasno i sasvim svetlo – darovan sam njom samo za kaznu zato što sam u sirotoj Dubini privlačio pažnju dodeljenom mi moću, silom i vlašću.

11 Jest, jest, tako je; a ja bejah dovoljno slep da sve to vreme u kojem sam bio u jedinom, nesmetanom posedu ove kazne ne vidim i ne opazim da taj moj slatko izgledajući odnos zapravo samo beše sasvim užasno gorak odnos kazne.

12 Požudan sam već bio oduvek kao smrdljiv jarac i uspaljen jelen, i pri tome sam se prepouzdao u svoju visinu i snagu. Šta li beše prirodnije no da me Gospod, kome beše dosta moje nepopravljive nerazumnosti, konačno zasluženo i pravedno kazni.

13 Zar nisam morao da patim pred Naemom, no ona nije htela da me usliša kada sam pred njom goreo kao zrela, sočna grana masline.

14 A ipak sam morao da gledam njene neizrecive draži tako da mi se ne retko sasvim pomračilo pred očima.

15 Njeno lice rumeno kao najlepša zora – njene oči kao dva izlazeća sunca – njena usta kao ruža baš kada se moćno lepo rascvetava iz punog pupoljka – njena divna kosa koja se preliva veličanstveno kao divni aktinolit – njena ruka koja je toliko bela kao sneg i tako nežna, blaga i mekana kao mlada vuna – njene grudi čije se uzvišene draži ne mogu ni sa čim porediti. – Jest, celo njeno biće, koje pred mojim očima ne nalazi ništa slično na celoj zemlji, morao sam da gledam, a ništa nisam smeo da okusim – čak ni da je zagrlim nisam smeo; pa kada bih se pred njom plačući valjao, ipak me nije uslišala, nego mi je pri tom samo davala učenja i opomene koje sigurno ne bi obrukale usta Kenanova ili Henohova, i zbog toga ni nisam mogao da je napustim kako bih joj se osvetio, nego bejah samo prisiljen da je ljubim sve više i više.

16 O kazne nad kaznama! Teške li kazne! – O oče Adame, tek sada vidim jasno pred sobom – zato što si se posvadio s Bogom, zato te je i samog posvadio Bog, uze polovinu tvoga Ja iz tebe, oblikova otud Evu, pa je dade tebi pomoćnicom koja te stalno silno kažnjava, koja svu tvoju raniju silu pretvori u slabost crva u prašini, pa te čak na uzici bez i najmanjeg protivljenja s tvoje strane izvede iz uzvišenog raja – a ti ne primeti kaznu kao što je sada ja primećujem.

17 O Bože, o veliki, moćni, sveti Bože! – Ko može izmaći Tvojim udarcima prutom?

18 Ti me teško pokara, a ja ne opazih težinu Tvoga pruta. Ti mi beše milosrdan, oduze mi veliko breme teške kazne, a ja, najveći nerazumnik i magarac, jedio sam se zbog toga.

19 No tek sada uviđam svu dubinu moje ludosti, i zahvaljujem u sebi Tebi kao što još ni jedan smrtnik nije zahvalio Tebi za ovo Tvoje veliko smilovanje meni bednom šmokljanu.

20 Hvala, hvala, hvala Tebi; samo si me Ti oslobodio, i sada sam zaista slobodan, i sada opet sasvim pripadam jedino Tebi i sebi.

21 Ali dopusti mi na kraju ovog mog zahvaljivanja da dodam molbu, naime da me u vasceloj budućnosti večno poštediš takvih kazni; – ako hoćeš i ako moraš da me kazniš, ili ako čovek uopšte shodno Tvome poretku mora da bude kažnjen, onda nas bolje kazni vatrom, otrovom i skorpionima; ali Naemom nas više ne kažnjavaj, inače će propasti zemlja pod našim nogama.

22 Zato nemoj da preopterećuješ nas crve i zasiti se već jednom večnog kažnjavanja, amin."

220

1 Po tom unutarnjem monologu uspravi se Hored i pođe hrabrim korakom do Abedama te htede tu glasno obznaniti svoju hvalu pred svim ocima, međutim Abedam ga preduhitri pa mu reče:

2 "Horede, da ne misliš da sam prečuo tihu besedu tvoga srca? – Daleko bilo tvojoj duši!

3 Gle, pošto ti vide da je Naeme za tebe gotovo čisto izgubljena, tada si se tek vratio u sebe i mogao si se obratiti Meni.

4 Istina, ispravno si se obratio Meni, i obratio si se u svoj istini – no tvoje okretanje beše suvi povratak, zbog čega si Me na kraju svoje besede u duši s uzbuđenim srcem mogao zamoliti da Ja, kada kažnjavam, bolje da kažnjavam vatrom, otrovom i skorpionima umesto Naemom – i da se konačno već jednom zasitim kažnjavanja.

5 Gle, iz takvih molbi viri još malo ljubavi prema Meni i ljubavi prema bližnjem.

6 Mada ti u sebi mišljaše punu istinu, ona bez obzira ipak ne doprinosi životu ako ljubav s njom nije sjedinjena.

7 A Ja ti kažem: da si plakao za Naemom, bio bi Mi draži no ovakav, jer tada bi Mi pokazao da je tvoje srce puno ljubavi, samo bi ona imala kriv smer, kome bi se pak lako moglo doskočiti.

8 A ovako si Mi doduše pokazao otvorene oči, ali zatvoreno srce. A oči ne vrede za primanje života, nego jedino srce – i gle, baš ono što treba biti živo jeste mrtvo u tebi.

9 Tvoja misao je istinita samo do pola zato što u njoj nema ljubavi; a da ima ljubavi u njoj, sigurno bi imala drugačiji ishod od onog nepravilnog: kao da Ja kao Otac unekoliko jedino volim da kažnjavam. Koliko nerazumno!

10 Moj večni poredak najveće i najčistije ljubavi prepoznaješ kaznom i moliš Me govoreći: Zasiti se jednom kažnjavanja! –

11 Gle, ukoliko bih uslišio tvoju nerazumnu molbu, šta bi smesta bilo sa stvorenjima?

12 A kako bi svoju nerazumnost sasvim uvideo, tako ću u tu svrhu da uslišim tvoju molbu na onom starom, moćno velikom i jakom kedru.

13 Nu, šta kažeš na to? – Gde je sada moćno drvo? – Gle, više ne ostade od njega ni najmanjeg traga.

14 Primećuješ li sada kuda bi uslišenje tvoje molbe odvelo bića, i primećuješ li svoju veliku nerazumnost i koliko života vlada u tebi?

15 Bolje da vas kaznim vatrom, otrovom i skorpionima no Naemom? – Gle, istina je da ženu dadoh čoveku da se ponizi zato što sam već od večnosti znao kako stoji sa zasebnim srcem čovekovim.

16 Jedino u tom pogledu, samo do pola, žena bi se mogla posmatrati kao mala kazna usmerena gordom srcu čovekovom; ali ako neko pri tome misli samo malo dalje, zar ne mora odmah opaziti da baš to prividno sredstvo kazne jeste vrlo veliko sredstvo, jest, jedno od najvažnijih sredstava za dostizanje istinskog, savršeno najblaženijeg, večnog života u Meni?

17 Gle, kažem sada već više no hiljaditi put da jedino samo ljubav prema Meni i isto tako prema bratu i sestri uslovljava večni život zato što upravo u Meni Samom večni sušti život sveg života u svom celom sveto beskrajnom protezanju nije ništa do čista ljubav.

18 Ako prema tome nemaš ljubavi, otkuda da ti potom dođe život?

19 Jer koji ne prima Mene u svome srcu, Koji sam sasvim jedini život, kako i čime će živeti?

20 A Ja sam Sam večni život. Čije srce prema tome stoji tu prazno ljubavi, zar ne stoji u istoj meri i prazno života preda Mnom?

21 A sada se vrati i posmatraj malo i pogledaj ko najpre srcu deteta uči ljubav kroz ljubav, ko najpre srce budi za ljubav i život?

22 Ko hrani nemoćno dete sopstvenom grudom, ko ti dade prvu hranu i prenese te na nežnim, mekanim rukama iz smrti u prvi život? – – Pogledaj svoju mater – nerazumniče!

23 A kada si kao mladić u muškoj snazi koju si osećao i koja je nastajala hteo ponosno da se digneš kao da si pozvan da s velikim prezrenjem skršiš sunce, mesec i sve zvezde i tako da se raseješ u večno ništa, ko ti dođe u susret – ko ti sveza tvoje srce za ljubav i život u tebi – ko te najpre ponovo vrati u sopstveno stanište života – ko te iznova opet učaše ljubavi koju te je mati učila a koju si zaboravio?

24 Ko, reci Mi, ko beše anđeo koji ti celim telom jako doviknu: Horede! Ljubi, ljubi, ljubi! – i živi – ali ljubi čisto, ljubi u Bogu, i živi u Bogu, i da mi živiš, a ne kucaj o vrata smrti! – ?

25 Gle, ovde uz Moje noge počiva i ljubi taj anđeo, koga si hteo da zameniš vatrom, otrovom i skorpionima; gle, to je Naeme!

26 Idi sada, pokaj se za svoju nerazumnost, pa kada osetiš ljubav u svome srcu, jest, Ja ti kažem, moćno jaku ljubav prema Meni, svome, dobrome, preljubaznome Ocu, onda se digni, pa dođi ponovo kako bih te blagoslovio večnim životom, amin."

221

1 Po toj besedi Abedamovoj Hored pak odmah pade na svoje lice i zamoli usrdno Abedama da mu preobrazi njegovo srce pošto se sada oseća suviše nemoćnim i valjano uviđa da iz sebe baš ništa ne može; zato da mu Abedam bude milostiv i milosrdan.

2 A Abedam mu reče: "Učini šta sam ti zapovedio, tako će ti se pomoći, jer na određenome mestu sam pripremio lek za tebe; zato idi i zgrabi hitro ako ti je stalo do života i do Moje milosti, ljubavi i smilovanja, amin."

3 I smesta se Hored dignu, zahvali drhtećim srcem i dade se odmah do pećine koja odavde beše udaljena oko dve hiljade dobrih koraka.

4 Kako tamo prispe, posmatraše neko vreme veliku raskoš boja stenja i poče da razmišlja u sebi o uzroku takve divote, no ništa zadovoljavajuće ne htede mu pasti na pamet.

5 Konačno mu pak dođe dobra misao i usled toga reče sam sebi: "Kada se jaki zrak sunca prelomi na valjano oblikovanim, glatkim i svuda beskrajno raznobojno providnim površinama ovog plemenitog stenja, onda se ove boje naravno razgore kao žive u neizrecivoj raskoši i veličanstvenosti iz njih.

6 Ali da li su zbog toga i svojina ovog stenja? – O nipošto! Kada sunce potone iza planina, tada i potone sva tvoja velika raskoš dole u duboku noć!

7 Koja je tada razlika između tebe i najobičnijeg peščara, preko koga čak i mrav hitro kaska i beži kako ga njegova velika neplodnost ne bi isisala i konačno usmrtila?

8 Zar se prema tome sve ne proslavlja jedino kroz svetlost? – Jest, jest – kroz svetlost; ali šta je bez obzira na to raskoš svih stvari u svetlosti? – Laž, najgolija laž?

9 Abedam, kako ga nazivaju oci, reče mi prethodno nešta o polovičnoj istini – gle, gle – otud mi neobično sviće! – Jest, jest, zbilja itekako može postojati polovična istina!

10 Ko može osporiti divotu oblika kod stvari, kao npr. kod cveća, dragog kamenja, plodova, životinja, i takođe ljudi, i još kod bezbroj drugog? – Ali njihova divota je samo polovična divota bez svetlosti.

11 A šta je divna svetlost po sebi ako bi njeni zraci trebalo da se raseju napolje u praznu beskonačnost ne pogodiv neki oblik kako bi ga proslavili?

12 Ili zar je vidljiv oblik svetlosti sam po sebi nešta zaista karakteristično lepo?

13 Zar može neko da nazove lepim sunce, mesec ili sve zvezde, ili neku baklju po sebi što se tiče oblika? – To zaista nisu, i već jednostavan cvetić ima više za sebe no ceo odveć jednoliki okrugli, prividni kotur sunca, meseca i malo značajne tačke zvezda.

14 Jest, jest, svuda samo pola istine; oblik je samo upola vredan bez svetlosti; i svetlost samo upola bez oblika.

15 Znači, prema tome isto tako bilo bi i s čovekom ako se njegovo srce bez ljubavi i oblika okreće li okreće tamo-amo.

16 Razum, doduše, poput sunca pušta svoje zrake, ali šta to vredi praznini? – Gde nema ničeg, kakvog li dejstva zraka ako padne na ishlapelu površinu ništavila?

17 Jest, zaista, u mome srcu nema ničeg; baš ničeg nema unutra, nema ljubavi, nema kajanja, nema žalosti, nema radosti, nema želje, čak ni žudnja se više ne mrda u njemu.

18 Da nemam možda želju za životom? – O ne, meni je život kao kamenu njegovo šareno zračenje. – Da nisam možda gladan ili žedan? – Ni tu ne osećam ništa.

19 Treba da se pokajem za svoju nerazumnost; jest, za koju? – Zato što je moje srce prazno i od svetlosti razuma nema koristi zato što nju ne prima nikakav oblik u meni.

20 Tȁ pokajanje je jadna kći ljubavi. A ako je mati još negde daleko, otkuda da uzmem kćer?

21 Ja sam nerazumnik, tako mi reče Abedam Jehova; čvrsto i verujem da jesam jer On, večna istina, mi je posvedočio takvo; znači mora da sam nerazumnik.

22 Ali zašto sam nerazumnik? – Zato što je moje srce bez oblika ili prazno ljubavi – a ako je prazno, otkuda da se napuni?

23 Od svetlosti sigurno neće, jer gde zrak ništa ne nalazi, tamo prolazi kroz beskonačnost i večno se više ne vraća.

24 Dakle otkuda uzeti i zasititi ništavilo? – No – tiše, tiše – šta je to? Šta to zvuči tako premoćno divno? O Bože – veliki, sveti Jehova, daj mi sada da nestanem! Ne, ne – tek sada daj mi da živim!

25 Čujem zvuke, zvuke, ah, svete zvuke! – Nisu reči, ne razumem ih, ali su bez razuma divniji, jest, beskrajno divniji od najrazumljivije reči.

26 O Bože, sada mi već nešta postaje jasno. – Naime – da sam velik nerazumnik.

27 Zar reč nije oblik zvuka? – A ipak je ovde sam zvuk divniji od svog oblika.

28 Došao sam do kraja sa svojom mudrošću; ova pojava je uništila sva moja načela.

29 Gospode, ovde leži grešnik go pred Tobom u prašini i nema ništa više da kaže do: O dragi Oče, budi i meni sirotom grešniku milostiv i milosrdan! Tvoja sveta volja, amin!"

222

1 A ovoj pećini je bilo svojstveno, posebno oko trećeg časa popodne, koliko sati upravo sada već beše, kada se svi vetrovi smire i nastupi potpuno zatišje, da se čulo zvučanje koje je bilo vrlo slično zvucima čisto podešene eolove harfe. Samo ovo zvučanje beše daleko veličanstvenije i uzvišenije kako u penjanju i padanju, tako u onom što nazivate modulacijom ili prelaženjem.

2 Ovo čudo, istina, beše već starije, ali sve do Horeda niko ne otkri; međutim, starost ne ukida čudo, a još manje njegovu valjanost, vrednost.

3 Da je sunce i cela tvorevina već vrlo staro čudo, to valjda niko neće osporiti; a da li sa starošću ovih čuda i prestaje njihova valjanost, vrednost, koja je vrlo uređena i određena?

4 Sigurno da ne, jer prestaro sunce svetli još dan danas baš onako kako je svetlelo u vreme Adama.

5 I isti takav slučaj beše i s ovim zvučnim čudom budući da već od večnosti beše predviđeno za svrhu koja je sada u Horedu prisutna.

6 A ovoga se ovde dodirujemo zato da ne bi odmah ko rekao da to beše neka sasvim prirodna pojava,

7 Pa bi iz takve tvrdnje unekoliko trebalo razabrati da su prirodne pojave manje čudo no da iznenada s neba padne svetleća gora.

8 Dakle ovo zvukovno čudo delovalo je na Horeda toliko blagotvorno da potpuno započe unilaziti u sebe i postade čovek potpuno skroz pun kajanja, ljubavi i života.

9 A kako ovo čudo izvede drugo čudo? Odmah će o tome biti govora, pa čujte:

10 Ovaj Hored je od svog rođenja bio pun ljubavi i pun najboljeg duha; zato je već kao dečak uzimao kamenje u ruku ako u trenutku provale ljubavi nije mogao dohvatiti ništa drugo i pritiskao ih je velikom žestinom o svoje srce.

11 A iz ove ljubavi se vremenom razvila određena vrsta ljubavi prema prirodi, koja na kraju dobi veću težinu no ljubav prema Meni i ljubav prema ocima, braći i sestrama; šta je dakle zasad morala biti prirodna posledica skretanja te ljubavi?

12 Pogledajte Horeda, upitajte njegovo stanje, pa će svakome sve biti jasno na koji način on naposletku postade sasvim čisto hladnim filozofom.

13 On oštrijim očima poče posmatrati prirodne stvari; on proveravaše bilje, ono za njega nemaše života koji bi ga dalje još više grejao; on rastavljaše drveće, no ni u njima ne nađe životnu toplotu; on uđe u vodu, i nađe je hladnom; opet uze glinu, i nađe je mekanom i veoma gipkom tako da od nje mogaše svašta da oblikuje; no on opazi smesta dva velika zla, naime: Sve dokle takav proizvod ostade mekan usled svoje vlage, beše i sasvim hladan da se koža stražila; a ako bi ga zagrejao na suncu, postajao bi, istina, čvršćim i čvršćim, no ako bi ga zatim pritisnuo o svoje grudi, naneo bi mu znatnu bol, tako da baci od sebe svoje stvrdnuto delo.

14 Takođe uze kamenje, udari ih jedan o drugi tako da ne retko prštaše obilne plamene varnice; zbog toga se nađe u čudu tako da zatim i razlupa skoro sve kamenje na koje naiđe tražeći u njima vatru, ali naravno sasvim prirodno nikada ni ne nađe, i otud zatim zaključi: Ceo svet je gladan tigar koji je svagda raspoložen da jede, ali nikada ne voli da ostavi drugom nešto osim ponekih nejestivih mrtvih kostiju.

15 Takvih mudrih izreka, koje mu se mnogo sviđahu, vremenom izvuče iz prirode u velikom broju, tako da ga naposletku počeše smatrati velikim mudracem Istoka – tamjan koji mu beše i najugodniji, tako da i svojom mudrošću dotera sve dotle da se pred njim ni oci glavnog kolena ne usudiše govoriti, nego svi ga hvaljahu i dodeliše mu opšti blagoslov, tako da zatim posta i dovoljno jakim za apostola u Dubinu, kuda se pre njega niko ne usudi da ode.

16 Znao je u Hanohu na Moje ime, rečju i delom, da pribavi poštovanje, te zato dobi najbolje u nagradu za svoju mudrost i ništa manje strašnu moć; u toj nagradi nađe punu naknadu za svu svoju ljubav koju je rasipao nemoj prirodi; a budući da nađe ljubav, ljubljaše neumereno, i otpusti mesto toga sasvim mudrost, tako da i pređe u svu čulnost, za koju sada u Naemi vide Moju kaznu, i to u spasenom stanju kada njegova ljubav ponovo poče da se gubi u mudrosti.

17 On preda Mnom čak ponovo postade svojim ranijim mudracem pun hladnoće.

18 Šta je sad trebalo činiti s njim? – Neko suviše izraženo i praskavo čudo ubilo bi ga. Zato i ovaj sazvučan melem za njega bi položen u kamen kako bi otud iskusio da Moja ljubav ne ispunjava samo srce u čoveku nego i najtvrđi kamen.

19 A kako je taj lek dejstvovao na Horeda – da bismo to saznali, posetićemo ga sami veoma blagotvorno i čuti to sve iz njegovih usta i tu još ponešto naučiti i spoznati, amin.

223

1 Gotovo sat vremena Hored uzdišaše u nešta trudno dostupnom kutku pećine kada s jutra poče da duva lagan vetar i okonča divno zvučanje.

2 Kada se pak izgubiše ti zvuci koji se Horedu učiniše toliko svetim, tada ubrzo ustade i poče sam sa sobom da razgovara govoreći:

3 "O divna, čudesna tvorevino Božja, koliko si uzvišena i sveta posmatrana očima ljubavi i kada je osetiš duboko u dragom srcu; jest, osetiš srcem samo donekle očišćenim ljubavlju pred Bogom.

4 Kakve li razlike sada u meni! – Ranije, pre jednog pomaka senke jedva, sve beše još hladno oko mene, i mrtvo sve. Jest, moje samo srce beše hladno, i moje oko nesposobno jednoj suzi. Sada sve živi; tvrdi kamen govori; trava šalje mirisne hvalospeve naviše ka svetim visinama Božjim.

5 Kroz čile grane divnog drveća šumi sveta, čista beseda, velika reč o svim šumama zemlje. Zvuči: Bog je najčistija ljubav! – I sve je ljubav oko Njega, iz Njega i kroz Njega!

6 O – kako divno, kako lepo, kako sveto, kako živo jeste sada sve oko mene! – Kako su sada uzvišene ove svete planine i kako je neizrecivo uzvišeno sveto sada ono jutarnje uzvišenje Adamovo, gde – gde – o veličine, veličine! ne mogu da izgovorim!

7 O srce moje, srce moje! Sada se otvori širom; jest, preko svih beskrajnih tvorevina se raširi i shvati šta se sada nalazi tamo na onoj svetoj visini.

8 Shvati, shvati – jer Bog, veliki, večni, presveti Tvorac beskonačnosti! – o srce – shvati! – preljubazni, najsvetiji Otac jeste! – da, svih nas Otac jeste – koji se tamo nalazi – vidljivo među Svojom decom!

9 O prirodo, o vetrovi svi, žuboreći izvore, ćutite, ćutite sada; i vi cvrkutajući žitelji grana kedrova, a i ti – cvrče što cvrčiš ne sputavajte sveti osećaj u mojim grudima!

10 Sveti Otac pun najviše ljubavi među Svojom decom tamo na onoj svetoj visini! – On – svemoćni Tvorac, večni, jedini Bog i Gospod svih stvari i bića – – – kao Otac među Svojom decom! – – – O misao, o presvetla, presveta istino – koja beskonačnost da te shvati, koja večnost da te razume?

11 Jest – inače, bedna prsa, sveta ste ako te ova misao samo dotakne. – Otac – među Svojm decom! – O beskrajno velike misli! ko da živi i da te misli u tvojoj veličini i tvojoj beskrajnoj beskonačnosti?

12 Otac među Svojom decom! – i Sam ih uči, uči ih da spoznaju Njega – svetoga Oca.

13 I do mojih mrtvih ušiju dospe Njegov sveti Očev glas, a ja ga ne razumeh. I moje oči videše Njega, a ja Njega ne prepoznah? – Ovamo me dovede Njegova reč – Očeva reč me dovede ovamo.

14 O sveto mesto – ti mesto živog preobraženja moga srca, moga duha – kakvim večnim spomenikom da te ukrasim, kojom svetom reči da te nazovem? Tebe – sveto mesto! – kuda me uputi Očeva reč.

15 Ah, šta li je čovek, slabi žitelj ove zemlje – da mu se smiluje večni Bog i da ga primi kao dete?

16 Zar je čovek dobar? – Ne, to nadasve nije! Da nije možda odveć lep zato što Bog dolazi kod njega? – Ne, ne – tek to nije – jer gde manjka istinske dobrote, tu manjka i istinske lepote.

17 Da nije možda toliko simpatičan zato što je Gospod sišao do njega? Ama nipošto – jer da bismo bili simpatični – pre toga obavezno moramo biti dobri i lepi.

18 Da čovek možda nije bogat raznim, Bogu stranim i neobičnim stvarima? – O neizrecive nerazumnosti, o mračne li misli koja bi još uvek mogla ovladati jezikom.

19 Tȁ šta ima čovek što prethodno nije primio?

20 Dakle – šta je – ili šta prema tome ima bedni čovek ove jalove zemlje zato što Bog dođe njemu, sada ga uči, vodi i teši?

21 O velike, nedokučive tajne! – Zato što se smemo nazvati Njegovom decom – to je upravo Njegovo beskrajno smilovanje, bez kojeg poput svakog kamena nismo ništa drugo osim pukih stvorenja, i to usto još puni neposlušnosti, dok se kamen mnoge hiljade i hiljade godina bez Gospodnje volje ne pomera s mesta gde ga je postavila svemoćna ruka svetoga Oca.

22 Ili zar je sveta misao u Bogu iz koje je čovek, nezahvalni čovek, proizišao možda božanskija od one iz koje je ranije, u isto ili kasnije vreme proizišao kamen iz jednog te istog Boga.

23 Jest, jest, ništa, baš ništa nema čovek niti je pred Bogom, nego sve je samo čista milost od Njega.

24 O neizreciva ljubavi, beskrajno milosrđe Očevo, Koji je svagda svet, presvet; kako li da Ti srce zahvali, kako da Te slavi i hvali; kojim rečima cele zemlje da dostojno objavljuje takvu beskrajnu blagost od Tebe nama sirotim ljudima, koji se odveć nedostojno nazivamo tvojom decom?

25 O Oče, sada daj da potonem u prašinu jer moje oči nisu vredne ni da pogledam onamo gde Ti – još boraviš među Svojom decom.

26 Ti sveti Oče – među Svojom decom! – Ova misao je suviše sveta da bih je ja, zemaljski crv, još jednom pomislio.

27 Zato tiho, tiho, sve da bude tiho oko mene kako bih i ja zanemeo pred suviše velikom svetošću Očevom.

28 Jer šta da govori prašnjavi crv kala o čemu čitava beskonačost uzvišeno s najvećim strahopoštovanjem ćuti? – Dakle tiho, tiho – moje srce i moj jeziče, jer sve oko mene je sada zaćutalo – tiho u Bogu – tiho – – jer – Otac je u blizini.

224

1 Po tim rečima zaneme jezik Horedov doduše, ali utoliko glasnije posta u njegovom srcu, jer ono tražaše li tražaše sada prikladne i valjane sveti reči zahvalnosti i dostojanstvenog predstavljanja čovekove što god moguće veće ljubavi prema Bogu – međutim, beše uzalud; što se god Hored dublje uvlačio u svoje srce i što marljivije pretraživaše sve svoje najskrivenije kutke, tim manje i nalažaše što bi sada tako rado našao.

2 A istovremeno Abedam pozva Sebi Henoha, Lamela, Gabiela s Puristom i Lameha sa Žemelom.

3 Kako pak Naeme ču ime svoga oca, uplaši se silno, jer ona pomisli da ga je sigurno ona odvažna maglovita prilika kod Belog brda dovela ovamo na ovo tako sveto mesto.

4 Ali Abedam je smiri time što joj reče: "Naeme! – Kako možeš da se plašiš pored Mene? – Zar nisam Ja Gospodar svih stvari, bića, cele beskonačnosti, cele večnosti?

5 Gle, zato je tašt tvoj strah. Uz to Lameh koga sam pozvao nema ništa zajedničko s tvojim ocem osim jedino imena.

6 Jer ovaj Lameh ima ime od Mene koje znači: Taj je Moja ljubav, taj je za Mene, taj ima Moje blago u sebi.

7 A što se tiče istoga imena tvoga oca, to mu ga dade u istom značenju Sotona, koji je Moj najveći neprijatelj.

8 No ipak ne treba da se brineš radi svoga oca, jer Ja sam takođe odveć silan Gospodar onoga kome je tvoj otac jedan odan, ali posve nesretan sluga, i već ću u njegovo vreme i njemu otvoriti oči.

9 Zato budi sasvim spokojna, ti Moja nova kćeri istinskog kajanja, pokajanja i ljubavi, i pođi za Mnom tesno priključena uz Mene s ostalim pozvanima tamo do mesta gde Horedu zaneme jezik zbog prevelike poniznosti i ljubavi prema Meni.

10 I ti Sete, ti Enoše, ti Kenane, ti Mahalalele, ti Jarede, a i ti Matusalaše idite kući sa svojim ženama i drugom decom i postarajte se za jelo i piće u pravednoj meri jer danas, sutra i prekosutra sva će deca jesti za Očevim stolom.

11 A u svojim kolibama ćete naći sve u pravednoj meri, samo donesite međutim ovamo.

12 A mi ćemo se sada dati onamo gde nas iščekuje nov, velik, odan brat."

13 Hored, pak, ubrzo primeti da se jedna družina s jutarnje visine Adamove približava pećini; samo zbog prilične udaljenosti ne razabra ko je sve u družini.

14 Kako se pak družina približavaše njegovom mestu, tada tek spozna koje je doba dana – naime, on ubrzo među društvom prepozna uzvišenog Abedama.

15 To bȉ suviše za njega, tako da viknu s žestokom ljubavlju: "Ne, ne, to ne može biti, nikada, ne!

16 Ja! grešnik, jest, skoro bratoubica – ja! koji sam bio napaljen više od svih jaraca i pasa i pun najprljavijih misli – ja! veliki nerazumnik – da opstanem sada pred licem Onog – koji me je stvorio, pred licem Boga – pred licem najsvetijeg Oca?

17 Zemljo! zar nemaš sada negde neku široku pukotinu koja bi me primila dole u tvoje najdublje dno za sve večnosti da me čuva valjano?

18 Ili – ti visoka pećino, zar ne možeš da odvališ tešku stenu na moju glavu kako bi me zdrobila do ništavne prašine?

19 Kako li ću opstati sada pred Njim? – Ja s najvećom, pokvarenom, prikrivenom zlobom svog srca i duha?

20 On – najviša svetost!!! – O jeziče, o srce! šta li ćete učiniti kada dođe – kada ubrzo dođe?

21 Kako li ćeš ti grešno oko gledati Boga – Boga – Oca! prečistu presvetu ljubav?

22 Kako ćeš ti moje loše uho slušati sveti glas Očev? Jest, glas – koji si ranije prečulo!

23 No sada, srce moje, sada je odlučujuća bitka – ili životu, ili smrti!

24 Nemam ništa osim širokog srca puno sada žarke ljubavi jedino samo prema Njemu, prema Njemu – presvetome Ocu! – Jel' čista – Oče! to ne znam! – No šta god budeš učinio sa mnom, opet me primio, il' odbacio – samo će biti Tvoja sveta volja i ona je večno svagda odveć dobra. – Zato – da bude Tvoja sveta volja!"

25 Pri zadnjoj reči, pak, već ga Abedam zgrabi za ruku, pa reče: "Horede, ti jaki! ti vrući, ti steno ljubavi sada, dođi ovamo o grudi svoga večnoga, svetoga Oca i okusi tu prvi put kako se tu može biti spokojan – spokojan u prejasnoj svesti večnoga života – spokojan o grudima preljubaznoga, presvetoga Oca.

26 Moj Horede, kada Ja dolazim, onda je uvek životu a ne smrti.

27 Pa tako si ti sada i za večno živ. – Gle, ovde je i odana Naeme – tek sada te blagosiljam za nju i nju za tebe, jer Ja je izabrah za Svoju ruku, i zato ti je sada dajem što si ti sada postao Mojom rukom.

28 A sada sledi za Mnom uz Moju ruku sa ostalima na veliki sabatni obed kod kuće na visini, amin."

225

1 I Hored ispočetka sleđaše blaženo nem zato što ovaj susret od strane Abedama beše za Horeda nešta neizrecivo sveto Veliko da bi svome srcu svojski mogao dati oduška; on beše naprosto blaženo mrtav, jedino najvoljnija poslušnost oživljavaše njegove ude.

2 Kada prevališe oko pola puta, tada se tek Hored poče malo otkravljivati od svoje prekomerne nemote u blaženstvu i ljubavi i poče uzdisati dublje za prvu veliku reč u tom novom stanju. Međutim Abedam mu ubrzo reče: "Dragi moj Horede, ostavi sada svom jeziku da miruje; koliko god bio u stanju da potpuno uskladiš svoj jezik sa svojim srcem, ipak te potpuno uveravam da je Meni bez obzira jedino govor tvoga srca mnogo draži i prijatniji no kada prirodnom hrapavošću jezika mnogo izgubi od svoje žive ljupkosti, mada bez uštrba po istinu; gle, sve šta god pogledao propoveda ti neprestano večnu istinu – ali samo ljubav jeste najunutarniji, nevidljivi život bića.

3 Zato ostani u sebi i ne rasipaj bespotrebno što ti je srce skupljalo; a već će za tebe doći vreme kada ćeš morati obdelavati moje njive; zato štedi svoje divno seme života iz Mene do vremena kada te budem pozvao.

4 Pa tako hajde da pođemo domovini gde ćeš još saznati ponešto, amin."

5 I tako ovo društvo pored Oca pođe prema jutarnjoj uzvišici; pa kako dospu na punu visinu, već beše u sto po sto velikih korpi pripremljen preobilan obed koji se sastojao od samih najdivnijih, plemenitih, svežih i ukusnih jela, tj. plodova, meda, hleba i krčaga punih čistog i ukusnog soka od bobica.

6 Pošto Abedam vide da sve beše po poretku, blagoslovi jelo i piće, pa reče ocima koji dostaviše hranu: "Dozovite svu svoju decu i neka hitro raznesu i razdele jela i pića celom dečijem narodu; pa neka svi jedu i piju i neka budu radosni u Mome imenu i neka sada i svi saznaju od usta do usta da sam Ja, Otac svih njih, vidljivo među njima.

7 A tri korpe neka ostanu ovde na visini za nas, idite i učinite!

8 A ti Lamele, pogledaj tamo prema zapadu; gle, baš tamo gde tri velika kedra ukrašavaju teme jednog brežuljka naićićeš na sirota oca sa svojom ženom i sedmoro svoje dece, od kojih su tri momka i četiri devojke. Ta porodica je još obuzeta starim najtežim sužanjskim strahopoštovanjem, tako da se čak ni ne usuđuje da korakne dalje otkud vide kolibu Adamovu.

9 Zato se hitro diži onamo i dovedi ih sve skupa ovamo Meni – tako idi i učini!

10 A ti Lameše uzmi ovu srednju glavnu korpu i odnesi je do Adama, ti Gabiele uzmi drugu za svoj dom, a treća neka ostane ovde za Mene, za Henoha, za Jareda, za Lameha i njegovu ženu, za Mog imenjaka, za Kizehela i Setlahema i njegovu drugu braću, za ženu Curielovu, za tebe, Moj Horede i Naemu, za Juru, Busina i Ohoriona, i za porodicu koju će Lamel odmah dovesti ovamo.

11 Svi ostali neka sednu ili oko korpe Adamove ili oni koji su od Jutra oko korpe Gabielove."

12 A Adama krišom zabole što Abedam ne htede da sudeluje u njegovoj korpi. No, Abedam mu odmah reče:

13 "Adame! Zar ima razlike u korpama? – Zbog toga ne treba da budeš ljubazno-častoljubivo tužan što slabe skupljam oko Sebe.

14 A ove tri korpe ionako ovde stoje tako poređane da su razdvojene samo malim prostorom, čemu dakle briga položaja?

15 Zar nisam Ja Otac i zar nisam ovde u sredini svih vas? – Budi zato dobro raspoložen i ne razmišljaj o prvenstvu korpi, nego bolje o Mojoj opštoj Očinskoj ljubavi, pa sigurno neće biti razlike u koju korpu Ja ili ti zahvatamo.

16 A da ne misliš da je tvoja korpa zbog toga manje blagoslovena? – Ne budi u toj zabuni, amin!"

17 Na to opet posta toplije i svetlije u Adamovim grudima te on zamoli Abedama da oprosti. Abedam mu pak odgovori:

18 "Adame! Kako da ti oprostim tvoju ljubav prema Meni kao da je greh? Zato budi samo savršeno spokojan jer taj tvoj bol uzrokovala je tvoja ljubav prema Meni; zato budi potpuno miran i blaguj radosno jelo, amin."

19 Po tim rečima već i hitri Lamel dovede svoj blagočestivi plen.

20 A Abedam im iziđe u susret zato što se oni veoma plašili i reče im: "Dođite ovamo, Moja draga dečice, i ne plašite se preda Mnom, vašim večnim, svetim, predobrim Ocem!"

21 I oni Ga prepoznaše, padoše pred Njim i slavljahu i hvaljahu Njega odveć glasno!

226 (2.40)

1 I Abedam im naloži da Mu sasvim priđu, pa zatim im naloži da prestanu sa svojom glasnom hvalom; no oni vikahu još više: "Slava Tebi, sveti Oče, slava Tvome presvetome imenu! Slava Tebi, svemoćni, veliki Bože, koji si večan i beskrajan! Jedino Tebi pripada sva ljubav, sve obožavanje, sva čast, sva hvala, sva slava, svako uznošenje i sva naša najveća poniznost pred tobom! – Jedino Ti si dostojan da sve to uzmeš od nas!"

2 I tako vikahu dalje i na prirodan način ih se nije moglo pokrenuti da ućute.

3 A pošto se Abedam zasiti hvale, a ni oci više ne znadoše dalje šta da se dogodi kako bi se ućutalo ove vikače-hvalitelje, tada uzvišeni Abedam podiže svoju ruku i povuče prstom od istoka do zapada; i smesta preko celog širokog nebeskog svoda sevnu nečuveno jaka munja za kojim odmah usledi tako jak grom da se stoga gotovo cela zemlja zatrese do svog temelja.

4 Ta pojava naše vikače-hvalitelje ponizno ućuta i svi oci se udarahu o prsa i verovahu da se uzvišeni Abedam ovoga puta odveć naljutio.

5 Zato i Adam smesta ove nove vikače-hvalitelje stade žestoko prekoravati zbog njihove neposlušnosti prema reči Gospodnjoj.

6 Međutim, odmah se umeša Abedam i reče Adamu: "Adame! Zašto se žestiš sve dokle sam Ja ovde među vama?

7 Samo prepusti ovo Meni pošto jedino Ja znam čemu sve ovo – ti sedni uz svoju korpu i uživaj u obedu s decom.

8 A ovako kao ovih devetoro još Me nikada nisi hvalio iako Me duže poznaješ. Zašto da te sada ljuti ako sam njihovu veliku hvalu posredstvom Svoga prsta jakim vatrenim znacima zapisao preko cele beskonačnosti, i vama svima time pokazao koliko velika beše njihova hvala.

9 A Ja ti kažem koji Me smatraš sada odveć rasrđenim: Blago onom koga snađe takav Moj gnev jer će ga smesta oživeti k večnom životu.

10 Razumeš li takav gnev Moje Očinske ljubavi prema dečici koja se zbog same ljubavi prema Meni, svome Ocu, ne znaju snaći, tako da im radost postane neobuzdana i gluvo njihovo uho pošto ih prevelika ljubav drži zarobljene u celoj svetoj neumerenosti.

11 Zaista, zaista, kažem vama svima: Ko ne postane neumeren i neobuzdan u ljubavi prema Meni, njegovo ime se neće zapisati ovako pod zvezdama i nad njima kao imena ovih devet sirotih na zemlji, ali prebogatih ljubavi.

12 Adame, shvataš li sada taj znak i ovaj Moj gnev?

13 Zato budi miran i veselo blaguj svoj obed sa svojom decom, amin."

14 Ove reči veoma dirnuše Adama u srcu, zbog čega i duboko uzdišući uzviknu:

15 "O Oče, ako je tako, ko će onda dosegnuti večni život?"

16 Abedam pak uzvrati Adamu: "Što jadikuješ uzalud ako ne razuemš Moje puteve?

17 Zar su zvezde neba sve jednake i sve bilje zemlje? A kada zvezda svetli, bilo velika, bilo mala, zar ne podstiče svetlost tvojih očiju tako da u tebi živo odsijava? I koju biljku si ikada video da raste mrtva iz tla zemlje?

18 Zato će i onaj koji ljubi s manjim srcem živeti, jedino će njegov život biti jednak njegovoj ljubavi; zato će i biti velika razlika između života i života, beskonačnostruko.

19 Gle, živ je takođe peščani pregalj, no kakve razlike između njegovog i tvog života!

20 Zato se ne staraj o plodu ljubavi, nego o samoj ljubavi, jer plod će biti po ljubavi; razumi ovo valjano, amin."

21 I Adam se smiri, i pozva s mnogim zahvaljivanjem i hvalom decu na obed – i naznači i Gabielu da takvo što učini u imenu Gospodnjem.

22 Pa pošto se oko dve korpe obilno skupiše gosti koji tu pripadaju, tada Adam reče s uzdignutim rukama:

23 "Deco! Hajde da sada najpre slavimo i hvalimo svetoga Davatelja ove divne hrane i ovog divnog pića i hajde da zamolimo Njegov blagoslov!

24 O sveti Oče Jehova Abedame! Tebi zahvaljujemo; Tebe slavimo i hvalimo; Tebi sva slava, sva čast, sva naša ljubav, sva naša poniznost i potpuno obožavanje u suštom duhu ljubavi i sve istine iz nje!

25 O sveti Oče! Blagoslovi nas i obed za nas po Tvojoj presvetoj volji, amin!"

26 I Abedam pristupi korpi Adamovoj i blagoslovi je i tako i Gabielovu; a zatim odmah odstupi do Svoje korpe, pozva Sebi izabrane, pa sede s njima do korpe; no tu korpu ne blagoslovi i reče:

27 "Gde sam Ja, tu je i prisutan najviši blagoslov.

28 Zato jedite i pijte bez brige jer Ja, vaš Otac blagujem s vama i među vama i u vama, amin."

227

1 I svi koji posedaše uz korpu Abedamovu još jednom zahvališe Gospodu zato što ih izabra za Svoju korpu i time im pruži neprocenjivu milost da s Njim iz jedne korpe jedu takve plodove divote ljubavi Očeve i da iz jedne te iste posude piju presladak sok večnoga života.

2 Tako hvaljahu svi poprilično dugo Abedama za veliku milost i dokle iz susednih korpi već skoro isprazniše preko trećine, kod Abedamove korpe još niko ne dirnu plod.

3 A pošto slava i hvala nikako ne htede da stane, to svoje goste Abedam pogleda i naznači im da blaguju plodove kao što čine gosti ostalih korpi; a oni Ga zamoliše da prvi zahvati u korpu – što On odmah i učini, na šta i smesta i svi pružiše svoje ruke u korpu pa su s velikim radosnim poštovanjem jeli plodove i praznili posude napunjene sokom.

4 I tako obed potraja dobrih sat vremena, no bez obzira korpe zajedno s posudama nikako da se isprazne, a i zadnji plodovi behu sve ukusniji, kao i sok u posudama sve vrsniji i slađi; tako da je kraj obeda potpuno ličio na početak kada niko nije hteo biti prvi da stavi svoju ruku u korpu – tako i niko nije hteo biti prvi koji bi zadnji prineo ruku korpi. I pošto još češće viđahu Samog Abedama kako zahvata u korpu, tako niko ni ne pomišljaše o prekidu. Samo Adam primeti da se sunce približava zalasku, pa upita uzvišenog Abedama šta sada da se čini i šta da se dogodi pošto se približi vreme uobičajenog pred-loženja.

5 Uzvišeni Abedam pak naprotiv upita Adama, naime govoreći: "Adame! Hajde reci mi jednom valjano razumljivo kome zapravo treba da važi ovo loženje – da li Meni, ili plavome nebu i njegovom zvežđu koje se kasnije pojavi i još vidljivom suncu i mesecu ili možda pak narodu ili jedino tebi?

6 Gle, jedva da znam šta si ikada s tim povezivao ni šta sada hoćeš povezati ili i već stvarno povezuješ? Zato bih od tebe hteo o tome nešto određenije da čujem.

7 Meni teško da je upućena ta nerazumna briga, jer da takvo hoću, već bih odavno od vas zahtevao; a pošto prema tome Ja takvo uopšte ne volim niti hoću i stoga se Mene nikako ne tiče, onda Mi reci iz suštine kome treba da važi ova čast s takozvanim pred-loženjem?"

8 Tu zaneme jezik Adamov da ne uspe da prevali ni reč preko usana.

9 Abedam pak stoga primeti Adamu te reče: "Adame! Zar nije da si se ti najviše radovao tom pred-loženju zato što si to sasvim krišom dovodio u vezu sa samim sobom i hteo si time naznačiti da samo preko tebe vodi put do vrata života – zato i moraše da se loži tebi pre Mene i ti držaše više do tačnosti pred-loženja no do po-loženja koje beše određeno u Moju čast.

10 Gle, zbog tog sasvim tajnog razloga i dadoh da se žrtveni oganj koji je Meni određen sagori još prepodne kako bi se oganj oslobodio tvoje velike nerazumnosti; no bez obzira na to izgleda da nisi previše raspoložen da se otarasiš svoje stare gluposti?

11 Zar obed kod Mene ne vredi više od pred-loženja koje se odnosi na tebe? Zato ostanite uz korpe i uživajte koliko hoćete i koliko vam je ukusno. To možeš i ti, Adame, da činiš; no ako ti je loženje još draže od ovog živog obeda, onda sebe možeš i tako da obraduješ; no pri tome bi itekako morao da se čuvaš da vatra ne bude previše jaka, da te lako zahvati pa proguta. – Razumeš li ove reči?

12 A Ja ti kažem: Razumi ih dobro i premisli da je zemlja unutra šuplja i puna najgorčeg ognja – pa onda čini kako ti je volja, bilo smrti – bilo životu, amin."

13 Pošto pak Adam ču takve reči od Abedama, tada se silno zgranu, pa uputi sledeće reči pune straha i drhtanja Njemu:

14 "O Abedame! Ti si svet, dobar i pun ljubavi, milosti i smilovanja; ali teško onome koji bi samo za dlaku prekoračio granice Tvoje volje, jer onda mu je već i vreme za smrt pošto kod Tebe nema srednji put, nego samo dva krajna pola, naime pol života i pol smrti.

15 A isto tako je sazdana Tvoja sveta reč, koja ne zna za blagi prekor, nego ili blagošću koja sve prevazilazi gradi svetove, ili pak naprotiv iste isto tako opet uništava.

16 Zato Te molim, budi meni slabome milostiv i milosrdan, jer ono što se jednom dogodilo ne može se tako brzo smatrati nedogođenim, zato budi miran sa mnom i ne teraj me još dublje no što ionako već jesam; Tvoja sveta volja, amin."

17 I Abedam odgovori sasvim kratko Adamu: "Adame, Adame, mnogo govoriš za sebe, a na Mene si sasvim zaboravio.

18 Shvataš li šta znači da sam ovde na najgorem mestu Moje beskrajne tvorevine?

19 Šta li ti znaš o večno beskrajnoj svetosti Božjoj?

20 Zato se hitro povrati i ne udubljuj se još više u carstvo smrti, nego mesto toga bolje u Moju ljubav i sada vrlo veliku milost i smilovanje.

21 A ako si do sada na Meni otkrio samo dva pola, onda je to samo tvoja greška; pitaj pak ove nove pridošlice; oni će ti ispričati velika čuda o trećem velikom središnjem polu, amin."

228

1 Po toj kratkoj besedi pak obrati se Abedam ocu ovih devetoro siromaha sa Zapada, koji se zvaše Pariholi, a njegova porodica Pariholi Gartili (tj. prevedeno: siroti bednici koji nemaju ništa, niti se o čemu staraju, nego žive sa sretnim poverenjem poput ptica od vazduha Božjeg) – pa mu reče:

2 "Čuj ti Moj još nadasve veoma siromašni Pariholi, jel' bi se ti usudio, ako bih Ja hteo, da kažeš ocu Adamu s najblažim rečima da je upravo onaj srednji put, kojeg kod Mene još nije našao, najravniji put Moje večne ljubazne volje?"

3 I Pariholi uzvrati zahvaćen nadasve najvećim strahopoštovanjem: "O – Ti – presveti, presveti, presveti Jehova, Bože i Tvorče svih stvari, i Oče svih zajedno s tobom svetih anđela i ponekih ljudi koji su ti blagougodni!

4 Kakvu li drugu svoju volju da ima crv pred Tobom u prašini od jedino one koja svagda ishodi iz Tebe? Zato ću itekako učiniti šta i kako Tvoja presveta volja smatra dobrim i sigurno odveć celishodnim.

5 A već je to neshvatljivo snishođenje od Tebe i srednji put svih srednjih puteva što Ti blago pitaš gde bi mogao samo da zapovediš iz Svoje moći.

6 I što si hteo nama svima, bilo dostojni, bilo i najčešće sigurno sasvim nedostojni, ipak ovako očinjski da nam se pokažeš kako bi nama svima pokazao iz Sebe jedini istinski svetli srednji put sveg života, koji vodi svakoga koji je iole dobre volje, o sveti Oče, do Tvoga srca, koje jeste i večno će ostati, po mome dašta još slabome spoznanju, jedini večni život.

7 Zato, o Ti odveć, odveć, odveć presveti Oče – nemoj izvoleti da me dalje pitaš da li bih igde i kada ispunio Tvoju presvetu volju zato što sam i suviše najgolije ništavilo pred Tobom, nego samo mi daj po mojoj sposobnosti zapovest, i moj potiljak će se svagda nagnuti po Tvojoj najsvetijoj volji."

8 I Abedam reče na to Pariholiju: "Čuj, budući da takvo već iz sebe spoznaješ, onda si već i sasvim vičan za vesnika ljubavi i života iz Mene. Zato samo idi do Adama u Mome imenu; i kada te Adam upita zašto si došao do njega, onda mu reci šta znaš iz sebe od Mene.

9 Pa tako izvoli da ideš – a Ja ću međutim da probudim tvoju porodicu, čuj! za večni život.

10 Pa kada se ponovo vratiš ovamo, već će te tvoja deca primiti raširenih ruku. – Pa tako idi i čini, amin."

11 I smesta se Pariholi dignu i ode onih trideset koraka puta do Adama, i osta pred njim da stoji poput kipa najčešće zbog mnogog strahopoštovanja pred Adamom, a onda i usled njegove nepričljivosti pošto imađaše nevešt jezik.

12 S velikim strahom zato čekaše na poznato pitanje Adamovo – pa kada ga konačno Adam pogleda i postavi mu ono izvesno pitanje (jer to beše stari običaj Adamov), tada za neko izvesno vreme raniji kip postade skoro trsci i poče silno da se drma i da drhti i za taj prvi trenutak ni reč da izusti; tek kada Adam drugi put s istim pitanjem malo oštro grmnu, tada se tek u duhu probudi, izgubi svu svoju raniju bojazan te poče upućivati praocu sledeće vrlo znamenite reči, koje su glasile ovako:

13 "Čuj, oče Adame, ti nerođeni prvi čoveče zemlje, koji si nas sve učio preko svoje bliže dece nego što je neko od nas da Jehova, presveti, jeste Bog i svih nas najljubazniji Otac, kome jedino pripada sva hvala, sva slava, sva čast, sva ljubav i sve obožavanje kao i svaka žrtva! Kako si sada mogao naoči sve svoje dece, koju si sve skupa podučio, da se tako okreneš i da svima nama pokažeš sasvim drugo lice no što smo od tebe nužno imali pravo da vidimo usled tvoga učenja nama svima za vreme dok još ničije smrtno oko nije videlo Jehovu

14 A sada kada On, o čuda nad čudima, milosti nad milosti, dobrote nad dobrotom, ljubavi nad ljubavlju, smilovanje nad smilovanjem, hodi vidljivo među nama i uči, vodi, hrani i poji s istocima Svoje beskrajne Očinske ljubavi – sada – kada On sa središtem Svoje odveć blagosti dođe nama presirotoj deci i dade nama mrtvima tako velika obećanja, i ukoliko hoćemo, sam večni život, tek sada izvoliš da nam pokažeš koliko praznom beše tvoje učenje upućeno nama i koliko malo tvoje poštovanje prema Bogu – zato što upravo sada na njemu ne prepoznaješ šta Njega uputi nama svima preko Njega Samog.

15 O oče, vrati se jer si svoje lice odvratio od Njega, Koji je došao k nama iz najviše ljubavi i smilovanja kako bi nas spasao od večne noći smrti.

16 Gle oče, dokle bejasmo slabi, tada si nas ti sve potpomagao svojom snagom; zato i ne preziri naše ruke u ovom vremenu svoje slabosti kada hoćemo da te uhvatimo pod tvoje mišice kako bismo ti ponovo pomogli na noge po svetoj volji Očevoj.

17 Zato se i što pre obrati Onome koji je u sredini svih nas, a ne negde suviše daleko van nas.

18 O oče! Gle, On je među nama! Zato se vrati Njemu najhitrije, amin; jest, jest, najhitrije, amin, amin, amin."

229

1 Kako Adam ču ove reči iz usta Pariholovih, tada tek poče o sebi da razmišlja i ugleda i sasvim veličinu još u njemu skrivenog greha pred Bogom, zbog čega i uzvišeni Abedam ne sede uz korpu Adamovu; ugleda i veliku nemilost u koju se strovalio time što htede pored Boga i sam biti hvaljen kao nerođeni čovek.

2 Takvo sada uvidi, ali pored takvog uviđanja upita i svoje srce: Kako li ću sada ovu svoju najnerazumniju mrlju pred očima Gospodnjim satrti iz svog života?

3 Ko će me sada spasiti i ko sačuvati od gušenja u najdubljem kalu najnečuvenijeg rugla – sada naoči moga Boga i sve moje dece?

4 Po tim rečima obrati se vesniku Pariholiju, te mu reče: "Pariholi, ti reče itekako o brzom povratku – no ako bih te pitao: Kako će takvo biti moguće za onog koji se neizrecivo daleko odvratio od Boga kao što ti to neiskusno zamišljaš?

5 Koji zadovoljavajući odgovor ćeš mi dati? Ali premisli valjano neizmernu dubinu mog sadašnjeg najjadnijeg pada. –

6 O najnesretnije pomisli, najsramnije pomisli, moga Boga najnedostojnije pomisli!

7 O najbednijeg pred-loženja, ko te ikada stavio u moje srce, da sam morao da te odredim za moju sadašnju propast?

8 O sunce, ubrzaj svoj hod kako tvoji zraci ne bi više suviše dugo obasjavali moje preveliko ruglo pred svom zemljom!

9 O Pariholi, gde sada imaš utešnu reč; šta mi možeš reći što bi me ponovo uspravilo pred Bogom? – Gde je sada mogući brzi povratak koji si ti spomenuo? Šta mi sada možeš reći i šta dati kako ne bih sasvim nestao od najprekomernijeg rugla, koji me sada zarobljava sve do najunutarnijeg korena ovog mog sada prebednog života?

10 Pariholi, o govori, govori, sada govori ako možeš, smeš i hoćeš!

11 Prekrij glasom svojih prsa moje lice kako ne bi bilo suviše izloženo oku Onoga Koji sada boravi među nama!"

12 I Pariholi na to uzvrati Adamu: "O oče Adame, onda čuj u imenu tvoga i moga Boga Jehove, Koji je sada sveto, presveto među nama vidljiv – i oku neumivenog deteta.

13 Otkud da pitaš o mogućnosti brzoga povratka, koji si bio prvi slobodno dišući svedok Njegovih beskrajnih smilovanja, i prema tome poznaješ beskrajnu ljubav Jehovinu više stotina godina pre mene – a ipak pitaš o tome?

14 Gle, ono stalno obično pred-loženje koje si odredio pre tristo godina radi tvoje časti s naše dečije strane beše upravo još skrivena nerazumnost tvoga srca pred Bogom; On te je video kako gineš pod teškim teretom takvog bremena i zato se sada silno smilovao tebi, te ti uze iz srca taj teret koji te je stiskao i sada te je sasvim oslobodio.

15 Kako možeš, stari oče, koji beše praučitelj svih nas, sada još da pitaš o mogućnosti brzog povratka kada te je povratio već dugo pre no što si razmišljao čega sve rđavog bi se moglo nalaziti iza ovog tvog pred-loženja.

16 Zašto se zbog toga sablažnjavaš u svome srcu ako ti Gospod, sveti Otac, i nasilno izvlači iz tvoga srca silno, skriveno zlo?

17 Ili da ne misliš da hoće da te upropasti ako te upravo tako milostivo uspravlja?

18 O oče! – Pogledaj prema onom svetom mestu; pogledaj Njegovo oko, njegova usta, pogledaj Njegove ruke koje je tako očinski ljubazno široko raširio! – Kakva najviša ljubav zrači iz Njegovog najsvetijeg lica prema tebi, oče Adame! – A ipak pitaš o mogućnosti brzog povratka.

19 O oče! – Ne bih mogao više da ti kažem u najsvetijem prisustvu Onog koji ti iz svake vlasi Svoje glave doziva:

20 Adame! Sine moj, zašto oklevaš tako dugo i ne žuriš u raširene ruke tvoga večnoga najsvetijega Oca, Kojega beskrajna ljubav se već večno s tobom zanima! –

21 O oče Adame! Zar još ne razumeš te reči?"

22 A Adam po tim rečima skoči užareno radostan i zagrli Pariholija; a zatim mu reče: "O Pariholi, ko ti dade da govoriš takve reči?

23 Zaista, duboki Zapad u tebi nije sazreo taj nebeski plod.

24 Zato požurimo obojica do Njega i obuhvatimo Ga svetlim plamenovima naše ljubavi, jer zaista istina, sada je u mome srcu zapalio pred- i po-vatru, još nikada nisam osetio takvu navalu ljubavi no upravo sada – zato hajde da brzo požurimo do Njega – Njega – preljubaznog svetog Oca, amin."

230

1 Tako Pariholi Adama odvede do uzvišenog Abedama; Abedam, pak, preljubazno primi Adama, koji se odveć kajaše, pa mu reče: "Adame, kada će konačno doći vreme kada ćeš Me spoznati s Očeve strane, a ne stalno samo sve više i više sa sudijske strane?

2 Juče si Me video s najponiznije strane, i dao sam tek malo pomalo da Me prepoznaš, kao i sva tvoja deca, kako se Mojim vidljivim prisustvom niko ne bi poremetio u slobodi svoga srca.

3 Pa pošto sam malo pomalo dao da Me prepoznaš, to tako da niko ne bude ometen u slobodnoj sferi svoga života preda Mnom, tako ti Mene istina prepozna i prizna Me ustima za svetog preljubaznog Oca, ali tvoje srce tom Ocu nikada nije ustupilo dovoljno mesta; nego gde se Otac useli, tu se s Njim useli i sudija, koji onda tvoje srce prisili da Me ljubi, ali pri tom uvek stalno triput više da Me se plaši no da ljubi.

4 I u toj dvojnosti si ostao do ove minute i nikako nisi mogao da Me obuhvatiš onako sasvim ljubeći zato što si se plašio Mene, te u tom strahu nisi mogao da ugledaš Oca nego uvek samo sudiju.

5 Sada te probudih istina silno, i ti Mi dolaziš kao ljubeći sin, no ljubav u tvome sada gorećem srcu, ta ljubav nije tvoja sopstvena jer sam je Ja sada sasvim slobodno zapalio u tebi kako bih te sasvim probudio; Ja ti kažem: Otac i sudija još nisu razdvojeni u tebi; sada tek traži sopstvenom snagom svoga života da obuhvatiš Oca u tebi; jest, obuhvati Ga sasvim i odvoji žalosnog sudiju od Njega, koji ti je svagda smetao da ugledaš beskrajnu ljubav Oca u sjajnoj svetlosti pred tobom i pred svom decom iz tebe.

6 Sada spoznaj da nisam došao kod vas kao sudija, nego dašta kao preljubazan sveti Otac kako bih vasceloj deci iz sopstvene ruke već na zemlji dao predivno, presveto seme za večni život; onda ćeš konačno prejasno ugledati u sopstvenom plamtećem srcu da se sudija i Otac večno ne sjedinjuju u ljubećem srcu dece, da svagda jedino samo Otac, ili jedino sudija, moraju da ovladaju životom, Otac večnim životom, a sudija večnom smrću duha ljubavi.

7 Zato dakle razdvoji s mirnom radošću konačno preljubaznog svetog Oca od gnevnog, prestrogog sudije bez ljubavi u sebi. Tada više nećeš drhtati i tresti se preda Mnom, nego likovati i skakati od radosti i neustrašive ljubavi prema Meni, svome večnome, preljubaznome, presvetome Ocu.

8 U to budi siguran da svi koji Me zovu Ocem nikada u Meni neće ugledati sudiju – no oni koji svagda i pre i radije preljubaznog Oca ispovedaju kao prestrogog, prestrašnog sudiju u ježećem srcu, ti će tada nažalost to i naći na Meni, jest, prenesretno ubijajućeg sudiju, gde bi inače ljubaznim putem nepogrešivo verno našli preljubaznoga Oca.

9 Zapamti to dobro, Adame Moj, sine Moj: Šta tražiš, to ćeš i naći, bilo ljubećeg Oca, svetog, dobrog, večnu ljubav i večni život kroz nju i u njoj, bilo, kako ovde već dovoljno bi posvedočeno, sudiju, večnog, potpuno neumoljivog, ubijajućeg sudiju mrtvih, koji na ovoj proveravajućoj ih zemlji nipošto ne htedoše da se obrate Meni u neustrašivoj, preodanoj i čistoj ljubavi, Meni svom preljubaznom Ocu, da sam ih sasvim oživljene mogao primiti u večni život duha.

10 To dobro zapamti, jest, živo u ljubećem srcu zadrži, i svako da zadrži; tada će se sudija ubrzo sasvim izgubiti i mesto njega će u vašem ljubećem srcu jedino preljubazni, sveti Otac urediti Sebi odveć prijatan i najblaženiji stan.

11 Razumeš li ove reči koje sam sada odveć odano govorio?

12 Da, Adame, razumi ih duboko u srcu ljubavi i suštog života iz Mene i u Meni – čuj i vidi i oseti večno, amin!"

13 Po toj besedi Adam pade Abedamu na grudi, te plakaše od prevelike miline prežarke ljubavi jer tek sada spozna sasvim nepomućeno svetoga Oca; zato ni ne mogaše govoriti zarobljen suviše velikim blaženstvom.

14 A i Abedam ga pritisnu tako čvrsto o grudi da je svako iz tog položaja morao da vidi i spozna – Jehova je istinski Otac svih ljudi – i zatim svako prisno stade da se tiska Njemu, i cela visina ubrzo se obavi svetlim, nežno grejućim plamenovima ljubavi prema presvetome Ocu.

15 I Abedam primeti tom čudesno sveto svečanom prilikom: "Adame, gle, to je pravo pred-loženje na zemlji za ono veliko potonje ili pre svega glavno loženje, koje će negda po ovom životu slediti u Mome beskrajnom carstvu večnoga života.

16 Zato i ostani uvek kod tog; to je loženje koje je istinsko i Meni, Ocu, jedino blagougodno. – Razumite to svi, amin."

231

1 A zatim se Abedam obrati Pariholiju, te mu reče: "Pariholi, gle, svaki čestit i vredan radnik uvek je i putpuno vredan svoje nagrade.

2 Ja sam istina međutim oživeo tvoju porodicu kao što si se sigurno upravo sam uverio pošto te tvoja žena i tvojih sedmoro dece primiše otvorenim, već besmrtnim rukama kada si se ovamo vratio s ovim Mojim sinom (naime Adamom); blagodet ove nagrade sigurno je velika za osećanje ljubavi oca; no ako se otac zatim sam dublje upita otprilike ovako: "A šta sam imam od tog što je moja porodica postala besmrtnom i što me je zagrlila besmrtnim rukama ako ja sam po sebi otud ipak nemam drugogo udela od jedino uzvišene očinske radosti da znam da je moja porodica besmrtna, a odmah zatim osećam sopstvenu smrtnost sasvim i skroz odveć jasno u svim svojim organima i udima?" –

3 Gle, pa to je sasvim valjano pitanje postavljeno sopstvenom osećanju; i usled toga pitanja, koje nisi postavio ti, nego samo sam ga Ja postavio u tebi, neka se dogodi i tebi što se dogodilo tvojoj porodici; i već ti se dogodilo kada te tvoji primiše svojim rukama; i već si učinjen besmrtnim tako što sam te pozvao da nosiš u sebi Moju reč kuda sam te uputio; no bez obzira na sve još si jedne nagrade vredan što si odano predao Moj volju Adamu.

4 Gle, prepuštam tvojoj sasvim savršeno slobodnoj volji; upitaj svoje srce; šta god ono poželi, to da ti odmah i bude.

5 Ako hoćeš da ti bude sunce do nogu, Ja ti kažem, zaista, moraće najhitrije da se povinuje Mojoj volji.

6 Ili ako hoćeš mesec? – Povinovaće se Mom najmanjem migu.

7 Ili ako hoćeš sve zvezde? – Budi siguran, pašće kao snežne pahuljice do tvojih nogu.

8 Ili hoćeš li drob zemlje? – Možeš Mi verovati, kao silno veliko zmijsko klupče će se izviti ovamo do tvojih nogu.

9 Dakle, šta god da poželiš, neka ti i odmah, kako već rekoh, bude. Amin!"

10 A Pariholi se odmah baci do nogu Abedamu i zapomagaše plačući: "O preljubazni, sveti Oče, Bože, Jehova! – Ako si Ti meni crvu u prašini pred Tobom – već premilostivo dao besmrtnost, za šta da Te velika nerazumnost moga srca još zamoli?

11 O presveti, najbolji Oče, valjda Tebi večno neću moći dovoljno zahvaljivati za najmanji dar Tvojih svetih darova meni nedostojnome, jer već u svakom dahu nas ljude daruješ Tvojom beskrajnom blagodeti, da je svi anđeli nikada ne mogu dovoljno hvaliti, druge stvari da ne spominjem.

12 A ja gadni crv prljave prašine pred Tobom uz sve to još da se osmelim ozbiljno da zamolim neke stvari kao nagradu koja pripada meni pravoj ništariji, stvari koje je Tvoj najsvetiji jezik izgovorio preda mnom, ili da zamolim još druge nečuvene stvari?

13 Ne, ne! Oče, presveti oče! Pre daj da mene strašilo pred Tobom rastrgnu sve zmije na zemlji nego što će moje srce i najmanje da pomisli da izmoli od Tebe još više no što si mi Ti Svojom beskrajnom Očinskom dobrotom već ionako večno u neizmernoj meri davao, čega svega neizrecivog ni najmanjeg ni najmanje nisam vredan.

14 O presveti Oče! Da moju slabu zahvalnost za Tvoja toliko beskrajna dobročinstva najmilostivije smatraš nečim i da i meni dozvoliš da Te iznad svega ljubim, gle, o presveti Oče! – to je sve za čim moje srce žudi! Da bude Tvoja sveta volja!"

15 Pri tim Pariholijevim rečim Abedam držaše ruku pred očima te sakri svoje suze od otaca – no ubrzo povuče svoju ruku s očiju, uzbudi se silno, pa se saže dole do Pariholija, koji još plakaše, podiže ga brzo, pa mu reče sledeće reči:

16 "Pariholi, ti si, kako izgleda, izabrao najmanje, no zaista ti kažem: to je najveće!

17 I prema tome ćeš u najvećoj meri imati Moju ljubav i tvoja cela mala porodica s tobom ne samo vremenski nego večno.

18 Tvoje kćeri će biti lepe kao jutarnje zvezde i tvoje sinove ću ukrasiti silom u njihovim očima da će tako videti pismo zvezda i čitati njihov smisao.

19 Tvoja žena će imati deo Moga srca kao što ti imaš prepun deo Moje ljubavi, a Ja te večno više neću napuštati.

20 Tako dođite svi na Moje Očinske grudi, amin."

232

1 I smesta se svi, razgoreli najvećom ljubavlju, ustremiše Abedamu. On ih pak sve obuhvati, blagoslovi ih, pa ih pritisnu o Svoje grudi i zatim reče svima koji su stajali okolo: "Deco, pogledajte svi vi koji ste ovde! Ovako kao što već Adam i ova porodica Garthili sada uz Moje grudi dišu večnim životom u duhu njihove ljubavi i najveće poniznosti, i isto kao što dišu Henoh, Jared, Lameh, Set, Matusalah, Enos, Kenan, Mahalalel, Abedam Poznati, Setlahem, Kizehel i njegova braća, Jura, Busin, Ohorion, Curiel, Uranion, Gabiel i njegova braća Lamel i Hored, i s njima i njihove žene i dečica i deca, tako neka i svi dišu u duhu ljubavi prema Meni i svoj istini iz nje večnim životom.

2 Jer zaista kažem vama svima da nema ni jednog koji ne bi bio pozvan od Mene; no ipak opet kažem vama svima: Od svih pozvanih ubuduće niko neće dospeti do Mojih grudi ako ne dođe sam u vasceloj ljubavi i poniznosti, pa tada u srcu preda Mnom prizna da sam njegov Otac.

3 Zaista kažem vama svima: ko Me srcem ne prizna Ocem, i to jedinim, istinskim Ocem, neće dospeti do Mojih grudi.

4 A kada zovete "Ava", tada zovite u srcu, u poniznosti, u ljubavi i u svoj istini iz nje; tako ću vas uslišati.

5 A ko od vas dece jednako bude zvao: "Gospode, Gospode, Bože sve pravde, Bože milosti, Bože ljubavi i sveg smilovanja", toga doduše neću odbaciti i ostaviću mu život, ali veliko je pitanje da li će ikada dospeti ovamo na mesto najblaženijeg preslobodnog života.

6 Jer Boga se ne može obuhvatiti i Gospod sve pravde usled svoje beskrajne, otvorene svetosti nikako ne sme dozvoliti takvo približenje, nego jedino Otac dozvoljava. I Otac u Svojoj beskrajnoj ljubavi prema Svojoj deci zbrinjava sve u Sebi da bi sva deca mogla i trebala da Mu se približavaju, ovako savršeno, i u duhu još neizrecivo prisnije no što ovde vidite – da bi tu uz Njegove Očinske grudi večno uživala u svemu što god je Očevo.

7 Takvo što zapamtite za sva vremena vremenā da jedino Otac ima život i daje život – i jedino je Otac večni život u Bogu.

8 Sam Bog nije život, nego On je samo svetlost Oca, Otac je jedino život u Svojoj svetlosti. Ni Gospod nema život, nego život jedino pripada Ocu, jer Gospod je samo Očeva beskrajna moć, koja je svojstvena jedino Njemu večno.

9 Ko se prema tome Ocu ne obrati potpuno, zaista, taj ni neće dospeti Ocu; a ko ne dospe Ocu, taj će malo života osetiti u sebi, jer između života i života postoji beskrajna razlika.

10 I kamen živi zato što postoji, jer postojanje i život jeste jedno te isto; zato je sav dati život neprestana borba dvaju sila, od koje jedna teži uništenju, a druga suprotno postojanju, od kojih ni jedna ne može naći željeno stanje spokoja osim jedino u Meni, Ocu.

11 I tako živi i kamen – no kolika li je za vas nezamisliva razlika između života kamena i života samo jednog preglja – a kolika tek u poređenju s životom jednog u ljubavi presavršenog, najblaženijeg, preslobodnog anđeoskog duha!

12 Zato će, istina, svi imati život takođe u Bogu i u Gospodu, no jedini istinski, sebe samog presavršeno slobodno svestan život jeste jedino u Ocu, prema kome sav drugi život jeste čista smrt.

13 Ovo zapamtite svi dobro i zato se obratite Ocu ako zaista hoćete da živite.

14 Vi svi ste pozvani ovom Mom životu – i zato i dođite svi ovamo i uzmite od Mene i dajte da vas Ja izaberem kako jednom ne bi glasilo: Od pozvanih samo malo njih je izabranih.

15 Ovo svi shvatite duboko u svojim još veoma hladnim srcima, amin."

(po zalasku sunca)

233

1 Po tim rečima se pak sunce već sasvim sakri iza planina i prema tome Sabat prođe; pošto pak sva plemena već iz objave koja se dogodila ujutru dobro znađahu da se ovaj put, kao i ubuduće, uveče više neće paliti žrtvene vatre i zato ni ne znađahu šta im je sada činiti, da li da ostanu ili da se upute domovini – tako sa svih strana poslaše vesnike da se na visini raspitaju šta sada valja činiti.

2 Kako dakle spomenuti vesnici dospeše na visinu i uputiše se svojom namerom Adamu, koji još ležaše Abedamu na grudima, tada ih odmah upita Abedam:

3 "Deco, koji je smisao vaše namere; zašto ste došli ovamo?"

4 Vesnici pak još ne poznavahu Abedama jer veliki znaci ih ne probudiše jer su već ranije radi pripreme videli kako Henoh, Jared, Kenan, Enos i Set vrše slična čuda, pa prema tome i njihov odgovor ispade naravno veoma kriv i malo oštar, i glasio je ovako:

5 "Šta nas pitaš kada nisi ni Adam ni Set ni Enos ni jedan od svetog reda otaca, niti smo te prethodno pitali pošto je red na nas koji smo poslati ovamo da pitamo?

6 Gde si se ti rodio i gde su te vaspitavali da uopšte ne znaš za red da nikako ne priliči i da je odveć neumesno da u očitom prisustvu uzvišenog praoca presežeš njemu s jezikom kome nije vreme?

7 Otkuda da nas nazivaš decom – kada po tvom izgledu vrlo lako možemo da ti budemo praoci?

8 I onda kakvog li glupavog pitanja: Koji je smisao naše namere i zašto smo došli ovamo? – Zar nije smisao naše namere jedan te isti zašto smo došli ovamo? – Gle, kako glupavo!

9 A takvi su sada skoro već svi mladi ljudi da su užasno brzopleti i uobraženi i ne primećuju da im iz usta ispada jedna glupost za drugom; zato i ti ubuduće budi pametniji i drži lepo jezik za zubima! – Zapamti to za ubuduće!"

10 Po tim rečima odoše dalje i tražahu Adama, ali ga ne nađoše.

11 Svi pak koji su se nalazili na visini u trenu u sebi primiše zapovest od Abedama da ćute o Njemu, no tragačima ipak da pokažu gde se Adam nalazi.

12 I ubrzo dospeše do Seta i upitaše ga gde se nalazi praotac? I Set im smesta pokaza Adama prstom.

13 Tada se začudiše silno kako su mogli da prođu a da ne primete vrlo prepoznatljivog Adama.

14 A Set im na to reče sasvim kratko: "Jest, deco, stvarno je potrebno užasno mnogo slepoće da to previdite i užasno mnogo gluvoće da prećujete današnji veliki, sveti zvuk, budeći zvuk. Idite dakle onamo, pa ćete itekako naći praoca svih otaca, amin!"

15 Ta uputa ovu dvanaestoricu vesnika toliko satera u tesnac da sada stajahu kao okamenjeni i ne znađahu šta činiti.

16 A Set još malo zagrme i reče im: "Šta vi nevaljalci na Sabat još stojite? – Zar vam nisam pokazao gde je Adam?

17 Čekate da vas samo tle odnese onamo? Nego barem mi se sklonite s očiju!"

18 Kada vesnici dobiše taj naknadni udarac, skočiše kao da ih neko opeče i ne znađahu kuda da pobegnu jer ih zahvati velik strah i prevelika bojazan tako da izgubiše svu hrabrost da se približe strogom Adamu kada ih je već blagi otac Set tako grubo primio.

19 A nazad se takođe ne usudiše bez odgovora i obaveštenja.

20 Šta sada činiti? – Jedan od njih reče: "Šta nam vredi da ovde na jedva sto koraka od otaca čekamo ama baš ni za šta?

21 Ili ćemo se sasvim skloniti s očiju otaca, ili će neko od nas otići onamo gde nas je onaj čovek s dugom plavom kosom najpre oslovio i neka ga pita pošto je ionako najpre hteo znati našu nameru šta da činimo, pa neka nam donese odgovor.

22 Uopšte bilo bi dobro da onog nešta brzorekog čoveka bolje upoznamo jer iza njega je sigurno skriveno nešta posebno kada mu je Adam, kome se inače teško možeš približiti, toliko privržen da ga je čak obgrlio rukama.

23 No ko od nas će preuzeti tu gorku službu?"

24 Jedan iz ljudstva se odmah saglasi s ovim prvim koji vođaše reč, te reče ostalima okolo stojećim: "Da, stvarno gorak posao! Ne znam šta bih sada pre učinio nego baš to.

25 Stvarno, mogli biste da me premlatite da budem modar kao središte neba odmah po zalasku sunca, i biće mi draže nego da se još jednom uputim uzvišenim ocima.

26 Braćo, stvarno je sada čudno kako se osećam. Zaista, dođe mi kao da sam neki šmokljan koji je kažnjen zbog nekog nevaljalstva.

27 I s tim stanjem duše da se sada približim ocima koji su na Sabat uvek strašno uzvišeni?

28 Ne, to neka sigurno bude zadnja misao celog mog života makar čitavu jednu večnost morao da proživim na zemlji a nemao ništa drugo da jedem osim sve samih kiselih jabuka.

29 Što se mene tiče, ja ću ovde da sačekam da se više smrkne, pa ću sasvim tiho da se izgubim, neprimetno prema svojoj domovini.

30 To je sada moja namera koja je dobro odabrana; no zbog toga ipak nikome od vas neću da propisujem, nego svako od vas neka čini kako misli da je najbolje, no ja za sada ostajem pri svojoj nameri koju rekoh; jest, jest, ostajem čvrsto pri tome."

31 I treći odmah uputi reč govorniku te reče: "Zaista, druže i brate, tvoja misao može da mi se dopadne zato bih i ja da učinim jednako tebi, ali zbog jednog se dvoumim, a to su oci, braća i deca koji su nas poslali ovamo i sada uzalud čekaju odgovor.

32 Ali mislim, pošto će se teško neko od nas usuditi da u tom pogledu ode gore do Adama, onda će ipak biti još bolje da ostanemo odani poštenju i da se pravim putem neobavljena posla opet vratimo do svojih i da im bez ustručavanja javimo šta nam se ovde dogodilo; pošto svi znaju za odveć čudesnu sabatnu uzvišenost otaca, onda se sigurno niko neće čuditi i ljutiti što smo se vratili njima neobavljena posla.

33 No ni ja kao ti, brate, nikome neću da propisujem bilo šta, nego svakome prepuštam njegovo bolje mišljenje."

34 I smesta se javi i četvrti i reče kao govoreći sam sa sobom: "Ideje nisu loše, ali prva mi izgleda ipak najbolja mada je najkiselija.

35 A i šta da se dogodi ako u svoj poniznosti još jednom odemo do Adama? – Sigurno zbog toga nikoga neće lišiti života?

36 Ako saznamo nešto od njega, onda je to sasvim valjano i dobro, a ako ništa ne postignemo, onda smo barem savršeno bez krivice pred onima koji su nas poslali ovamo, jer to će sigurno već i dete od sedam godina uvideti da se od Adama ne može otkinuti odgovor kao sa drveta parče labave kore.

37 Ako nekome odgovori na pitanje, onda je to valjano i dobro, a ako ne odgovori – pa, onda zbog toga velika mati zemlja ipak neće skočiti od izlaska do zalaska.

38 Onda se valja pokloniti s najvećim poštovanjem i ići dalje svojim putem.

39 A što se konačno tiče onog mladog, stranog čoveka kojeg je Adam obgrlio, to on izgleda baš ni nije pravi tigar mada je veoma sličan onom strancu kojeg sam juče video kako čudnovato jaše na tigru.

40 Ukratko, života nam neće stajati. Da će sigurno malo grmnuti na mene, to već predviđam; a dalje – kakvo zlo da mi se još dogodi?

41 Ko ne zna Adama već od kada je živ? On je čovek koji je stalno pun grmeće ozbiljnosti, i što posebno na Sabat ispolji, ako mu dođeš u nezgodnom trenutku, to zna skoro svako od nas.

42 Prema tome – znate šta – braćo i drugovi, ja sam potpuno spreman da uziđem i da okušam sreću; ko je sa mnom, sigurno ga neću sprečiti.

43 Ali verujem da će dvojica ili trojica sigurno lakše podneti udarac kakav je Setov nego jedino jedan; pa hajde da još jednom okušamo sreću – ko zna na šta dobro će ovo izići.

44 A već je staro učenje kod nas da svako dobro ima svoje zlo, i sve zlo svoje dobro, isto kao što dan bez noći ne bi bio dan i noć bez dana ne bi bila noć.

45 Zato hajde da ne premišljamo previše, i ko ima hrabrosti, neka pođe sa mnom."

46 Međutim skoro svi silno počeše da se čeću iza uha i jedan za drugim primeti: "Ma, ti potpuno imaš pravo – ali – ako – pretpostavimo – ako čujemo svi, jest, svi mi, bez obzira na sve to što si rekao, starog Adama da izrekne kletvu nad nama, a znamo da je Adamov glas toliko koliko i sam Jehovin glas! – Kako onda? – Šta onda?"

47 I smesta se opomenu raniji govornik i reče veoma kolebljivim glasom: "Jest – jest – na to sam sasvim zaboravio.

48 Da, sada stvar izgleda sasvim drugačije. – Stvarno, ovde je teško biti pametan!

49 Ali gledajte, gledajte, evo upravo dva čoveka silaze s brega – i kako mi se čini upravo prema nama.

50 Hajde da vidimo da li se s njima možemo negde nagoditi. – Dajte samo meni da istupim ako se možda plašite."

234

1 Zamalo posle jedva nekoliko trenutaka ponovo reče naš glavni govornik ostalima s nešta smetenim glasom:

2 "Braćo i prijatelji! – Tako nam našeg porekla od Adama! Ako me oči ne varaju da smatram mačku za humku – stvarno, neka nemam ni jedan zub u ustima, ako – jest, sada je jasno – prepoznajete li? – Jest, potpuno je sada jasno – ova dvojica – jesu Adam i nepoznati čovek.

3 Sada neka nam pomogne ko može i hoće! – Da pobegnemo sada više nema vremena, a i čini mi se teško da bi mi bilo moguće.

4 Baš ćemo lepo da se provedemo. – Braćo, znate šta! Bacimo se odmah na naša lica inače će biti velika greška.

5 Jer Adam uopšte ne zna za šalu. Ako ne ispadne ništa drugo, onda barem sasvim sigurno potpuno progonstvo barem na deset godina.

6 I svaki od nas neka gleda da izmoli što više iz grudi, inače, kažem vam, potpuno smo izgubljeni.

7 Tačno, gledajte, pravo prema nama! Već su vrlo blizu; padnimo!"

8 I odmah se svi baciše na zemlju i počeše da viču: "O uzvišeni oče Adame, budi nama prestupnicima milostiv i milosrdan! O uzvišeni praoče, poštedi nas svoga gneva! O ti premoćni, nerođeni, prvi čoveče zemlje, ne izlivaj svoj veliki gnev na nas!

9 O ti srazmero Božja, sine Jehovin, postupi milostivo s našom beskrajno velikom nerazumnošću!"

10 I tako vikahu dalje dok uzvišeni Abedam i Adam već dugo stajahu kod njih.

11 A u tišini Abedam upita Adama: "Čuj, kako ti se sviđa ova vika?"

12 I Adam uzvrati: "O Oče! – Ovo je velika jadikovka; ovo zapomaganje sam ja stavio u njih.

13 Juče pre podne još bi mi bilo ugodno, a sada bih da plačem od sažalenja.

14 Ovi siroti se mene boje, a ja ne znam šta bih sve učinio za njih od ljubavi.

15 O sveti, preljubazni Oče, budi i ovde opet milostiv i pun smilovanja i popravi opet jednu nerazumnost moga srca."

16 I Abedam mu reče: "Vidi i veruj Mi da to nije zadnja nerazumnost koju si počinio preda Mnom i koju opet imam da popravim, jer toliko si Mi napravio posla s tvojom slepoćom koju si sam skrivio da ću sve do kraja vremena imati pune ruke posla da sve ponovo dovedem u izvorni poredak.

17 Gle, kao što ovi ovde ginu, ginu još mnogi ovde oko nas.

18 Porodica Gartili neka ti posluži dobrim primerom; Uranion i njegovi potomci – kako su došli na visinu? A ipak je njegov dom najsvetliji od Jutra.

19 No, šta si učinio neka za tebe više ne bude ni u jednom računu, jer gle, Ja sam to primio u Moj sopstveni račun i znam itekako šta ću zbog toga učiniti za sva vremena.

20 Ali sada je još mali red na tebe; pozovi po imenu onog koji leži nama najbliže na zemlji i naloži mu s dobrim glasom da ustane; pa ćemo videti šta se može učiniti, amin."

21 I odmah se Adam sagnu dole do našeg glavnog govornika i vođe, zgrabi mu ruku, pa mu viknu u uho:

22 "Garbiele, ustani! i prekini s tvojom praznom vikom!"

23 A Garbiel reče odmah još ležeći na zemlji ostalima: "Braćo! Prestanite da vičete, ne vredi više, nego ustanite sa mnom, i svako neka se spremi na najstrožu presudu, jer svi vi znate da ako preuzvišeni otac nekog molitelja zgrabi za levu ruku i naloži mu da ustane, onda to ne znači ništa drugo do: Da si otišao smesta na dvadeset godina daleko iza Ponoći sasvim s mojih očiju.

24 O teško nama, teško nama! Znači nije nam ni dozvoljeno da povedemo našu ženu i našu dragu decu! O teško, teško nama svima jer sada smo izgubljeni!"

25 I Adam reče na to Garbielu: "Garbiele! Ti si velik nerazumnik, takvo ima sada da prestane za sva vremena!

26 Ne boj se! Nikada više niko od svih vas neće biti proteran jer ovaj vama još strani čovek – i ja – sada nismo došli do vas da vas stegnemo, nego da vas sve sasvim uspravimo i ako bi bilo moguće da vas savršeno oživimo; zato ustanite svi, amin."

27 Kako pak Garbiel ču takve reči iz inače prestrogih usta Adamovih, tada smesta skoči kao mlad jelen i ne znađaše od prevelike radosti šta da čini; smesta zagrli Adama i poljubi sedam puta njegove grudi, a zatim i smesta zagrli njemu još stranog čoveka, pa reče:

28 "Koji god da jesi – ukratko, mojoj ljubavi koja sada pređe preko svojih granica ipak si vredan; kada Jehova ljubi čak i muve, zašto da tebe, premda meni još nepoznatog brata, isključim iz svoje ljubavi, koja sada opšte gori?"

29 I Abedam prema tome takođe dobi sedam jakih poljubaca o grudi.

30 Pa kako izljubi obojicu, viknu onima koji upravo ustajahu: "Braćo, dođite ovamo! Ah, šta upravo osetih na grudima ovog stranca!

31 Nema reči za to! – Dođite, dođite, braćo i proverite svi kako se odveć osećaš prijatno u Njegovoj blizini!

32 Ne, braćo, prijatelji – ugrišću svoje srce i daću da me oderu ako je ovaj divni stranac rođen negde na zemlji.

33 I takvom nebeskom čoveku smo mogli da damo onakav odgovor!

34 Zar sada nema negde nekog gladnog tigra da nas sve pojede zbog toga?

35 O dođite, dođite i osetite šta je ovde!"

235

1 I ostalih jedanaestorica se odmah dadoše do Adama, pa do stranca, te učiniše, mada još plašljivo, šta prethodno učini Garbiel, i nađoše kod stranca divno potvrđenim na šta im Garbiel skrenu pažnju.

2 A pošto se krišom tako odveć začudiše u svojim srcima, to Abedam pozva smesta Garbiela do Sebe i upita ga, naime govoreći:

3 "Garbiele, možeš li se još setiti pitanja koje vam postavih kada dospeste na punu visinu?"

4 I Garbiel nešta začuđen uzvrati na to posle kratkog razmišlanja: "Jest, tačno, tačno, ti si nam na visini postavio jedno nešta neobično pitanje, na šta ti dadosmo jedan dovoljno neobično glup odgovor.

5 Jest, jest, tačno – samo ne mogu odmah da se setim kakvo je bilo pitanje? – Nešta o nameri i smislu je sadržavalo – samo sada više ne znam pravo da li se namera nalazila u smislu ili smisao u nameri.

6 Drugi deo pitanja znam prilično tačno, naime: Zašto ste došli ovamo? – Ali prvi deo pitanja više ne mogu sasvim da sastavim.

7 Smisao i namera su sigurno zadenuti zajedno; ali kako? To je sada za moju bedu sasvim drugo pitanje.

8 A stvarno je čudno – baš pre toga o tome čak beše reči među nama – a sada ne mogu da iščupam pa i da me neko ugrize najjače za potiljak.

9 Ne, pa toliko glup nisam bio celog mog života! – Da ovo više ne mogu da sastavim!

10 Dragi, meni još nepoznati prijatelju! Gle, inače nisam toliko glup, ali raniji veliki strah skoro da mi je oteo moje sopstveno ime; pa ćeš mi tako oprostiti ako ti prinuđen ostanem dužan prvog dela pitanja.

11 Ti ćeš sigurno još znati pitanje – nećeš li nam još jednom obznaniti?

12 Možda sada nađemo pristojniji odgovor no što naša beskrajna naduvana nerazumnost nađe na visini.

13 Ako je tvoja volja; ali ne budi zbog toga zlovoljan ili da se ljutiš."

14 I Abedam odmah učini po želji Garbielovoj i ponovo mu postavi puno pitanje.

15 A sada Garbiel i poskoči od radosti samo što ponovo imađaše pitanje, i odmah ponovo reče počev da govori: "Jest, jest, tako beše: Šta je smisao vaše namere, i zašto ste došli ovamo? –

16 Pa sada, dragi prijatelju, pošto si me za to pitao – evo tu je ponovo pitanje tvojom milostivom pomoći; šta sada da se dogodi s tim?"

17 I Abedam uputi na to govoreći: "Nu, ako sada opet imaš pitanje, onda Mi odgovori; gle, to je sve šta sam hteo da znam od tebe da li se pitanje još nalazi među vama."

18 I Garbiel poče da razmišlja i reče na to: "Jest, što se tiče drugog dela pitanja, to smo poslati na visinu kako bismo dobili obaveštenje za sav narod da li da ostanemo ovde tokom noći kao što je inače bio običaj, ili ne, zato što je danas sve bilo neobično, i uveče se više ne pali žrtva.

19 Gle to je sav uzrok našeg dolaska, ili, to je sve zašto smo došli na visinu, i valjda će biti i smisao naše namere.

20 A kakve će druge okolnosti pak još možda biti sa smislom u nameri, gle, dragi prijatelju, takvo što bi mi bilo valjda nemoguće da ti razložim. Zato ćeš ti biti tako dobar da nam ljubazno obznaniš koji smisao u tvojoj nameri povezuješ?"

21 A Abedam mu na to uzvrati: "Pa onda čuj! Zbog čega ste došli na visinu, to si pravilno odgovorio, ali u tome se nije nalazio smisao vaše namere; nego nalazio se u tome što je vaše srce krišom bilo ispunjeno ljutnjom i pod plaštom drugog pitanja htedoste da ispitate zašto je danas bez vašeg znanja i htenja promenjena svečanost Sabata. – Gle, nije li tako?

22 Pošto sam vas odmah prepoznao i predusretljivo pitao, onda ste Mi odmah dali da prepoznam smisao vaše namere tako što ste Mi uputili grube reči. – Nije li tako?

23 Htedoste, istina, da pitate da li da ostanete ili da krenete kući, no što se tiče smisla vaše namere, samo ste hteli sasvim krišom motreći da se raspitate pa time da zadovoljite vašu tajnu ljutnju, pa da je onda pri zgodnoj prilici istresete pred ocima, i to već za sledeći određeni dan raspre (utorak), kada vas oci svagda blagonaklono slušaju. – Nije li tako?"

24 I Garbiel sav zabezeknut zajedno sa ostalima i sav pogođen zaneme potpuno i ne mogaše da izusti ni reč.

25 A Abedam zatim reče svima: "Sledite sada za Mnom i za Adamom na visinu. Tamo da se najpre okrepite jelom i pićem pošto danas još ništa niste okusili, pa ćemo onda u dobrom raspoloženju da razmenimo nekoliko dobrih reči o Mome smislu u Mojoj nameri, amin!"

236 (2.50)

1 Po tom pozivu se tek ohrabri Garbiel, koji se veoma čuđaše tome zato što ne mogaše shvatiti kako je taj strani čovek takvo što mogao znati u tančine, pa zbog toga poče strancu da upućuje sledeće reči, naime govoreći:

2 "Čuj, ti odveć cenjeni prijatelju! – Ti si mi nadasve zagonetan čovek – kako možeš da čitaš najskrivenije u našem srcu? Kako u tančine da vidiš šta se u njemu zbiva?

3 Ne, kažem ja, ne, to je previše za čoveka moga kova.

4 Gle, ti moj sada odveć cenjeni prijatelju, sada već čvrsto verujem da s tobom nisu sasvim prirodna posla.

5 Jer prvo i prvo ovaj izuzetan osećaj koji sam pre toga osetio na tvojim grudima, a drugo, sada tvoj još više prodiran pogled pred kojim nije siguran ni najskriveniji kutak našeg srca, jesu najočitiji dokaz.

6 Doduše neću da osporim da dozvolom sviše mogu postojati vrlo oštrovidi ljudi, kao na primer Henoh, Kenan, Jared, Enos i Set, koji su stvarno takođe već izdejstvovali po nešto čudesno, kao današnju munju, pod pretpostavkom da nisi ti takvo što izdejstvovao, i brzo obnavljanje pećine Adamove, to jest ako možda nisi ti tvojom rukom prionuo na posao – i iznenadno stišavanje jučerašnje oluje, ako se možda takođe nisi ti primio toga.

7 Jest, kao što kažem, uopšte ne treba poricati da ljudi vrlo predani Bogu Njegovim milostivim dopuštenjem mogu po nešto.

8 Ali toliko je izvesno i potpuno istino: Moje srce do ovog trenutka ipak osta sasvim pošteđeno, i štaviše ni preuzvišeni praotac nije bio u stanju ikada da pogleda u ovu najunutarniju boru života.

9 Kako ti to prema tome možeš, zaista ne umem da odgonetnem.

10 A pošto si ti to u stanju ko može opstati pored tebe?

11 Ja sam sada sasvim i skroz pun velikog straha pred tobom, i zato te molim da nas sve oslobodiš svog premilostivog poziva da sledimo za tobom na visinu i da sigurno tamo nedostojno blagujemo u najvećem stepenu nezasluženu hranu iz zdele Adamove.

12 Jer što se tiče sablažnjivog smisla naše tajne namere, to smo već načisto s tim; a što ste tiče smisla tvoje namere, to verujem da si ga nama već dao time što si nama svima pokazao dokle smo svi mi bili pravi rđavi nitkovi; ali za sva buduća vremena više nećemo biti, niti ćemo ikada više postati, u to budi sasvim siguran; a pošto već sada izgleda da si ti najmoćniji na visini zato što preuzvišeni praotac Adam izgleda da je tebi lično privržen preko mere, tako nam milostivo saopšti za šta smo došli ovamo da bismo još pre nego što se sasvim izgube zraci sutona preneli ostalima željenu vest.

13 Najdraži prijatelju, samo ovu moju izjavu nemoj možda primiti kao bezuslovan zahtev naše volje prema tvojoj, a ni prema volji preuzvišenog praoca Adama, nego samo kao sasvim od srca poniznu i tako obavezno skromnu molbu, jer ako tebi moj zahtev možda nije po volji, onda ćemo svi mi pre da sledimo za tobom do nakraj sveta nego da ti se ikada više u bilo čemu i najmanje protivimo – zato ćemo svi mi savršeno da poštujemo tvoju sigurno krajnje moćnu volju."

14 I Abedam reče na to blagoglagoljivom Garbielu: "Čuj, Ja ti kažem da je tvoj jezik zaista pravo remekdelo, jer ti govoreći zaslepljuješ sam sebe i prečuješ glasne zahteve svoga srca, koje zbilja nema loš temelj. Gle, sve što si sada govorio nema ni glavu, ni nogu, ni ruku, a ni neko telo.

15 Jer ovo što si govorio nije ništa drugo do prazan vetar s kojim si hteo odagnati strah od sebe.

16 Ti reče: Ko može pored Mene opstati pošto se razumem u umetnost da zagledam u unutarnje bore života.

17 Zato te hvata veliki strah – gle, jedino to dođe iz srca. A Ja ti kažem: Metni jezik za zube i drži ga čvrsto kako ti jezik ne bi još jednom prevario tvoje sopstveno srce i ubedio te da si već prepoznao smisao moje namere sa svima vama.

18 Gle, takvo što je veoma tašto, jer ubrzo ćeš ti zajedno sa tvojom braćom spoznati da puni smisao Moje namere sa svima vama ni najveći i najsavršeniji anđeoski duh gornjeg neba večno nikada neće shvatiti i razumeti.

19 A što se tiče tvoje vesničke brige, to svi sada već savršeno znaju da danas, sutra i prekosutra, znači sve do Dana raspre, ima da ostanu ovde.

20 I tako time više nemaš izgovor da izostaneš i da ne slediš Mome pozivu.

21 Pošto je tvoj strah očito tašt i svi tvoji su već dugo valjano zbrinuti, pa onda ćeš valjda moći da slediš za Mnom?"

22 I Garbiel uzvrati sa suzama radosnicama: "Da, zaista da, sada ću slediti za Tobom kuda hoćeš.

23 Jer sada mi se otvori velika slutnja zato što si rekao koliko neistraživ je smisao Tvoje namere.

24 Ne usuđujem se s jezikom još da izgovorim, ali mesto toga se u mome srcu utoliko glasnije izražava ljubavlju, koju do sada nisam osetio, da si Ti jedan Otac.

25 I zato ću slediti za Tobom večno kuda hoćeš, jest, večno, amin."

237

1 I Abedam se upravi da krene i reče obraćajući se Garbielu: "Onda sledite za Mnom! Zaista vam kažem, ko sledi za Mnom, taj hodi pravim putem i neće bludeti na stazi života prema životu.

2 A zar će neko bez svetla ići izduženim šumskim putem u mrkloj noći?

3 Svet je šuma i čovekov zemaljski život – jeste put i vreme tela – jeste mrkla noć.

4 Onaj koji nema svetlo, hoće li pogoditi pravi uzani srednji put, koji jedino samo vodi zaista putnika onamo do svete mete ljubavi, koja je večni život?

5 A Ja Sâm jesam istinsko pouzdano svetlo, i Sâm jesam put i večni život.

6 Ako prema tome sledite za Mnom, onda imate svetlosti u velikom izobilju i zanavek će vam biti nemoguće promašiti pravi put pošto je svetlost sam put; a i biće vam nemoguće promašiti svetu metu ljubavi, koja je večni život, budući da su put i svetlost sâma sveta meta ljubavi, koja je istinski večni život.

7 Zato i sledite svi za Mnom i ne pitajte kuda. – Jer gde sam Ja, tu je svuda pravo mesto i svuda večni život.

8 A ako bi neko uzeo neko svetlo u noćno doba, pa bi ga postavio čas na goru, čas u dolinu i čas na razna mesta, hoće li svetlo negde izgledati kao da nije na pravom mestu?

9 Ja vam kažem: Svetlu je svuda mesto jer ko može da tvrdi i da kaže: Ovo ili ono mesto ne valja za svetlost dana, ne valja kuda sunce daruje svoje zrake?

10 Takođe je i sa svetlošću duha, zato neka takođe niko ne pita, kada svetlost dođe na njega, da li valja ili ne valja za njega, ili da li je dostojan svetlosti ili nije.

11 Nego, kada dođe svetlost, onda neka je zgrabi hitro i neka dopusti da mu svetlost služi – jer kada je svetlost prisutna, onda je prisutna da svima služi; a kada se jednom ukloni, ili kada zađe, onda će dostojni ništa manje od nedostojnog žaleći osetiti nedostatak svetlosti.

12 I dozivaće izlazak, ali izlazak će se tada veoma odužiti; i to oduženje će svakome za sva vremena postati velikim i vrlo tvrdim kamenom spoticanja.

13 A teško onima koji padnu za dana i ne htednu da ih svetlost uspravi dokle ista hodi među njima.

14 Zaista vam kažem: Teško će ustati kada ih noć sustigne.

15 A ako neko padne noću, nije li mu oprostiti?

16 Jest, Ja vam kažem: Oni pavši noću pre će se i lakše uspraviti kada dođe svetlost dana no oni koji padne za svetla dana i suviše su lenji da se smesta opet usprave kako bi ih svetlost dovela do svete mete ljubavi.

17 Zato vam kažem još jednom: Zgrabite svetlost vašim srcima dokle je među vama jer vreme svetlosti je kratko, a predugo vreme noći.

18 A onaj koji je sada zgrabi, taj tada i zanavek njom više neće oskudevati.

19 A konačno spoznajte i savršeno da Ja lično jesam svetlost sveg života i jedini sušti večni sam život.

20 Ako takvo što spoznajete u svojim srcima, onda ste već savršeno primili u vas svetlost i život.

21 A šta je svetlost i život, sveti, večni?

22 Sam Bog jeste svetlost – i večna ljubav u toj svetlosti jeste večni život, i jeste Otac, o kojem ti, Garbiele, ranije izjavi, kada Mi dade svoju zadnju reč iz svoje velike slutnje, i valjano priznade da Ja jesam jedan Otac.

23 Jest, zaista vam kažem: Ja jesam jedini istinski Otac i vi svi Moja deca ako Me priznate svojim Ocem.

24 A onaj koji ne bude hteo da Me prizna Ocem, i to sasvim u srcu, tome ću biti šta sam kamenu, naime večno sudeći Bog i Tvorac.

25 Moja sila, moć i vlast jeste bez kraja; tako govori Bog za Sebe, ko će da se protivi Meni?

26 Ali Otac se pripija deci i skriva od njihovih plašljivih očiju svemoćnoga Boga da bi Ga svi obuzeli u svojim srcima i sledili za Njegovim Očinskim pozivom.

27 Gle, Ja Sam jesam Otac i zovem vas da sledite za Mnom.

28 Zato ne oklevajte, dečice Moja, i sledite za Mnom jer Ja sam svih vas sveti i preljubazni Otac.

29 Čujte i sledite za Mnom, amin, amin, amin."

238

1 A kako Abedam svrši tu besedu, tada smesta Garbiel i svi ostali padoše na svoja lica, i to blizu nogu Abedamovih.

2 A Garbiel, čim se malo oporavi, poče smesta upućivati braći i drugovima besedu vrlo vrednu pažnje, to tako da Adam sam govoreći dade veliko svedočanstvo toj besedi i pohvali besednika ovako:

3 "Garbiele! Već sam čuo mnoge besede od ljudskih jezika, ali takve reči teško da su ikad dospele do mojih ušiju od jednog neprobuđenog.

4 Raduj se jer Abedam je već preveliko učinio na tebi; šta li te sve očekuje kada se tvoje srce sasvim sjedini s Njim u čistoj ljubavi?"

5 Tako reče Adam Garbielu kada ovaj svrši svoju besedu; a beseda Garbielova je glasila ovako:

6 "Drugovi, braćo! Jeste li čuli, jeste li shvatili?

7 Ko je kadar takve reči da uputi našim ušima i srcima?

8 Ili da li je počev od praoca sve do naše dečice koja su još nesposobna da govore iko čuo takve reči?

9 Nije, nije niko – morate svi reći jer to nisu reči potekle od ljudske mudrosti – a ni od jednog najsavršenijeg anđeoskog duha.

10 Jer gde je u celoj beskonačnosti kroz sve večnosti svih večnosti stvoreno biće koje bi uzmoglo da iz sebe proiznese takve reči?

11 Drugovi i braćo, razmislite, razmislite! – Ko će biti, jest, Ko mora biti, mora nužno večno biti Koji kaže od Sebe, jest, sasvim savršeno od Sebe: Ja sam svetlost, put i sveta meta? – Jest, jedini večni sušti sam život!

12 Drugovi, braćo! – Možda još ne primećujete Ko je stranac?

13 O, onda mora da ste slepi više no srednja tačka zemlje oko najmrklije ponoći i gluvlji od najtvrđeg kamena na najdubljem dnu mora.

14 Zaista istina, ako bi neko od nas čvrsto kao od sebe hteo da izgovori takve reči, sada sam prejasno ubeđen, njegov jezik ne bi ni taknuo drugu reč, a već od takvog hulnika ne bi ostalo ni najmanjeg traga.

15 Jest, ako bi velika zemlja takvo što htela, ako bi imala jezik negde u nekim preširokim ustima – zaista, već prva pomisao reći takvo što o sebi, već bi je zanavek uništila.

16 Jest, veliko sunce ne bi prošlo ni za dlaku bolje.

17 Da li možete da shvatite? – Ako ne možete, onda neka se samo jedan ili drugi usudi da takvo što pomisli o sebi krišom, jest, da zamisli sebe kao najsvetiji, jest, kao najsvetiji sušti večni život sveg života, svetlost vaskolike svetlosti, put svih puteva i sveta krajna meta svih stvari – jest, neka izvoli neko da zamisli sebe najvišom silom svih sila, najvišom moći svih moći i najvišom vlašću svih vlasti, i neka opstane pri tome ako može.

18 Još nikada nisam bio prorok, ali sada jesam jedan i predviđam najvećom mogućom sigurnoću i najpotpunijim ubeđenjem da ako bi rekao: "ja sam najviša vlast svih vlasti", smesta više nikada ne bi mogao da pokida najtananije tkanje pauka.

19 I ako bi hteo da kaže: "ja sam najviša moć svih moći", smesta bi ga čestica prašine pritisla o tlo zanavek.

20 I ako bi hteo da kaže: "ja sam najviša sila svih sila", smesta bi mu mušica slomila sve njegove kosti i izela njegove mišiće.

21 I ako bi hteo da kaže: "ja sam sveto krajno odredište svih stvari", odmah bi ga progutao najbeskrajniji bezdan svih večnosti u oganj večnog uništenja.

22 I ako bi hteo da kaže: "ja sam put svih puteva", smesta bi ga izela zemlja u ognju svoga gneva.

23 I ako bi hteo da kaže: "ja sam svetlost svih svetlosti", smesta bi ga okružio najmrkliji mrak.

24 I ako bi konačno hteo da kaže: "ja sam presveti sušti večni sam život sveg života" – ko će izmeriti najveću brzinu najkraćeg trena u kojem bi ga takva reč razorila u samom njegovom unutarnjem životu i za večno ga uništila tako potpuno kao da nikada nije postojao.

25 O drugovi i braćo, pošto sada razumemo takvo i sada sigurno sa svim rukama i nogama čak valjano shvatamo i vidimo stranca, Koji sve to izreče o Sebi pred našim očima i ušima, da sasvim valjano sačuvan moćno i snažno stoji pred nama i čujemo Ga kako nas sve doziva Sebi kao što istinski, jest, jedino istinski Otac doziva sebi svoju decu i naše srce u nama glasno viče i kaže: Jest, jedino Ti si jedan istinski Otac, i teško onome koji bi na sebi s tim najsvetijim imenom sramno činio svetogrđe i dopušta da ga zovu "ocem"! – Ko i Šta i Otkud je prema tome taj stranac?

26 Gledajte, beskrajna nebesa puna svetlećih čuda i zemlju punu čuda i naše srce, najveće čudo, viču i kažu nama sada preglasno: Jehova, Bog, večni Tvorac svih stvari, sveti Otac – boravi kod Svoje dece na zemlji!

27 Braćo, razumete li sada to!?"

28 Po toj besedi Garbielovoj Abedam naloži svima da se ponovo dignu sa zemlje, pa im reče: "Deco, sada je vreme da svi pođete za Mnom na visinu da bih vam u prisustvu svih otaca nutrinski pokazao drugi smisao Moje namere s vama.

29 Jer gledajte, zemlja je veliko polje na kome raste mnogo trave svake vrste, mnogo žbunja svake vrste, i mnogo drveća svake vrste; i na zemlji mile bezbrojni insekti i sve šume su pune životinja svake vrste i vode su pune i vazduh je pun.

30 Ko pazi na sve to? U čijem srcu je poredak svega toga? A ipak je srce iz tog poretka.

31 Zato pođite za Mnom da biste tamo razotkriveno saznali drugi smisao Moje namere s vama, amin."

239

1 I smesta se svi digoše puni najvećeg strahopoštovanja i pođoše za Abedamom i Adamom drhteći celim telom, delom od prevelike miline, delom opet od velikog straha pred svetošću, moću, sili i vlasti Božjoj, a delom i prinuđeni ljubavlju koja se sve više javljala u njihovim srcima prema svetome Ocu – na već poznatu visinu.

2 A jedan brat Garbielov iđaše za njim i reče sasvim tiho Garbielu: "Čuj, brate! Kada sada pogledam ovo nebo posuto ovako prevelikim brojem zvezda i svi mi sada već znamo od Seta, Enosa, a i vrlo jasno od Henoha, da su te zvezde sama neshvatljivo prevelika svetleća zemaljska tela – brate! i kada mi misao osvetlujući kaže: "Besediele! gle, tamo napred ide Tvorac svih tih čuda bez broja i velikih bez mere, svemoćno Presveti! – Jedna sveta misao od Njega, i beskrajni prostor će odmah biti prazan, sahranjen u svoju sopstvenu večno beskrajnu noć – i opet jedna sveta misao od Njega, Koji ide napred, i nove predivne tvorevine će zasijati kroz veliku beskonačnost! – O brate! Kakav li neizreciv osećaj obuzima moje srce!

3 Jeste da si ranije rekao da li još ne primećujemo ko je stranac.

4 O, kažem ti da sam već pri Njegovom prvom dolasku primetio, i bi mi jasno da iza Njega mora da je skriveno nešta neizrecivo jer to mi objaviše Njegove oči i Njegova usta pre nego što je nama uputio presvetu reč.

5 Ili da li si ikada video takve oči i takva usta?

6 Kakvo samo dostojanstvo, kakva svetost, kakva sila, moć i vlast se izražavaju najjasnije! I ko se neće odmah razliti od miline kada On nekog pogleda u blizini, i koliko je odveć preljubazno privlačno Njegovo lice na maloj udaljenosti.

7 A udaljiš li se od Njega sve dalje, onda pak Njegovo lice i bude sve svetije i ozbiljnije i neprestano dobija na nečemu što je neopisivo.

8 Uopšte ne znam da li Njegovo lice izaziva u srcu više sveto, najveće strahopoštovanje ili više najdublje kajanje i najjaču čežnju da Mu se opet sve više i više približiš, jest, da je moguće s Njim sasvim da se sjediniš.

9 I dođeš li Mu onda sve bliže, kako li se samo brzo izgubi sav osećaj daljine! i jedna sveta ljubav koju ranije nikada nisi osetio počinje da nadahnjuje srce na njegovom mestu da se na njemu život i uništenje podjednako beskrajno blaženo izražavaju.

10 O brate, sada te pitam, koji si mnogo mudriji od mene, zar nisi i ti takvo našao?

11 Pošto si mi već mnogo toga rekao, nećeš li sada i da mi obznaniš u kojoj meri mogu da verujem svome osećaju, ili u kojoj meri je možda ipak pomešan s greškom? – ako nešta znaš, onda mi odmah obznani."

12 I Garbiel reče svome bratu Besedielu: "O brate! veruj svome osećaju; ali i veruj da takvo ne teče iz tebe sveto u tvoje srce, nego iz Onog Koji nas vodi tamo napred prema svetoj visini; jest, brate Besediele, prema visini koja nije visina zemlje samo, nego beskrajno mnogo više – visina unutarnjeg večnog života iz Njega – takvo slutim.

13 O brate i braćo, proširite svoja srca i izbacite napolje sve nepotrebne zemaljske koještarije kako bi u istom bilo što prostranije i slobodnije da biste primili sva velika blaga koja su već nad nama obilno rasuta i koja će se sasvim sigurno još više rasuti nad nama.

14 Ali ostavi, najdraži brate, za sada svoje velike misli, jer zaista istina, čini mi se da ovo beskrajno veliko jeste i beskrajno sveto za naša još nepometena srca.

15 A ako je neko od svih nas u svome srcu upošljen nečim, ili hoće da bude, neka ga očisti najdelatnije istinskim pokajanjem i ljubavu prema Onome Koji nas vodi.

16 Jer gledajte, svi smo blizu mete; oci već svi padaju na svoja lica pri pogledu Onog Koji nas vodi.

17 O gledajte, gledajte, kako ih sve sada optiče sveta svetlost – kako je sada zasijala visina.

18 O braćo, plačite i molite se jer sveto, sveto, sveto je ovde!

19 O moje siroto grešno srce – hoćeš li podneti predstojeće otkrivenje – svetlost večnoga Boga, svetoga Oca?"

240

1 A kao što Garbiel i Besediel putem među sobom razgovarahu, tako razgovarahu i svi ostali, i tako svi skupa vođeni Mnome prispeše valjano pripremljenog i duboko okrepljenog odveć predanog srca na punu visinu.

2 A kako tu prispeše, to Abedam naloži svim ocima da se smesta opet usprave i da prime ovu dvanaestoricu koju On i Adam lično dovedoše na visinu.

3 A čim oci čuše takvu želju od Abedama, odmah i svi oci, žene i deca pružiše svoje ruke prema dvanaestorici; i tako ih najsrdačnije primiše.

4 Samo se Set ne usudi bliže jer se sada plašio onih na koje je ranije onako malo grubo grmnuo.

5 Adam pak smesta pozva Seta sebi i upita ga, naime govoreći: "Avelj-Sete, zašto ostaješ po strani kada sve što diše na ovoj visini sledi glas presvetoga Oca?

6 Ili da ti se nisu ukrutile ruke kada ih ne pruži prema onima koje sveti Otac Abedam Sam dovede ovamo? – Ili da nisi možda prečuo Njegov poziv?"

7 A Set smesta pade dole pred Adama i Abedama i reče preklinjući: "O oprostite meni nesmotrenom nerazumniku! – Šta sam učinio."

8 Tu mu smesta Abedam pade u reč i reče: "To sam Ja učinio, i prema tome beše pravo i valjano učinjeno.

9 Ali tvoja bojazan je sada tašta, usled koje se ti ne usudi da primiš ove koje sam Ja lično doveo ovamo, pa sam vas sve prizvao i svima pokazao šta da učine.

10 Ostavi prema tome svoju nerazumnu bojazan po strani i sledi za primerom svih ostalih, tako ćeš osloboditi svoje srce i držati podalje bilo kojem prekoru svoje sopstvene savesti, i to tim pre pošto preda Mnom stojiš kao čovek slobodan svakog greha. – Razumi i postupi po tome, amin."

11 I Set se smesta uspravi i odmah takođe pruži svoje ruke preljubazno prema dvanaestorici da ih prihvati.

12 A kada oni primetiše da i ranije rasrđeni otac Set pruži svoje ruke prema njima, tada skoro svi padoše do njegovih nogu i zamoliše ga da im oprosti zato što su ranije mislili da su mu sigurno svojom nepromišljenom nerazumnošću dali priliku da je zbog toga morao da se ljuti.

13 A Set zbog same zahvaćenosti ljubavi ne uzmože ni reč da prevali preko svojih usana; no šta njegov jezik za malo vremena ne uzmože da učini, to utoliko radnije pokazaše njegove ruke i prsa pošto najmarljivije podignu sostvenim rukama jednog za drugim sa tla, znacima ga uspravi u srcu, pa pritisnu o svoja prsa.

14 Kako tim načinom delatno pokaza kako se zapravo nikako i nipošto nije naljutio, nego da je ono što je ranije učinio na njima sigurno samo učinio iz unutarnjeg višeg poriva radi njihove večne dobrobiti, ali pri tome ipak primeti da dvanaestorica njegove znake ne razumu sasvim, tako se smesta obrati Abedamu i pokaza Mu na jezik i na njegova prsa.

15 Jer Set imađaše od rođenja grešku da često duže vreme ne mogaše prevaliti reč preko svojih usana kada veliki afekti ovladaše njegovom dušom.

16 I smesta Abedam taknu Setova usta i prsa i reče mu: "Sete, Ja ti kažem, otvori svoja usta i večno da ti tvoj jezik više nikada ne otkazuje poslušnost – i tako pusti sada svome srcu na volju, amin."

17 I smesta se iz Seta izli čitava struja najdivnijih reči, koje glašahu ovako:

18 "O deco, o deco ljubavi svetoga Oca! Da nisam ranije iz jednog vrlo pravog svetog unutarnjeg nagona s glasnim jače zvučećim rečima morao da vas odbijem od svoga srca, koje vas ljubi preko mere, zaista, prijatelji moji, moje srce bi vas progutalo od prežarke ljubavi.

19 Deco, prijatelji! No kada pobegoste svi od moje reči koja vas uputi Adamu ocu tako brzo i tako odmah dole sa svete visine, tada me zabole za vas moju decu i prijatelje zato što kuda vas moja reč sasvim ozbiljno uputi ne htednoste se obazreti i pitati tamo Adama radi čega se već trudno i bojažljivo popeste gore na brežuljak.

20 I gle, sve dokle dragi, sveti Otac praćen Adamom još ne dostiže vaše ljudstvo, toliko dugo sam i strepeo, jest, odveć strepeo u ljubećem srcu za vas, moje prijatelje i decu.

21 No kako zamalo videh da sve vas sveti Otac tako ljubazno grli i pritiska o Svoje grudi, tada mi odjednom pritiskajući kamen težak kao zemlja pade s moga još bolnoga srca što vas decu vrlo tužno videh da bežite od mene, svoga ljubećeg oca.

22 No sada hajde da sve zaboravimo, sveti Otac tako htede da bude, zato da i večno bude Njemu hvala i najčistija ljubav koju su ikako sposobna naša srca.

23 A sada deco i prijatelji, kako sada primećujem, još se niste danas ukrepili jelom i pićem; zato dođite ovamo uz korpe i jedite i pijte šta god nađete u njima jer sve je blagoslovio sveti Otac.

24 O dođite, o dođite i blagujte tu hranu ka večnom životu."

25 I smesta im i Abedam naloži da slede za Setom i da učine šta im Set predloži.

26 I oni odoše za Setom do korpe Adamove, te svi raspoloženo iz nje jeđahu i pijahu.

241

1 A kada sada dvanaestorica ustaše od korpi, nakon što se dovoljno nasitiše i ukrepiše, odoše smesta do Abedama, do Adama i Seta i zahvališe najsrdačnije za tako veliku milost, kako rekoše, zato što su čak uz Adamovu korpu za namirnice smeli da se nasite tako najukusnijim jelima.

2 I Garbiel zatim reče ostalima glasno: "Braćo! Verujem da skoro svi imamo nepce; a ako ste osetili kao što ja osetih svojim nepcem, onda svi skupa sa mnom morate da se složite i da kažete:

3 Onoliko koliko znamo inače samo jalovo tle zemlje, to ne rađa takve plodove, čiji divni oblik, prvo i prvo, već toliko mnogo nadmašuje sve do sada viđeno kao svetlost sunca slabu svetlost meseca kada počinje da sija ili konačno opet prestane da sija.

4 A što se tiče miomirisa i slasti, za to cela zemlja po mome mnenju više nema nikakvu uporedivu sliku koja odgovara. Jedino ako bih smeo da uporedim smisao reči Onoga Koji je sada među nama (najsvetiji preljubazni Otac!) sa smislom mog praznog blebetanja, i ta razlika je beskrajna, i za svaki stvoreni jezik je večno neizreciva.

5 Prema ovome prosudiv, draga braćo i prijatelji, ovi plodovi sigurno imaju sasvim neshvatljivo veće poreklo od onakvog kakvog ga svi mi sada već odveć dobro poznajemo uobičajenim.

6 A pošto se takvo nikako ne može poreći, šta onda sledi kao večni zakoniti deo za nas?

7 Pogledajte ovamo na mene; ovo srce koje bije u mojim grudima hoću za to da razgorim najvećom mogućom ljubavlju kao večnu žrtvu zahvalnicu najvišem Davatelju takvih darova i koliko mi god bude moguće izvodljivo da svetoga Oca slavim i hvalim iz dana u dan, čas za časom i sve trenutke za trenucima.

8 Jer preslatki behu ovi plodovi i predivan njihov ukus; zato ćemo da slavimo i hvalimo svetoga Oca celog našeg života jer On je odveć dobar i pun je najviše ljubavi, milosti i smilovanja, i takvo traje kod Njega večno, zato da je večno uzvišeno slavljeno i hvaljeno Njegovo sveto ime, amin!"

9 I svi se složiše govoreći: "Jest, večno odveć da je slavljeno i nad svim hvaljeno presveto ime našeg velikog svetog Oca, amin."

10 Tada se tek baciše pred Abedama i slavljahu i hvaljahu Ga preko svake mere iz same suštine svojih srca.

11 Uzvišeni Abedam im pak odmah naloži da se dignu; pa pošto se malo pomalo svi uspraviše, reče im:

12 "Deco! Neki otac će se sigurno vrlo mnogo obradovati zahvalnoj deci i deci koja svoja srca sve više i više pune istinskom dečjom ljubavlju prema ocu.

13 Ali kako vam se čini ovakav slučaj: Ako neki otac detetu da malu, zrelu jabuku, a dete zbog tog dara smesta bude tako dirnuto i stane bez prestanka da hvali oca dan i noć. A i da dobri otac hoće da smiri dete, a ono bez obzira hoće oca bez daha sve dalje da hvali sve dok uopšte ima neka glasa, pa tek potpunom nesposobnošću prestane s hvalom. Dakle, šta vam se čini u tom slučaju?

14 Kako će dobrom ocu biti teško oko srca kod nekog sledećeg dara ako već unapred vidi kakvoj muci zahvaljivanja će opet izložiti svoje drago dete.

15 A kako li će ga tek zaboleti srce kada pomisli da svome detetu pruži veći dar kada već tako sitan dar skoro ubi dete zbog same zahvalnosti?

16 I ako dete vremenom stvarno dobije veći dar, da li će biti kadro da čestito zahvali ako se već ranije za jedva primetnu sitnicu iscrpelo zahvaljujući?

17 Ako Mi sada za jedno krilo kormarca koje sam vam pružio i za dlačicu na vašem telu zahvaljujete s vama najvećom mogućom ljubavlju, jest, večno hoćete da zahvaljujete – onda bih pak od vas potom hteo da saznam kako i koliko ćete Mi zahvaljivati ako bih sve vas darovao najvećim dobrom, koje je najblaženiji i najmiliji večni život?

18 Ili ako Mi već za jedan orah hoćete prineti celu zemlju, mesec, sunce i sve zvezde, šta ćete Mi tek potom pružiti za dar koji se sastoji od cele jedne zemlje?

19 Gledajte zato, Moja nadasve draga deco, tako i zahvalnost mora biti prava zahvalnost budući da je ljubazna potvrda onog što je neko primio.

20 A ako neko zahvaljuje za slamku kao za kedar, onda je taj ili nerazumnik, ili on iz svoga srca izdaje lažnu potvrdu o nečemu što nikada nije primio.

21 Zato i vi da prekinete s vašom hvalom i zato bolje pripravite svoja srca za prijem iz Moje ruke onog što je beskrajno uzvišenije nad svim ovim plodovima.

22 Idite pak najpre u svoja srca i razgledajte se tu malo; a šta budete našli, to mi zatim svi jednoglasno obznanite, amin!"

242

1 Po toj besedi Abedamovoj dvanaestorica po uputu Henohovom odstupiše nekoliko koraka nazad. Henoh, ostav kod njih, proprati ih duhovno u njihova srca i pokaza kratkim govorom šta znači razgledati se u sopstvenom srcu te opaziti šta je u srcu ili se događa. A beseda je glasila ovako:

2 "Čujte, draga braćo! Presveti preljubazni Otac Abedam Jehova Emanuel Ava reče vama nakon što je dovoljno saslušao vašu detinju hvalu:

3 "Razgledajte se u srcu i šta nađete u njemu, to Mi obznanite verno!" Takav beše smisao presvete besede.

4 Takođe je pak najsvetiji Otac vrlo dobro video da nećete shvatiti taj smisao. Zato mi On krišom u srcu dade nalog da vas propratim u vaše srce, a i u skriven smisao tih Njegovih zadnjih reči koje na posletku uputi svima vama.

5 Tome se istina malo čudite; ali svi vi vrlo brzo ćete uvideti kako nije baš tako lako smesta usmeriti svoje oči u svoje sopstveno srce, pa zatim savršeno ga pogledati.

6 Jer pazite, do sada kod svih vas prvenstveno razum vaše glave beše svetiljka vašoj duši. No večno živi duh, koji prebiva u srcu duše, i koji je jedina istinska unutarnja živa svetlost života, taj kod vas još nikada nije probuđen.

7 A ako on nije probuđen, onda je i uzalud pogledati u svoje srce; jer gde nema svetlosti, šta li da se vidi? Ili zar može neko pri najmrklijoj noći videti samo pedalj ispred sebe?

8 A isto je utoliko više s duhovnim gledanjem u sopstvenom srcu, gde niko ne može videti ništa ako pre nije živo probuđen njegov duh.

9 No, pitaćete sada, kako i čime li da se probudi duh?

10 Gledajte, upravo zato sam dobio nalog da vas sprovedem ovamo. A pošto smo već dovde sretno stigli, onda ćemo uz pomoć Onog koji nama svima dade taj sveti nalog – i dospeti onamo kuda svi mi moramo dospeti po nadasve najboljoj i najsavršenijoj, presvetoj volji Onoga koji nama svima dade taj nalog.

11 A ovakav je put, i to je jedino sredstvo buđenja duha, da se svi vi u srcu, to znači u najsavršenijoj ljubavi obratite najsvetijem Ocu puni poverenja i puni prave nekoristoljubive odanosti.

12 A kako primetite da u svojim srcima biva sve žarkije i žarkije, onda obratite pažnju na svoje srce jer onda je već došlo vreme zapaljenja i svetlosti. Pa kada se sva vaša srca razgoru prema Bogu, najsvetijem preljubaznom Ocu, onda pogledajte u sebe, pa ćete ugledati čuda večnog života u sebi.

13 Ali ovo zapamtite itekako još uz to: nipošto nemojte možda samo radi toga početi da ljubite najsvetijega Oca jer najsvetiji Otac hoće da bude ljubljen Sebe Samoga radi, i neka vaša ljubav ne bude takva kao da će trajata samo od danas do sutra jer sa ljubavlju koja traje samo vremenski nije zadovoljna štaviše ni slaba žena, a kamoli večni Bog.

14 A život će biti takav kakva jeste ljubav; ukoliko je ljubav vremenska, biće i život prolazan poput takve ljubavi, koja je jedini uslov života; u takvoj ljubavi pak nema života.

15 A ako je ljubav uobličena za večno, onda je i život jednak njoj; gledajte, takva večna ljubav jeste tek svetlo buđenje večnog duha, koji nije ništa drugo do čista ljubav.

16 Sada znate sve. Činite potom, tako ćete itekako dobro i skoro uzmoći sebe razgledati unutra, amin."

17 I Besediel smesta zgrabi ruku Henohovu i reče mu: "Moj odveć dragi brate! Kojim izlivima moga srca da ti sada zahvalim na ovoj toliko predivnoj usluzi koju si učinio našim najpotrebitijim srcima?

18 Gle, po toj tački bio sam barem za sebe sve do ovog trenutka slep – jer, kao što si barem na meni vrlo tačno pogodio, do sada sam jedino nastojao da obrazujem razum i zato sam gledao da raščlanim sve na šta naiđoh, pošto sam pomišljao:

19 Božje savršenstvo razlikuje se od našeg nesavršenstva jedino samo po najsavršenijem razumu i zato se jedino samo obrazovanjem svog razuma možemo približiti Bogu.

20 Da onda usled tog odveć pogrešnog uzroka nikada nisam obratio pažnju na svoje srce, ne moram ovde da ti potvrdim praznim rečima pošto si već ionako vrlo tačno video kako stoji s našim srcem.

21 A koliko sasvim nerazuman i čisto uzalud beše taj često grozan trud, tek sada uviđam – jer kakve li koristi mrtvome sva beskrajna nauka?

22 Za hiljadu šupljih udisaja noć bi bila neizrecivo puta bolja. A živome nije potrebna nauka.

23 Ili čemu da služi svetlost mrtvoslepom? I čemu živom, čiji je duh sam najsvetlija svetlost?

24 Gle, brate, takvo što mi ranije beše strano. A budući da si ti sada milošću najsvetijega Oca kucnuo o moje grudi, tako se u meni odmah javi srce i reče:

25 Ljubav, ljubav, ljubav jeste velika reč sveg bivanja. Ako nju imaš za večno u Bogu, onda i imaš sav život u Bogu i iz Boga – i sve što je života.

26 A ako nju nemaš, onda nemaš ništa osim čiste smrti u sebi. –

27 O brate, gle, sada se smrt rastavi od mene! Učinio si mi tako Veliko i sigurno svima nama što nam otkri glavni izvor naše smrti.

28 Koje zahvalnosti si zato dostojan od svih nas?

29 No ja već znam Kome pripada sva hvala. Zato daj mi da sad požurim do najsvetijeg Oca!"

30 A Henoh mu uzvrati: "Strpi se samo malo vremena dokle i drugi postanu kao ti, a ti potpuno svetli u svome srcu, amin."

243

1 No odmah i Garbiel pristupi Henohu i htedne više iz glagoljivosti nego iz istinske unutarnje potrebe razmeniti nekoliko reči s Henohom.

2 Henoh ga pak preduhitri te mu reče: "Garbiele, čuj, Gospod i nas svih najljubazniji Otac ti poručuje da sada ćutiš ako i ti hoćeš da se probudiš.

3 Ili da li sam vam svetom uputom Onog koji hodi među nama preporučio i veselu pokretljivost jezika kao sredstvo buđenja?

4 Kažem ti obrati pažnju na ono što ti je rečeno, tako ćeš naći put u sopstveno srce; no nikada veštinom svoga jezika, koji će ti pre zaprečiti put u večni život no što će ti otvoriti.

5 Gle, do sada si bio prvi, ili pre si umišljao da si četovođa među svojom braćom; no takvo što pred Gospodom sve svetosti, ljubavi, blagosti i strpljenja nema ni najmanju vrednost, nego jedino ljubazno, pokajničko, skrušeno srce.

6 Jer sve što se ističe na svetu, to kod Boga stoji u pozadini; a ako je neko ovde sasvim nezapažen, zadnji žitelj ove zemlje, taj je zato najugledniji kod Boga.

7 No ipak da se svako čuva da ne bude iz sebičnosti zadnji, nego samo zato da tako utoliko više u takvoj tihoj povučenosti ljubi preljubaznoga Oca i da mu srce utoliko više čezne da se vrati u večnu otadžbinu, gde presveti Otac neprestano prebiva kao Bog sve moći, sile, vlasti i snage.

8 Ako ti, dragi brate Garbiele, takvo nisi znao, onda sada zapamti kako bi i ti imao udela u skorašnjem probuđenju.

9 Jer nećeš se moći približiti najsvetijem i najljubaznijem Ocu sve dokle sasvim ne razgledaš svoje srce.

10 A ti znaš koliko i ja koja je razlika između zrelog ploda i ploda na silu uzrelog; a gledajte svi da možda ne budete ubrojani u plodove uzrelih na silu.

11 Doduše sveta je istina da veliki sveti Sazrevatelj boravi među nama, uči i vodi nas, no ko dođe k Njemu s nezrelim srcem, toga će ostaviti sve do pune zrelosti srca; pa kada se jednom ona desi, onda više neće biti daleka ni zrelost duha.

12 Ali nije dovoljno da se neko probudi samo za godinu, dan i čas; nego onaj koji se probudi, taj se probudi za čitavu večnost.

13 No u jeziku ne prebiva duh, nego samo u srcu; a onaj koji ima probuđen jezik, taj zbog toga još nema probuđena duha u srcu, jer jezik je deo glave i jeste njegova noga i ruka.

14 A kada se probudi duh, onda jezik glave radije hoće da miruje mesto beskorisno da se kreće jer tek tada razum glave, kao prirodna svetlost duše, ugleda unutra koja je beskrajna razlika između jezika duha i jezika tela.

15 Zato i ti, dragi brate Garbiele, učini po uputu najsvetijeg Oca i ćuti jezikom, ali zato budi utoliko više blagoglagoljiv u svome srcu radi buđenja svoga duha – i radi sigurnog zadobijanja večnoga života – zato tako. – Razumi i valjano obrati pažnju, amin."

16 Čuv pak Garbiel tu besedu, poboja se za svoje srce pa ne znađaše šta mu je činiti, zato stade kod sebe razmišljati; kako pak razmišljaše sve više i više, posta sve svetlije u njegovom srcu, tako da zbog toga ućuta, te posmatraše sve dalje kako se jedna svetlost za drugom poče uznositi iz dubine srca i kako se njegovo srce poče širiti do veličine sveta. U sredini tog sveta, koji mu se učini već beskrajno velikim, vide postavljen visok žrtvenik i kako na žrtveniku stoji snažan mladić odenut belim haljinama.

17 I mladić pogleda naviše k nebu iz kojeg se na njega izli beskrajno jaka svetlost. Iz svetlosti zvučaše kao glasne reči:

18 "Garbiele, Garbiele, pogledaj znake svoje ruke na strani srca i napiši tim znacima reči na kamene ploče i nauči i svoju braću da učine takvo."

19 I mladić postade mužem i pogleda ruku i nađe dvadeset pet znakova na njoj – i nađe i njihova imena i njihov istočnik i njihovo unutarnje značenje.

20 Takođe i svi ostali primetiše slične znakove u sebi.

21 Henoh, pak, dobi nalog da ih probudi nakon što svi provedoše oko sat i po razgledajući sebe unutra.

22 Henoh ih i probudi i sprovede ih s velikom ljubaznošću do Abedama.

244

1 Kako ponovo pristupiše do Abedama i prinesoše Mu hvalu i najsrdačniju zahvalnost, tada Abedam smesta upita jednog iz dvanaestorice, koji se zvaše Vratah, naime govoreći:

2 "Nu, dragi Moj Vrataše, reci mi kratko, šta si video u svome srcu i šta sve razabrao?"

3 I Vratah, od same prevelike poniznosti drhteći celim bićem tela i duše, reče posle kratkog vremena koje mu je bilo potrebno da se oporavi:

4 "O Ti večni, sveti, beskrajno moćni, jaki, snažni, silni, blagi, nežni, najstrpljiviji, najuzvišeniji, najmudriji, najmilostiviji, sveg smilovanja i ljubavi prepuni Oče i Bože i Tvorče svih stvari, zar će biti potrebno reći jezikom Tebi što Tebi sigurno već od večnosti bejaše jasnije i vidljivije no meni sunce na najsvetlijem i najčistijem danu?"

5 I Abedam mu uzvrati: "A kako možeš da me pitaš za takvo?

6 Zar nisam zatražio takvo od tebe? – A ako znaš da sam ono što si video i čuo već od večnosti prejasno predvideo, kako ti je sada moglo promaći da sam i takvo morao da predvidim od večnosti šta te sada upitah mada Mi je presvetlo i prejasno do beskraja šta si u sebi video i čuo?

7 A pošto takvo barem sada moraš uvideti, onda ne pitaj dalje, nego odgovori na pitanje tako kao da Ja ne znam za to što te pitam – jer itekako dobro znam zbog čega te pitam, u to možeš biti sasvim siguran; i zašto ćeš Mi dati odgovor, koji mi je itekako poznat još od večnosti, i to takođe znam.

8 Ali, bez obzira na to, hoću da Mi odgovoriš kada te pitam baš onako kao da ne znam šta ćeš Mi odgovoriti.

9 A takvo zapamtite svi vi, i ko god od vas bude upitan, neka odgovori tako.

10 A ja sa vama neću da govorim kao s kamenjem, nego kao Otac sa svojom živom i reči sposobnom decom.

11 Pa tako ti, Vrataše, samo odgovori na Moje ranije pitanje, amin."

12 I odmah se Vratah pribra i sav s osećanjem zahvalnosti u svome srcu stade obznanjivati šta je video u svome srcu.

13 Ovako su glasile reči viđenja Vratahovog, naime:

14 "O Ti Kojega ime se moj jezik jedva još usuđuje da izgovori – onako kako Ti hoćeš, tu svaka volja mora odstupiti, a kao prva moja.

15 Video sam jaku svetlost kako nastaje u srcu; sijala je više od sunca u njegovoj blistavoj sredini; i pošto primetih takvu svetlost u sebi, tada posta mračno van mene na zemlji, to tako da više ne mogah ništa razlikovati.

16 A ta svetlost se razmnožavaše sve više i više i posta na posletku tako silnom da mene samog poče prosvetljavati tako silno u svim mojim delovima da sam sâm sebi izgledao na mojoj spoljnoj koži kao da me svetlost sunca optiče pa zatim da ta svetlost moje kože obasjava velik deo zemlje.

17 A kada svetlost pade na zemlju, tada sve stvari izgledahu drugačije no inače očima tela.

18 Tako na primer videh listić drveta kojeg mi jedan lak dašak vazduha zvečeći divno upravo donese na desnu ruku sa najneobičnijim znacima ispisan; i ti znaci me iznenadiše tako da listić stavih na svoju levu ruku kako bih ga duže mogao posmatrati.

19 No, kako ga ovako posmatrah, tada odjednom zapazih da listić, hteo bih da kažem, imađaše iste znake koje tu u isto vreme otkrih na svojoj ruci; jedino što su se na mojoj ruci baš samo dvadeset i pet takvih znakova nalazili pojedinačno za sebe, dok se isti znaci u raznoraznom združenju na listiću ponavljahu više puta.

20 I listić zatim postajaše sve veći i učini mi se da se širi preko cele zemlje.

21 Kako se sve više širio, tako se i skupine znakova razmnožavahu toliko mnogo da bi bilo čisto nemoguće još pregledati samo najmanji deo beskrajnih redova i skupina.

22 A što se sve više udubljavah u svoju toliko predivno prečudesnu sliku, gle, tada se odjednom ugasi ova nebeska svetlost u meni; listić nesta sa svetlošću i s divnim zvucima vazduha – i Henohov glas nas zatim pozva ovamo do Tebe, o presveti Oče.

23 To je sve šta sam video po Tvojoj presvetoj volji i Tvojim premilostivim dopuštenjem; jedino Tebi zbog toga sva hvala, sva čast, sva zahvalnost, sva slava, sve uznošenje, sva ljubav i sve obožavanje večno, amin."

24 I Abedam na to pohvali njegovu odanost, pa mu reče: "Gle, dragi Vrataše, šta si video, jeste carstvo Moje milosti na zemlji.

25 Ja ne mogu stalno ostati ovako kod vas kao što Me sada vidite; a i nikome ne bi koristilo za večni život da i ostanem i da mogu da ostanem.

26 Ali znake kao što ste ti i sva tvoja braća videli, ostaviću vam, posredstvom kojih ćete svaku reč, pomoću Moga duha, koju Moja usta uputiše sada svima vama – moći da zabeležite čak za kasne potomke; i Ja ću tu u takvoj zabeleženoj reči svagda biti među vama sveto, milostivo, snažno i moćno!

27 A kako te znake treba voditi, to će vas učiti Moj duh preko Garbiela, amin."

245

1 Pošto je, dakle, Vratah ispunio volju Abedamovu a Abedam mu odveć utešno resvetlio njegovo unutarnje viđenje, pa pošto je Vratah zahvalio Abedamu iz najdublje srži svoga srca, tada Abedam smesta pozva drugog iz dvanaestorice koji se zvaše Zehel, pozva po imenu i upita ga istim rečima, naime govoreći:

2 "Zehele, reci Mi i ti šta si video i čuo u svome srcu?"

3 A Zehela kao da pogodi munja kada ču da mu se postavi pitanje da odgovori, i iz tog razloga ne moga da prevali reč preko usana, i to tim više što već od rođenja imađaše malo teško savitljiv jezik. Ali ne možda slučajno kao što se sada kaže i veruje na odveć najsleplji nerazumni način, nego zato da se preko njegovog teškog jezika veoma proslavi Moje ime.

4 Pošto prema tome siroti Zehel uprkos svem htenju i svem naporu ništa ne mogaše ispoljiti, i zato silno poče da zebe i da se boji, tada Abedam pristupi do njega i reče gotovo pitajući ga:

5 "Zehele, kako to da ti sa svojom braćom možeš da govoriš bez takve bojazni i straha, koji te u poređenju sa Mnom uopšte ne ljube?

6 Gle, Moja ljubav prema tebi i vama svima jeste tako velika da se iz nje razgoru beskrajna prostranstva stvaranja ispunjena bezbrojnim suncima i sučevim oblastima; a ipak su sva ta sunca samo najmanje iskrice Moje ljubavi prema vama; a ti se od samog straha ne usuđuješ da Mi daš zahtevan odgovor; otkud to?

7 Reci Mi u srcu da li te je ikada brat udario po ustima ako si mu odgovorio na pitanje?

8 Gle, ti to poričeš u svome srcu.

9 A pošto te već tvoj brat nikada nije udario mada je jednako tebi slab čovek, tim manje ću te udariti Ja koji sam svemoćni večni Bog i tvoj istinski, sveti, preljubazni Otac lično.

10 Zato obuzdaj svoju praznu nerazumnu bojazan i sasvim prazan strah i govori otvorenog srca preda Mnom i svim ocima!

11 Ali ne premišljaj predugo za prikladnim rečima kojima bi hteo da Me osloviš jer to meni uopšte ne godi; nego kako ti tvoje srce da, tako Mi i ti ponovo daj, i Ja ću blagovoleti čistu istinu besedu tvoga srca, amin."

12 Te reči iz najsvetijih usta Abedamovih ohrabriše našeg Zehela toliko da ne samo što ga smesta napusti sav strah i bojazan nego i njegova inače neprestana težina jezika – pa tako stade ispoljavati čega sve čudesnog posmatraše u sebi tokom onog određenog vremena.

13 A ovako vide u svome srcu i ovako ispolji naime govoreći: "O večni, dragi, sveti Oče! – Jeste, zaista, zaista, bio sam prevelik nerazumnik – tako mi je još jasno pred mojim očima i pred svim mojim čulima.

14 O Oče, Tvoja beskrajna ljubav, dobrota, smilovanje i milost, a moja prenerazumna bojazan i strah pred Tobom! – O oprosti mi, dragi, sveti Oče!

15 Gle, kod mene nije samo Tvoje sveto, vidljivo prisustvo uzrokovalo što nisam mogao da govorim nego i ono izuzetno Čudesno što sam video u sebi beše uzrok koji silno delovaše na moj ionako težak jezik.

16 Međutim, sada me Tvoja svemoćna reč sasvim ukrepi da sam sada sasvim bez straha zato što sam sada prvi put iz najdublje srži saznao kako si samo jedino Ti svih nas sveti Otac; pa tako ću sada preći i ispripovedati ono što tako čudesno divno i strašno još lebdi i zvuči pred mojim čulima. Ovako je bilo:

17 Početkom se moje srce užari tako crveno kao lepa prolećna ruža kada je pozdravlja prva svetlost zore. Ali nije tako ostalo, nego crvenilo se sve više povećavalo baš kao za najlepša proleća prema punom izlasku divnog sunca.

18 I kao što nikako nikada ne bih mogao da zamislim, iziđe i odmah predivno sunce u mome sopstvenome srcu i svetljaše jako preko svake mere.

19 A moje srce se toliko povećalo da u njemu ugledah kao sasvim novo nebo ukrašeno bezbrojnim novim zvezdama koje u najdivnijim skupinama svetljahu na danu; i zatim nova divna zemlja ispliva kao iz velikih vodenih bujica i dovede sa sobom miroljubiv rod u jednoj dugoj kući koja stajaše na tim valovima.

20 Jest, takvo sve videh u svome sopstvenome srcu, i videh još više kako sledi.

21 I taj miroljubiv rod iziđe iz duge kuće i odmah Tebi prinese miomirisnu žrtvu; a dim koji se uznese iz žrtve skupi se u visini i obrazova ubrzo predivan velik luk preko široke sada divno svetlucajuće zemlje.

22 I od luka dođe glas potpuno jednak Tvome, i glas bi upućen ocu tog roda i obreče mu mir, i pokaza mu da luk predstavlja vidljiv znak da zemlju više nikada neće snaći takav potop.

23 I glas još razgovaraše ponešto s ocem tog roda, međutim, meni daljne reči behu sasvim nerazumljive.

24 Na kući pak behu vidljivi neobični znaci, i stari čovek priđe pa prenese te znake na crvenu kamenu ploču. Kako svrši s tim, tada priđe svojoj deci, pokaza im ploču pa im reče:

25 Deco, ovde je zapisano kao što je Bog zapisao na ovu štiteću kuću: Nadalje s čovekom više neću voditi rat, ovo beše zadnji.

26 No ko Mi iz vas postane neveran, taj će dospeti pod sud sve do velikog vremena vremenā. Zato neka bude mir zemlji i njenim žiteljima koji jesu i koji će biti dobra srca i u njemu puni odanosti prema Meni, amin. –

27 Gle, takvo sam video i valjano čuo; i više ništa nisam video ni čuo.

28 O sveti Oče! Primi milostivo; Tvoja sveta volja, amin."

29 I Abedam reče na to: "Zehele, ti si čestito dao šta si našao; no bliže značenje ovog tvog viđenja neka tek vreme, rđavo – otkrije.

30 A Ja bih voleo da taj rat izostane. Ali ne kako Ja hoću, nego onako kako ljudi budu hteli, tako će se i desiti.

31 A znake da i ti uskoro bliže upoznaš, amin."

246 (2.60)

1 I kako Zehel takvo ču od Abedama o znakovima, obradova se što će ih i on uskoro bliže upoznati; no što se ticaše rata kojeg treba da otkrije rđavo vreme, to mu ne ulažaše u glavu zato što ne shvati zašto mu se s otkrivanjem znakova ne otkri i viđenje o naznačenom ratu.

2 Ta istraživačka misao ga zaokupi toliko da se zaboravi i zabezeknu, to tako da štaviše zaboravi da zahvali kako priliči.

3 Uzvišeni Abedam ga pak upita posle nekih takvih nemih trenutaka: "Zehele, šta koješta beskorisno ti prolazi kroz srce – čemu li da ti služi?

4 Hoćeš li postati življi ako se zadovolji tvoja nezasita radoznalost?

5 A ako se već tako brineš o malom što treba da snađe zemlju nakon što si video nešta, a šta bi li tek potom činio da si imao Kenanovo viđenje i video u sebi deset stubova.

6 A Ja ti kažem: Idi do Kenana pa daj da ti ispriča o onim deset stubovima; obrati pak posebno pažnju na zadnji; to će ti dati puno svetlosti; no svetlost će te rastužiti; jer tada će se Otac koji ti sada kaže takvo preobraziti u neumoljivog sudiju; i tvoje oko će uzalud švrljati u velikom mraku, ali Moje lice ćeš odveć uzalud tražiti.

7 Jer gde god da uperiš svoje oko i uho, ipak nećeš naći ništa drugo do jedino Moga velikoga gneva.

8 Ako dakle takvo hoćeš bliže da saznaš, onda samo smesta idi do Kenana i daj da ti obznani šta je video; no razumi valjano, ako hoćeš, amin."

9 Posle ovih reči opomene – Zehel se smesta sruši pred Abedamom i poče da viče, plače i zapomaže da ga dašta samo svagda poštedim takvih otkrivanja, jer on radije hoće za sve večnosti svih večnosti sasvim da nestane nego za samo jedan tren da ostane bez Mene, najsvetijeg, preljubaznog Oca.

10 I Ja, Abedam, rekoh na to njemu: "Nu gle, dragi Moj Zehele, tako je dobro! Budući da sam ti draži od rđavog otkrivenja, onda i ostani kod Mene; i zaista ti kažem da nećeš imati potrebe da ikada tražiš ili da ostaneš bez Mene, svoga i svih vas preljubaznoga, svetoga Oca.

11 A što se tiče tvoje znatiželje, to je neću smatrati nečestitom ili nepoštenom, jer preko nje se kod svakog čoveka najpre najavljuje viši duhovan život.

12 Onaj koji je bez znatiželje taj je još nalik panju u kojem više nema druga života do jedino truležnog, koji izjeda i konačno uništava sve što ga okružuje, nalik nakaradnoj hobotnici koja se nalazi negde na muljevitom dnu mora i tamo jede sve oko sebe svojim mnogim nakaradnim pipcima, od kojih svaki ima sopstvena usta, sve dok se ne naždere do smrti i prema tome sama opet postane muljem, koji u najbolju ruku takvom sličnom novom sve-proždrljivcu služi za prezrivu podlogu.

13 Jest, kažem sada svima vama: Čovek bez više znatiželje u pravom smislu još ni nije čovek, nego samo životinja u ljudskom obliku, koja nema drugu sklonost do jedino proždrljivost; pa kada se naždere, i ako je ustalom zdrava, onda će ili da spava ili da se pari – i sve prirodne radnje da idu dobro od ruke, da dobro i mekano leži i u snu da sanja, bilo o ždranju, bilo o parenju.

14 Jest, kod takvog čoveka nije dobro nalaziti se, jer u njemu živi još samo sasvim životinjska duša, koja neće da se okane svojih pređašnjih stanja, zato što je kod ždranja uvek bolje prolazila nego pri nekom radu za probuđenje besmrtnog duha u sebi.

15 Gle, takav čovek nije ništa do čist svetski čovek, kome ništa nije sveto osim jedino njegov stomak. –

16 Premda ovo ide u prilog znatiželji, Ja ipak u nekom sasvim drugom smislu imam nešto silno protiv nje – iz najboljeg razloga više od sveta, od svih zvezda, sunaca, meseca i svih beskrajnih nebesa.

17 A ovo je najbolji razlog: Gle, ako je neko znatiželjan, kod njega se duh već probudio tako kao što se budi odojče koje još sisa materine grudi. A šta hoće dete koje se probudilo? – Šta znači plakanje i dranje?

18 Gle, hoće hrane, hoće utoljenje.

19 To hoće i duh koji se probudio posle dugog sna – njegova glad se najavljuje znatiželjom.

20 Ali reci mi u svome srcu i odgovori mi na pitanje: Hoće li se dete utoliti tako ako mu mati umesto grudi njapunjene mlekom stavi u usta bilo prst da o njega sisa, bilo druge stvari u kojima se ne nalazi nikakva hrana?

21 Jest, Ja ti kažem, može detetu da stavi u usta hiljade i bezbrojne hiljade najmekših prstiju umesto grudi, a dete će ipak pri svem tom zaludnom sisanju prstiju neminovno propasti zato što se nikako ne može nasititi tim u čemu nema ništa – pri takvoj varci izgubiće život.

22 Razumeš li takvu istinu? – Sležeš ramenima. – O gle, odmah će ti biti jasno.

23 Nije li mleko za dete istinska hranjiva tvar, dakle puna istina za detetov gladni i hrane željni stomak? – Velim da takvo niko neće osporiti.

24 A zar mati ne drži dete uz iste grudi u kojima u svetlim plamenovima plamti njena beskrajna ljubav prema detetu, uz koji plamen se zapravo sprema ta slatka hrana?

25 Gle, sada već imamo sve – duh, znači, takođe hoće istine, najvernije, pune istine hoće za hranu.

26 A ako svoga duha hoćeš da utoliš praznim naukama, uz koje često ne prianja jedna istinska kap rose, onda mi reci dokle će dospeti duh?

27 A kao što je kod matere ljubav osnova istinske hrane za dete, isto tako je i ljubav za duh osnova svih beskrajnih istina, koje su istinska, dobra, večna hrana duhu.

28 A ko i gde jeste ta ljubav? – Ovamo pogledaj na Mene, na ove grudi pogledaj; gle, tu ima mleka u beskrajno velikom izobilju!

29 Zato ti ostani ovde jer bolje je tu sisati no juriti za tumačenjima viđenja, a pri tome gladovati u duhu i konačno otkrivenim viđenjima propasti.

30 Razumeš li sada razliku između istinske i krive hrane, i šta je znatiželja?

31 Ako sada razumeš, onda postupaj po tome, tako ćeš živeti večno, amin."

247

1 S tim rečima se Zehel ispuni, i te reči behu sila, duh i život iz Boga, i Bog beše svaka reč iz usta svetoga Oca budući da Bog jeste sila u ljubavi, koja se zove Otac kao što je ljubav beskrajna sila, moć i vlast u vasceloj moći Božjoj.

2 Dakle tim rečima ispunjen, koje jesu sila Duha Božjeg, ostade Zehel kod Abedama i ne napravi mesta drugom koji takođe bi pozvan.

3 No kod Zehela razlog njegovog ostanka ne bi možda isticanje ni neko častoljublje, nego njega jedino detinjska ljubav držaše ovako nepomično čvrsto vezanim za Mene; pa tako rekoh kao Abedam jedino radi spoljnjeg mesta još njemu:

4 "Zehele, gle, ostali takođe još moraju dospeti do Mene kao što si ti dospeo do Mene kada te pozvah Sebi; zato se slobodno možeš pomeriti malo u stranu jer možeš biti bez brige da Me sigurno nećeš izgubiti.

5 Kada si došao dovde, budi srećan, došao si sopstvenom snagom, ili svojom voljom – koliko si prema tome mogao da ideš, išao si sam.

6 No kada si dospeo u Moju blizinu, tada Ja požurih tebi i svima vama u susret.

7 A sada si već potpuno kod Mene i dalje možeš da uštedi svaki sopstveni korak; nego mesto toga možeš mirno da ostaneš kod Mene ili da delatno slediš za Mnom kuda pođem.

8 No sve ovo rečeno tiče se jedino srca i duha u istom i njegovih odnosa, a nikako tela; zato se telesno možeš nalaziti bilo gde; a ako je tvoje srce u vasceloj ljubavi tvoga duha kod Mene, onda si svugde jednako blizu Meni.

9 Da Mi po telu sediš i za leđima, a tvoje srce je zaposleno u dubini mora ili tvoj duh vrvi među zvezdama ili negde u nekom dalekom kraju zemlje, zaista, tada bi Mi bio baš toliko daleko koliko daleko bi Mi inače bilo tvoje srce i ljubav tvoga duha.

10 Zato dakle, Moj ljubljeni Zehele, sada se već i po telu možeš držati malo podalje od Mene tako da Mi se i tvoja braća mogu približiti prvo po telu iz istog razloga iz kojeg si Mi se ti prvo približio po telu. Razumeš li takvo, ljubljeni Zehele?"

11 I Zehel potvrdi pitanje u svome srcu, i Abedam mu uzvrati na to: "Dakle učini po tome, amin."

12 I Zehel se odveć obradova u svome srcu, slavljaše i hvaljaše Oca u Abedamu, dade Bogu svu čast svoga duha i stupi na stranu.

13 Pri uzmaku pak ne odvrati oči od Abedama i uzmaknu dakle natraške; pošto prema tome ne vide kuda stupa, to se desi da Garbielu stade petom na stopalo.

14 A Garbiel se zbog toga nešta naljuti i ukori Zehela govoreći naime:

15 "Hoćeš li mi već jednom reći zašto ne ideš kako se ide nogama?

16 Zašto natraške – i ne paziš na noge braće kao da su kamenje na stazama i putevima kada ti se kolena savijaju napred a ne nazad?

17 A i gde god da kreneš, uopšte se ne pomeraš s mesta. Misliš li da pred Gospodom takođe možeš da ostaneš da stojiš ovako dosadno kao već dovoljno često dosadno pred nama?

18 Gle, Zehele, kako si opet bio glup! – Već sam izdaleka video na Abedamu, koji je svet, svet, presvet i svih nas preljubazan Otac, da si Mu već bio dosadan svojom glupošću, što ti je Njegovim zadnjim rečima valjda dovoljno jasno stavio do znanja.

19 Ali ti ne primeti, i ponašaš se još kao da nisi potpuno pri sebi; zato si i išao tako nezgrapno natraške a nisi ni malo razmišljao Ko je pred nama i na šta gaziš svojim prilično trapavim nogama.

20 Molim te, brate Zehele, priberi se jednom kako treba i budi barem pred Bogom drugi čovek ako već pred nama, svojom braćom, ne nalaziš vredno truda da budeš takav da bi nam bio ugodan. Zaista, stidim se mesto tebe!"

21 A jadni Zehel toliko se zbuni da ne znade na koju stranu da se okrene jer u tom trenutku ne znađaše od koga najpre da zatraži oproštaj.

22 I da htede i da govori, otkaza mu jezik poslušnost. Kada se pak posle nekoliko trenutaka ipak opet pribra, koliko mu god bi moguće, tada se smesta sruši do Abedama i zamoli Ga prekljinjući za oproštaj što ranije toliko malo obrati pažnju pred Kim se nalazio i Kome je svojom dosadom sigurno pao na teret. – I još zamoli Abedama da bratu Garbielu obavezno opet izleči stopalo ako ga je njegovim nespretnim korakom doveo u bolno stanje.

23 Abedam se pak saže dole do zemlje i dignu odmah sirotog Zehela sa zemlje, pritisnu ga zatim o Svoje grudi, pa mu reče kao svima:

24 "Zehele, Ja ti kažem, ti više nisi čovek, nego čist i velik anđeo najuzvišenijeg neba!

25 Jest, Ja ti kažem, šta si sada, to si bio već u majčinoj utrobi, besmrtan prapotomak iz najvišeg neba, gde ne prebiva niko osim jedino najčednija ljubav najmanjih duhova, koji su pak baš zato najmoćniji i najmudriji budući da prebivaju u najunutarnijoj, presvetoj dubini Moga srca.

26 O Zehele, Moj veliki ljubimče, prepoznaješ li Me sada kao što si Me poznavao već pre večnosti da sam Ja tvoj dragi, sveti Otac?

27 Sećaš li se kako si lebdeo uz Mene duž beskrajnog, još sasvim praznog prostora? I Ja ti rekoh: "Odani brate Moje ljubavi! – Gle, tako nam pade brat dole u beskrajnu dubinu koja je beskrajno i večno ispunjena ognjem Moga najbeskrajnijeg i največnijeg Božanstva!

28 Hajde da ovde iz ove suze u Mome oku osnujemo prvo sunce!" – I ti reče na to: "Sveti Oče! Da bude Tvoja sveta volja!"

29 I kada Mi ti reče takvo, sećaš li se opet, kako i iz tvoga oka kanu suza, te Ja tu tvoju suzu blagoslovih i rekoh: "Dragi brate Moje večne, beskrajne ljubavi, gle, ovom tvojom suzom neka se oplodi ovo sunce, ovo prvo i najveće, kako bi se iz njega ispunio negda vasceli beskrajni prostor bezbrojnom decom jednako njemu sve donde gde večno započinje večni oganj Moga Božanstva.

30 No, dragi brate Zehele, sada dosta o tome! – A zato i budi bez brige jer naše poznanstvo i ljubav jeste već veoma stara. – Sada će ti sigurno i biti jasno zašto si maločas išao natraške i nisi mogao odvratiti svoje oči od Mene.

31 Zehele, a to i beše tvoja zadnja provera do još jedne negda na kratko vreme, i onda još jedna, zadnja, kada te budem poslao preda Se. A za sada zadrži telo dokle hoćeš; ali više nikada nećeš biti lišen Moga lica.

32 Takođe da i tvoje viđenje razumeš kao svako drugo; ali zadrži za sebe.

33 A zato što zgazi Garbielu na stopalo, neka on bude učitelj znakova, a ti njegov majstor; a to neka mu bude veliko poniženje, kao svima, što sada sazna da onaj koga je smatrao klipanom jeste veoma stari brat Moje večne ljubavi i bejaše pre no sve zvezde, sunce, mesec i zemlja. No, dragi brate, sada hajde da čujemo i ostalu braću šta su sve videli u svojim srcima, amin."

248

1 Po toj besedi Zehel postade kao preobražen i svi oci zajedno s Adamom požuriše da pozdrave pored Abedama tako visokog gosta.

2 Set takođe požuri kao otac Zehelov, koji beše njegov najmlađi i zadnji sin, i zgrabi ruku Zehelovu i reče mu:

3 "Sine moj Zehele, koji si sve do ovog časa ostao samac i još nikada nisi legao sa ženom i nisi hteo da staviš i daš nama svima živo seme iz sebe, našta sam se naljutio na tebe i zato te izgnao ka Podnevu – kako li ćeš mi sada oprostiti takvu grehotu, koju sam ja siroti, slepi otac počinio na tebi?

4 Šta li je sada Enos i celo glavno koleno prema tebi samom?

5 O Jehova, o Ti presveti Abedame, a zašto li se meni sirotom ocu tek tako kasno otvoriše oči?

6 Jest zaista, hteo bih da izgubim razum zato što tebe, Zehele, nisam pre prepoznao!

7 O oprosti, oprosti mi i vrati mi se opet i daj mi da te po telu ipak još zovem sinom; no ne moja volja, nego najvišeg Abedama, kao i tvoja volja da bude, amin."

8 A kako je Zehel čuo oca Seta kako pred njim ovako jadikuje, tada se povrati iz svojih velikih sećanja, ohrabri se, pa reče ocu Setu:

9 "O dragi oče Sete, zato budi sasvim bezbrižan! Ja valjda večno nikada neću oboriti poredak najsvetijega Oca. Njegov presveti poredak učini da ovo moje telo koje nosim već više stotina godina na zemlji bude rođeno od tebe.

10 Zašto, prema tome, da više ne budeš otac tog tela?

11 O, samo ti ostani što si mi uvek bio: moj dragi otac u imenu Onog koji nas je sve rodio još od večnosti i mi bejasmo već njegova deca pre nego što su stvorene sve vidljive stvari.

12 Jer gle, svi mi ovde započinjemo nov život radi jednoga koji je samovoljno pao; pa stoga ionako za odnose ovog zemaljskog života ne stoji u nikakvoj vezi šta smo po duhu ili šta smo bili pre; dakle ti si moj otac Set kao ja tvoj sin.

13 I zato što se mene tiče neka svako bude savršeno bezbrižan.

14 A kada se već večni, presveti Otac nama i svima pokazuje čovekom i bratom, s nama jede i pije, s nama govori kao mudar brat bratu i sve nas uči veliku, tajnu umetnost uzeti od Njega večni život, mada svi mi i cela beskrajna tvorevina prema Njemu nismo baš ništa, kakve li tek razlike da onda pravimo mi među nama koji smo svi na isti način proizišli Njegovom svemoćnom voljom iz Njegove ljubavi?

15 Da li sam stvoren arhanđeoski duh ili jedan koji je iz iste ljubavi potom proizišao, koju razliku nam to daje pred Bogom?

16 A pošto je Bog iz Svoga večnoga poretka i najbeskrajnije mudrosti tako hteo da ne budem ja tvoj, nego ti moj otac, zar da se sada nad tobom dignem što mi je preljubazni, sveti Otac pokazao tako blago i preljubazno moje dašta valjda uzvišeno duhovno prastanje?

17 O moj dragi oče Sete! To da bude predaleko od mene i nas svih.

18 Svet je samo jedino On; a mi svi smo Njegova deca koju beskrajno ljubi ako su kakva treba da budu.

19 A odstupe li s Njegovih svetih puteva, onda im On dolazi u susret Svojim beskrajnim i neograničenim smilovanjem.

20 I tvrdokornome bude udeo Njegov sud, bilo životu, bilo – ko zna – kakvoj smrti; to jedino zna On.

21 A budući da smo svi Njegova deca, onda u Njegovome najsvetijem imenu da i ostanemo odani odnosima u koje nas je na tri trenutka postavio na ovu zemlju.

22 A kada ovom zemaljskom životu ionako uskoro bude kraj, već se On odavno postarao u koje nove odnose ćemo stupiti.

23 A što se pak tiče, ili može da se tiče, ponovnog povratka u tvoj dom, to kao i sve drugo prepustimo takođe Onome koji sveto, presveto sada prebiva među nama.

24 Samo jedno mi je slobodno da sada od svih vas zahtevam, i to jedno jeste da se od svih vas niko radi svog sopstvenog, večnog blaga i života ne usudi da mi ukaže ma iole najmanju čast zato što me presveti Otac nazva bratom.

25 Jer svi vi znate ionako kome jedino dostoji večno sva čast, sva hvala, sva slava i sve obožavanje.

26 A nama svima da bude u tome najveća slava da izvršavanjem Njegove najsvetije volje uznosimo svetoga Oca.

27 Dakle to zahtevam od vas da me ne smatrate ništa višim od starog Zehela, amin.

28 I ti takođe, dragi brate Garbiele, kažem ti u imenu Onog koji stoji tik uz mene da se smesta digneš sa zemlje jer ja sam samo čovek poput tebe; nas dvojica imamo Seta za oca – zašto mi činiš šta jedino pripada Bogu?

29 Čuj, čovek nikada da se valja u prašini pred čovekom, i ubuduće neka se ogreši najvećom grehotom pred Bogom onaj čije sebično srce podnese samo jedan tren da ugleda brata pred sobom kako leži u prašini.

30 Gle, dragi brate, mene nikada nisi uvredio, zato ni nemam šta da ti oprostim, nego jedino da ti dam svoje bratsko srce otvoreno ljubavi.

31 A ako imaš nešta o svome srcu što te stiska, gle tu – pored nas stoji Onaj kome svi mi dugujemo.

32 Zato se samo obrati Njemu; On će te već rasteretiti tvoga tereta i osloboditi tvoje zabrinuto srce, amin."

249

1 I Abedam takođe kaza "amin" uz Zehelov "amin", pa zatim reče:

2 "Jest, tako zacelo istinito je zborio Moj ljubljeni Zehel – i od svih grehota najveća je sebičnost. A čovekova najveća i najuzvišenija slava jeste njegova poniznost i iz nje proishodeća slava Moga imena pred svetom.

3 A ko ima neki teret na srcu, neka dođe Meni, jer zaista sada kažem, kao što prethodno reče Moj ljubljeni Zehel, nigde neće naći olakšanje do jedino kod Mene.

4 Pa tako ti Garbiele, doduše, nisi pogrešio što si zamolio svoga velikog brata za oproštaj i Set takođe nije pogrešio što uvide svoju staru grešku usled koje se srdio na svoga sina Zehela budući da on iz jednog višeg, unutarnjeg poriva ne htede poći Adamovim stopama, nego za života zadržati svoju nebesku pračistotu svoga srca iz tajne velike ljubavi prema Meni.

5 No, kako Zehel reče ranije, previše je ako se brat pred bratom valja u prašini.

6 Jer takvo ne zahtevam ni Ja. Utoliko manje vi da ukazujete počast jedan drugom kao da je brat bratu bog!

7 Time pak uopšte nisam rekao da nikako ne ukazujete počast, poštovanje, jedan drugom, nego samo kažem da ne treba kao crvi da puzite jedan pred drugim.

8 A ako već ukazujete poštovanje, onda ukazujte kroz jedinu ljubav i neka se niko ne uzdiže preko drugog, nego svaki da bude istinski brat u Mojoj ljubavi.

9 Takvo poštovanje jeste pravo poštovanje; to ste dužni jedan drugom; a što je preko toga, to je već protiv Moga poretka, i zato da se prođete toga.

10 A poštovanje kroz ljubav dovoljno je za svaki odnos među vama, bilo brat prema bratu, sin prema ocu, otac prema sinu, bilo žena prema mužu, muž prema ženi, bilo sestra prema sestri, ili brat prema sestri, sestra prema bratu, ili kći prema materi, mati prema kćeri, ili sin prema materi i kći prema ocu, ili mati prema sinu, i otac prema kćeri; ukratko, dovoljna je u svemu jedino istinska ljubav, i to iz glavnog razloga što Ja Sâm od svih vas ne zahtevam ništa drugo do jedino vašu ljubav u duhu i u svoj istini iz istog.

11 Jest, zaista, kažem vam svima, možete da se molite dan i noć i da se valjate poput svinja u izmetu i prljavoj prašini, a Ja vas ipak neću čuti sve dok se ozbiljno i s istinskom ljubavlju jedino u svojim srcima ne obratite Meni, svetom, preljubaznom Ocu.

12 A kada već Ja vašu istinsku, ozbiljnu detinjsku ljubav prihvatam Meni jedino najblagougodnijim, najboljim i najistinskijim uznošenjem, Koji sam pak svet, presvet – koje li razlike onda da bude među vama zato što hoćete da puzite jedan pred drugim u prašini?

13 Dakle još jednom za svagda rečeno: Ljubav je dovoljna svima vama!

14 Ti, moj ljubljeni Zehele, ćeš jedinu zapovest ljubavi obeležiti na kamene ploče kako bi svako video oko čega se sve vrti i šta je zajedničko središe svih stvari.

15 A sada idi i ti ljubomorni Garbiele i ne brini se više što te nisam pozvao kao prvog da Mi obznaniš svoje viđenje.

16 Ne misliš li da takvo činim namerno da bih time nekog zadevao i da mu dam da oseti svoju ništavnost prema Meni pošto bi takođe hteo da bude nešta što ne bi trebalo da bude? – O Garbiele, tu se veoma varaš!

17 A Ja ti kažem da će Moj večni poredak, Moja ljubav i Moja beskrajna mudrost valjda ići drugim putevima no onima koji su samo jasni tvojoj nerazumnosti.

18 Zato treba da imaš ponizno i slobodno srce, a ne koje teži prvenstvu – jer ako si ponizan onda nećeš primećivati redne brojeve i prisluškivati ko li će biti pozvan kao prvi, drugi, treći i tako dalje, nego kada budeš pozvan, biće ti sasvim savršeno pravo.

19 A gle, ti si u sebi imao želju za prvenstvom; zato te zabole što te tvoj brat zgazi, što, inače, jedva da bi i primetio.

20 Očisti svoje srce potpuno, pa dođi Meni kada budeš pozvan; a sada idi ponovo do Henoha i daj mu da ti pokaže pravi put do Mene, amin!

21 A sada ti, Horidaele, dođi k Meni i reci Mi jednako drugima šta si sve gledao i odano opažao u sebi, amin!"

250

1 I odmah po pozivu Abedamovom Horidael istupi i poče da zbori kao hrabar lav. No njegova hrabrost nipošto nije bila ispoljenje, možda, uobraženosti – već jedino ljubav prema Meni dade mu tu hrabrost, isto kao što materinjska ljubav prsa matere ispunjava takvom hrabrošću kojom bi prošla kroz vatru ako bi se dete našlo u životnoj opasnosti. Jedino s tom razlikom što je takva hrabrost matere hrabrost tuge, bola, straha i užasa, što kod Horidaela nije bio slučaj, jer njegova hrabrost poteče jedino od njegove duboke radosti, blizu hrabrosti vojskovođe koji se zanosi samom radošću pobede.

2 Dakle, podstaknut takvom hrabrošću ljubavi i radosti, Horidael poče da zbori kako sledi:

3 "O sveti, preljubazni Oče! Ti si milostivo pozvao i mene sirotog grešnika da ovde objavim šta sam gledao i opažao.

4 A ja itekako znam da sve što sam video i opazio jedino potiče od Tebe; zar da Tebi pripovedam, Tebi da objavim što Tebi još pre bezbrojnih večnosti bejaše neshvatljivo jasnije nego sunce sredinom najvedrijeg dana?

5 Ne, ne, pa to drugim rečima ne bi značilo ništa drugo do ili kap vode odneti moru da povećamo more ili za svetla dana upaliti smoljanu i voščanu baklju da potpomognemo svetlost sunca!

6 Dakle jedino radi Tebe pripovedati moje viđenje bilo bi, barem koliko ja vidim, najveća nerazumnost koju bi čovek ikada mogao počiniti ako bi pred Tobom hteo olakšati svome srcu kao da Ti – nije nego ne znaš šta je u njemu skriveno.

7 Jer ovde je samo jedno potrebno u duhu i vasceloj istini kada čovek stoji pred Tobom kao ja sada, i to jedno jeste udariti se na grudi i reći:

8 O moj veliki Bože, moj sveti preljubazni Oče! Budi meni grešniku milostiv i milosrdan!

9 Jer svi gresi, sve mrlje i mane moga srca pred Tobom jesu otkriveni kao najsjajniji dan, i moje misli dobro znaš i sve moje žudnje si izbrojao pred Sobom.

10 Ali pored toga takođe znam da Ti hoćeš da pred Tobom svako vodi reč kao da Ti ozbiljno ništa ne znaš o svemu što se zbiva u nečijem srcu ili što se zbivalo i uopšte treba da govori pred Tobom kao istinsko dete pred jedinim istinskim, svetim, preljubaznim Ocem.

11 Pa tako ću i ja sa svom ljubavlju i radošću svoga srca otpustiti viđenje koje je puno slutnje i valjda ništa manje čudesno kao i šta sam posred viđenja čuo. Tako molim svestrano da nagnete uho.

12 Čuo sam u početku kao jake udarce o svoje grudi, i ako se ne varam, biće da ih je bilo sedam. Ti udarci mi istina ne pričiniše bol, ali ipak svakim udarcem sam se potresao do samog dna svoga života, i zato sam se veoma pribojao jer nisam znao šta će biti od takvih udaraca.

13 No, kada me pri zadnjem udarcu strah nadvlada i sva moja čula za spoljni svet otkazaše inače običnu službu, tada u mome srcu poče da biva sve življe i življe.

14 Učini mi se početkom kao da bezbrojno mnoge zvezde poput nemih munja ispreturano počinju da sevaju, i to sve žešće i brojnije, to tako da na posletku celo moje srce pređe u munjama svetleću materiju i zatim svetljaše u meni tako kao da munju možeš prisiliti da ostane a ne da gasne tako brzo kao što traje tren.

15 A ova svetlost zatim moje srce tako silno poče da širi da ono poče širiti svoje granice skoro preko svih vidljivih nebesa.

16 A pošto svoje granice proširivaše sve više i više, nezadrživo sve dalje, tada ovo neizmerno klube zvezda, munja i svetlosti postepeno poče da se rastavlja na pojedine munje i konačno i na pojedine zvezde mirno stojeće, od kojih svaka svetljaše daleko svetlije od zvezde Danice kada je u najlepšoj svetlosti za prevedra prolećna jutra.

17 Pošto se sada sve smirilo i ja više nisam bio u stanju da opazim da li se moje srce još više širi, stoji mirno ili se opet steže – tada konačno nađoh sam sebe; a kako nađoh sebe, nađoh sebe savršenim čovekom, pa mišljah u sebi pitajući sam sebe: A gde sam sada?

18 I gle, tada sevnuše tri najlepše zvezde s visokog neba moga srca, koje se pre toliko proširilo; i te tri zvezde behu tri savršeno okrugle kugle, i poput sunca imađahu prejaku svetlost.

19 Tada se ponovo upitah: Šta će sada to? – Gde sam? – Šta sam?

20 A jedva da takvo pomislih, tada se iznenada svaka od ovih triju kugli raširi toliko i odstupi nazad u neizmernu dubinu da na kraju ne videh ništa drugo osim te tri beskrajno velike kugle preda mnom.

21 Srednja se pak otvori, primi u sebe te dve spoljne, pa mi zatim priđe bliže; u njenoj blizini čuh jak grom, i taj zvučaše kao razumljive reči koje glašahu:

22 "Ti si sada u sebi duhovno, šta vidiš jeste sve u tebi, i nema ništa što bi se nalazilo van tebe.

23 A to znači da ubuduće treba da istražuješ znake unutarnjeg čoveka, a ne da se brineš o spoljnjoj pogani stvari sveta.

24 Jer ono što je u spoljnjem svetu mrtvo uobličeno, to sve imaš beskrajnostruko živo u sebi. Zato teži za unutarnjim životom, tu ćeš naći sve otkrivenim što te god spolja taklo ili najčešće ni nije taklo.

25 Gle, to je unutarnji svet Božji, večnog, svetog Oca; u tom svetu možeš, trebaš i živećeš večno, amin. –

26 Po tim rečima se ta sada tako velika svetleća kugla opet smanji i nesta ubrzo zajedno sa svim ostalim, a ja se nađoh opet ovde na zemlji, i od sveg viđenog ne ostade mi ništa do jedino živo sećanje.

27 O dragi, sveti Oče, primi milostivo ovu sigurno odveć nesavršenu pripovest i, kao što već početkom primetih, budi meni sirotom grešniku milosrdan, jer ja sigurno nisam čist Zehel, nego nečist Horidael.

28 O Oče! Tvoja sveta volja da bude, amin!"

251

1 I Abedam Horidaelu pruži ruku i naloži mu da je zgrabi, i Horidael je zgrabi obema rukama i pritisnu je svom ljubavlju i silom, koliko god mogućom, o svoje grudi.

2 A zatim Abedam njemu uputi sledeće reči i kaza: "Horidaele, odano si Mi dao što si našao u sebi; tako ću te učiniti tražiocem skrivenih riznica unutarnjeg života.

3 I tako ćeš imati znakove saobraznosti i preko njih svedočiti unutarnji i takođe unutarnji živi duhovni smisao svake stvari.

4 A ovo znači tvoje viđenje da ljubav prema Meni treba sve više i više da ispunjava srce i takođe prema tome da ga raširi duhovnom toplotom, to tako kao što si video bezbroj sevajućih zvezda koje su se postepeno sjedinile u opštu svetlost i tvoje srce proširile savršeno tek onda kada su u tebi postale jedno.

5 I pošto se u tebi ostvari takvo veliko delo, gle, tada se smiri u tebi, i ti ponovo vide zvezde, i zvezde obasjaše tvoj unutarnji svet da bi sam sebe mogao naći u sebi savršenim čovekom; pa kada nađe sebe, nisi znao gde si, tako da ti upita.

6 I tri zvezde tvoga sopstvenoga neba su se odvojile i lebdele pred tvojim licem presvetlo svetleći; no ti još ne razumevaše taj znak, pa upita opet.

7 Tada duboko odstupiše te tri zvezde i srednja se otvori i proguta dve spoljne. Tada si tek čuo jak glas nalik gromu u sebi koji ti dade prvo osnovno učenje o sebi samom i o onome što treba da budeš i šta da činiš.

8 Sada, pak, pitaš u sebi: "A zvezde, zvezde, šta li su pa zvezde u meni? Zašto početkom sevahu toliko silno, zašto i kako postaše jedno i kako i zašto potom opet pojedinačno odvojene i zašto se smiriše?" –

9 Gle, zvezde početkom nisu ništa drugo do znanja primljena u dušu od spoljnjeg sveta ili razum u užem smislu reči i značenju.

10 A sevanje zvezda tamo-amo označava traženje duše u sebi puteva istine i života.

11 Sjedinjenje svetlosti zvezda označava da je duša svim svojim silama obuzela Mene.

12 Zatim kada zvezde opet postaše zasebne i kada se smiriše – znači da se život koji traži sam sebe jedinom ljubavlju prema Meni našao u svom prauzroku, koji je beskrajan, kao što je i život koji se u njemu ponovo našao takođe beskrajan u njemu i kroz njega.

13 Zato ti sebe tu prepozna i upita iz srži svoga postojanja: Gde sam?

14 I tri izdvojene zvezde dadoše ti odgovor, ali ti ga još ne razume. Odgovor zvezda pred tobom značio je, pak, počev od srednje, da ti, posredi svoje sopstvene ljubavi, sada jesi sam ljubav i život pripremljen za primanje sve svetlosti iz Mene, što si mogao videti otud kada, pri svom drugom pitanju, zvezde beskrajno proširene odstuiše od tebe, tako da si mogao odmeriti njihov beskrajni obim. Zatim srednja zvezda, koja označava najčistiju ljubav, primi u sebe dve spoljne, koje behu jednake tvojoj veri i jednake tvojoj ranijoj mudrosti.

15 A kada se one sjediniše, tada ti i ču prvu veliku, živu reč u sebi; i ta reč tek te učaše spoznati veliko viđenje svoga sopstvenoga života u samome sebi.

16 A ta reč beše Moja reč u tebi ili bivstvena reč kojom si ti, kao i sve stvari, negda postao; i ta reč te pouči da treba da razumeš velike, unutarnje saobraznosti spoljnjeg sveta prema unutarnjem, živom, večnom svetu.

17 Prema tome i ti treba da budeš pisar, ali ne kao ostali, nego pisar saobraznih znakova života u čoveku iz svih vidljivih i nevidljivih stvari koje od najmanjeg do najvećeg ispunjavaju svu beskonačnost.

18 A zato ću ti dati i druge znakove. Jest, sasvim slobodne znakove da imaš. Njima na ostalim znakovima treba naznačiti šta u njima pripada duhu i prema tome unutarnjem, večnom životu; ili, ono što drugi zapišu za oko tela i tu i tamo i za oko duše, ali ne i za oko duha, tu da ti svedočiš za duha unutarnje istine.

19 Dakle, primio si slobodne znakove saobraznosti. Istina, sada ih još ne umeš koristiti, a čak ni ne poznaješ same znakove. Ali svemu tome budi bez brige.

20 Gle, u školi svoga sopstvenoga srca, koju si danas video prvi put, sve ćeš naći. Duh ljubavi u tebi će te voditi u sve tajne i otkriti ti šta je do sada bilo skriveno pred očima svih. U to budi sasvim siguran, amin."

252

1 Po toj besedi i svetom učenju Abedamovom sruši se Horidael zahvaćen prevelikim osećanjem zahvalnosti pred Abedama i plakaše iz velike ljubavi i radosti iz nje; i tu ne beše niko na visini koji u tom trenu ostade suva srca i suvih očiju.

2 Abedam pak bez obzira naloži Horidaelu da se smesta digne, to sledećim rečima:

3 "Horidaele, ustani! – Ako si u srcu pun ljubavi i ponizan, onda je to sasvim dovoljno zahvalnosti. A ležanje na zemlji sasvim je izlišno.

4 Jer što se tiče izraza tela, takav izraz je pre gadan preda Mnom, nego Meni ugodna vrlina; posebno ako bi neko verovao da bi Meni već bile dovoljne suze očiju koje je izazvao neki nešta bolan trenutak kada se pak prethodno srce veoma malo bavilo Mnome; ili druge gestikulacije tela koje izgledaju pobožno, o kojima srce duše i živi duh u njemu često ne znaju ama baš ništa i prema tome ni najmanje se ne obaziru, a kamoli da su istinski živi ponizni uzrok takvih pobožljivih gestikulacija tela.

5 Ja ti pak kažem, i kažem svima, da sam Ja najsavršeniji duh.

6 Ko prema tome Meni ne dođe u duhu svoje ljubavi i ne zamoli Me i zahvali Mi istim duhom ljubavi, zaista, toga neću pre pogledati i uslišati sve dokle sasvim ne slomi samog sebe i ne uđe u svoj unutarnji svet i tu Mi ne prinese novu, živu žrtvu čiste ljubavi u srcu svoje duše u kojem prebiva živi duh, stari potomak Moje večne ljubavi.

7 A pošto kod tebe nije taj slučaj da tvoj duh ne zna o svemu što se sada dogodilo i još se događa, nego upravo suprotno, čime si ti kao duh sada savršeno gospodar i svome domu (telu), i prema tome i imaš ljubavi prema Meni u svim svojim delovima, šta prema tome treba da znači ležanje na zemlji?

8 Ja ti kažem, ljubljeni Moj Horidaele, mani se takvih starih praznih običaja, koji samo pripadaju Dubini, i digni se sasvim slobodnim čovekom.

9 A ko preklanja svoja kolena preda Mnom, taj neka ih preklanja u duhu i svoj istini, što znači svagdašnja prava poniznost srca; ali ne kolena tela, do kojih je malo stalo da li su prava ili savijena.

10 Jer da svako ume da savija telesna kolena kada hoće, to pokazuje pri hodu; da prema tome imam nešta od savijanja telesnih kolena, onda bi bilo molitve odveć dovoljno ako bi se neko šetao ne morajući da se stara ni o čem drugom.

11 A šta ću Ja sa savijanjem kolena i ležanjem na zemlji od vas dece, kojima sam svima vama dao živog duha?

12 Gle, i životinje mogu da savijaju zglobove svojih nogu, i takođe mogu da legnu na zemlju.

13 Ako tako hoćete da Mi odajete čast gde nema razlike između vas i životinja, koja je onda razlika između vas i samih životinja?

14 Gle prema tome, ti moj dragi Horidaele, i gle svi, koliko je čisto nerazumna takva spoljna služba Meni, živome, večnome Bogu – mrtvo obožavanje, mrtva ljubav i molitva Meni, vašem svetom, preljubaznom Ocu, Koji sam – Ja Sâm – vama dao živu dušu i u duši večnog duha sve ljubavi i mudrosti iz nje.

15 Zato prođite se ubuduće onog što ničemu ne koristi. Upotrebljavajte mudro svoje telo i sve njegove ude za vaše potrebe. No kada se radi o Meni, ostavite svoje ude da miruju kao da ih nemate.

16 Meni svojim telom ne možete učiniti ništa blagougodno jer Ja sam duh.

17 A ukoliko već i svoje telo zajedno s vašim duhom hoćete da uznosite Meni, onda upotrebljavajte svoje ude iz Moje ljubavi koja je u vama bratskom službom, koja Mi je jedino blagougodna, i Ja ću tada dela vašeg tela pogledati kao dela ljubavi vašeg duha i daću vam za to zasluženu nagradu.

18 Ali u to budite savršeno sigurni: Samo svojim udima svi vi ne činite ništa što bi Mi bilo blagougodno, nego jedino samo svojim srcem i živim duhom u njemu.

19 Zaista kažem sada svima vama: Koji svome bratu dâ parče hleba, ili jabuku, krušku, orah, grozd, ili ovcu, ili kravu, ili bika, ili magarca, ili haljinu, ili kuću, ne dâ mu pak to iz srca, nego iz neke određene nužne obaveze, taj pred Mojim očima svome bratu nije dao ništa, i Ja na njega neću obraćati pažnju, niti na njegov dar, makar bio veći od brda.

20 A ako neko ima malo, dâ pak to odveć drago iz obilja svoje ljubavi bratu – Ja vam kažem, da bilo samo pola oraha, Ja ću pogledati kao da je jedna cela Zemlja.

21 Sada znate svi sasvim dovoljno šta valja činiti u pogledu koji Meni daje čast; obazirite se na to, tako večno nećete imati da se žalite na šta kao da Ja nekome neću uslišati molbu.

22 Pa tako hajde da pozovemo Purhala i da čujemo šta je sve u tom vremenu video i odano čuo, amin."

253

1 I odmah po tim rečima Abedam pozva Sebi Purhala i upita ga kao i prethodne, naime govoreći:

2 "Purhale, gle, sada je red velikog poretka došao do tebe! Tako nam i ti obznani šta si video i osetio i čuo u sebi! Ali bez straha i bojazni jer nismo ovde skupljeni da se plašimo jedan drugog, nego jedino samo da ljubimo.

3 Zato budi bez straha i pripovedaj čilo šta si sve doživeo u ovom kratkom vremenu svog udubljenja, amin."

4 Tako se inače nešta plašljivi Purhal ohrabri tako da ga smesta napusti sav strah i u svojoj nutrini postade svestan sile kojom bi se poduhvatio sa svim lavovima, tigrovima i hijenama, i levijatanima, ako bi mu se naložilo.

5 Međutim, on znađaše itekako dobro šta ima činiti s tom novom silom, pa tako i smesta poče odano da ispoljava šta je u sebi našao, video, osetio i vrlo valjano čuo. – A ovako su glasile njegove reči:

6 "O Ti moj iznad svega, svega uzvišeno sveti i najviše beskrajne ljubavi puni Oče! Ti svemoćni, večni, veliki Bože! Ti najmoćniji Gospode i najmudriji Učitelju u svim stvarima velike beskonačnosti!

7 Gle, sve do mene skoro svaki od mojih prethodnika naveo je neko ponizno izvinjenje usled čega se nije mogao usuditi da govori o onome šta je u sebi video, iako je dobro znao, kao i ja i sigurno svako od nas, da su pred Tobom i naše najtajnije misli tako otkrivene koliko preda mnom za najsvetlija dana čak nije ni samo sunce.

8 Gle, prema tome, presveti najljubazniji Oče, hoću u tom pogledu da učinim izuzetak, neću se libiti i govoriću onako kako si mi dao jezik.

9 Jer takođe znam, kao svi drugi, da sve šta sam video i čuo potiče jedino samo izvorno od Tebe, i zato takođe znam da ćeš Ti svoje delo sigurno sasvim i potpuno poznavati.

10 A zar zbog toga voćka jabuke da ne rađa plodove budući da Ti sasvim sigurno, a i ja već znam sigurno, kako će njeni plodovi izgledati?

11 Mislim da bi takvo što bila nerazumnost zahtevati ili čak i verovati.

12 Zato ću i bez bojazni i straha odmah dati plodove od mene, koje si Ti, o presveti Oče, koji si prepun sve ljubavi, tako živo položio u moje inače presiroto srce.

13 A ovo sam prema tome video, osetio i vrlo valjano čuo:

14 Početkom sam se peo s jedne misli na drugu i razmišljao tako tamo-amo i gore-dole: Dakle u svoje srce da gledaš i valjano da obratiš pažnju šta će se sve tamo naći i pokazati.

15 Dobro bi bilo kada bi bilo moguće – ali kako? To je sada sasvim drugo pitanje.

16 No opet sam mislio: Strpljenja, samo strpljenja jer Onaj koji to traži od mene valjda će ti u duhu pokazati i put, bilo očito, bilo krišom, ako je Njegova sveta volja.

17 A ako nije Njegova volja, onda će barem sigurno biti Njegova volja da ostaneš kakav jesi i kakav si od ranije bio – slepi kukavac.

18 No posred tih mojih beznačajnih misli dogodi se odjednom neizrecivo jak prasak – i smesta prođe zemlja pod mojim nogama, a ja lebđah u središtu večne noći, tako da ništa nisam video, čak ni najmanju misao od sebe samog, i jedva sam imao toliko sposobnosti da kažem sam sebi: Dakle tako izgleda u mome srcu?

19 O sveti Oče, pogledaj milostivo dole na mene i pozovi me opet nazad jer u toj noći ću pripasti smrti. –

20 No jedva da sam svršio s tom mišlju, dogodi se drugi moćni prasak – i u trenu videh kako sa svih strana iz svih beskrajnih dubina planuše veliki plamenovi; i u svetloj svetlosti tih plamenova tek opazih da ta ranija noć beše noć moga sopstvenoga srca i da plamenovi koji se probudiše na drugi prasak ne behu ništa drugo do moja sopstvena ljubav koja do tada čvrsto spavaše.

21 No sada prasnu još jednom, još užasnije no dva prethodna puta.

22 Tada se odmah ugasiše plamenovi u svom svetljenju kroz izlazak sunca, ah, sunca kakvog sigurno nema sličnog u celoj beskonačnosti.

23 U svetlosti tog sunca sve postade bićstveno; plamenovi moje ljubavi postadoše bića, i ona izgledahu kao ja sam, i njihovom broju izgleda nemaše kraja; i sva ta bića se kretahu ka meni i sasvim se sjediniše sa mnom; a u tom sjedinjenju osetih takvu milinu da sada ne bih bio u stanju da je uporedim s bilo čim.

24 No to sjedinjenje ne trajaše dugo jer vrlo brzo od svih tih bića ostadoh jedino ja kao jedini čovek. Ali zato čuh kao mnoge glasove kao u sebi, i ti glasovi zvučahu kao i reč, koja pak ovako glasi:

25 Gle, Ja sam sve u svemu, i sve je u Meni i sve iz Mene – a ti si Moja srazmera, zato spoznaj sebe ko jesi i Ko je tvoj Otac, Bog i Tvorac. –

26 Po tim rečima ponovo nasta noć u meni, i iz te noći ubrzo dođoh opet na zemlju ovamo nagore ili nadole.

27 To je sve šta sam video, osetio i opazio. Sveti Oče, ovde Ti prinosim za žrtvu, primi milostivo, Tvoja sveta volja, amin."

254

1 Po svršetku ovog pripovedanja od strane Purhala pogleda Abedam odveć ljubazno oko Sebe, otvori zatim Svoja usta, pa uputi svima, kao i Purhalu, sledeće reči, naime govoreći:

2 "Zaista, bez straha i zaziranja poslužio si svoje plodove svima nama i ne ostavi ni jednu jabuku da ostane da visi na drvetu svog unutarnjeg spoznanja i pri tome usled svog starog običaja nisi zanemario svoju mudrost time što si nama svima najpre pružio nezrelije i manje jestive, a naposletku tek valjano zrele i dobro jestive plodove sa spomenutog drveta svog unutarnjeg spoznanja.

3 Gle, zato te i hvalim, jer, kako rekoh, bio si odveć odan svojom pripovetkom. No, na jedno ipak hoću da ti skrenem pažnju, pa tako gledaj: Istina, od tebe, kao i od svakog drugog, to baš ne beše greška ako počne kao ti, naime postupak reči koji nije ništa drugo do praznoslovlje koje je odveć svejedno, u čemu nema ni dobrog a ni baš nečeg rđavog kao u truloj jabuci – no gle, ko će blagovati trulež jabuke mada nije baš nešta rđavo?

4 A tako beše i s tobom pošto si nas sve skoro suviše dugo zadržao prestavljanjem svoje velike hrabrosti.

5 Razumeš li Me ti, Purhale, i šta sam ti time hteo reći?

6 Odgovori Mi samo u svome srcu! – Dakle, ne razumeš sasvim – zato ću te navesti da razumeš, pa tako obrati pažnju!

7 Ti reče, nakon što spomenu ponizno izvinjenje svojih prethodnika, da u tom pogledu činiš izuzetak ili pre da ćeš učiniti.

8 Gle, istina je, treba tu, štaviše, da bude izuzetak jer Ja ne zahtevam više i još nikada nisam zahtevao više no da činite po Mojoj volji ako hoćete da nađete večni život.

9 A bez obzira na to neki od prevelike ljubavi i strahopoštovanja svojih srca ne mogahu pomoći sebi i prema tome ne mogahu tako brzo otvoriti usta i dati zahtevano od sebe.

10 To držanje tvojih prethodnika si prema tome primio, smatrao si nešta detinjasto i krišom si već bio naumio spomenuti toga kada ili ako te poput drugih pozovem da kao i drugi obznaniš Meni šta si našao u sebi.

11 Gle, ubrzo si bio pozvan. No, skoro tvoje prvo bȉ da učini izuzetak radi svoje braće da ih unekoliko malo posramiš.

12 I – razumi – postavio si sebe u svojoj pripoveci hrabrijim no što si stvarno bio.

13 Gle sada, s jedne strane ti reče o sebi da znaš kao i ostali da su Meni sve stvari itekako poznate te da onda nije potrebno, ako Ja zahtevam od nekog da ispolji što sam nekome dao, da se plaši zato što već dugo pre odveć jasno znam šta je neko primio od Mene – i ti potvrdi takvo prilično dostojnim poređenjem.

14 A otkud onda da, nakon što navede da znaš takvo, ti s druge strane ne znade da Mi sigurno neće ostati nepoznato u kojoj meri ti u svome srcu tajiš ono naopako ne baš ugodno Meni?

15 Gle, tu ti beše u itekako velikoj zabludi.

16 No, kao što već početkom primetih, ovaj put da ti ova greška ne bude uračunata grehom, ali ubuduće budi valjano na oprezu da se tvoje srce nipošto više ne uhvati u takvom dvosmislenom raspoloženju, inače se velika noć tvoga srca još dugo neće obasjati provaljenim plamenovima ljubavi i još duže će izostati divno jutarnje sunce koje si video u sebi da izlazi.

17 Gle dakle, Moj dragi Purhale, Meni nije ništa skriveno, zato kod Mene apsolutno nije uputno igrati se iza leđa.

18 Ovo uzmi nadalje sebi za stalni putokaz svoga života, tako će tvoj daljni hod preko ove zemlje biti lak.

19 A ovo znači tvoje viđenje i valja da ti bude od početka do kraja jak i svagda opominjući znak da, prvo i prvo, tvoja ljubav prema Meni, kao i prema svojoj braći, još nije čista i prema tome ni nije cela.

20 Jer plamenovi koji provaljuju s bezbrojnih različitih strana iz noći tvoga srca posvedočuju takvo i kažu ti, uzdrmavši te kao snažnim praskom: Gle, koliko je još raznesena tvoja ljubav i prema tome i tvoj život! –

21 Pa kada sam ti dao da iziđe sunce, to jest Moje sveto sunce milosti, tada ti primeti da oni plamenovi bez svetlosti nisu ništa do tvoje bezbrojno mnogostruko razneseno sasvim sopstveno "ja", koje si ti sam tako razneo svojim ranijim najraznoraznijim žudnjama, brigama i strastima.

22 A kako ovo tako razneseno biće opet može postati jednim bićem?

23 To si takođe video kada si ugledao kako se u Mojoj svetlosti ljubavi i milosti sva ta tebi slična bića tiskaju tebi i ubrzo se sasvim sjediniše s tobom, pa se ti tek tada u tom ponovnom sjedinjenju osposobi da kao takav savršen čovek ponovo čuješ u sebi Očinski glas Moga duha, koji ti obznani Ko sam Ja, gde sam Ja i gde i otkud su sve stvari i šta si konačno ti sam ili šta treba da budeš.

24 A pošto si sve to živo doživeo, tako saberi se prema tome i u istinskoj čistoj nekoristoljubivoj ljubavi prema Meni, tako ćeš živeti i sâm odgovarati zaista velikom znaku viđenom u tebi, čime onda sâm treba da Mi budeš živi istražitelj i tumač znakova iz ljubavi u srcima braće svagda, amin."

255

1 Kada pak Purhal i svi drugi čuše takve reči od Abedama, tada skoro zanemeše, to tako da osim Henoha i Adama ne beše skoro nikog koji bi se usudio Abedamu uputiti i jednu reč, premda Abedam svu decu preljubazno posmatraše kao jedini istinski, dobri i preljubazni Otac.

2 Jer skoro svako razmišljaše kod sebe: "Jeste da On izgleda neizrecivo dobar; ali ipak nije Njemu verovati; jer pre no što se osvrneš i obrneš ruku već te je zgrabio u unutarnjem kutku života. I sve ovo je doduše posve istina – ali šta nam sve to vredi? – Ko mu može izbeći?

3 On dašta svakome želi odveć dobro – samo kada ne bi toliko smerao na najčistije, onda bi s Njim još mogao da opstaneš; no čistota, čistota, ta je strašna!

4 A ako je nemaš, to jest u savršenom smislu reči i značenja, već Mu se ni ne možeš čestito približiti jer On ti neće progledati kroz prste ni najsitniju grešku u srcu.

5 Ali šta tu činiti? – Njega niko ne može promeniti; večno će ostati jednak sebi, dakle čist i svet kao što je sada; dakle, znači valja se povinovati."

6 A Abedam, koji takve misli kod dece odveć dobro primeti, obrati se Purhalu i upita ga:

7 "Purhale, reci Mi da li sam ti otkinuo glavu što sam te podučio najblažim rečima i najpažljivije te očistio kako bi ti, kao i ostali, odmah postao primljiv za večni najslobodniji život ljubavi iz Mene?

8 Reci Mi da li je otac tvoga tela ikada postupao tako popustljivo s tobom kao Ja sada?

9 Pokaži Mi oca među vama koji se kod svoje dece nije revnosno služio ponekad vrlo oštrom šibom.

10 Gle, ti ne znaš ni jednog jer si sam već dugo otac i znaš dobro kako si vaspitavao svoju decu.

11 A sada Mi reci kojom šibom sam Ja došao kod vas? – Ko je već podlegao pod Mojim udarcima?

12 Gle, ni sa čim drugim do Svojom najvišom preistinskom Očinskom ljubavlju podižem i učim i oslobađam vas, a vi kažete kod vas u svojim srcima: Meni nije verovati. –

13 O vi još preslepi! – Ako prema tome Meni nije verovati, Koji sam dašta vaš najistinskiji, najodaniji, najljubazniji, najblaži i najstrpljiviji Otac – kome li ćete prema tome verovati?

14 Kada vam kod Mene, najčistijeg i najsvetijeg Oca, biva hladno i bojažljivo oko srca, Koji sam pak ispunjen najboljim i najsavršenije istinskim i najočinskije čestitim namerama iz Moje večne najnekoristoljubivije ljubavi prema vama, kako li onda biva vama jedni prema drugima koji ste dašta prema Meni svi puni zla i zloće u svojim srcima – kada prema Meni pri maloj popravci neke greške u srcu Purhalovom postajete tako obeshrabreni?

15 O vi slepi! – Preda Mnom, večnom jedinom živom Ocu, drhtite i postajete puni straha ako vas k Meni i prema tome iz smrti podižem u večni život.

16 Ali od sveta vam ne dolazi strah u srce, koji sav po sebi nije ništa do najgolija smrt.

17 O gle, koliko ste još puni besmisla!

18 Ko li vas je takvima rodio da se plašite Onog Kojeg biste trebali da ljubite iznad svega? A onog od čega biste trebali da se plašite svim silama i da bežite od tog – tim natrpavate ugodno svoja srca.

19 Purhale, reci Mi, čega rđavog sam ti time naneo ako sam te očistio Svojom velikom ljubavlju prema tebi?

20 Znaš li šta je život i kakav mora da bude kako bi valjao za večno i beskrajno trajanje?

21 Gle, takvo valjda ne zna ni jedan stvoren duh, nego jedino samo Ja, beskrajni večni učitelj sveg života; a ako vas kao vaš sveti preljubazni Otac sada Sâm usavršavam za taj za vas večno nedokučljiv život u sebi i guram vas i uzimam iz vas sve što je smrti – Purhale, otkud da tebi i svima drugima može i izdaleka pasti na pamet kao Meni nije verovati?

22 Reci Mi, ukoliko Ja ne bih želeo da vam pomognem, ko li bi vam pomogao od smrti životu?

23 A da bih vam mogao pomoći, zar onda nije pravo da su Meni prejasno otkrivene čak i vaše najtajnije misli i žudnje, a neizbežno nužno i moraju biti otkrivene kako bih vam svagda mogao doći u pomoć kada god vam se približava smrtna opasnost?

24 Reci Mi Purhale, zar zbog toga nije Meni verovati?"

25 Kod tog pitanja svi počeše da grcaju i plaču, i sam Adam plakaše glasno kao dete, pa reče sasvim ganut Mojom velikom Očinskom ljubavlju:

26 "O Ti sveti, dragi Oče, Oče, tek sada vidim sasvim koliko si ti beskrajno dobar!

27 Gde je neko koji ne bi mogao da Te ljubi iznad svega, svega, svega?

28 O oprosti nama slepima tu veliku krivdu koju smo Ti sada svi naneli!"

29 Abedam reče na to: "O dečice, smirite se i budite sasvim bez brige jer od vas koje ste sada u Mome krilu niko neće propasti jer Ja, Sâm večni život, jesam tu među vama, i otklanjam sada svu opasnost smrti od vas.

30 A ako opet budem nekoga podigao kao Purhala, onda ne gubite svoje poverenje u Mene, nego mislite onda u svojim srcima da sam to Ja, svih vas dobri, sveti Otac, koji to činim!

31 Dečice, takvo što razumite za svu budućnost i večnost, amin."

256 (2.70)

1 Po tim rečima pak Abedam pozva Sebi Juribaela i upita ga kao i druge, naime govoreći:

2 "Juribaele! Kao što drugi učiniše, tako učini i ti i reci nam šta si sve opazio u sebi i video i osetio?"

3 I Juribael istupi sa strahopoštovanjem iz sredine svoje braće pred Abedama i obilnim izlivom svoje prave ljubavi prema Meni poče odmah da govori:

4 "O Ti sveti, preljubazni, neizrecivo najviše najbolji Oče! – Gle, ja, ništavan crv pred Tobom, ležim ovde s najvećim strahopoštovanjem i najunutarnijom najskrušenijom poniznošću svoga srca pred Tobom, Ti sveti Oče!

5 Ti me sada pozva iz moga sna u život, jest, u istinski, budan, slobodan život Tvoje beskrajne očinske ljubavi ti me pozva i od iznurenog slepog crva mrtve prašnjave zemlje napravi slobodnog čoveka koji svojim očima posmatra u daleke večnosti kao u beskrajan niz krugova za krugovima punih besmrtnosti i vidi sebe u svakom tih večnih krugova proslavljenijim i Tebi, o sveti Oče, sličnijim i bližim.

6 Ali ne samo besmrtnim čovekom, nego još višim, jest, još beskrajno višim no samo besmrtnim čovekom jesi učinio prašnjavog crva zemlje, matere prašine.

7 Ah, ko će shvatiti beskrajnu veličinu tvoje Očinske ljubavi?

8 Jer prašnjavi crv, slabi grešni čovek sme Tebe, o večni, sveti Bože, zvati dragim Ocem!

9 O Oče! Učinio si nas Svojom decom!

10 Sveti Oče, mogu da Te obožavam, mogu da Te slavim i hvalim, mogu da Te veličam celog svog života svim svojim silama koje si mi Ti dodelio; mogu da Ti zapalim žrtve gde god se osvrne moje oko; mogu toliko da Ti dam uzvišenu čast tako da bi se moj duh od najvećeg strahopoštovanja koje mi je koliko moguće sakrio pod najzadnje, najdonje i najmanje tvorevine; jest, mogu da Te ljubim po svoj sili ljubavi u sebi; jest, sve to mogu da učinim Tebi, svome svemoćnomu Tvorcu, Tebi, svome svetom velikom Bogu.

11 Jer sve dokle si mi Ti samo Tvorac, večan beskrajan Bog, toliko dugo između mene i Tebe nema drugog odnosa osim jedino potpune ništavnosti s moje strane prema Tebi i Tvojoj beskrajnoj opštosti u svoj moći Tvoga božanskoga bića prema, kako rekoh, mome potpunome ništavilu.

12 No, kada Te zovem Ocem, o sveti Oče! onda prestaje sav raniji odnos, milina obasjava moje srce i moj duh drhti zahvaćen neizrecivo velikom slutnjom i meni onda ostaje samo moćno osećanje i to je ljubav, jedina čista u Tebi, o Oče, posvećena ljubav, jest, sveta ljubav budući da ne može da ljubi ništa osim jedino samo Tebe, Ti sveti Oče.

13 A to je onda i sve što sam kadar da Ti prinesem; u toj ljubavi zaboravljam štaviše sve obožavanje, svu zahvalnost, svu hvalu, sve žrtveno uznošenje, koje Tebi kao večnomu Bogu pripada, i sve veličanje i slavljenje Tvojih beskrajnih divota; zaista, sada nemam ništa pred sobom osim jedino Tebe, o sveti Oče; zovem ništa osim Oče! ne mislim na ništa osim jedino na Tebe, sveti Oče!

14 Zato mi sada i oprosti, dragi sveti Oče, što ne mogu da Ti zahvaljujem, da Te slavim i hvalim jer moje srce je suviše ispunjeno premoćnom ljubavlju prema Tebi; zato sada ni ne mogu ništa drugo osim samo da Te ljubim iznad svega.

15 O Oče, a pošto moj jezik zbog prevelike ljubavi moga srca uopšte nije sposobno da se kreće bilo molitvi, bilo slavljenju Tvoga imena, zbog čega se sva moja sila ujedinila u srcu u ljubavi prema Tebi, onda mi oprosti već unapred jer će moja pripovest sigurno ispasti užasno rogobatna.

16 Na najveću sreću za moj sada sasvim trapav jezik najveći deo sam obznanio već u ovoj mojoj sustaloj ispovesti šta sam osećao i još osećam i verovatno ću večno osećati i sada samo još prilažem viđenje, koje beše ovakvo:

17 Kako razmišljah o tome da si Ti sveti Otac svih nas i da si Svojom beskrajnom ljubavlju stvorio nas Svojom decom – gle, tada iznenada posta presvetlo u meni, to tako da sam unutra u sebi mogao da se razgledam kao što se razgleda dno jednog mirnog najčistijeg mesta gde je voda.

18 No pri tom posmatranju ne osta dugo jer ubrzo nađoh svoje srce i u sredini srca odveć jako svetleći prsten; taj prsten ili krug neprestano se okretaše; tu pomislih: šta li s tim prstenom? –

19 Jedva da takvo pomislih, tada se prsten iznenada, kao krugovi u vodi, rastavi i raširi odveć daleko od mog bića beskrajno velikim krugom u kojem sam se nalazio sasvim sam.

20 No ni taj prizor ne potraja dugo jer ubrzo se krug rastavi u bezbroj mnogo krugova koji se ređahu jedan za drugim i postajahu sve većim i većim i neprestano sve svetlijim; i ja videh u sredini svakog kruga sebe samog sve divnijim, svetlijim i većim i jačim; i u beskrajno dubokoj dubini, gde ovi sve veći, jest, beskrajno sve veći krugovi nikako ne prestajahu, videh neizmerno veliku i jaku svetlost; i kako se jače i oštrije nepomično zagledah u svetlost, odjednom opazih da Ti Sâm, o sveti Oče, beše u svetlosti svetlost.

21 I kroz sve te beskrajno mnoge krugove tada opazih blagi dah, i taj dah ishođaše od Tebe.

22 I ja razumeh taj dah; dah se pak otkri kao valjano razumljiva reč u meni; zato razumeh dah.

23 Taj dah, pak, reče: Gle, to je put ljubavi u večan život i kroz život k Meni, tvom večnom svetom Bogu i preljubaznom Ocu! –

24 Zatim pak sve zaneme iznenada i mome viđenju beše kraj.

25 Pa tako završavam i ja jer to je sve što sam video, osetio i opazio.

26 O Oče, dragi sveti Oče, primi milostivo i ne odbij moje srce, koje Te sigurno samo odveć nesavršeno ljubi, nego daj mi sile da bih Te mogao ljubiti sve usrdnije večno, večno, večno, amin."

257

1 Po tim pak rečima Juribael nagnan svojom moćnom ljubavlju pade do nogu Abedamovih i tako u neku ruku dade oduške svojoj moćnoj ljubavi.

2 Pa tako ovaj žarko ljubeći s punom poniznošću i najdubljom zahvalnošću svoga srca ležaše do nogu svoga Boga, svoga Tvorca i svoga Oca.

3 No Otac se ubrzo sagnu dole do njega i podignu ga naviše do svetih grudi kako bi tu udisao istinski večni život iz istog praizvora sveg života iz kojeg sve beskrajne večnosti svoje bivanje i život sisahu a i večno će sisati.

4 O te svete grudi dakle sada sveti preljubazni Otac pritiskaše Juribaela tako da se čak i njegova plot ispuni ljubavlju prema svetom preljubaznom Ocu.

5 A pošto ga večni sveti Otac držaše tako obuhvaćenog rukama večne i beskrajne Očinske ljubavi, tada i uputi sledeće reči njemu, naime govoreći:

6 "Juribaele, gle, sada tek živiš zaista, i taj život se nikada ne može uzeti od tebe jer sada sam ti ga dao i ti si ga sada zaista uzeo iz Mene, svoga večnoga, svetoga, preljubaznoga Oca.

7 Gle, a to je večno svetli prsten u tvome srcu da ti sada živiš iz Moje ljubavi u tebi, jer Moja ljubav u srcu Moje dece jeste krug koji se neprestano umnogostručava i povećava u beskrajno. Ti krugovi, koji postaše tim večnim umnogostručavanjem jednog kruga, nanizani su jedan o drugi kao karike lanca ili kao vijuga puža, gde svaka vijuga postaje veća i prostranija i slobodnija i sve bliža i bliža velikom ušću u večni beskrajni prostor, koji je u duhu najviši puni užitak Moje večne beskrajne Očinske ljubavi i sve milosti i mudrosti iz nje.

8 I taj puni užitak jeste sami pravi večni život u svoj slobodi milostive upotrebe po suštoj večnoj mudrosti iz Mene, koja svakom pripadne koji postane pravo dete Moje ljubavi kroz njegovu ljubav, koja je iz temelja Moja ljubav u njemu, i čini ga detetom Moje ljubavi kroz tu Moju ljubav u njemu.

9 Gle, Moj ljubljeni Juribaele, to je sve tvoje viđenje, koje ti je pokazalo pravi put k Meni, tvom i svih vas presvetom Ocu; tim putem treba svi da hode, pa bi veoma brzo jasno svetleći pred vama bio otkriven uzvišeni smisao Moje namere s vama i u vama, i vi ne biste pitali "gde i otkud" jer svako bi u sebi našao kako ljubav, tako duha, koji je nosilac ljubavi, te tako večni život, koji je ljubav, i tako bi našao i uzvišeni smisao Moje namere, što je sve večna najsavršenija sloboda usled Moje večne i beskrajne mudrosti, koja je sušti večni poredak svih stvari i sveg bivanja.

10 A ako neko ne hodi tim putem, zaista vam tada kažem, tražiće nasmrt, a ipak nikada neće naći pravi i najkraći put zato što je taj put – put ljubavi i sveg života iz nje, a ne put najmračnije samovolje u kojoj ne vlada ni najmanja iskra Moje ljubavi.

11 I ako u tom negde i ima ljubavi, onda je to ipak samo oteta ljubav koju je tamo neki kradljivac prisvojio, pa onda živi iz te otete ljubavi, koja je sušta ljubav prema sebi.

12 No život takve ljubavi ne traje večno, nego samo veoma kratko tokom vremena u kome će takva ljubav ubrzo izjesti sebe zato što je odvojena od Moje Očinske ljubavi i prema tome više nema priticaja.

13 Jest, s takvom ljubavi prema sebi stoji kao s uljanim svetlom – kada neko uzme u posudu nešta ulja koje na raznim tačkama planina izlazi iz malih izvora masnog stenja radi lekovitog đubrenja jalove zemlje, pa zapali ulje; istina počeće odmah da gori, no kada izjede sebe gorenjem, hoće li ispražnjena posuda još nastaviti da gori ako se ne doda novog ulja?

14 O, neće nikako! Nego tada će se s uljem ugasiti i plamen, pa će posuda postati mračna i hladna i mrtva.

15 A ako na izvoru zapališ ulje i sačuvaš mesto gde izvorić ulja plamti svetlim plamenom od rđavih vetrova i poplave vode, onda se plamen večno neće ugasiti, nego će plamteti sve divnije zato što će takav plamen malo pomalo sve više grejati mesto široko oko sebe te tako i sve više ulja izmamiti unutarnjem praistočniku.

16 Gle sada, Moj ljubljeni Juribaele, ko prema tome svoju ljubav u srcu obrati Meni i obuzme Mene za večno u toj njegovoj ljubavi, taj je ulje svoga života zapalio na izvoru, i taj plamen se nikada neće ugasiti, nego biće mu večna, živa svetlost!

17 A ti si sada ulje svog života zapalio na izvoru, zato budi radostan jer u toj svetlosti si našao Oca kao pra-večnu svetlost.

18 Pa tako hajde da sada pitamo i Oalima, te da čujemo njegovo viđenje, amin."

258

1 I smesta Abedam pozva Oalima Sebi, sledećim rečima: "Oalime, ti koji od samog osećanja zahvalnosti prema Mojoj Očinskoj ljubavi i za nju ne možeš pomoći sebi, dođi ovamo Meni i kao tvoji prethodnici obznani svima nama šta si sve u sebi video, osetio i čuo. No govori bez straha i zaziranja kako ništa ne bi ostalo u pozadini jer tu je sve od velikog značaja za tebe kao i za svu tvoju braću. Tako otvori svoja usta, amin."

2 I smesta pristupi Oalim, zahvali iz dubokog temelja svoga srca za tako veliku milost zato što i on bi pozvan kao njegova braća, pa poče glasno da obznanjuje sledeće viđenje sigurno krajnje vredno pažnje za svakog čoveka; ovako je pak glasila pripovest:

3 "Sveti, preljubazni, jedino istini i dobri Oče! – takođe svi vi, moja draga braćo, sestre, oci tela, matere i deco! – Gle, Svevišnji me najmilostivije pozva da govorim pred Njim i svima vama; ali zaista istina, teško je dati materijalnim rečima jezika ono za šta cela zemlja barem po mome ograničenom znanju nema ništa slično da pokaže.

4 No, ja sam spokojan pri tome jer Onaj koji mi dade da gledam takvo, da osećam i čujem u sebi, Taj će valjda i mome inače slabom jeziku dati pravu gipkost kojom ću ipak biti kadar koliko moguće razumljivo za vas da izgovorim neizrecivo.

5 Jest – zaista istina, nikada ne treba da prestanem da zahvaljujem Tebi, Ti presveti, preljubazni Oče – jer sada je moj jezik od Tebe primio puno razrešenje.

6 O čujte svi vi, Moja draga braćo i sestre, oci tela, matere i deco i radujte se sa mnom jer Gospod, naš veliki Bog i najsvetiji i preljubazni Otac, jeste više od naše sposobnosti predstavljanja dobar, blag i pun najvećeg strpljenja zato što mi razveza jezik i hoće sada iz mojih usta ponovo da čuje što je ranije ionako samo On u mome srcu probudio.

7 Budući da je dakle Tvoja sveta volja da govorim, onda ću i najvećom radošću svoga srca učiniti šta je god Tebi, sveti, preljubazni Oče, blagougodno.

8 Pa tako čujte svi šta sam predivno u sebi posmatrao, osetio i vrlo odano i valjano čuo.

9 Početkom meni zvučaše čudno kako treba da pogledam u svoje srce kada mi pak beše sasvim nemoguće da svoju glavu, u kojoj su mi oči, negde sam stavim u svoje telo pa u istom da posmatram srce.

10 Međutim, kako razmišljah o toj mogućnosti ili nemogućnosti da oči dovedem u telo, tada pak odjednom iznenada izgubih svetlost svojih očiju; no skoro istog trena pak iznenada sve posta svetlo u meni tako da sebe videh unutra kao što inače sebe vidim spolja pri svetlosti sunca.

11 Opet pak ne mogoh shvatiti kako takvo može biti pošto takvo dotad još nikada nisam doživeo; ali kako ovako razmišljah, tada i ubrzo moje srce poče da postaje savršeno providnim i ja vrlo brzo videh tri srca kako se nalaze jedno u drugom kao što se tri jedra nalaze iza ili pre unutra bodljikavo hrapavog ploda kestena, najpre smeđe jedro ljuske, u tom jedru ljuske pravo tkivo ili jedro tkiva i u tom jedru tkiva tek potom malo jedro klice u kojem je tek život zatvoren i u njemu beskrajna raznolikost i beskrajno mnoštvo njega samog.

12 Spoljašnje srce pak ubrzo prsnu, pa odmah odvaljeno pade dole u beskrajnu dubinu, gde sasvim propade; i to beše spoljno plotsko srce tela.

13 Unutarnje, substancijalno srce pak osta i proširivaše se neprestano zato što ga ono unutarnije, prejako svetleće klica-srce prisiljavaše zato što samo rastaše sve dalje a i tako postajaše sve veće, kao što se klica nekog semena koje je položeno u zemlju stalno proširuje, sve dotle dok iz njega ne stane moćno drvo.

14 Isto tako beše slučaj s tim mojim unutarnijim klica-srcem; početkom samo izgledaše kao da je srce, no kako postajaše sve veće, pridobi sve više ljudski oblik, i baš vrlo brzo prepoznah samog sebe u tom novom čoveku koji postade iz tog mog prethodnog unutarnijeg svetlog klica-srca.

15 Pri pogledu tog čoveka pak pomislih: Zar taj novi srce-čovek u meni možda takođe ima i srce u sebi?

16 I evo gle, odmah opazih u tom novom čoveku da i on u sebi zbrinjava srce.

17 To srce pak izgledaše kao sunce i njegova svetlost beše jača no svetlost dnevnog sunca hiljadostruko uzev.

18 Kako pak to sunčano srce posmatrah sve više i više, tada odjednom primetih u sredini tog sunčanog srca malu, Tebi, o sveti Oče, savršeno sličnu, živu sliku – ali ne znađah kako je takvo moguće.

19 A kako razmišljah o tome, tada me odjednom zahvati neizreciva milina, i Tvoja živa slika otvori ubrzo usta i govoraše meni iz sunčanog srca novog čoveka u meni sledeće:

20 Digni sada naviše svoje oči, pa ćeš ubrzo opaziti otkud i kako Ja sada živo prebivam u tebi! –

21 I ja uperih svoje oči naviše i ugledah odmah u beskrajnoj dubini dubina beskonačnosti takođe neizmerno veliko sunce i u sredini tog sunca pak zatim ubrzo Tebe Samog, o sveti Oče!

22 Od Tebe pak ishođahu beskrajno mnogi predivni zraci i jedan tih zraka pade u sunčano srce u novom čoveku u meni i obrazova tako Tebe Samog živo u meni.

23 Ubrzo zatim novi klica-srce-čovek ispruži svoje ruke i htede da zarobi mene spoljnog čoveka.

24 A ja se na to prepadnuh, i to prepadnuće baci me opet nazad u moj stari dom.

25 Ranije uteklo plotsko srce ponovo se popnu iz dubine i smesta opet obavi dva unutarnja srca. Kada se to dogodi, ponovo mi bȉ vidljiv spoljni svet, i sve unutarnje nestade.

26 I prema tome ovo je sve što u sebi videh, osetih i čuh.

27 O sveti Oče, primi milostivo ovu moju sigurno prenesavršenu pripovest i dopuni po Svojoj svetoj volji nesavršeno u njoj; Tvoja volja, amin."

259

1 Kako ovim Oalim svrši svoju pripovest viđenja, tada svi oci odveć počeše da se čude i jedan reče drugom: "Ne, skoro više ne možeš podneti. Uzvišeno, duhovno Čudesno ovde premašuje sve naše zamislive pojmove.

2 Trebalo bi da misliš da će svaki čovek u sebi sigurno naći jedno te isto – no koja beskrajna različitost u pojavi."

3 Abedam, drugi, pak, krišom se otšunja do Henoha i reče mu gotovo ga pitajući:

4 "Čuj, moj dragi brate Henoše, meni već postaje sasvim mračno pred svim mojim čulima uprkos moje probuđenosti i pozvanja.

5 Daj reci mi jel' se ti ovde snalaziš? – Ja bih baš hteo da potonem u zemlju; sada su šestorica ovih izvidnika, koji svi potiču od Seta, obznanila svoja unutarnja viđenja, i svaki od njih nađe nešta sasvim drugo.

6 Kakav je prema tome duhovni život u duhovnom svetu?

7 Zar onda tamo duhovi-ljudi više neće živeti ovako zajedno među sobom kao mi ovde na zemlji?

8 Jer ako svaki u sebi nosi i zbrinjava svoj sopstveni i sasvim svojstveni svet, onda se postavlja pitanje: da li će na tom svetu sopstvenom za svakog čoveka imati mesta i njegova braća ili da li će se svojim beskrajnim svetom uopšte moći približiti jedni drugima?

9 Ili da li će taj svoj sopstveni svet, nastanljiv samo za sebe samog, uvek, kada požele da se približe nekome, da ih uvuče u sebe onako kao što otprilike puž uvlači svoje rogove kada ih neki strani predmet dodirne?

10 Gle, dragi brate Henoše, to su stvari i odnosi koji neće da se srede u meni mogo manje nego goreća gora u punom plamenu, munjama i gruvanju zajedno s posudom punom uskislog kravljeg mleka.

11 Moram da ti priznam, što više razmišljam sada o tome, sve sam zbunjeniji i kao što je kod mene odvajkada obično – i sve gluplji.

12 Ako ti imaš neku svetlost u takvim čisto duhovnim stvarima, onda mi doturi samo iskricu, jer do Njega se sada ne usuđujem da odem zato što se sada toliko marljivo zanima sa dvanaestoricom.

13 Doduše, vuče me Njemu – ali znaš – ipak je to – malo smela stvar – bez valjanog ribanje teško da ću proći sa svojom još jakom gluposti – i veruj mi, uvek se osećaš baš veoma čudno kada te On riba.

14 Zato reci mi barem tri reči kako ne bih stajao baš tako glupo i slepo da slušam šta se sve pretresa; no, kako ti hoćeš, amin."

15 No kako poznati Abedam jedva izgovori zadnju reč, već uzvišeni Abedam bȉ u sredini između Abedama poznatog i Henoha i upita Henoha:

16 "Ljubljeni Henoše, kakav ćeš odgovor dati na ovaj korov od pitanja od strane Moga imenjaka?"

17 I Henoh uzvrati: "Sveti Oče! Verujem gde ne stoji drvo, vetar ni neće imati šta da iskoreni.

18 Abedamova pitanja su po mome nahođenju suviše vazdušasta i takva da osim Tebe, sveti, dragi Oče, teško da će neko ikada naći odgovor."

19 A poznati Abedam smesta se sruši pred uzvišenim Abedamom i reče preklinjući:

20 "O Ti svih nas dragi, sveti Oče! Oprosti meni sirotom, glupom šmokljanu ne samo pred Tobom nego i pred svim ocima, materama, braćom i decom oba roda – jer sigurno sam sada ovim mojim posebno neobično nevremenim pitanjima počinio neizmerno veliku glupost!

21 Ali šta drugo da činim pri takvim neshvatljivo nečuvenim čudesnim pojavama kroz Tvoju beskrajnu dobrotu, ljubav i milost?"

22 Uzvišeni Abedam mu pak reče smirujući ga: "Abedame, ustani i smiri se! Tvoja pitanja su istina pravi korov materijalnog sveta, ali i trnje i čičak sam stvorio kako bi vas budili svojim bodljama kada onako nekada slepo jurite u dan preko zemaljskog tla a ne znate kuda idete, zašto idete i šta hoćete.

23 Gle, takva su i tvoja pitanja! Nipošto ne veruj da su izrasla na tvome zemljištu i tlu, nego Ja lično sam dao da šiknu u tebi da bi te probudili iz tvog starog stalno vraćajućeg sna i da barem u samome sebi opaziš potrebu da se tvoj unutarnji čovek probudi i da te svojom prasvetlošću konačno jednom zarobi zajedno s tvojom noći.

24 A da bi ti potpuno uvideo veliku glupost svoga pitanja, to jednim udarcem, to mi reci iz sebe samog: Šta li su sve stvorene stvari u srži?"

25 Tu stuknu poznati Abedam, pa konačno reče: Koliko znam kroz Tebe, dragi, sveti Oče, nisu ništa drugo do jedino samo misli iz Tebe koje držiš čvrsto."

26 Uzvišeni Abedam uzvrati na to: "Dobro si odgovorio. Reci Mi pak zato još i ovo: Da li ih Ja, poput puža svoje rogovo, moram uvući ako kao sada hoću da se približim vama deci i da stanem naoči svih vas?"

27 Tu poznati Abedam stuknu još grđe i osta tih.

28 Uzvišeni Abedam ga upita još jednom: "I ako su tvoje misli gore i dole i ako imaš svakakvih žudnji iz tih svojih misli, reci Mi da li su ti ikada bili prepreka da se usled njih nisi mogao nekome približiti; a ipak su baš te tvoje unutarnje misli tvoj sam unutarnji duhovni svet, i ako misliš na nekog, već je taj u duhu kod tebe."

29 I Abedam poznati uzvrati preklinjući: "O sveti Oče, oprosti, oprosti meni sirotom šmokljanu jer moja glupost je zaista velika!

30 Sada mi sve biva jasno!" – A uzvišeni Abedam reče mu na to:

31 "Onda idi na svoje ranije mesto i obrati pažnju na ono šta će još doći; tako nadalje u tebi više neće isterati korov najnerazumnijih pitanja.

32 Zato i dajem da dvanaestorica objavljuju svoja viđenja kako za svu budućnost ne biste imali nikakve sumnje, sada i večno, amin.

33 Razumi to valjano, amin."

260

1 Nakon što Abedam poznati dobi takvu lekciju, tada bȉ sasvim zadovoljan, pade uzvišenom Abedamu do nogu, zahvali Mu svom srdačnošću svoga srca, uspravi se zatim ponovo, pa ode do svog ranijeg mesta.

2 Uzvišeni Abedam, pak, odmah opet uperi Svoje oči prema Oalimu, pa mu reče i prema tome svim ocima:

3 "Čuj sada, Moj ljubljeni Oalime, i neka svako u sebi valjano obrati pažnju šta ću vam ovde reći.

4 Jer to je jedna najvažnija stvar da to valjano shvatite u srcu.

5 Mada vama, koji Me svojim očima vidite i svojim ušima čujete, ovo više nije potrebno, ali za vama će slediti još veoma mnogi koji će tada ovo najnužnije morati da imaju ako budu hteli da Me znaju i da Me u svojim srcima živo verno zadrže.

6 A oni koji ovo učenje zanemare, ti će Me izgubiti iz svih svojih unutarnjih čuvstava, pa će zato sebi načiniti božanstva iz grube tvari, i obožavaće ih mesto Mene; neki će pak činiti kao što sada već čini Lameh u Dubini.

7 Zato dakle obratite pažnju i zadržite valjano sledeće veliko, sveto učenje.

8 A takvo sada hoću da vas učim o viđenju Oalimovom:

9 Vidi i vidite, čuj i čujte! – Čovek koji Me nije video i čuo kao vi sada ne može znati ništa drugo o Meni osim što je čuo od svojih najbližih prethodnika.

10 Tako beše i kod vas slučaj do sada kada Me niko osim Adama i Eve nikada nije video ni čuo osim preko usta Adama i Eve koji su Me videli i čuli, i malobrojnih savremenika Avelja koji Moj glas čuše preko Moga anđela.

11 A kao što ste vi prošli sve do ovog vremena, tako će opet proći vaši potomci, koji će Me upoznati samo preko vaših usta, a trebalo bi naročito samo preko vaših srdaca delatno.

12 A kakve dokaze o Mome postojanju možete dati svojoj deci ako se Ja njima ne pokažem ni mogu ni smem kao sada vama?

13 Ne možete im učiniti ništa drugo osim prilično često reći da sam Ja, istina, stalno nevidljivo prisutan, ali, ipak, prebivam negde nad svim zvezdama u predalekoj visini visina ili dubini dubina i da ste Me bićstveno videli.

14 A da li će vaša deca takođe svojoj deci moći dati takvo učenje o Meni obzirom da ne behu svedoci Moje vidljivosti?

15 Gle, ukoliko bi ona učila svoju decu kao da su svedoci, onda bi od stida morali pocrveneti i njihova deca bi ubrzo na njima primetila da su im njihovi roditelji rekli neistinu.

16 Zato će sigurno morati samo vas da navedu kao svedoke Moga postojanja – i tako dalje deca za decom i deca za decom.

17 A kada tako svedoci sve više i više ostare i dugo, dugo, dugo više ne postoje, potonji potomci štaviše sami posumnjaju u postojanje nekadašnjih svedoka, recite, kako će onda izgledati s Mojim učenjem?

18 Zar neće na kraju sumnjati u njegovu istinitost zajedno s vašim postojanjem?

19 I šta će ti ljudi zatim činiti kada za istinitost ovog Mog sadašnjeg učenja niko neće biti u stanju da postavi važeći i održiv dokaz?

20 Kažem vam, tada će ubrzo svaki nešto malo moćniji čovek napraviti sebi prirodna boga i obožavaće ga svojim glavnim strastima, pa će konačno svoju braću prisiliti da se klanjaju tom njegovom bogu i da žrtvuju.

21 A kada se takvo dogodi, onda će takvim idolopoklonstvom sve potonuti u najdublju noć propasti i večne smrti, pa ću Ja biti prisiljen da vatrenim mačevima i buktećim šibama sudim svet potonuli u smrt kako bih ga oživeo dotle da postane sposoban nekog drugog suda, i tada iz hiljade njih jedva da će jedan dospeti do slobode, ili što znači da hiljade jedva da će imati slobodan život jednog pojedinca, i njihovo prebivalište će se zvati materija.

22 A Ja sada velim da ćete imati dovoljno da uvidite da svako učenje od usta do usta nema koristi, i takođe ni od srca do srca ako nije potvrđeno najživlje unutarnjim, svetim svedočanstvom.

23 Jest, zaista vam kažem, učenje može samo po sebi biti iole istinim, dobrim i lepim, no ako zavisi jedino od vere koja za podlogu ima jedino izvetreno predanje i slepoću srca za posvedočeni dokaz za verodostojnost učenja, onda učenje bez obzira na sve to ništa ne vredi.

24 A vi ste već postali odveć slabi mada su svi vaši praučitelji još živi; kako će tek proći oni koji će se slepo boriti s vašim samim postojanjem?

25 Zato vam kažem još jednom da ni jedno učenje nije od koristi ako se njena pravila ne mogu potvrditi Mojim živim svedočanstvom u srcu svakoga čoveka.

26 U Oalimu ste to živo svedočanstvo našli savršeno prikazanim. Tako ga prema tome i treba uzeti da, istina, Moje ime i Moju suštu, večnu milost, svetost i preljubazno biće učite deci već svojim ustima na način kao što sam vam sada već odveć dovoljno pokazao, međutim, jedino nemojte ostaviti kod samog učenja, nego postarajte se revnosno da to učenje kod njih ubrzo pređe u puno, živo delo; i budite uvereni da će svaki koji u sebi i na sebi to učenje ozbiljno delatno primi ubrzo u sebi naći veliko, živo, sveto svedočanstvo Oalimovo, koje će prejako svetleći svedočiti o živoj verodostojnosti ove Moje sada svima vama upućene reči.

27 Gle, Oalim nađe u trećem klica-srcu, nakon što se oblikova u čoveka, još jedno sunčano srce, u tom srcu konačno Mene Samog kao što vi zagrevajuću sliku sunca nalazite u svakoj kapi rose; i ta Moja slika u njemu govoraše poput Mene u njemu, i ta reč pokaza njemu Mene kao večnog, svetog Oca u visini Moga beskrajno svetoga Božanstva.

28 Taj unutarnji čovek Oalimov već htede da postane jedno sa spoljnim substancijalnim i delom i sa veoma spoljnim materijalnim čovekom; no za to Oalim još ne beše zreo.

29 A vi to sve treba da doživite tek pri vašoj punoj zrelosti, no onda trajno večno.

30 Upravo tako i činite i učite prema tome svoje potomke, tako ćete im predati trajno svedočanstvo o verodostojnosti ovog Mog učenja, i to svedočanstvo će im biti nagradom zato što su te reči delatno uzeli srcu za sva vremena vremenā.

31 A onaj koji to svedočanstvo nađe u sebi, taj je već i iz Mene primio večni život, koji mu se večno neće uzeti.

32 Gle, takvo sve znači istino viđenje Oalimovo; no šta sve dalje treba razumeti, a i valjano na šta obratiti pažnju, to neka vama obznane viđenja još ostalih, pa tako hajde da radi toga čujemo i Tuarima, amin."

261

1 I smesta uzvišeni Abedam pozva Sebi Tuarima, pa mu reče: "Tuarime! Pozvan si, više ti ne moram reći; zato učini bez straha i zaziranja Moju volju, amin."

2 I Tuarim bojažljivo ode do uzvišenog Abedama, zahvali Mu najusrdnije svojim srcem, pa smesta preda Mnom i svim ocima poče obznanjivati svoje viđenje.

3 A ovako beše viđenje i ovako glašaše iz usta Tuarimova:

4 "O Ti svih nas sveti Oče, Koji si pun ljubavi i smilovanja, to beše teška provera za mene sirotog, slepog grešnika pred Tobom, o Jehova!

5 Ti znaš kako sam prošao za tih nekoliko trenutaka, no oci ne znaju, pa ću evo po Tvojoj svetoj volji verno obznaniti šta me je za tih nekoliko trenutaka mučilo tako nepodnošljivo dugo učiniv se kao da su me već obgrlile sve večnosti svojim beskrajnim rukama.

6 A ovakvo beše moje jezovito stanje: Kada sam krišom malo ljuteći se razmišljao o tome unekoliko sam sebi govoreći: Šta to treba da znači da gledam u samog sebe? – Zar to ne zvuči kao čista glupost? – Ako si Ti naš Tvorac, pa onda ćeš valjda znati za šta si nekome dao oči?

7 Do sada ih je još svako koristio prema spolja – kako li sada da ih odjednom obrnem, što mi je sasvim nemoguće, i da pogledam u sebe, i da tu saznam kako izgleda u mome telu? –

8 Pokušah zatim stvarno neko vreme koliko god mogu da uvrnem oči, tako da mi iz očiju prosto izbiše vatreni plamenovi poput vatrenih krugova, i ja se od tog silno uplaših; no sve to beše ipak sasvim uzaludno iznurenje jer čim svoje oči opet dovedoh u običan red, ne videh ipak ništa drugo osim samo ono što se nalazi spolja oko mene.

9 Takođe pogledah čas jednog, čas drugog moje braće, no kod nijedog ne mogoh otkriti nešto što bi mi palo u oči kao nešto sasvim posebno.

10 Kako prema tome apsolutno ništa ne nađoh, tako se naljutih dvostruko, i pomislih opet sebi: To sigurno nije ništa do čisto iskušenje mome razumu.

11 Ali toliko glup ipak nisam kao što bi neko možda pomislio.

12 Zato ću popustiti kao očito razumniji i ostaviću druge da nesmetano vežbaju svoju ludost ako se raduju tome; a ja ostajem pri svom dobrom, starom poretku.

13 Neka gleda u sebe ko hoće, želi i može; a ja ću da koristim svoj par očiju radije za svrhu za koju mi ih je Tvorac dao. –

14 I tako se opet odljutih i smirih.

15 No moj navodni mir ne potraja dugo jer zemlja pod mojim nogama posta ubrzo tako rastresita kao lak, suv pesak ili kao sneg koji tek pade, i pre no što se osvrnuh, već bih ukopan u najdubljem ponoru zemlje.

16 Tu pak beše odveć mračno oko mene i ja mogadnoh rukama da napravim tek toliko prostora pred ustima da sam najštedljivije mogao da dišem.

17 U toj najvećoj nevolji pak pomislih ipak na Tebe, sveti Oče, i zavapih Tebi u pomoć i za spasenje.

18 Međutim, moj vapaj se izgubi u beskrajni pesak koji me okruživaše sa svih strana i umesto mog spasenja potonuh samo sve dublje i dublje dole u bezdani pesak zemlje; i kako sasvim očajno ovako tonuh i tonuh, tada mi pak odjednom dođe u susret odveć odvratan smrad, taj beše gori, jest, neizrecivo gori od svakog smrada na zemlji koji sam ikada osetio svojim čulom mirisa.

19 I gle, tada ubrzo bi kraj pesku; bi mi drago zbog toga jer pomislih tada: Sigurno mi dođe spasenje. –

20 Ali koliko se samo neizrecivo užasno prevarih s tim mojim radosnim iščekivanjem!

21 Jer tek tada poče beda za koju stvarno ne nalazim reči da je dovoljno prikažem.

22 Samo toliko mogu reći da sam tamo gde prestade pesak odmah potonuo u vruće blato koje postade sve vruće i smrdljivije što dublje tonuh.

23 O sveti Oče! Kakvu sam užasnu nevolju i strah tu podneo kada primetih da tonuće nikako da stane i samo blato se poče pretvarati u usijan, crven pepeo i taj konačno sam opet u sasvim beo užaren haos jednak onom koji češće ističe iz gorećih gora – nemoguće bi mi bilo da opišem jezikom.

24 Ta užareno tečna materija prouzrokova mi najneizreciviji, žežeći bol, i umnoži tako moju neizrecivu muku najbeskrajnije zato što taj večni žar mene ipak ostavi nesažežena i ne hoćaše ili ne mogaše ni jednu jedinu dlaku na mojoj glavi da uništi.

25 Tu više nisam mogao da se molim ni da molim, nego celo moje biće beše kletva svemu što me dovede do tako bednog postojanja.

26 No što se više razgnevih, tim dublje potonuh dole u sve vrelije i vrelije ognjeno more.

27 Pa kako postade sve užasnije i užasnije, tada viknuh u najstrašnije najužasnijem očajanju:

28 Bože, Ti strašno užasno nemoguća stvar, ako jesi negde, onda me uništi, jer za ovo postojanje čak ne mogu da Te prokunem, a kamoli da Ti zahvalim.

29 O ti jadni, najbedniji Bože! Koju draž Ti ovo pruža što me stvori za takvu muku?! –

30 I gle, kako ovako užasno vikah i derah se, tada čuh iznenada jak grom, i grom viknu i reče mi:

31 "Bedniče, nemoćni! – Zašto kuneš Mene, tvoga Oca?

32 Gle, Ja te sada rađam u ognju Moje beskrajne ljubavi večno besmrtnim bićem, koje treba da Mi bude savršeno sličnim, i vodim te Svojom Očinskom rukom kako ni jedna vlas tvoje glave ne bi propala, i celo trajanje ove tvoje ognjene provere ljubavi odredio sam samo na tri trena po zemaljskom računanju, i već si zbog toga izgovorio najgoru svih kletvi nada Mnom. Šta li sada da činim s tobom?"

33 I ja odgovorih na to: "O Ti presveti Oče, uništi me jer sada više nisam vredan da postojim budući da sam Tebe, Tebe kleo."

34 Tada se ognjeno more iznenada preobrazi u blagu svetlost i iz svetlosti opet čuh reči koje ovako glasiše:

35 "Gle, Ja, tvoj Otac, ne kunem i hoću da zaboravim šta si Mi učinio, jer što si sada video, beše tvoje stalno stanje na zemlji prema Meni; ali spoznaj sada ipak da Ja, Tvoj Otac, jesam i vučem te k večnom postojanju kroz sav tvoj pesak životne varke, kroz tvoje blato mudrosti i kroz tvoj rđavi žar u čisteći oganj Moje Očinske ljubavi i konačno kroz njega k najčistijoj svetlosti večnog života ljubavi u Meni.

36 Pa tako s tom svešću vrati se sada na zemlju, gde te Ja iščekujem, amin."

37 I ja iznenada opet bih ovde.

38 O sveti Oče, evo me ovde, ali kako sam sada pred Tobom?

39 I kada bi ipak još bilo moguće da mi oprostiš najveću nepravdu koju sam Ti naneo, onda bih zbog toga hiljadu godina podneo najveću ognjenu muku.

40 O oprosti, oprosti meni najvećem grešniku! – No šta molim? – Večno više nisam vredan Tebe!"

262

1 A po svršenom pripovedanju, pošto Tuarim poče da plače zbog velikog kajanja navodne velike nepravde koju Mi učini, zgrabih Ja kao uzvišeni Abedam smesta njegovu ruku, pa mu rekoh:

2 "Čuj i razumi Moj dragi Tuarime! Ono što si počinio u tvome viđenju tebi se računa kao greh isto tako malo koliko se nekoj steni koja se survala s neke gorske visine može uračunati kažnjavajućom krivicom ukoliko se njenim silnim padom dogodila neka nesreća.

3 Zato slobodno budi miran jer takav smisao tvoje viđenje nema, i reči koje si čuo u sebi, ne tiču se možda samo tebe, nego tu sve ima opšti smisao, i reči važe svakome.

4 A Ja sam te samo pozvao da takvo vidiš u duhu u sebi, a ne kao da si morao zbog toga da počiniš grešku prema Meni.

5 A da ne bude da si takvo viđenje video bez koristi za sav potonji svet, onda čuj i razumi, takođe svi vi, šta viđenje znači. A ovakav je smisao:

6 Tvoj spoljni pokušaj da s telesnim očima pogledaš u sebe predstavlja nerazumno iznuravanje ovozemaljskog razuma kada pokušava da prodre u duhovne odnose premda nije sastavljen ničim drugim no sve samim materijalnim pojmovima sebe samog sazdajući; to jest nije ništa drugo do samo organ primanja duše preko kojeg ona dospeva do gledanja spoljnog sveta.

7 A budući da je samo to, kako li će da gleda Duhovno, da shvati u sebi kako je uobličeno?

8 A vatreni krugovi, koje je prouzrokovalo tvoje uvrtanje očiju, znače takozvane dosetke ovosvetskog razuma, koje mu pak za duhovno gledanje koriste baš toliko koliko vatreni krugovi prirodnim očima – to jest time će postati toliko oštriji i zdraviji baš koliko i prirodno oko takvim upinjanjem i gnječenjem.

9 Gle, to je početak tvoga viđenja, i to se ne tiče tebe u ovom tvom unutarem stanju, nego celog sveta, zbog čega te sada njemu dajem prorokom na način kao što si na sebi i u sebi saznao.

10 A ti se pri tome naljuti, i to jednom odmah kada vam naložih da svi pogledate u svoju nutrinu i zatim kada si činio svoje pokušaje a ništa nisi postigao.

11 Gle, i ta ljutnja ne beše više prirodna ljutnja, nego dođe na tebe zato da bi se tu naznačio ponos ovosvetskog razuma, koji nipošto ne bi hteo da bude zatvorenik u istini, nego slobodan i gospodar pri svem nedostatku svetlosti, pa srećno uobražen samo onda kada sa svih strana odaju poštovanje njegovoj gluposti i miran samo onda kada s prezirom i ruganjem i sa podsmehom gazi po glavama svoje braće.

12 Gle, takvo se tebe takođe više ne tiče jer zato sam te učinio prorokom zato što nisi imao krivice u svome srcu.

13 Ovo sve znači tvoje viđenje donde kada si počeo da toneš u pesak. A šta zatim znači stanje kada te noć peska proguta pa ti tonjaše sve dublje i imađaše nevolje s disanjem te zamoli za spasenje, a ne dobi ga?

14 Gle, tu već tvoje unutarnje objašnjenje počinje da deluje i da svetli.

15 A pesak znači sve ovosvetsko znanje kada potpuno počinju da zarobljavaju srce duše, čime ono dospeva u velik strah i zbunjenost zbog pritiska i noći, što sve razum nameće sirotom srcu.

16 Tada se srce brani po mogućnosti i gura pesak dalje od usta i pravi sebi oskudan prostor za vazduh i čezne moleći za spasenjem.

17 Ali prebogati ovosvetski razum, kome nikada nije dosta, više ne dopušta da mu se uzme njegovo pravo, zapeščava srce jedino sve više i više.

18 A pošto tada srce postaje nestrpljivo i počinje da očajava i razum vidi da mu postaje nemoguće da ga pobedi, onda razum konačno deluje da srce potone u blato žudnji koje je već odavno nekada on sam gurnuo u njega.

19 Ovde tek srce saznaje potpunu nedovoljnost i pravu sramotu onoga čime ga je ovosvetski razum obogatio.

20 Srce tada počinje da negoduje protiv tako varljivog razuma i srdi se u sebi samom.

21 Vidi užareni haotični glib. A pošto je taj razdvajajući momenat najgorči, kako sa strane srca, tako ništa manje sa strane ovosvetskog razuma, onda zbog toga srce dospeva u najveće besnilo pošto sada sasvim ostaje bez svetlosti, kao što razum bez srca ostaje bez toplotne i zapaljive stvari za svoju varljivu svetlost.

22 Gle, tu ti poče navaljivati na Mene u srcu i kleti u razumu.

23 A Ja ti kažem da nikada ne gledam na dela razuma ako ga je srce napustilo.

24 Na srce onda odmah izlivam Svoju lekovitu svetlost ljubavi kako bi odmah iscelila ranjeno srce koje se meni vraća k večnom životu, kao što si takvo jasno čuo unutarnjom rečju.

25 No i takvo sve se ne tiče tebe jer tebe tako činim prorokom da bi svedočio ubuduće protiv sveg sveta i njene mudrosti; zato budi miran i ne boj se više jer Ja sam takvo u tebi izazvao kako bi svagda svedočio iz Mene protiv svih nerazumnosti sveta, amin."

263

1 Po tom učenju Abedamovom Tuarim se odveć obradova srcem i od same ljubavi ne uzmognu pomoći sebi, to tako da zbog toga nikako ne htede pustiti ruku Abedamovu.

2 Abedam mu pak reče u toj nerazdvojivoj prilici ljubavi: "Tuarime! Ti si Me zaista moćno zgrabio svojim srcem kao svojim rukama, i time si ponovo uzdignut novim prorokom.

3 Jer zaista, zaista kažem tebi i svima vama: Ko Me ubuduće ne zgrabi jednako tebi, taj će teško ikada u sopstvenome srcu čuti glas Moga srca.

4 A ko ga barem jednom ne bude čuo u ovom zemaljskom snu, kod toga se život još nije obreo i on se još veoma klati između života i smrti.

5 I tako ova tvoja sadašnja ljubav prema Meni znači istinsku delotvornu živu ljubav; ko Me prema tome ne zgrabi srcem i isto tako rukama dobrim, Meni blagougodnim delima ljubavi svojoj braći i sestrama, toga ljubav još liči nezrelom plodu kojeg s drveta života neki jak vetar lako može da zbaci još pre no što sazri i spremi u njemu klicu života.

6 A koji ima delotvornu ljubav, taj je već zreo i valjano spreman k večnom životu – jer taj je zaista našao u sebi živi smisao Moje namere koja je Moja večno živa reč; a ta reč jeste klica večnoga života u njemu.

7 A ako neko odabere devojku da bi mu postala ženom i ljubi je krišom u srcu i hoće zato katkad da joj se nasmeši, no stalno okleva da joj pruži ruku, recite Mi da li će devojka poverovati da mu je ozbiljno s njegovom ljubavlju?

8 O, kažem svima vama, ona će se manuti toga, jer reći se sebi: Da ti je stvarno stalo do mene, sigurno ne bi ruke držao na leđima kada dolaziš kod mene, nego s raširenim rukama bi žurio k meni.

9 A ja znam tvoju mlakost i skrivenu prepredenost da laskaš više njima poput meni, i hoćeš da odabereš jednu koja ti godi po tromosti svoje ljubavi; zato dalje od mene jer moje srce te još nikada nije spoznalo. –

10 Gle, ta devojka je sasvim savršeno presudila ovom mlakom ljubavniku; a Ja vam kažem da Ja negda – nakon što se vi smrću tela sa ove zemlje ponovo vratite kući u veliko carstvo duha – neću presuditi o vama i vašoj ljubavi prema Meni ni za dlaku drukčije no što je presudila ta devojka svome mlakome ljubavniku. U to budite sasvim sigurni.

11 A zaista vam kažem, ako pak devojci dođe drugi ljubavnik, mada ona još nikada nije mislila na njega, a vidi kako joj žuri raširenih ruku, pozdravlja je i grabi je velikom živom žurbom i pritiska je o svoje grudi i ljubi je vrelo na njeno čelo, pa joj kaže s ljubaznim tištećim srcem:

12 Žarko ljubljena! Šta tražiš od mene da učinim kako bi videla koliko je odveć moćna moja ljubav prema tebi? –

13 Šta velite, da li će ta devojka ovog prosca ispratiti isto kao ranijeg mlakog?

14 O nipošto kažem vam; zadržaće ga u svoj toploti ljubavi svoga srca.

15 Gle, baš tako ću i Ja zaista postupiti.

16 Ko me zgrabi srcem i rukom, toga ću i Ja zgrabiti svom silom Moje ljubavi i sigurno ga večno više neću ispustiti.

17 A ko sa Mnom učini jednako mlakom proscu, zaista, neće od Mene proći ni za dlaku bolje no što je prošao mlaki prosac.

18 I tako si ti, Moj dragi Tuarime, nov prorok u ljubavi, i svedočiš tako o Meni kakva mora biti istinska živa ljubav ako neko kroz nju hoće da pristupi Meni.

19 Onaj koji bude činio po ovom tvom vidljivom znaku u duhu i svoj istini iz njega, taj će i ubrzo u duhu i svoj istini dospeti gde se ti sada nalaziš proročki svedočeći ovako.

20 A ko se tu nađe, taj je smisao Moje namere živo našao u sebi samom.

21 A taj smisao je prav pravcat večni život iz Mene i u Meni.

22 A ti si sada već za sebe u smislu, o kojem ti sada i vanjski svedočiš; i tako je veliko određenje pogođeno i izvršeno.

23 A još su velike stvari skrivene; zato hajde da čujemo i Rudomina i valjano da obratimo pažnju šta je on sve video i čuo u sebi, amin."

264

1 Po tim rečima Abedam otpusti Tuarima spolja, ali ne možda i iznutra; i Tuarim, skoro sasvim rastvoren u ljubavi i zahvalnosti, pusti ruku Abedamovu, spolja, ali tim čvršće i grčevitije uhvati je u srcu, pa zatim s takvim živim raspoloženjem ode nekoliko koraka nazad, takođe poput Zehela natraške, nipošto ne skidajući oči s Onog Koga je sada njegovo srce spoznalo da je svet, svet, svet i pun najveće očinske ljubavi.

2 Kada se ponovo nađe na svom ranijem mestu među svojom braćom, tada Abedam smesta pozva Rudomina, naime govoreći: "Rudomine, dođi i govori i svedoči iz sebe, amin!"

3 I smesta istupi vrlo visoki Rudomin iz sredine svoje braće i stajaše nalik nebeskom stubu sav krut od same poniznosti, ljubavi i strahopoštovanja pred uzvišenim Abedamom.

4 No uprkos njegovoj smućenosti ispoljavala se iz svih njegovih delova ipak zaista muška mirnoća i skromna uzvišenost, koja se kod nikog drugog ne ispoljavaše tako silno, to jest toliko očito istaknuto kao kod Rudomina, zato što je telesnom visinom daleko nadmašivao svu decu zajedno s Adamom pošto beše div visine šesnaest pedlja [mali pedalj = oko 15cm, veliki pedalj = 21-26cm], i inače prejak u svim njegovim mišićima i živcima.

5 No kako taj div dugo oklevaše jezikom, sve više i više bojažljivo oklevaše i s najvećim strahopoštovanjem razmišljaše Ko je Taj pred Kojim sada stoji i treba da govori – tada ga Abedam smesta ljubazno pogleda i upita ga:

6 "Rudomine, zašto oklevaš preda Mnom, svome Ocu i Bogu?

7 Šta još drži zarobljenim tvoje srce i svezanim tvoj jezik?

8 Ostavi to što sada ne vredi, omužaj se u srcu i govori! Amin!"

9 Te ohrabrujuće reči prodreše kao eterični životni melem kroz celo biće Rudominovo, srce mu se oslobodi svake stege i jezik se olakša poput paperja, pa tako i smesta poče da govori s moćnim divovskim glasom, i to tako glasno da se njegove reči odbiše od zidova obližnjih brda te odjekivahu.

10 A ovako glašahu reči: "Bože, Oče, Ti večna najčistija ljubavi, Ti Koji si svet, svet, svet! Ko će da Te ljubi, slavi i hvali po časti i kako dolikuje? Jer suviše čudesno veliko i sveto jeste sve što Ti, o sveti Oče, daješ nama!

11 Šta li je čovek u svoj svojoj niskosti i potpunoj ništavnosti da Ti, o, veliki, večni, svemoćni Bože spominješ njega i dopuštaš mu da tako moćno oseća isticaje Tvoje beskrajne milosti, ljubavi i smilovanja?

12 Da, tek sada spoznajem sasvim jasno da Ti, o Bože, jesi istinski Otac, a mi Tvoja deca, jer šta bi drugo Ti mogao biti, i šta mi, pošto nas je samo Tvoja sveta volja rodila Tvojom beskrajnom ljubavlju?

13 Jeste, jeste, Ti si zaista svih nas sveti Otac i mi zaista Tvoja deca i beskrajno smo veliki po Tebi i uzvišeni i moćni; ali mali i ništi, jest, sasvim ništa po nama samima; pošto nismo mi, nego samo si nas Ti rodio iz Tvoje večne beskrajne ljubavi!

14 Sami sebi prepušteni zaista nismo ništa, ali uz Tvoje očinsko srce jesmo veliki, jest neizrecivo veliki, jaki i odveć moćni, tako da svetovi i sunca i meseci u milijardama beže pred našim najmanjim dahom kao najlakša prašina koju najmanji dašak zraka već rasteriva iz njenog mirovanja.

15 Zaista, ovo ne bih rekao da takvo nisam video i osetio u svome viđenju.

16 A ja sam video i vrlo moćno osetio, pa tako govorim usled ove moje istine koju sam našao milošću našeg svetog Oca i koju sam prejasno i premoćno osetio i duboko gledao.

17 Jer ubrzo posle svetog naloga da treba da gledamo u svoju nutrinu, nestade zemlja i celo vidljivo nebo a ja lebđah sam u sredini beskrajnog večnog prostora; moje oči nepomično gledahu u beskrajne dubine večnosti, no uzalud beše taj isprazan trud jer čak i svaka prašinica potonu u neki bezdan beskonačnosti.

18 Jedino sâm lebđah ovde bez podloge nekog zemaljskog tela u svetoj tami beskrajnog večnog prostora.

19 No, iznenada dođe velika misao iz moje dubine, ta misao beše sveta reč, a reč je glasila:

20 Obriši s najmanjim prstom na ruci najmanji prst svog stopala, tamo će prianjati prašinica; tu prašinicu posmatraj! –

21 I ja smesta učinih po toj reči; pa kako učinih tako, gledajte, tada se prašinče smesta poče širiti preko mog najmanjeg prsta, rastvori se u beskrajne atome prašine – a atomi ubrzo narastoše suncima, svetovima i mesecima i sevnuše s moje ruke van u beskrajne dubine dubina i ispuniše svetlošću i bićima beskrajne, ranije prazne prostore.

22 Tu se naježih u dubini svoga života od svoje sopstvene veličine, i pomislih: Šta, to sve prianja uz moj mali prst na nozi, meni čak neosetno? –

23 No druga reč dođe u meni i reče: Misliš li da su deca Božja mušice koje gmižu po prašini?

24 Pogledaj svoj rast i usporedi sebe sa svim šta postade iz prašine pred tobom i ti ćeš opaziti šta jesi i šta su stvari koje prianjaju uz tvoj prst. –

25 I ja bih uzdignut; sve stvari lebđahu kao svetlucajući pesak pred mojim očima; iz mene pak smesta izbi moćna svetlost i beskrajni prostor se njom ispuni.

26 I tek u toj svetlosti ugledah veličinu dece Božje, ništavnost svih drugih stvari prema njima – i – zašto sveti Otac dođe nama i uči nas Sam putevima beskonačnosti.

27 A to sam sve rekao zato što sam tako video i osetio.

28 Drugo pak ništa ne videh osim toga; zato Tebi, Bože i Oče, sva hvala, sva čast, sva ljubav i sva zahvalnost večno, amin!"

265

1 Po toj valjano sređenoj pripovesti Rudominovoj pak odmah Henoh nagnan iznutra stupi do Abedama i upita Njega sasvim krišom:

2 "O dragi Oče Abedame, gle, Rudomin je istina odveć jakim glasom izgovorio veličinu čovekovu viđenu u sebi – ali da nije možda u ovoj prilici postavio nekoliko kamena preko kanapa?

3 Samo o tome se radi da je ostao veran; tu osobinu ranije nikada nije imao sasvim savršeno i zato je preterivao sve šta god bi pričao.

4 Od zrnca peska toliko često napravi čitav svet i od muve slona ili čak mamelhut. Zato se i njegova braća i sestre jedva s njim slagahu pošto ih svagda svojom divovskom vikom prisili na potpuno ćutanje, što i vremenom bi uzrok da ga kao otac zamolih da uzme od mene svoju baštinu i odseli se prema podnevu.

5 Takvo i učini ubrzo pošto vide da mi vrlo stade do toga radi mira i mirnog kućnog poredka. Doduše uze sebi ženu, no što se tiče njegovog potomstva, za osamdeset godina nije splodio više od troje dece.

6 Tako da je on nešta neobičan čovek bez obzira što je rođen od mene. Zato me sada i iznenadi njegova vrlo preuzvišena pripovest i prinudi me da neuobičajeno unapred dođem do Tebe, dragi Oče, i da Te zamolim za oproštaj ako je možda sada ovaj moj sin pred Tobom počinio takvu nepristojnost."

7 Čim Abedam ču te reči Henohove, smesta mu se obrati te reče: "Dragi moj Henoše, gle, ti za svet više nisi imao brige osim jedino ove, i brinuo si se čestito jer si se svagda brinuo iz ljubavi prema Meni. Ali ovde ti kažem da tvoja briga već veoma dugo beše uzaludna pošto si se brinuo zbog kad koje nevernosti svoga sina.

8 Jer gle, Ja sam bio njegov vaspitač još od majčine utrobe, i sada sam ga obrazovao savršeno takvim kakvim sada stoji pred nama.

9 Svakako da si mu i ti dao vaspitanje za Mene, ali Ja ti kažem, Moj odveć dragi Henoše, da ipak ne beše toliko dobro koliko Moje, koje je sasvim ispotiha dobijao od Mene, a da niste slutili ni ti ni on.

10 Prema tom vaspitanju sada i jeste ovde, i sada je pred svima vama vrlo odano položio ispit da apsolutno nije prazan izišao iz te Moje škole.

11 Zato budi sasvim bez brige jer gle – lažove nikada ne zovem Svojom večnom ljubavlju i glasom mudrosti da budu propovednici istine pred narodom, nego samo one koji su jednako tebi, Moj dragi Henoše, čistog srca.

12 A pošto sam pozvao tvoga sina, onda možeš da budeš sasvim bez brige zbog njegove nepristojnosti jer sve to beše samo Moje delo. Razumeš li Me, Moj dragi Henoše?

13 Gledaj i gledajte svi vi! Dao sam da Rudomin bude visok, čak i po telu. Iz ove Moje škole već vam je svagda rekao i učio vas da je čovek više no crv u prašini zemlje.

14 Njegov jak glas, dat njemu iz iste škole, pokazivao vam je da, prvo i prvo, u grudima vlada više snage i sile no u glavi – a drugo, objavljivao vam je tačnu meru koliko je ljubav moćnija, ili barem bi trebala biti, od razuma; a treće, pokazivao vam je iz te Moje škole kroz moć svoga glasa, budući da su se njegovom glasu njegova braća i sestre ćuteći povinavali, da glava sa svim svojim čulima i računicama treba da popusti kada srce kao očito bolji učitelj nastupa. – Razumeš li takvo, Moj dragi Henoše?

15 Dalje, on je usled Moje škole iz jednog zrnca peska pravio čitav svet kao što je sada u viđenju iz najsitnije prašinice napravio celu tvorevinu. Gle, tako je podučavao odkud vode poreklo ljudi i da bogosličnost čovekova počiva u srcu, zahvaljujući kojoj je čovek sposoban da postigne više no da blene na stvari, pa zasitiv se blenući u njih, konačno da dokuči i kaže: "Kako je to lepo i čudesno!" – a s tim već je i na kraju s veličinom svog osećanja.

16 Jest, zaista kažem ovde svima vama: Svi vi u svojim srcima iz mušica treba da pravite slonove i mamelhutove; – jest svoja ne retko jedva veličine mušice velika srca duše treba da preinačite u sve same slonove i mamelhutove; tako bi vam bilo lako da odano shvatite stvari iz Moje škole u Rudominu.

17 A pošto je kod mnogih od vas sasvim suprotan slučaj, tako vam je i najveći deo nepoznat čemu i zašto sam pozvao Rudomina.

18 Vi sada pitate: "A šta li je opet ta unutarnja škola? – Kako da to shvatimo?"

19 A Ja vam kažem, kada vidite pojave na nebu, tada zbijete glave i mozgate godinama o tome, pa kažete konačno: "To je ta stvar povukla sa sobom, sledstveno mora da je takvo što naznačila."

20 Posmatrali ste treperenje zvezda, pravac vetrova, viku ptica i drugih životinja, mrmljanje i hučanje mora i svuda ste istačkali velike stvari koje treba očekivati.

21 Recite Mi zašto svom zvezdočatstvu niste podvrgli i besmrtne znake na samom čoveku, zašto niste bliže proverili zvežđe tog živog neba?

22 Cvrčanje cvrčka vam beše čudesnije od govora besmrtnog brata, čoveka, uzvišene slike Moje večne Očinske ljubavi.

23 O, vi još jako slepi, šta li je više: delo i izraz deteta ili pad nekog brda, prouzrokovan milionima munja?

24 Gle, to je škola večnoga života; to je više od prašinice sveta na prstu Rudominovom – beskrajno više od sve veličine prostora beskrajne vidljivosti tvorevina!

25 Učite da spoznate čoveka u čoveku i po njegovim znacima; njih tumačite u duhu ljubavi i sve istine iz nje; tako ćete tek mudro saznati šta je najveće i šta se uči u Mojoj školi i kako tu školu treba prepoznati na čoveku iz njegovih živih znakova.

26 Zaista vam kažem: Već suza jednog tek rođenog deteta sadrži za sebe više nego jedno centralno sunce.

27 U tome i leži ceo smisao Rudominovog viđenja. Takvo razumite i činite, tako ćete svi vi lako naći večni život, amin."

266 (2.80)

1 Po tim rečima Henoh zahvali Abedamu svom ljubavlju i velikom poniznošću svoga srca za tako važno, veliko, sveto učenje, i svi drugi oci i deca posledovaše njegovom primeru.

2 Posle takvog usrdnog zahvaljivanja i molitve dade se Henoh smesta opet na svoje ranije mesto do Garbiela.

3 A Abedam se ubrzo zatim obrati Rudominu i uputi mu sledeće reči, naime govoreći:

4 "Tako vidi i ti Moj ljubljeni Rudomine i čuj i razumi valjano šta o vama svima svedoči i znači tvoje viđenje sasvim posebice.

5 Vi svi sada već znate, vi koji se nalazite ovde na Visini okružujući Mene, da sam Ja Bog Jedini i Večni dok s vama razgovaram i podučavam vas vidljivo pred vašim očima kao Otac.

6 A ako je Otac Bog, onda Njegova deca sigurno neće biti psi, mačke, volovi, krave, telad, magarci i tome slično, nego će biti ono što je njihov Otac, i nalaziće se i tamo i delovati gde je On i gde On deluje.

7 Gle, takav je Moj večni poredak da svuda i kod svakog predmeta, kod svake stvari, u vezi svakog stvorenja deca moraju biti tako savršena kao što je savršen njihov Otac.

8 Zbog toga se kod svakog ploda dašta već nalazi klica u kojoj je zasnovana sva savršenost Očeva.

9 I tako ako se seme položi u zemlju opet mora da postane istom travom, istom biljkom, istim žbunjem i istim drvetom iz kojeg i na kojem je ono samo postalo semenom.

10 Da li je kod životinja možda drugačiji slučaj? – Ja pak velim da je lavov otac ili roditelj svagda sam bio lav, kao pticin roditelj takođe samo ptica, i tako dalje sve gore do čoveka gde će očev sin takođe postati jednak ocu čovek pun uzvišenog dara i sposobnosti; i kći kao mati i otac posvećena njiva za setvu plodova večnoga života, jest, za plodove za setvu iz Mene.

11 A kada se takvo već sasvim potvrđuje u ovom prirodnom i telesnom svetu, onda će to beskrajno puta više biti slučaj u duhu.

12 Kada prema tome vama kažem i učim vas da ste Moja deca, recite Mi, Moja draga dečice, šta to znači?

13 Zašto li Me nazivate svojim Ocem i zašto vas Ja nazivam Svojom decom?

14 Zašto hoću, kao što je valjano i pravo, da nikog osim jedino samo Mene priznajete jedinim istinskim Ocem, da Me ljubite, jedino za Mnom da sledite, jedino Meni da odajete čast, jedino Mene da slavite i hvalite i jedino da ste Meni u svemu sasvim poslušni? – Još ne razumete?

15 A Šta i Ko Sam još kao vaš jedini istinski Otac?

16 Dakle – Ja sam takođe jedini, večni, beskrajni, nad svim moćni, istinski Bog.

17 A ako Ja kao vaš jedini istinski Otac jesam Bog najsvojstvenije od večnosti do večnosti, šta ste prema tome vi kao Moja deca?

18 Jest, zaista vam kažem: Vi ste takođe bogovi kao što sam Ja, vaš Otac, Bog; jedino s tom razlikom koja već i na zemlji, barem uzeto po telu, ostaje nepromenljiva da će otac sinu uvek ostati ocem večno po meri pojave, i sin zato nikada ocu pre-otac ili da bi ocu mogao kazati: Ja sam te rodio.

19 Isto kao što je nemoguće da seme stvori ono drvo od kojeg je postalo.

20 Zato otac uvek ostaje otac i sin uvek sin; takav je nepromenljiv odnos.

21 Ovo je prema tome između Mene i vas najveće rastojanje i razlika da sam Ja jedino Otac, a vi večno ništa drugo do Moja draga deca, koje očekuje veliko nasleđe u velikom domu Očevom.

22 I gle sada, ljubljeni Moj Rudomine, takvo sve znači tvoje uzvišeno veliko viđenje pošto tebi i preko tebe i svima ostalima daje presvetlo svedočanstvo o pravom biću Moje dece i kaže im:

23 Čoveče, premisli valjano i razmotri duboko u srcu Kome ti zoveš i zašto: Sveti Oče! –

24 Ali i udostoji se Njega onim šta upravo Taj tvoj sveti Otac traži od tebe na zemlji da bi ti Njemu postao pravo i potpuno istinsko drago dete – savršeno kao On Sam.

25 Jest, zaista, morate da budete savršeni kao što sam Ja Sam ako hoćete za večno da dospete do detstva.

26 Jer to je Najviše da ste Moja deca i Ja vaš Otac.

27 A da biste tu najveću i najsvetiju istinu još savršenije duboko ugledali, to ćemo u tu svrhu odmah još čuti Horedona, pa ćemo tu valjano slušati i videti šta je on gledao i opazio u sebi, amin."

267

1 Pošto je Rudomin sada sve to čuo i svaku reč duboko utisnuo svome srcu, zahvali sa celosnom usrdnošću svoga srca uzvišenom Abedamu, pokloni se svojim velikim telom do zemlje i zatim po ljubaznom znaku Abedamovom smesta se vrati na svoje ranije mesto, no takođe samo natraške kako svetoga Oca nikako ne bi izgubio iz vida, jer tokom njegovog prikaza viđenja već se odveć smrklo, prvo zvog kasne večeri, a drugo još više naglim naoblačenjem neba, što na takvim planinama beše sasvim obično, zato ni niko toliko ne obrati pažnju.

2 Jer kada planine okolo vredno izbacivahu vatru, tada retko kad bȉ vedre noći.

3 Pa tako sada, osim jedino bledog odsjaja nekih veoma udaljenih gorećih gora, više nije bilo prirodne svetlost.

4 No kako bez obzira na to Abedam pozva Sebi Horedona, i to ovim rečima: "Horedone, ako ti tvoje oči sada više ne mogu mnogo služiti, onda sledi samo Mome glasu i otkrij se nama jer ubuduće ćeš jedino slediti Mome glasu pošto ćeš Me još veoma često čuti u sebi, ali Me na zemlji više nećeš videti posle isteklog vremena ove Moje sadašnje prisutnosti" – to Horedon istina smesta napusti svoje mesto i uputi se prema Abedamu, međutim, pošto Gospodnji glas nije neprestano zvučao, tako on lutaše neko vreme među ocima i ne mogaše dospeti do mesta gde se nalazio Abedam.

5 No ubrzo Abedam ponovo dade glasa o sebi pozivajući Horedona, i Horedon, koji iđaše u sasvim suprotnom pravcu, odmah se okrenu i poplaši se ne malo što je pogrešio put.

6 Odmah hitro krenu prema glasu, međutim, pošto čast tu, čas tamo naiđe na nekog, i očito moraše izmaći kako bi dospeo napred, tako u takvoj mrkloj noći dogodi se ponovo lako da opet izgubi pravac, pa tako ponovo dospe na sasvim drugo mesto od mesta gde se nalazio uzvišeni Abedam – pa prema tome ubrzo ga Abedam opet pozva.

7 A Horedon se odmah javi sa sasvim suprotne tačke i reče skoro plačući:

8 "O sveti, dragi Oče! Ako mi Ti ne dođeš u tako mračnoj noći, onda sam gotovo sasvim izgubljen, jer ja neprestano gubim pravac izmicanjem pa tako ne mogu dospeti do Tebe!"

9 I ponovo pozva Abedam: "Horedone, ovamo, ovamo, pošto iza Mene u onoj daljini tamo vidiš vatrenu goru!"

10 I Horedon odmah ponovo pođe za glasom; no pošto opet ne mogaše ići pravo, nego izmače opet čas jednoj, čas drugoj grupi, tako mu gledanje prema gorućoj gori takođe ne pomagaše i on prema tome opet ne dospe do mete.

11 Kada se pak Abedam ponovo javi govoreći: "Horedone! – Koliko ću još čekati na Tebe?" – tada se Horedon rastuži i prokle noć govoreći:

12 "Proklet da je ovaj mrak zato što me sprečava na putu ka svetoj meti i zastire mi Onog Kojeg moje srce odveć ljubeći traži da nikako ne bi dospeo do Njega.

13 O Oče, daj da bude svetlosti i daj milostivo da izmakne ova noć kako bih Te video, pa da požurim do Tebe, o Ti sveti dragi Oče!

14 Ili dođi meni ovamo gde ja pun najveće čežnje i žaleći zbog tako zle noći sada mirno iščekujem Tebe. Kako Tvoja sveta volja, tako i da bude!"

15 A Abedam na to reče Horedonu: "Kada Me već nikako ne možeš naći, onda reci u srcu u Mome imenu: Ti goro tamo na granici gde stanuju deca Jutra, razgori se i osvetli ovo mesto! –

16 I ako imaš poverenja i veruješ svojoj reči iz Mene, onda će se odmah dogoditi kao što si izgovorio glasno u Mome imenu, amin."

17 Tu Horedon pun vatrene ljubavi u svome srcu zahvali Abedamu, pa smesta s velikom čvrstoćom vere izgovori rečene reči.

18 Tada smesta silno zadrhta tle i s jednim nečuveno najžešćim praskom odmah izbiše svetli plamenovi iz visokog temena gore, i ceo kraj se osvetli široko naokolo kao dan.

19 A Horedon odmah ugleda Abedama kako stoji pored njega, zahvali Mu sa svom ljubavlju svoga srca, pa reče:

20 "O sveti dragi Oče, koliko si Ti samo beskrajno moćan – i koliko dobar! Tek sada uviđam da si Ti s ovim mojim lutanjem hteo da me poštediš truda da govorim.

21 Jer ovako kako sam sada prošao od Tvoga prvog poziva meni do sada, baš tako sam i prošao pre toga u sebi samom.

22 Pa tako je sve objavljeno na najdivniji način šta sam u sebi video, čuo, osetio i učinio.

23 Tebi, o sveti Oče, sva hvala, sva ljubav, sva zahvalnost i slava za to, večno!"

268

1 Po tom prikazu viđenja Horedonovog kroz delo i posle malo njegovih reči o tome, Abedam odmah upita Horedona naime govoreći:

2 "Horedone, nakon što je prema tome tvoje unutarnje viđenje zaista potpuno objavljeno, pitam te, kao i sve, šta li znači ovo viđenje, šta je njegov smisao?

3 Velik deo je već prejasno obznanilo Rudominovo otkrivanje; prema tome, neće vam biti toliko teško da ovaj objašnjavajući dodatak obznanite iz svoje svetlosti koju ste primili unutra; ko dakle ima hrabrosti i mudrosti, neka istupi i neka govori."

4 Svi, pak, kada od Abedama čuše takav poziv, počeše da mole uzvišenog Abedama da ipak samo On najmilostivije učini što zahteva od njih – jer premda valjano znaju da niko koji bi u Njegovom imenu otvorio usta ne bi bio u stanju da izgovori neistinu, ipak takva reč kroz druga nedostojna usta više ne bi bila tako snažna i moćna i živa no da ista ta reč potekne ovako odveć preljubazno od samih svetih Očevih usta.

5 Po toj molbi odmah opet Abedam uze reč, pa poče ovako da govori: "O deco! Koliko nerazumnog je još skriveno u vašim srcima! – Šta li je upravo maločas Horedon učinio Mojom rečju položenom u njega pošto usled noći i njene sopstvene crne pomrčine nije mogao da Me nađe?

6 Gle, reč koju sam mu rekao, izgovorio je s punim poverenjem u Mene, i visoki vrhovi Bele gore prsnuše, i žar koji se već dugo nalazio unutar gore u trenu se razgore u bukteće plamenove kroz široko proširene pukotine.

7 Kada dakle prema tome sada pred očima imate najočigledniji primer sile i moći Moje reči, makar izgovorene ustima deteta, recite s kojim razlogom onda možete da tvrdite da bi Moja reč bila manje moćna ako je izgovorite vi?

8 A kada je otac više otac? Kada sam sebe naziva takvim, ili kada ga tako nazivaju njegova deca?

9 Kada bi neko o sebi rekao "Ja sam otac", a pri tome nema decu koja ga takvim priznaju i zovu; ili, pak, kada neko koji dođe kući, a dečica mu trče u susret i zovu ga i kažu: "Ah oče, oče, oče, o dragi oče!"?

10 Recite Mi koji od ove dvojice otaca je više otac?

11 Vi kažete u svojim srcima: Onaj koga njegova dečica tako zovu.

12 Gledajte, prema tome, vi još dosta nerazumni, ako je dakle onaj koga njegova deca zovu ocem više otac no onaj koji to samo sam za sebe kaže, pa onda je sigurno i reč otac iz usta dece više vredna i silnija i moćnija no iz usta samoga Oca.

13 Ili kada vas reč podiže i raduje više? kada sami sebe nazivate ocem pred svojom decom, ili ako vas vaša deca radosno i puna najnežnije ljubavi i puna sveg poverenja tako nazivaju?

14 A kada već vi u tome vidite preveliku razliku – šta li onda mislite, jesam li Ja možda manje otac no što ste vi sami?

15 O vi još vrlo nerazumni, zar još ne uviđate da Ja uvek hoću samo najjače i najsavršenije najbolje, i želim to usled slobode koju sam vam dao za sve večnosti svih večnosti.

16 A pošto takvo u svojim srcima nikada nećete osporiti, čemu prema tome da služi vaše izvinjenje?

17 Zato ti Horedone barem s kratkim rečima obznani čemu sam vas sve maločas pozvao; a svi vi drugi udubite sebi duboko u svome srcu sledeće reči, amin."

18 I smesta Horedon u Mome imenu svima poče upućivati sledeću besedu na koju vrlo treba obratiti pažnju koja glasi:

19 "Dragi oci, braćo i deco, dakle, treba prikazati šta je beskrajno Veliko skriveno iza tog biti dete velikog svemoćnog večnog Boga, i to iz viđenja Rudominovog i mog sopstvenog, a i pored toga jasno videti sopstvenu iz sebe samog ishodeću ništavnost; takav je dakle zadatak kojeg treba kratko rešiti.

20 A ja velim da je već razrešen pred nama svima, pa tako ne moram činiti ništa drugo do samo skrenuti pažnju sebi i vama šta je maločas presveti otac Sam izgovorio, naime da je otac u ustima dece više otac nego u sopstvenim.

21 Gle, u tome, u tome leži beskrajno najviše dostojanstvo i veličina našeg detstva da beskrajni večni Bog Sebe Samog tek u nama naziva Ocem – i postaje našim istinskim Ocem u najvišoj ljubavi tek onda kada Ga u svojim srcima Takvim spoznajemo i svom ljubavlju tako zovemo.

22 A ako beskrajni Bog tek u nama hoće savršeno da se ispolji Ocem, recite, šta bi se Veće još moglo zamisliti?

23 Šta je do toga ako bismo i najmanjim daškom mogli da oduvamo celu tvorevinu i jednom mišlju da zapalimo sve gore? Zaista ništa naspram toga ako Njemu možemo da kažemo u svoj ljubavi i istini: Dragi sveti Oče! –

24 Jer On, Koji je u Sebi Bog, Beskrajni od večnosti, jeste usled Njegove beskrajne ljubavi Otac u nama i mi jesmo deca u Njemu.

25 Istina, to što On jeste – jeste Sobom, a mi večno nismo ništa iz nas, ali sve iz Njega i kroz Njega.

26 To je dakle naša veličina beskrajno da smo Njegova deca i On Otac nas svih.

27 I to je i savršeno smisao moga viđenja u Njegovom imenu, amin."

269

1 Po svršetku ovih Horedonovih reči, koje su odveć vredne pažnje, koje reče iz Mene, Ja kao uzvišeni Abedam pohvalih valjanog Horedona govoreći njemu:

2 "Horedone, zaista – Ja ti kažem ti si Mi postao valjanim oruđem; gle, šta su već mnogi tražili, no nisu našli, to si ti sada iz Mene pred svima glasno obznanio tako odano i savršeno istino kao što sam ti Ja, praizvor sve odanosti i sve istine, odano i istino dao.

3 Stoga te hvalim i kažem ti da si ti ovo istinsko detstvo, koje si ti iz Mene ponovo dao svima koji ga u tom njegovom korenu već dugo vremena više ne poznavahu ni prepoznavahu ni nalažahu – stekao za sebe samog sada za sve večnosti svih večnosti i ni jedna zemaljska sila ti je više neće otrgnuti jer sila koja prebiva unutra u istinskoj deci jeste veća od svih sila sveta i svetova i svih njegovih tela i bića.

4 A kao što je sada Horedon dobio detstvo, tako ga dajem i svima vama, jer zaista, na nebu kao i na zemlji nema ničeg većeg, moćnijeg i uzvišenijeg od Moje dece; ko prema tome ima detstvo, taj ima više no što obuhvataju sva nebesa; jest, zaista, ima beskrajno više.

5 Jer on ima Mene, Boga – večnoga, beskrajnoga, jest, iznad svega uzvišenoga Boga punog moći, sile i svetosti kao preljubaznog jedino jedinog istinskog Oca u sebi, i prema tome potpuno je u Meni, što znači u svoj Mojoj savršenosti, koja je Moja beskrajna ljubav, milost, mudrost i sila.

6 Gledajte, to je prema tome detstvo, i to detstvo dajem vam sada.

7 O deco! – Da li biste sada bili sposobni da uzmete od Mene još većeg?

8 O zaista, Ja vam kažem, ne možete nikako jer Moja deca su više od anđela neba.

9 O deco! Da ste Moja braća, onda biste bili mnogo manje no što ste tu kao Moja draga deca, jer koji otac više voli da mu brat kod njega umesto njegovog sina?

10 Ili da li i brat od brata dobija deo nasleđa ako se ženi?

11 A kada već svoju decu cenite više od svoje braće, pa onda ću sigurno i Ja kao najistinskiji i najsavršeniji Otac znati koliko vrede Moja deca.

12 Vi svojoj deci dajete samo trud svojih ruku za spremu, a Ja vam dajem Moje sve, što je Moja ljubav, ili Moj sam najsvojstveniji sušti večni život savršeno.

13 Istina, sada već znate živo u sebi šta su Moja deca, no jedno vam pri tome ipak još nedostaje, i to jedno je da još saznate koji su oni koji dobijaju detstvo od Mene i iz Mene.

14 Gle, takvo je odveć važno da saznate jer zaista još nisu svi Moja deca koja Me zovu i kažu: Dragi, sveti Oče, usliši nas, svoju decu! – A njihova srca pri tom ostaju hladna kao da su pri tom oslovila neki ravnodušan predmet i njihovo poverenje je takođe kao i njihovo srce.

15 Ova vrsta dece koja bi to trebalo da budu, ali neće ni stvarno jesu, hoće samo moju moć i silu kako bi time raznim golemaštvom prekratila vreme, svejedno da li bi njihov nestašluk doneo štete ili koristi.

16 A Ja vam kažem: Takva deca su još daleko od istinskog detstva toliko koliko je dalek jedan kraj neba od drugog; jest, između njih i Moje istinske dece jeste još beskrajna provalija.

17 Još drugi rastežu veliki pojam detstva toliko da vide sebe i sva stvorenja Mojom decom.

18 Bilo bi suvišno da vam bliže razložim da ovi čine još grublju grešku od ovih prethodnih pošto sada već znate šta su Moja deca u duhu ljubavi i sve istine iz nje.

19 Vi pak kao istinska deca sada treba da spoznate da postoji velika razlika između onih koji priznaju Boga i Tvorca – i onih čije srce Boga odmah obuhvata žarko ljubeći i više Ga ne ispušta, i tada se više ne brine ni o čemu osim jedino kako da Boga obuhvati sve više ljubeći.

20 Prvi će pri spoznanju Božjem reći: Bože, Ti svemoćni, Ti veliki, Ti sveti, Ti uzvišeni Tvorče, kako su velika i divna Tvoja dela, zato hoćemo da Te svagda slavimo, hvalimo i iznad svega uznosimo. –

21 A drugi pak kažu: O Bože, koliko preljubazan mora da jesi kada ne možemo drugačije no da Te ljubimo iznad svega uprkos Tvoje beskrajne uzvišenosti i svetosti!

22 O koliko mora da si dobar kada nas ljubav toliko moćno vuče Tebi! –

23 Gledajte ovde prve začuđene svojim spoznatim Bogom; a druge kako se u suzama kupaju ako ih samo bilo šta podseti na Mene pošto iza njihovog dobrog Boga već slute preljubaznog Oca.

24 Primećujete li ovde moćnu razliku?

25 Gle, prvi su samo sluge koje rade za platu; a drugi su deca koja neće ništa osim jedino Oca.

26 Gle, to je velika razlika i pokazuje vam kako istinska deca mora da se odlikuju i u čemu se sastoji istinsko detstvo i ko ovladava njim.

27 A da biste to još temeljitije shvatili, to ćemo upravo u tu svrhu još da čujemo Joriasa šta je sve u tom pogledu video u sebi, pa tek u toj najvažnijoj stvari da zapalimo svetliju svetlost u vašim srcima.

28 Pa tako dođi do Mene Joriase i ispuni volju svog svetog i preljubaznog Oca, amin."

270

1 I smesta Jorias pristupi, tj. do uzvišenog Abedama, i upita Ga, naime govoreći:

2 "Dragi, sveti Oče, gle, ako bih mogao tako da se postavim da se moja nutrina okrene prema spolja da svako saposmatra kada pripovedam svoje viđenje, tada će ono možda pogoditi još neko verujuće srce koje bi primilo takve bezdane tajne.

3 A ako svi ovi slušaoci tokom pripovedanja ne mogu da gledaju zajedno sa mnom pripovest, hoće li je primiti, i hoće li je verovati?

4 Pa ako onda ne mogu da prihvate i da shvate, zar moja pripovest neće ličiti na laž koju takođe ne veruje niko koji ima mudrosti zato što je laž i u njoj nema istine.

5 A pošto je moje viđenje toliko neverovatno da bi se oci možda mogli sablazniti ako ga ispričam – gle zato, dragi, sveti Oče, moglo bi se desiti da barem prođem onako kako je prošao moj prethodnik Horedon koji je Tvojom dobrotom sigurno ispoljio sve što je trebalo pripovedati.

6 Jer sa besedom ionako slabo stojim, a ako tek treba pripovedati tako neverovatne stvari, odveć slabo. Zato – "

7 Tu mu Abedam upade u reč i kaza malo ozbiljno: "Jest, baš zato ćeš se sada odmah dati na pripovest, ili odmah umreti u svome duhu za večno! – Razumeš li ove reči?

8 Gle, Očeve reči ne želiš da ceniš, zato ćeš valjda ceniti reči svoga Gospodara ako ti Očeve reči možda nisu dovoljne – a ako ti je i Gospod još premalo, onda će Bog pružiti svoju ruku na tvoj vrat.

9 A Ja ti kažem, za sada još imaš Očevu reč, a kada dođe Gospodnja reč na trome sluge, onda je to užasna reč!

10 Božje reči su gromovi suda! Zato budi poslušan reči Očevoj kako ne bi pripao sužanjstvu i sudu.

11 Pripovedaj i obznani svima sve što si video u sebi, takva je Moja volja, razumi valjano, amin!"

12 Tu se tek Jorias probudi kao iz sna, zamoli Abedama plačući za oproštaj takve njegove nerazumnosti što je mogao toliko da se zaboravi da u sopstvenome, pozvanome srcu odmah ne rasudi Ko je Taj Koji ga tako milostivo poziva.

13 Pošto od Abedama zatim smesta dobi preutešno uverenje da Otac zapravo nema šta da oprosti pošto detetu ništa ne pripisuje, nego samo svagda palog podiže i izgubljenog marljivo traži toliko dugo dokle ga ne nađe, pa ga ljubeći stavlja na Svoja sveta ramena i sav radostan ga nosi kući – tako on i smesta poče da govori kako sledi:

14 "Stajah na svetlom oblaku; tako nađoh sebe kada mi nestade svetlost moga telesnoga oka za ovu zemlju a drugo svetlije oko se otvori u meni.

15 A to beše i sve što videh oko sebe u dalekoj beskonačnosti; preko mene ne bejaše ništa, ispod mene i oblaka na kojem stajah takođe ništa, i prema svim mojim stranama takođe ništa.

16 Da li me oblak možda hitro nošaše kroz beskrajne daljine ili možda mirovaše, takvo ni ne mogoh odmeriti jer tamo ni ničeg ne beše čime bih mogao odmeriti kako moje kretanje, tako i mirovanje.

17 Stajah već dugo, tako mi se činjaše, jest, toliko dugo kao da u tom stanju već provodim skoro neku večnost.

18 Ova nepodnošljiva jednoobraznost konačno me navede na misao da počnem govoriti sam sebi pa prema tome rekoh sam sebi:

19 Šta je ovo? zašto li stojim ovde na ovoj parovitoj podlozi? Već sam užasno gladan i žedan.

20 Šta li mogu da odgrizem s ove moje mršave podloge? Takođe nisam podoban da sasvim umrem od gladi – jer takvo mi dokazuje već beskrajno dugo trajanje ovog mog neobičnog i žalosnog stanja.

21 Šta ću, šta sada da činim? –

22 I tako nastavih dalje da govorim sam sa sobom kako sledi: A kako bi bilo ako bih pokušao da skočim s ovog dosadnog oblaka punog gladi i žeđi?

23 Jest, tu dole u ovu beskrajnu dubinu? – Biće valjda svejedno ako s dužinom večnosti uginem ovde na ovom oblaku ili ako tokom svoga pada u dubine dubina beskonačnosti prestanem da postojim?

24 Po tim rečima skupih sve svoje sile, odvukoh se do ruba oblaka, zatvorih oči i skočih s oblaka.

25 Posle prilično duga vremena mog navodnog padanja otvorih polako oko za okom – i gde bejah? – gladan i žedan kao i pre na svome oblaku.

26 Jer s njega sam se mogao udaljiti baš isto onoliko koliko se neko može udaljiti s ove zemlje van u beskrajni prostor svetova i sunaca.

27 Pošto videh sebe ovako zarobljenim, tada mi dođe velika misao, i ta misao beše Bog; i Bog beše u toj misli; jest, Bože, Ti jesi Sam!

28 Pa tako rekoh: Ko može na Tebe, Beskrajni, misliti tamo gde nisi? A ja sada mislim na Tebe, onda i jesi tu za mene gde mislim na Tebe jer ta misao jeste Tvoja reč u meni; a gde je Tvoja reč, tu si i Ti.

29 Pre nisam mislio na Tebe, gde si onda bio? – Jest, Ti si bio takođe tu, ali nisi se hteo izraziti; a pošto si se sada izrazio mišlju na Tebe u meni, tako si sada i bićstveno tu kod mene i u meni. –

30 A kako se izgubih u tako uzvišenim mislima, tada dođe odjednom san na mene; u tom snu sanjah da od gladi progutah zemlju koju ugledah do svojih nogu kao jagodu, isto tako i mesec i sunce, konačno celo zvezdano nebo sa svim svojim slobodnim vodama; no ipak se ne nasitih.

31 Ovde opet upitah sebe: Otkud da sam još gladan? – Zar nemam Boga u sebi i sada celu tvorevinu Božju u svome stomaku? –

32 Tu čuh iz svetlog oblaka koji me nošaše odjednom sledeće reči:

33 Progutao i beskonačnost i večnost uz ono što si već progutao, a nemaš ljubavi, ipak ćeš gladovati i žedneti večno, jer ljubav je jedino istinski utolujući hleb i okrepljujuća živa voda za celu večnost i beskonačnost.

34 Šta ti vredi Bog bez ljubavi i celo nebo bez nje?

35 Gle, zato je dete u kolevci veće od tebe iako si progutao celo nebo jer dete ima ljubav.

36 Zato obrati svoje srce k ljubavi i već u jednom atomu ljubavi ćeš naći beskrajno puta više nego što ti je ovde dala tvoja stara mudrost. –

37 Po tim rečima se odmah probudih i nađoh se opet ovde među ocima, braćom i decom i – pred Tobom, sveti, preljubazni Oče. A to je i sve šta sam video, osetio i čuo; za sada veoma malo razumem o tome, no mislim sebi: Onaj Koji mi dade viđenje, Taj će za sve i dodati svetlosti.

38 Tebi zato večno hvala i sva ljubav; Tvoja volja, amin."

271

1 Po ovoj vernoj obznani viđenja od strane Joriasa uzvišeni Abedam ponovo uze reč i smesta svima poče upućivati odveć svetlu besedu o tome.

2 A beseda je glasila ovako kako sledi: "Gledajte i čujte, ljubljena Moja deco! – Vi ste zaista Moja deca kao što sam Ja zaista vaš Otac pošto sam vas Ja Sam sada u duhu ljubavi rodio Svojom istinskom decom.

3 Ranije, naime pre ovog Mog silaska vama, vi nazivaste sebe, istina, takođe Mojom decom kao Mene svojim Ocem, i dobro ste činili; jer takvo Me je spustilo vama da vas sve sada ponovo rodim u duhu ljubavi Mojom istinskom decom, odveć redak primer u beskonačnosti! – (O zemljo, ti si Me nadvladala!)

4 Ali zato što se unekoliko uzurpatorski služiste tim imenom i Mene Samog upravo tako zvaste Ocem još ne bejaste Mojom istinskom decom; tada samo još bejaste puka deca na reči kao Ja samo Otac u vašim ustima.

5 Ali pošto sam zato ipak došao vama, mada ste zgrešili nazivajući Me tako, to vas sada zovem Svojom istinskom decom u duhu i u vašem srcu; tako od sada da Me više ne nazivate Ocem samo ustima, nego svetim, živim pravom u vašim srcima punim ljubavi da Mi kažete: Dragi Oče, naš jedini istini Oče! –

6 Prethodno ste učinili sami sebe Mojom decom i prema tome i bogovima, a niste bili, jer beše gordost kao žitelji planina da se tako nazivate kako biste se golemo razlikovali od potomaka Kajina.

7 Ali pošto se nađoše neki među vama koji spoznaše put poniznosti i jedine istinske ljubavi prema Meni, tada dođoh kod vas kao Kajinovac.

8 A pošto ljubav ne zaziraše da prihvati Kajinovca i da ga zadrži u sredini vašeg glavnog kolena, tako Kajinovac i osta kod vas, još je kod vas i, ako hoćete, večno nikada ni neće odstupiti s vašeg mesta, koje je živo mesto u vašem srcu.

9 I taj Kajinovac sam Ja, sada živo vidljiv među vama; Ja sam Taj Koga ste pre neovlašćeno nazivali Ocem; i Ja, Kajinovac, sada vam živo dajem pravo da budete Moja istina deca i Ja vaš jedini istini Otac.

10 Sada Me sa svim pravom u poniznosti i ljubavi svoga srca možete zvati Ocem kao što vam ja kažem: Moja draga dečice – jer sada sam zaista vaš Otac i vi zaista Moja dečica.

11 To je prema tome savez koji sada s vama činim zanavek.

12 Onome koji ostane u tom savezu, njemu ću biti Otac i on Meni dete; i ko god pristupi tom savezu, taj će i ubrzo dobiti istinsko detstvo.

13 A koji se odvoji od saveza, taj će se odvojiti i od Mene i izgubiće detstvo na onoliko koliko ostane odvojen od tog svetog saveza.

14 No zaista kažem: Koji iznova bude hteo da stupi u taj savez, moraće da upotrebi mnogo sile.

15 Ali ipak će mu biti mnogo lakše da stupi u savez nego, ako je već primljen u njega, ponovo da se rastavi od njega; jer onaj koga Ja zahvatim tim savezom, taj se neće tako lako odrešiti od njega.

16 A Joriasovo viđenje vam takvo i napominje pošto htede s oblaka, koji beše poniznost njegove ljubavi, da se odvoji kada sam sebe učiniv slepim skoči s njega; a kada se ponovo probudi, gde beše?

17 Gledajte, tako ljubav drži duže nego što mislite; a i ljubav je sveza ovog sada učinjenog saveza između Mene i vas; mislite li da se ta sveza može tako lako pokidati?

18 O nikako, kažem vam Ja; može se istegnuti koliko hoćete, ali ne tako lako opet pokidati kada jednom nekog sveže u ljubavi, koja je istinsko detstvo.

19 A onaj koji jednom zavlada ljubavlju, taj je zavladao i detstvom pošto je ljubav i detstvo jedno te isto.

20 Gledajte, ranije ste revnovali svi skupa i zacelo za mudrošću, a ljubav ste gazili nogama. U toj mudrosti bejaste gladni i žedni. Vaša pohlepa za znanjem i mudrošću proguta već celu vidljivu tvorevinu. I kako vam dade vaša mudrost, tako za vas i Bog beše, a ni ne sme biti, ništa drugo do samo i samo ako taman beše po vašoj mudrosti. I tako i žrtvovaste Njemu kako vam se sviđaše – jer Bog vaše mudrosti svakako moraše se zadovoljiti time pošto moraše biti ono čemu Ga vi učiniste i kakav vam On beše najkomotniji i najunosniji.

21 Pod tim Bogom, Koji vam ne beše Otac, vi beste puni gladi i vaša deca ginjahu pod silnim pritiskom vašeg Boga mudrosti.

22 Šta li učiniste u takvoj vašoj visosti u koju vas premesti vaš Bog mudrosti, a pri tome vas ostavi da preko svake mere gladujete i žednite?

23 Gle, tada tek nagnuste uho ljubaznim ustima Henohovim, pa zatim i srce – i on beše glas ljubavi iz Mene, koji vam iz starog oblaka Joriasovog dozva da vaš Bog bez ljubavi ne vredi ništa i da jedino ljubav jeste sam život.

24 Primećujete li sada kuda nišani viđenje Joriasovo?

25 Gle, sada tek svojom ljubavlju poznajete Mene, jedinog istinog Boga, Koji jeste vaš istini Otac pošto je sada sve vas rodio Njegovom decom.

26 Tek sada ste primili istinu svetlost, kojom vidite da između Mene i vašeg ranijeg Boga mudrosti postoji velika razlika pošto jedino Ja jesam, a On večno nije ništa bez Mene.

27 I u tome leži beskrajna veličina toga da ste sada primili istinsko detstvo; tako i zadržite šta ste sada primili i ostanite u Meni decom kao Ja u vama Ocem večno, amin."

272

1 Po toj odveć jako svetlećoj besedi, Jorias se smesta baci pred Abedama i slavljaše Njega u velikoj žari svoje ljubavi i zahvali Njemu u požaru svoga srca; i njegova ljubav postade sve moćnija i moćnija, toliko da i po telu izgledaše kao da je od užareno belog gvožđa.

2 A kada oci takvo primetiše, začudiše se vrlo i ne znađaše šta s time započeti i kako i za šta primiti ovu pojavu.

3 A pošto uzvišeni Abedam vide takvu opštu zbunjenost u otaca, otvori Svoja usta i reče im: "Šta se čudite velikoj ljubavi Joriasovoj?

4 Koji ovako ljubi kao on, taj će i iskusiti šta je on sada iskusio. A kada kod nekoga ljubav postane sve moćnija i moćnija, onda užari sve njegovo biće pošto je ona pravi, istini oganj. A onaj koji se tako užari, taj se i po meri svog ljubavnog žara usija, jer nigde nema druge svetlosti osim one koja se rasplamsala iz ognja; zato je istina ljubav prava svetlost zato što je pravi živi oganj.

5 A Ja kažem svima vama: Onakva kakva kod nekoga bude ljubav prema Meni, takva će mu biti i svetlost, i prema tome i njegova mudrost; a vi svi ste valjano opremljeni proizišli iz Mene; svako u sebi ima isto to što je u Meni zato što sam mu Ja savršeni Otac kao što on treba da mi bude savršeno srazmerno dete.

6 A budući da je tako, koliko veliki nerazumnik jeste prema tome taj koji takvo čuje iz Mojih usta, a ipak smesta ne uniđe u sebe i raspali u svome srcu velik oganj ljubavi da bi hitro užario celo svoje biće i osvetlio ga sasvim i skroz da bi zatim našao u sebi koja beskrajna blaga sam položio u njega?

7 Gledajte ovamo! Jorias je prožet žarom sve do spoljne kože; on gleda i uživa sada već u neizmernim blazima iz Mene; jest, blazima koja večno nisu prolazna i potrošljiva pošto se umnožavaju te umnožavaju beskonačno kao što se umnožava zrno žita na zemlji, samo s razlikom što se izjedena blaga ljubavi obnavljaju sve proslavljenija i u beskrajnost umnoženija, dok zrno žita zemlje, kada se poseje u zemlju, jedino vraća najviše stostruko.

8 Zaista, zaista vam kažem: Ovu zemlju i sve što je na njoj, u njoj i nad njom, i sunce i sve što je u njemu, na njemu i nad njim, i sve velike zvezde sa svim svojim beskrajnim množinama svetova i s njihovom svetlošću i sa svime što je u njima, na njima i nad njima, i što bejaše i što će biti posle beskrajnih tokova vremena, i celo nebo u svoj svojoj beskonačnosti, sve beskrajne mirijade anđeostva sa svom svojom veličanstvenošću, jest, Mene Samoga imate u sebi.

9 Koliki je prema tome nerazumnik onaj koji se ovde svađa oko parčeta zemlje, kako je već češće bio slučaj među vama, kada u sebi sadrži i nosi celu zaista živu zemlju, koja za njega nikada neće proći, ne može večno nikada, nego samo će se po njegovoj želji i njegovoj slobodnoj volji sve više povećavati, sve više proslavljati i sve više umnožavati, a i tako sve ranije navedeno.

10 Jer ako ne bi bilo tako, onda ni niko ne bi bio sposoban da misli; a sve što neko može i želi da misli, i koliko struko i kako oblikovano, nalazi se sigurno u njemu bićstveno kao što se u semenu već nalazi beskrajno mnoštvo istog semena pored svih biljnih delova što proizvode sebe, bez čega ne bi bilo zamislivo rasplođavanje u beskraj.

11 A kada vas ovako vaše misli uče šta sve beskrajno-struko sadržite i nosite u sebi bićstveno, i Ja kao Tvorac svega toga i vaš istini Otac sada vam još to i otkrivajući kažem, i ne trebate ništa osim jedino istinske ljubavi da dođete u potpuni posed svih tih beskrajnih blaga – kažite koliki je nerazumnik prema tome taj koji se stara i brine oko pesnice pune prašine ništavne zemlje, koja je samo proveravajuća varljiva slika ili potpuno prividan svet, dok u sebi zbrinjava bezbrojna mnoštva sunaca, koja su prava, istinska i neprolazna?

12 Zato pogledajte Joriasa; on vam sada pokazuje šta ljubav može i u čemu može da vam pomogne.

13 Zato ubuduće više ne budite nerazumnici i bežite od sveta i tražite vas same i Mene u vama.

14 Nađete li s vašom ljubaznom svetlošću sve to, onda ćete valjda uvideti koliko cela zemlji vredi prema najmanjem unutarnjem blagu života iz Mene.

15 A ko se užari u ljubavi poput Joriasa, taj će i naći šta je sada on našao.

16 A ti, Moj ljubljeni Joriase, ustani sada i pokaži ostalima najmanji deo šta si sada našao u sebi iz Mene svojim žarom ljubavi, amin."

273

1 I smesta se dignu usijani Jorias i poče upućivati sledeće reči po volji Abedamovoj svim prisutnim ocima i predstavi im verno najmanji deo pronađenog sada u sebi blaga koji je beskrajan; a reči koje im uputi glasile su ovako:

2 "Oci, braćo, deco, matere, žene i kćeri, čujte! Zaista, zaista, zaista – nijedno spoljnje čulo naše duše neće shvatiti šta je Bog, naš sveti, preljubazni Otac, priredio onima koji jedino iznad svega ljube Njega i svoja srca nikada ne odvraćaju od Njega – i jezik nijednog čoveka takvo nikada neće moći predstaviti.

3 O kako bi takvo i bilo moguće tu gde nas napuštaju reči i sigurno niko više u sebi neće naći reč kojom bi bio u stanju da razgovetno prikaže nikada slućene, još manje viđene stvari; i ako bi sastavio nove reči, ko li će ih razumeti, i ko ih tek te beskrajno mnoge zapamtiti?

4 Zato ovde samo mogu ispoljiti najmanji deo najmanjeg dela da se slabo razume; ne kažem uzalud, dragi oci, braćo i deco, da se slabo razume, jer zemaljska reč jedva da je samo spoljna kora nekog drveta starog više stotina godina.

5 A ko će iz kore spoznati unutarnji, predivni život drveta? Ko u samom drvetu osiljenu klicu i u njoj beskrajno mnoštvo onoga što je još skriveno i što će se tek vremenom vidljivo pojaviti našim očima?

6 I ko će tek iz krajne spoljašnosti kore spoznati sva duhovna čuda koja sadrži najmanje vlakno drvesine?

7 Kako se tu pripremaju lišće, cvet, plod sa svim delovima koji ih okružuju i prožimaju, pripremaju ih mnoge hiljade ruku duhova da bi ih zatim u pravo vreme kroz bezbrojno mnogo kanalića doveli do ušća na grančicama i tek tamo ih beskrajno divnije izgrađuju po određenom obliku i po svim osobinama koje god možemo da osetimo i primetimo.

8 A kao što sve to i još bezbrojno više ne možemo razabrati sa spoljne kore drveta, još mnogo manje će neko predstaviti rečima jezika najmanji delić onoga šta je naš najsvetiji, preljubazni Otac spremio u srcima onih koji Ga iznad svega ljube.

9 O ljubavi, ljubavi, ljubavi – ti velika, sveta ljubavi! – Koje obilje, koju dubinu života i svetlosti sadržiš u sebi?!

10 Bog – Sam Bog jeste najčistija ljubav i ta ljubav jeste pred svima nama; ona je sveti, preljubazni Otac svih nas, ovde – među nama – ovde – u našim srcima!

11 Od očiju ploti i duše jeste skriveno, ali nije od očiju duha u kome prebiva ljubav, jest, koji jeste sama ljubav iz beskrajne ljubavi našega svetoga Oca.

12 Duhu je zrnce peska više no telesnom oku ova cela zemlja i celo zvezdano nebo ukoliko bi i moglo da se vidi u celoj njegovoj spoljnoj raskoši tako blizu kao mrlja zemlje po kojoj idemo.

13 O zrnce peska, ti veliko čudesno delo, šta si ti? – Koliko veliko i divno! Ko sluti neizrecivo veličanstvo onog što neprimetno prianja uz njegovo stopalo? – a samo je sićušna prašinica!

14 O Oci! – Ne verujte! – Nije prašinica! – Svet, neizmerno velik svet jeste! U njegovim dalekim prostorima viju se svetlost i život!

15 Velike reke se provlače njegovim dugim kristalnim dolinama. Na njegovim vrlo visokim planinama gore mnoge hiljade sunaca punih predivne svetlosti svih boja, i bezbrojna bića s nikada slućenim predivnim oblicima oživljavaju taj veliki svet – svetlost i toplota je njihova hrana; njihovo kretanje liči putniku pred važnim odredištem.

16 O zrnce, zrnce, ti sâmo možeš da mi budeš dovoljno za svu večnost!

17 O oci, braćo i deco! – Više nisam kadar da govorim jer već ova prašinica postaje sve divnija i veća.

18 Šta će tek biti jedna cela zemlja i njeno sve divnije umnogostručenje u celini kao i u svim njenim bezbrojnim delovima?

19 Šta li tek sunce; šta li celo vidljivo zvezdano nebo; šta li tek nebo duhova i anđela; šta oni – šta mi – šta li tek ljubav Božja u nama?

20 Zato ljubite, ljubite, ljubite Njega; tek u ljubavi ćete saznati šta je ljubav – i koliko je neizrecivo dobar naš sveti Otac!

21 O ljubavi, ti sveta ljubavi! Ti jedino jesi sve u svemu! – O Oče, Ti sveti Oče, Ti Sam pa jesi ta sveta, velika ljubav!

22 Zato ljubite, ljubite oci, braćo i deco – ljubite ljubav; ljubite iznad svega svetoga Oca!

23 Jer jedino On je ljubav, večna, beskrajna! – Zato jedino Njemu sva naša ljubav večno, amin."

274

1 Kada pak Jorias svrši s užarenom besedom, zgrabi ga Abedam, privuče ga sasvim na Svoje svete grudi, blagoslovi ga, pa mu reče:

2 "Ljubljeni Moj Joriase, ti si istino i dobro dao, jest, savršeno po Mojoj volji si dao šta sam zahtevao od tebe zato što si bio i još jesi potpuno prožeto užaren ljubavlju prema Meni i iz Mene tek prema svim svojim ocima, braći, deci, materama, ženama i kćerima.

3 Ali još nisi dovoljno zreo po duhu da bi mogao ostati u tom žaru postojano; jer gle, zato što sada hodim među vama, zato ste po duhu samo silom sazreli plodovi na drvetu života; zato ćete još svi morati da izdržite još jako naknadno sazrevanje; inače bi se svako izjeo i izljubio, pa umro zauvek.

4 A da bi se ovaj tvoj žar nešta ublažio, daću ti ženu pošto si još samac i jedva imaš preko sto godina; na ženi ćeš se tek okušati i učvrstiti malo pomalo za trajan žar premoćne ljubavi prema Meni jer za sada još nije vreme u kome će ljudi i bez žene moći da stupe sa Mnom u presavršen brak; pa tako je za sada iz tog razloga za svakog nužno da uzme sebi ženu kako bi preko žene, kojom je od sebe samog i takođe od Mene odvojen, ponovo postao jedno preda Mnom.

5 Jer kako Eva proiziđe iz Adama, tako žena svakoga muža ponovo mora postati jedno s njim, i on jedno u sebi preko ponovnog sjedinjenja sa ženom.

6 Pa kada tako ponovo stane kao jedan čovek preda Mnom, tek tada ponovo može postati potpuno jedno sa Mnom; ali sve dok je još odvojen, nije ni trajno sposoban najviše ljubavi iz Mene i opet prema Meni.

7 A već je i vaša mudrost učila da bez suprotnosti ni jedna stvar nije moguća. Gle, takvo je tačno.

8 A žena je čoveku data za suprotnost. Ako prema tome čovek ne postane jedno sa svojom suprotnošću, onda ni u sebi samom prema Meni ne može postati suprotnošću.

9 A sve dok to ne postane, toliko dugo je i jednakog reda prema Meni. A ako je to, onda nije prijemčiv, nego, Meni podobno, jedino saopštavajući sam sebi.

10 A u tome i jeste velika razlika između Oca i dece da Otac stalno daruje, a deca primaju, i upravo tako jesu jedno s Ocem pošto su Njemu radi suprotnosti.

11 A ukoliko deca ništa ne bi htela da primaju, nego samo da se postave na jednu crtu s Ocem kako bi poput Njega samo darivala, reci Mi ko će tada činiti primajuću suprotnost?

12 A ukoliko ta nedostaje, šta će s vremenom biti od dece? Kažem ti da bi se ispodarivala sve do zadnje kapi svog postojanja. I Otac bi tada svoja saopštenja zauvek morao da prekine, pa time u Sebi Samom da obrazuje suprotnost kako bi ostao šta je bio u Sebi od večnosti – večni moćni Bog koji je Sam Sebi savršeno dovoljan.

13 A ti sada sa Mnom stojiš na jednoj te istoj crti i još Mi nisi suprotnost nego si jednakog reda. Zato ti je potrebna žena kako bi Mi postao savršena suprotnost i Ja tebi tako savršen Otac.

14 Ti Me sada pitaš u svome srcu gde li je prema tome žena koju treba da uzmeš.

15 Gledaj ovamo, evo je već! Zove se Besela i siroti Pariholi je njen otac. Gle, nju sam ti odredio za ženu.

16 I ti Besela stupi bliže ovamo Meni i ne plaši se čoveka kojeg ti sada dajem jer on će te nositi na svojim rukama i tvoj večno trajan stan biće njegovo srce, i kako budeš jedno s njim, tako ćeš biti jedno i sa Mnom u njemu i preko njega, amin."

17 Pri tim rečima sagnu se Abedam do Besele i uze je u svoje levo naručje i pritisnu je o Svoje grudi, blagoslovi je, pa joj reče:

18 "Sada, ti prelepa Besela u duhu kao i po telu, otkrij se pred onim kome sada pripadaš kako bi video kakvu ženu sam mu dodelio za njegovu moćnu ljubav prema Meni."

19 I smesta Besela, kojoj beše tek nešto preko trideset godina, pomeri svoju malo tamno-plavu kosu na stranu i oči Joriasove videše tu nešta tako lepo da on pri tome uzviknu:

20 "O zemljo, o sva nebesa, kako ste sada siromašni preda mnom! – Jer nešta divnije sem Boga nećete obuhvatiti drugi put.

21 O siroto sunce, kako ćeš se provesti sutra ili onda kad se ovo sunce otkrije pred tobom?

22 Ne, ne, dragi, sveti Oče, takvog dara ipak nisam vredan."

23 A Abedam mu na to uzvrati: "Ako te Ja držim vrednim, onda i jesi; zato i prihvati ovaj dar iz Moje ruke i idi s njom do Adama i Eve da te i oni blagoslove, pa zatim i tvoj otac Jared i Beselin otac, pa zatim opet dođi k Meni kako bih te posvetio u duhu za proroka zvezda svih nebesa, amin."

275

1 Pošto se sve to dogodi i oci s materama blagosloviše novi bračni par, dođe Jorias sa svojom mladom i najlepšom ženom opet do Abedama kao što mu je On prethodno naložio.

2 Pošto se opet nađe pred Abedamom, Sveti odmah položi Svoje ruke najpre na Joriasa, a zatim i na Beselu dodirnuv glavu i srce, to jest levu stranu grudi, i reče pri tom sledeće reči:

3 "Primite Moj blagoslov k večnom životu; rađajte iz vas istinske žive plodove čiste ljubavi; daleko bilo vašem telu puko zadovoljenje onog na čemu prianja plot i prema tome greh; tako ćete uvek hoditi preda Mnom istinski i odano; a koji ugađa svome telu, hrani ga preko prave mere, pa traži da ga uveseli svakakvim sladostrašćem, taj hrani svoj sopstveni greh i sladostrašćem tela odobrava večnoj smrti svu vlast nad sobom.

4 Zato obuzdavajte svoje žudnje kada nije vreme da Mi rodite živi plod; a kada je vreme, onda pozovite Mene kako bih vas držao kada grehu prinosite žrtvu i da zato ne padnete nego da ostanete u Mojoj milosti.

5 Jer onaj koji padne, taj teško ustaje i pri svakom padu duh se ogrće novim zatvorom smrtni.

6 Pa kada hoće da ustane iz zarobljeništva tela – što je stari greh i stara smrt duha, kako će se provesti kada mesto jedne kore naiđe na više stotina koje su jedna za drugom sve tvrdokornije?

7 Zato starajte se samo o tome što je duha, a telo predajte Meni, i činite u njemu Moju volju kako bi iznemoglo; tako ćete u duhu svagda rasti i napredovati s onim stepenom s kojim se vaša smrt smanjuje, koja je greh ili telo.

8 Zato kažem vam još jednom: Ne hranite, ne jačajte i ne naslađujte svoje telo jer tako hranite, jačate i naslađujete svoju sopstvenu smrt, koja sada ogrće duha kao zadnja tamnica pred njegovo ponovno oslobođenje ili ponovno vaskrsenje za puni večni život iz Mene i u Meni.

9 Ti, Moj ljubljeni Joriase, video si veličinu i uzvišenost onog što je dete Moje ljubavi. Osetio si puninu žara Moje Očinske ljubavi. Tako ostani odan Mojoj volji, ostani odan Meni, svome Bogu. Jest, ostani odan Meni, svome svetome, preljubaznome Ocu.

10 Kada god telo tvome srcu postavi nedoličan zahtev, pogledaj zvezde neba, i Ja ću ti iz zvezda govoriti i reći ću ti šta imaš činiti.

11 A ukoliko bi skrenuo s ovog Mog puta, kojeg sam ti sada obeležio, tada će se i nebo pred tvojim očima naoblačiti gustim oblacima i ti svojim očima nećeš spaziti govoreće zvezde toliko dugo sve dok se pun kajanja ne vratiš na taj Moj put.

12 A ako ostaneš prostodušno odan Mojoj volji, tada ćeš uskoro osetiti u sebi njenu veliku moć, jer baš tako što ćeš slediti Mojoj volji, primaš je u sebi i činiš je svojom.

13 A kada Moja svemoćna volja postane tvojim poretkom, kao što je večno Mojim, reci Mi koja sila smrti da te tada savlada?

14 A zato ti dajem takvu zapovest, kao i svima, kako bi njenim sleđenjem svako usvojio moć Moje volje, kojom su sve stvari stvorene i pred kojom sve stvari uzdrhte.

15 A sve dok neko Moju volju ne usvoji, toliko dugo i ostaje zarobljenik smrti i sluga greha, koji je stara smrt.

16 A onaj koji je usvojio Moju volju, taj je postao savršen kao što sam Ja, njegov Otac, i on će obavljati dela života, koja Ja obavljam.

17 A onaj koji je ovako postao posednikom Moje volje, taj je ovladao i istinskim detstvom.

18 No, koji je onaj čovek kome Moja volja postaje savršeno sopstvenom? – Kažem tebi i svima vama: onaj koji Me ljubi.

19 A koji Me ljubi? – Onaj koji čini Moju volju; koji čini Moju volju, taj je usvojio Moju volju.

20 To je istinsko detstvo da svako bude u Mojoj volji i Moja volja u njemu; i to je istinski živi plod čiste ljubavi i večni život.

21 Taj plod pre svega treba da mi rodiš sa svojom ženom; rodiš li ga, onda ćeš i decu rađati koja će proizilaziti iz Moje volje, i biće savršena poput onog koji ih je rodio.

22 A to je taj Moj blagoslov da prema tome Moja volja postane tvojom i da živiš iz nje i u njoj večno, amin.

23 Sada idi do Moga dragog Jareda, a Garbiel i Besediel neka se sada daju na ovo mesto, amin."

276 (2.90)

1 I Garbiel i Besediel dadoše se odmah – pošto ih Jorias obavesti da ih je pozvao uzvišeni Abedam – puni hrabrosti i ustrajnosti do uzvišenog Abedama.

2 Pa kako dospeše do Njega (dašta za nekoliko koraka), tada se Garbiel odmah istaknu i reče (izuzetno jako sagnut napred kao da mu o vratu sedi centa [50kg] teške poniznosti) uzvišenom Abedamu.

3 "Dragi, sveti Oče! Da li da najpre ja ili da Besediel počne s objavom svog viđenja?

4 Ja, sa svoje strane, bio bih za to da najpre Besediel pa tek onda na kraja ja ispričam svoje viđenje."

5 A to reče zato što ne beše pozvan kao prvi i kod pozvanih primeti povišavanje. Tako se nadao, ako bi sasvim kao poslednji objavio svoje viđenje, onda bi ipak stajao povrh i bio bi uzvišen nad svima.

6 A Abedam reče na taj nametljiv zahtev Garbielu: "Garbiele, gle, Ja, sa svoje strane, opet uopšte nisam za to, nego pre svega sam za to da ni ti ni Besediel ne obznanite svoja viđenja pošto nemaju opštu vrednost, pri svemu odnose se samo na vas, a za primenu viđenja ću vam tek sutra dati potpuni nalog.

7 To bi dakle bio deo za koji sam Ja sa svoje strane nepromenljivo. A onda sam opet s druge ali ipak s Moje strane opet za to da, kada nekog zovem, on ipak sačeka šta tražim od njega, pa neka govori tek kada zatražim, a ne nametljivo da Mi, u neku ruku, naznačuje šta imam činiti.

8 Gle, za takvu predusretljivost koja žudi za prvenstvom Ja s Moje strane opet nisam uopšte, nego tim više opet s druge Moje strane za to da se svako ponizi tako da radije hoće da bude zadnji nego prvi; radije sluga nego gospodar; radije najmanji nego najveći; radije neprepoznat nego suviše priznat; i radije zadnji sluga nego prvi zapovednik. – Gle, za to sam s Moje strane opet veoma.

9 I još sam s druge Moje strane opet za to da svako drugome u svakoj istinskoj ljubavi bude istinski brat – jer sve dok nije, Ja njemu s Moje strane ni ne mogu biti Otac. A ako sam Ja jedini istinski Otac, onda Ja kao najviša mudrost s Moje strane zaista opet ne uviđam koja bi razlika trebala biti među Mojom decom.

10 Ili da li u čistoj ljubavi ima razlike – pošto je savršena iz Mene?

11 Jest, dašta ima razlike između ljubavi i ljubavi kada je moćnija i moćnija, ali te razlike su takve da braća usled tih razlika poštuju jedan drugog; i što više ljubavi neko ima, tim je i ponizniji i tim više svima hoće da bude sluga.

12 Gle, prema tome bih Ja sa Svoje strane ipak smatrao da treba da se poniziš, da uvidiš svoju zabludu, pokaješ se u sebi i da najpre svoje srce napuniš istinskom ljubavlju prema Meni, Ocu, i isto tako prema svoj svojoj braći, ocima, deci i ženama – jer inače sa svoje strane nećeš primiti mnogo večnoga života.

13 I ti Besediele možeš učiniti isto. – A Ti, Moj dragi Zehele, pokaži im pravi put, amin.

14 A sutra ću svakome dati njegov nalog. Takvo prema tome i ova dvojica treba da očekuju od Mene, amin."

15 Po tim rečima se pak uzvišeni Abedam obrati Adamu i reče mu:

16 "Adame, gle, tako smo sa Sabatom dostojno završili jer sredina noći se približila. Reci prema tome svima da je sada svima itekako potreban počinak i zato neka sada otpočinu kako bi se sutra probudili opet ukrepljeni."

17 I Adam smesta izvrši Gospodnju volju i preko dece Setove oglasi svima počinak.

18 Kada se to dogodi, tada smesta nasta opšti hvalospev mnogih hiljada. Po svršetku toga Abedam blagoslovi sve za počinak, pa reče Adamu:

19 "Pošto se svi dadoše na počinak, ni mi nećemo učiniti izuzetak, nego učiniti šta svi ostali čine."

20 A Adam upita Gospoda govoreći: "Sveti Oče, gde hoćeš da zajedno s Tobom otpočinemo, da li ovde? – ili da se damo u moju kolibu?"

21 A Abedam reče na to Adamu: "Adame, gle, Ja sam već mnoge večnosti proveo pod Mojim slobodnim nebesima, tako ćemo i noć provesti pod otvorenim nebom jer se nebeski svod razvedrio i više ne očekujemo oluju. Tako ostanimo gde smo i kakvi smo i dajte se sada svi na počinak, amin."

22 Tako se svrši Sabat pun blagoslova i svečan sveti mir se razli preko svih svetih visina dece Božje.