Бодин/49
| ←Четврти призор | Бодин Писац: Јован Суботић ПЕТИ ПРИЗОР |
Шести призор→ |
ПЕТИ ПРИЗОР
Градислав уђе.
КРАЉИЦА:
И ти мрко гледиш, Градиславе!
Сигурно нам зао глас доносиш?
ГРАДИСЛАВ:
Није зао, ал’ није ни мио.
У Скадру се нешто закухало.
По граду је полегла тишина.
Као она кад се бура справља.
Узмув’о се народ по улицах,
У мале се сбија гомилице,
Па су лица код свију помркла.
А глас им се у жагор стопио.
КРАЉИЦА:
Хајде брже у Ком да селимо!..
УДОБИЋ:
Буд’ спокојна, госпођо краљице.
Моји људи стоје на оружју,
А и Руслан са свои долази,
Час два па је и он међу нама.
КРАЉИЦА (крха руке.)
КРАЉ (ћути.)
КРАЉИЦА (Љутомиру):
Кнеже, неће по нас добро бити!
УДОБИЋ:
Сад све стоји у краљевој руци.
Не узхте ли бит’ строг, пропали смо.
КРАЉИЦА:
Говори му тако ти матере!
УДОБИЋ:
Знаш га добро. Мек и благ к’о нико,
Ал’ и своје до зла Бога воље.
Ту реч страна ништа не помаже.
КРАЉ:
Не знаш ко је тамо од властела?
УДОБИЋ:
Она љута змија из камена
Што сто пута на дан Бога моли
Тек да како до Расије дође...
Вукан оде тамо са Степаном.
Доброслава такођер позваше.
КРАЉ:
Пак... хоће ли ићи и Доброслав?
УДОБИЋ:
Сад не иде кад зна твоју вољу.
КРАЉ (ћути.)
УДОБИЋ:
Пак шта сада чинит’ заповедаш.
КРАЉ:
А шта друго чинит’ и можемо
Нег’ да вреле главе разставимо
И од сламе огањ уклонимо.
Пошљи одма паметна гласника
Нека оба амо зове кнеза
Јер ми прешно обадва требају.
УДОБИЋ (маше главом.)
КРАЉ (глсди га.)
УДОБИЋ:
Неће доћи ни један ни други.
КРАЉ:
Да шта дакле?
УДОБИЋ:
Пусти мене тамо
Да их ноћас све скупа похватом.
КРАЉ:
П’онда?
УДОБИЋ:
П’онда тражи натенани
Што би за нас понајбоље било.
КРАЉ:
Не, не, кнеже! Превише би било.
Већ и ово оправдат7 је тешко.
УДОБИЋ:
Те две главе код Бодина саме:
Таман доста да их даш крвнику
А да своје не огрешиш душе.
КРАЉ:
Свака људе занима новина,
Пак и њега први иду дани.
Пуст’ нека их’ нек' га се засите,
Што пре преври пре ће свет се слећи.
Но баш да би и што више било.
Цео народ уз краља ће стати
Који ником на жао не учини
Већ поможе ко му се потужи,
Који земљу од крви очисти
И богатство по народу просу.
Ето и то што тог ухватише
Сведочи нам да је народ уз нас.
Не, не! уз нас срећа земље стоји
А ову ће сав народ чувати!
Нека буде како прије рекох!
(На то пружи краљици руку и оде сњом на десно поздравивши главом остајуће.)
УДОБИЋ, КОЧАПАР и ГРАДИСЛАВ (поклоне се дубоко.)
КОЧАПАР:
Наш је отац сувише милостив.
ГРАДИСЛАВ:
А како би смели и искати
Да под старост буде неправедан?
КОЧАПАР:
Пеправедан нека и не буде:
Ал’ нек’ буде више на опрезу.
УДОБИЋ:
Узалуд је друго сад некати,
Кад је реко, при том ће остати
Нег’ сад ваља да ми помажемо.
КОЧАПАР:
Можело ли?
УДОБИЋ:
Само ваља хтети!
ГРАДИСЛАВ:
Али ко ће одговарат ’ краљу?
УДОБИЋ:
Дело ће се изпричати само!
У Папратни кује се урота,
То знам, као да сам међ;у њима.
Краљ ће к себи Вукана позвати
Али Вукан краљу доћи неће.
Морамо га дакле ухватити.
И зато ћу одмах послат’ људе
Да га како јошт ноћас улове
Са Стефаном овамо доведу.
Кад будемо имали Вукана
И Бодин ће дуже мировати,
П'онда ћемо за даље мислити.
КОЧАПАР:
Ја пристајем.
ГРАДИСЛАВ:
Кад Бодина нећеш
Дират', кнеже, и ја идем с вама.
УДОБИЋ:
Ал' нам добро о том ваља ћутат’;
Осети ли... утекао нам је!
КОЧАПАР:
Ја сам нијем!
ГРАДИСЛАВ:
А ја ништ’ не чујем!
УДОБИЋ:
Ја пак идем да изберем људе.
(Оде на средња врата.)
КОЧАПАР и ГРАДИСЛАВ (оду на врата; на која бијаше краљ отишао.)
|