Беспуће/VI
ГЛАВА ШЕСТА
Једно јесенско послије подне, поред Уне, Ирена причаше Гаври Ђаковићу свој живот на одломке: о својој мајци како ју је она запамтила: замишљену са чудним и сјајним погледом у часовима самоће; са равнозвучним и сувим гласом, безвољним кретњама и јетким смијехом пред мужем; повучену у себе; са врло ријетким тренуцима разњежености кад ју је узимала поред себе, и љубила међу очи, и говорила: „Ти нијеси ничем крива, чедо моје!“ а Ирена је гледала с дјетињим очима које не разумијевају, припијала се уз њезино крило, и наслањала главу на њезине груди, знајући да ови часови које је дијете волило, долазе тако ријетко; да ће проћи мјесеци да она ради мирно у свом ћошку свој школски задатак, да шкрипи перо и да се чује како она сваки час намијешта столицу, — а да њезина мати која сједи непомично са радом који забавља руке, не прилази к њој; она се радосно изненађивала кад би осјетила њезину руку на својој глави кад би мати сјела поред ње, и питала да ли јој је задатак тежак; она је тако задовољно учила заједно с њом, и често би јој било криво што тако брзо памти.
Она би сва уздрхтала кад би се, код стола, почињале свађе између њезине матере и оца, које би трајале дане и недеље: она се успављивала са ужасом чутих ријечи које није схваћала али је осећала њихову тежину; будила се са запрепашћеношћу мислећи на дан који долази: кад се не зна сат у који се руча или вечера, кад је одлазила без каве у школу, и била тако расијана цијело вријеме; кад се враћала као преплашена птица, плашљиво отварала врата, и налазила собе ненамијештене, и сто од ручка нераспремљен; кад се на њу сасвим заборављало; оца није било код куће, мати, у јутарњем руху сједи на дивану уплакана и наслоњена на лакат; — онда би Ирена послушно сјела у који ћошак, осјећала нешто тешко, и умарала се плачући, и одлазила код тетке да руча.
И онда отац, вазда да избјегне да дијете не буде више свједок њихових свађа које су биле оштре, и у којима се нису штедиле ријечи, дао ју је у самостан гдје се осјећала боље него код куће: у тој мирној, старинској, крупној високој згради, са стотинама прозора, одаја, полумрачног ходника куда нечујно промичу часне сестре као сјенке, и само се забијеле уздигнути крајеви њихових бијелих капа; са пространом црквом у којој вазда влада сутон, са потамњелих фреска помаљају се главе и руке, по окићеним ликовима игра одбљесак од безбројних свијећа, оргуље брује, појачане одјеком, хор женских гласова у заносу пење се у небо и слама се о старинске, непробојне зидове, и наједном зашути, и онда се несигурно котрљају латинске ријечи свештеника са јектичавим гласом. Њу је придобила механичка и вазда иста љубазност часних сестара, она је волила многобројне сличице светаца и светица са побожним стиховима и цитатима, које се налажаху по свима њезиним књигама и биљешкама; њу обузеше мале церемоније, испуњавање ситних обреда, — и она се осјећаше мирна и задовољна међу мноштвом другарица, заборављајући своје усплахирено дјетињство, и призоре који су је дирали до плача.
Готово двије године, она је живила тим спокојним животом; обилазила је мајка више пута, задржавајући се кратко вријеме, свраћао је и отац да је види; једино, преко празника, кад је одлазила кући, мада се родитељи сада уздржаваху пред њом од свађе, она осјећаше све шта се догађа кад она није у соби као и оно што се дешава док ње нема код куће, и то јој је изазивало у памети непријатна сјећања из дјетињства и стару сјету. Она се враћала натраг у самостан, нерасположена, и заборављала брзо на то у гомили другарица, рада, церемонија.
Наједном је опазила неку промјену, а да није знала шта се је догодило; часне сестре биле су према њој усиљене, као по дужности, љубазне, и не призиваху је више к себи; она осјећаше на себи погледе и сажаљења и презрења; другарице вјероватно по заповиједи, уздржаваху се од њезина друштва. И она се осјети осамљена, пошљедња у свему, увијек заборављена и понижавана; вазда неки надзор, нека сувишна строгост; неко претресање њезине књиге и биљешке; на исповиједи свећеник је задржаваше двапут дуже од осталих, говорио јој је озбиљно и строго о стварима које је могла тек да слути, или о којима није имала појма, и прописивао јој неке нарочите молитве.
И она напреже све своје мисли једне петнаестогодишње дјевојке, да пронађе шта је томе криво. Удвостручила је своју марљивост у учењу и у вршењу вјерских дужности; то није помогло. Са једним нејаким очајањем, она се мољаше пред жртвеницима, и док су њезине другарице спокојно спавале и она чула њихово одмјерено дисање, она тихо шапуташе научене молитве, и успављиваше се ријечима из молитвеника. .
Тек је осјећала да се је догодило нешто страшно за њу; она једва очекиваше да јој дође отац или мати које није видјела дуже времена, да их испита, да сазна то што је мучи, и да се потужи. И кад је позваше једног дана из учионице, она сиђе у собу за разговор: на столици сједио је њезин отац нешто омршавио и потамнио од пошљедњег виђења, мало погнут, са рукама међу кољенима, и са шеширом и штапом на столици поред њега. Они се пољубише и пошто изредаше обична питања, заћуташе обоје. На оцу се опажаше нешто плашљиво, нешто што га тишти и смета.
— Шта ради мама? — запита она послије ћутања.
Отац не одговори ништа у први мах, и то је дирну и узруја; и кад се сретоше њихови погледи, оба пуна сумње, он јој само рече несигурним гласом:
— Ти немаш више маме.
Њој грунуше сузе, она мишљаше да јој је њезина мама умрла без ње, и то јој би двоструко жао и криво.
— Зар је моја мама умрла? — запита она не заустављајући се да плаче.
— Горе него умрла. Да, она је умрла. Ње нема више ни за мене ни за тебе, она нас је оставила.
И он крадом убриса сузе, не рече више ништа, нагло се диже и оде, као да се плаши даљих питања, заборавивши да се с њом пољуби при одласку.
Послије су јој казале злобне неке њезине другарице да је њезина мама рђава женска, да је побјегла од мужа с неким лајтнантом који је квитирао: с једним трговачким путником који заступа неку фирму из Граца. Тако немарно и равнодушно ју је оставила и препустила оцу који се, као што је чула, пропио и живио са својом вешерком, мислећи да је најбоље да његова кћи проводи године у самостану, у тој огромној, влажној, старинској и непријатној згради,
И за неколико ноћи које се чињаху непролазне, док је она тихо плакала, угушујући своје јецање у јастуку она осјети како је живот неправедан и опор; она страдаше за туђу кривицу, она је била несрећна ради другога; она с ужасавањем гледаше како тону сви њезини снови и нестају у непомичној помрчини из које бије хладноћа што слеђава душу; све чим је она искитила живот, било је страшно у једном тренутку, брутално и грубо.
Узалуд је тражила утјехе у молитви, она са страхом осјећаше грозницу и бесциљност топло шапутаних ријечи које се одбијаху од нечега тврдог, и падаху натраг као зрње пијеска. Узалуд застајаше у празној цркви после других, на подножју жртвеника са склопљеним рукама; чим се је дуже молила, тим се брже рушила њезина вјера са њезиним надама, и у души остајаше послије тога једна болна празнина, или тихо и немоћно очајање.
Она му причаше са утопљеним очима у води, све што је преживела, сву своју тиху несрећу, све своје зебње које су јој мрзле душу и огорчавале њезину сјетну младост. Он слушаше непомично њезине ријечи које је гутао и са собом носио мирни шум воде, механично се хватао за џеп, пушио и бацао у воду остатке цигарета за које се отимаху рибе, остављајући кругове на глаткој површини.
Он се немирно питаше: „Зашто то она мени прича?“ али није пропустио ни једну ријеч, у једном тренутку дирну га њезино причање, но он се свлада и остаде равнодушан. Па кад она сврши и кад нађе његов празан и разбијен поглед, она се збуни и покаја, пуна сумње да је њезина искреност и повјерење било можда непотребно, излишно, неумјесно. Он не налажаше ни једне ријечи да јој каже, и они се враћаху ћутећи преко дјетелине, подалеко једно од другога, као нечим раздвојени, још више туђи једно другом него што су били првог дана када су се срели.
И они се руковаше без ријечи; његова рука била је хладна као усред зиме. И дуго послије тога, поднимљена руком, док се слијевао сутон у густим млазевима, она непрестано осјећаше у својој руци његову хладну руку, и њезиним тијелом прође језа.
|