Бено Поплесија (Робиња)3/3
| ←Шена друга | Бено Поплесија (Робиња) Писац: Непознати аутор Шена трећа |
Шена четврта→ |
МАРГАРИТА: Кому се имам утећ, да ми укаже пут по кому ћу моћ доћ сред толико валова од среће у прави порат мога покоја? Ах, срећо, тебе не зовем, покли ми си се супротива указала, кад ми уграби у најлјепшему почетку од мојијех уживања моје вјечно добро. Љубави, с тобом не говорим, зашто си ти смела све моје покоје; ни с тобом, о смрти, покли па несрећнијем онијем хридим, остављајући мене живу, уграби ми живот.
ПИЈЕРО: Венем и тисућу пута на дан освјеснивам, и — не знам како — у лаживу уфању сад мучећи се уживам, сад уживајући мучим се, и моје тужно срце, сметено међу тминам од болести и међу свјетлостим од уфања, друго не чини него жалосно кида се.
МАРГАРИТА: Свакога кога загледам чини ми се приличан мому Пијеру.
ПИЈЕРО: Десперан плачем моју мртву лјепоту и пара ми да ми исти плач говори: „Уфај да живе твоја Маргарита", и тако, од уфања уздигнут, давам покој мому болестиву тужењу. Ма ајмех, немио глас смета моје умикуљено цвиљење и говори ми: „Не уфај, зашто је она мртва“. Ах, узроче мога вјечнога плача!
МАРГАРИТА: Чујем гдје њеко веома горко тужи се; плач и уздисање биљези су једнога жалостива срца. Ах, кад би хтјела небеса да буде ово мој Пијеро!
ПИЈЕРО: Друго ти не остаје, тужни Пијеро, него дати сврху твому болестиву животу.
МАРГАРИТА: Ајмех, реци ми, мој срцу, је ли ово мој Пијеро, цијећ прилике од кога толико уздишем?
ПИЈЕРО: Умри дакле, о невољни Пијеро!
МАРГАРИТА: Он је уистину! ма како овако приображен?! Поћу му се приближат — ма како? Ајмех, хоће ли бит он? Неће! Поћу га упитат — ма што?
ПИЈЕРО: Ах, прстену, зеленило од твога ошца дава уфање мому срцу да имам видјет моју љубљену Маргариту.
МАРГАРИТА: Срце ми се распукнива! не знам што ћу учинит!
ПИЈЕРО: Си, си, ти си жива! — Зијехало, гдје си? што ми веће гласе не носиш или од моје смрти или од мога живота?! (Иде тја.)
МАРГАРИТА: Одијели се, и не умјех му се јавит! Ах, страху усиони, који си ме избавио од мога блага! јур се стављах да је оно мој Пијеро био: моје су га очи видјеле, моје га је срце познало! Ма што велим? ко је он био? Ах, не би он, издале ме су очи за веће не плакати, приварило ме срце за веће не бољет се, и себи сам истој дала разумјет за тужна не умријети.
Референце
уреди
