Бајо Пивљанин и бег Мушовић
Чета ми се подигнула мала
окле се је и прије дизала,
са крајине из Херцеговине,
из питома раснога приморја
и бијела Рисна и Перасна. 5
Чета мала тридесет хајдука,
а пред њима силан 'арамбаша,
соко сиви Пивљанине Бајо
са сестрићем Лимом барјактаром.
Ето чете низ Херцеговину. 10
Пријеђоше брдо Леденице,
и Грахово росно поље равно,
и камене никшићке Рудине,
и зелену Дугу и Голију:
па их ето високу Војнику, 15
спуштише се његову подножју
на домаку Пиве валовите,
ђедовине Баја и Лимуна.
Кад хајдуци сишли до Брезана,
на дну горе код воде извора, 20
ту хајдуци код воде сједнули,
напили се воде код кладенца,
починули у јелову хладу,
напунили у луле дувана,
доватила челична огњила, 25
и из ћеса кремење камење
и мекога труда буковога,
искресаше ватру за чибуке;
који није ватру искресао,
њему други наждијева труда, 30
приждијева лулу на чибуку,
као сваки братац брату своме.
А кад Бајо повуче дувана,
те се јунак мало разгалио,
он погледну пољу Брезанскоме. 35
Кад угледа један крд оваца,
пет стотина пивскије калуша,
на овцама немаше чактара,
него пусте без чактара јаве.
За овцама немаше чобана, 40
осим једна црна пристајаше.
Када виђе Пивљанине Бајо,
то јунаку необично било,
па дозива Лима барјактара
и овако њему проговара: 45
“Мој сестрићу, Лимо барјактаре,
'ајде виђи чије с' оно овце,
што су оне овце порушене,
те на њима не има чактара.
А ђе су им од стоке чобани, 50
те за њима пристаје ђевојка?”
Брзо Лимо послуша ујака,
а ни једног не узима друга,
без својега бистра џефердара,
па прескаче од јеле до јеле 55
као јелен од године дана,
докле сиђе у поље Брезанско.
Па с окрену око себе Лимо
да не има кога од Турака.
А кад никог пољем не бијаше, 60
он похита пнљем зеленијем
да он види што су рушне овце,
и да види лијепу Пивљанку,
е их се је ужелио Лимо.
Кад се Лимо попримаче 65
близу и сагледа лијепу ђевојку:
у руке јој сарајевско платно,
а у платну игла од биљура,
а у њози анадолска свила.
Она везе на прса оплеће, 70
око грла сићане ошвице;
ал' је цура много порушена,
из лица је румен изгубила,
а бијело побљеђело лице,
побљеђело, па се скаменило, 75
скаменило, па се оледило
ка планина о Савину дану,
црне очи, па се замутиле,
замутиле и закрвавиле,
а сузама платно поквашено. 80
Па кад виђе незнана јунака,
б'јеле јој се руке скаменише,
а црне се очи укочише,
а вилица задрхта јој доња,
па не личи млада на ђевојку 85
но на какву авет у планини.
У звјера би срце омекшало,
а камоли у млада јунака,
па јој божју помоћ назва Лимо.
Кад је Лимо Бога називао, 90
позна цура од горе хајдука,
па бијеле прекрстила руке;
пред њиме се смјерно поклонила
и смјерно му Бога прихватила:
“Добро доша', од горе хајдуче, 95
кад те добра срећа придесила
да ти моје јаде изјадујем”.
А вели јој Лимо барјактаре:
“О Бога ти, лијепа ђевојко,
чија ли се по имену кажеш? 100
Кога имаш на бијелу двору,
те си тако рушна, невесела?
Ђе су стоци звона и чактари,
а камо ти од стоке чобани?”
А вели му лијепа ђевојка: 105
“О Бога ми, незнани хајдуче,
ја сам ћерка кнеза од Брезана,
по имену Терића Михајла,
па ме лоша срећа задесила,
дошао је беже Мушовићу, 110
од крвава града Никшићкога
са педесет својих тевабија,
никшићкијех ага и бегова;
код кнеза су на ручак панули,
код колибе шатор разапели; 115
а зла срећа мене налећела,
те сам б'јела јагњад пријавила,
да потпуштим под овце јаганце.
И мене је беже сагледао,
у баба ме запросио могао 120
да ме води граду Никшићкоме,
на бијеле аре Мушовића,
и узме ме за вијерну љубу.
Залуд га је одвраћао бабо:
“Аман беже, ваљан господару, 125
није дивља тица за кавеза,
на би моја ту пресвисла Стана;
није за те каљава Влахиња
ни сељачка луда чобаница,
не зна тебе простријет постељу, 130
а не зна ти кафу принијети”.
Но се беже јако наљутио,
поклао нам из стоке овнове,
поломио звона и чектаре,
три ми брата уз'о у таоце, 135
одвео их бијелу Никшићу,
а моме је пријетио бабу
да ће моју браћу погубити
ако би ме икуд уклонио”.
А пита је Лимо барјактаре: 140
“Кад ће беже доћи са сватима?”
Вели њему лијепа ђевојка:
“У неђељу која прва дође
биће беже у Дугу планину,
ђе ће силну сакупити мобу 145
да он коси зелене ливаде.
И моју ће браћу изводити.
По неђељи скупиће сватове,
а у петак кад је турски светац
ја ћу јадна бити у Никшићу. 150
Рад браће ћу вјеру мијењати.
Волија сам вјеру мијењати
него своје очи извадити.
А код баба ниђе нико нема
да улака пошље до Перасна, 155
до рођака Пивљанина Баја
и његова сестрића Лимуна,
е би они мене избавили.
Па те кумим од горе хајдуче,
ти поручи моме брату Бају 160
не би ли ме избавио младу”.
А Лимо јој тихо говораше:
“А не бој се лијепа ђевојко”.
Док се цура момку ижалила,
њезино се озарило лице 165
као јарко иза туче сунце.
Ал' је Лимо даље не слушаше,
но се натраг у дружину врати,
па све каза свом ујаку Бају.
А кад Бајо саслуша Лимуна, 170
он четири оправио друга
до катуна кнеза Михаила,
да донесу пива и јестива.
Дружина је хитро послушала,
донијела врешкога скорупа, 175
и мекога сира од оваца,
и лакога хљеба јечменице,
и мјешину фочанске ракије.
Кад дружина брашњеника прими,
турише га у шарене торбе, 180
па босанске плоске дохватише
насуше их фочанске ракије.
Отолен се подигли хајдуци,
Па одоше гором и планином.
Сву планину вучки прелазише, 185
док дођоше Дуги кланцу тврду
у суботу уочи неђеље.
Ту је чета нојцу коначила,
а ујутру рано подранила,
умили се и богу молили. 190
Код бунара украј друма пута,
простријеше струке сињгавице,
доватише шарке обравнице,
извадише лака брашњеника;
доватише дрвене чутуре, 195
једу момци, а пију ракију,
уз ракију Бога споменули:
“Помоз' Боже, и неђељо света!”
Ту Бајово доручкова друштво.
Сити људи тврдијех су груди. 200
Докле јарко огријало сунце,
а планина стаде одјекиват,
пушке пучу, пјевају Грађани;
засвираше зурле и борије,
запишташе танка ћеманета, 205
зацикташе ситне тамбурице,
а поред њих бубњи ударили.
Док ето ти стотину Грађана
сви на добре коње појахали,
нека хата а нека крхата, 210
а највише на парипе чврсте;
бег Мушовић витку бедевију.
А кака је, пуста му остала!
Зелена је како гуштерица,
дигла главу као лака срна, 215
из носа јој бију пламенови,
ђема гризе, пјене избацује,
а жестоко главом узмахује,
баца пјене преко господара.
На њој беже ноге прекрстио, 220
у руке му седефли тамбура,
ситно куца, танко попијева,
припијева Михајлову Стану.
Међу њима дв'је стотин' момака
тужне раје од Никшића града, 225
и питоме Жупе Грачанице,
и три млада Михајлова сина.
На рамену косе претурили,
о појасу носе водијере,
у џепове од коса ковове. 230
И стотину има пластилица,
пластилица младих ђевојака,
и невјеста скоро доведених.
На рамо им виле и грабуље,
на главе им пите и тепсије, 235
а у руке носаху каблове;
у њима је овча кисјелина
прекривена с карлица скорупом.
До њих Турци коње догоњаху,
стискају их за чврсте мишице 240
и за меке женске плетенице.
А која се брани дохватити,
шибаху је плетеном камџијом,
Угоне јој у месо кошуљу.
Ћаше Бајо заметнути кавгу, 245
но се Турци смијешали с рајом,
па се боји да је не потуче,
те пропушти на ливаду Турке.
Кад се млада закосила моба,
раја ми је ватре наложила, 250
донијела стржеве ражњеве,
наврћела угиче овнове
да Турцима ручак сигурају.
Кад се Турци мало одморише,
одморише и разузурише 255
а оружје у траву бацише,
доватише дугачке чибуке,
напунише требињске јањиџе.
Ђевојке им луле припаљују
са врућијем жаром буковијем, 260
па им каву и ракију служе,
подносе им шарене филџане
на беговске седевли зарове.
А кад Турци кафу испијаху,
одбацују зарзе и чибуке, 265
па за руке узимљу ђевојке,
сваки своју на кољено тура.
Све то гледа Бајо из омара.
У главу му узаврио мозак,
у прсима срце закуцало, 279
срце игра да би искочило,
па од зора прси потрескују,
а на њима токе позвекују,
а шкрипе му у вилице зуби,
бијеле му задрхтале руке. 275
Виђе Бајо да чекања нема,
па од земље на ноге скочио,
а на прси токе прекорио:
“Сабар, токе, не остале пусте!
Мислио сам да сте на јунаку!” 280
Па он своје разредио друштво.
Изведе их на измак омара
и овако њима проговара:
“Немојте се који преварити,
нити своју пушку опалити 285
док не пукне моја и Лимова;
и удрите који оће кога,
ја ћу гађат бега Мушовића,
а Лимо ће Груду Усејина”.
Пошто Бајо распореди друштво, 290
он искочи на крај од ливаде,
тешку шибу пружио низ руку,
која теже седамнајест ока,
литру праха прима тученика
и три зрна прима ливеника, 295
и четврто зрно синџириму
што пролама оклоп гвожђе љуто.
Пуче пушка ка да прогрмљело
и Турчина добро погодило
међу токе у прси широке. 300
На прси му токе саломила,
а на плећи пенџер отворила
би му црна пролећела чавка -
да му кука довијека мајка.
Друга пуче, Лимов џефердаре, 305
те погоди Груду Усејина
у повије међу очи двије,
чело прште, очи искочише
као да су на поклеку биле.
А у ватру скотрља се чалма. 310
Затим пуче тридесет пушака,
мртвих паде тридесет Турака.
Кад дугачке пушке истурише,
иза паса мале дохватише,
па у Турке јуриш учинише, 315
Боже мили, велика џулуса!
Збунише се на ливади Турци,
погазише зарзе и филџане,
попрштише чаше и бокале.
Стаде цика хајдучких пушака, 320
стаде писка под ноге тамбура,
ударају чизме у бубњеве,
ударају зурле у тепсије,
ударају од крше борије,
полијећу с ногу јеменије, 325
попадаше ћурци и саруци,
скачу чалме, ваљају се главе,
свилени се тромболоси вуку,
а за ноге заплећу се чалме.
Побјегоше низ планину Турци, 330
ћерају их од горе хајдуци.
Док из Дуге ишћераше Турке,
педесет им посјекоше глава,
а и они што им утекоше
сви бијаху грдни и рањени. 335
Кад с' уморни вратише хајдуци,
са Турака шићар сакупише:
иза паса сремли леденице
и сребрне ноже јатагане,
од појаса сабље дамаскије, 340
џефердаре сребрније лома,
и везане седефли шешане.
Покупише благо из џепова,
скидоше им токе и јелеке
и остало рухо и оружје. 345
Сваки по два коња уграбио,
а бегову бедевију Бајо.
Па нађоше готова пецива
и осталог пива и јестива,
те с уморни најели хајдуци. 350
Па је Бајо растурио рају,
да не косе бегове ливаде.
А он оде Рисну и Перасну
да продава коње Латинима,
да купује праха и олова 355
и у пушке кремење камење,
те да брани рају од Турака.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
