Bajo Pivljanin i beg Mušović
Četa mi se podignula mala
okle se je i prije dizala,
sa krajine iz Hercegovine,
iz pitoma rasnoga primorja
i bijela Risna i Perasna. 5
Četa mala trideset hajduka,
a pred njima silan 'arambaša,
soko sivi Pivljanine Bajo
sa sestrićem Limom barjaktarom.
Eto čete niz Hercegovinu. 10
Prijeđoše brdo Ledenice,
i Grahovo rosno polje ravno,
i kamene nikšićke Rudine,
i zelenu Dugu i Goliju:
pa ih eto visoku Vojniku, 15
spuštiše se njegovu podnožju
na domaku Pive valovite,
đedovine Baja i Limuna.
Kad hajduci sišli do Brezana,
na dnu gore kod vode izvora, 20
tu hajduci kod vode sjednuli,
napili se vode kod kladenca,
počinuli u jelovu hladu,
napunili u lule duvana,
dovatila čelična ognjila, 25
i iz ćesa kremenje kamenje
i mekoga truda bukovoga,
iskresaše vatru za čibuke;
koji nije vatru iskresao,
njemu drugi naždijeva truda, 30
priždijeva lulu na čibuku,
kao svaki bratac bratu svome.
A kad Bajo povuče duvana,
te se junak malo razgalio,
on poglednu polju Brezanskome. 35
Kad ugleda jedan krd ovaca,
pet stotina pivskije kaluša,
na ovcama nemaše čaktara,
nego puste bez čaktara jave.
Za ovcama nemaše čobana, 40
osim jedna crna pristajaše.
Kada viđe Pivljanine Bajo,
to junaku neobično bilo,
pa doziva Lima barjaktara
i ovako njemu progovara: 45
“Moj sestriću, Limo barjaktare,
'ajde viđi čije s' ono ovce,
što su one ovce porušene,
te na njima ne ima čaktara.
A đe su im od stoke čobani, 50
te za njima pristaje đevojka?”
Brzo Limo posluša ujaka,
a ni jednog ne uzima druga,
bez svojega bistra džeferdara,
pa preskače od jele do jele 55
kao jelen od godine dana,
dokle siđe u polje Brezansko.
Pa s okrenu oko sebe Limo
da ne ima koga od Turaka.
A kad nikog poljem ne bijaše, 60
on pohita pnljem zelenijem
da on vidi što su rušne ovce,
i da vidi lijepu Pivljanku,
e ih se je uželio Limo.
Kad se Limo poprimače 65
blizu i sagleda lijepu đevojku:
u ruke joj sarajevsko platno,
a u platnu igla od biljura,
a u njozi anadolska svila.
Ona veze na prsa opleće, 70
oko grla sićane ošvice;
al' je cura mnogo porušena,
iz lica je rumen izgubila,
a bijelo pobljeđelo lice,
pobljeđelo, pa se skamenilo, 75
skamenilo, pa se oledilo
ka planina o Savinu danu,
crne oči, pa se zamutile,
zamutile i zakrvavile,
a suzama platno pokvašeno. 80
Pa kad viđe neznana junaka,
b'jele joj se ruke skameniše,
a crne se oči ukočiše,
a vilica zadrhta joj donja,
pa ne liči mlada na đevojku 85
no na kakvu avet u planini.
U zvjera bi srce omekšalo,
a kamoli u mlada junaka,
pa joj božju pomoć nazva Limo.
Kad je Limo Boga nazivao, 90
pozna cura od gore hajduka,
pa bijele prekrstila ruke;
pred njime se smjerno poklonila
i smjerno mu Boga prihvatila:
“Dobro doša', od gore hajduče, 95
kad te dobra sreća pridesila
da ti moje jade izjadujem”.
A veli joj Limo barjaktare:
“O Boga ti, lijepa đevojko,
čija li se po imenu kažeš? 100
Koga imaš na bijelu dvoru,
te si tako rušna, nevesela?
Đe su stoci zvona i čaktari,
a kamo ti od stoke čobani?”
A veli mu lijepa đevojka: 105
“O Boga mi, neznani hajduče,
ja sam ćerka kneza od Brezana,
po imenu Terića Mihajla,
pa me loša sreća zadesila,
došao je beže Mušoviću, 110
od krvava grada Nikšićkoga
sa pedeset svojih tevabija,
nikšićkijeh aga i begova;
kod kneza su na ručak panuli,
kod kolibe šator razapeli; 115
a zla sreća mene nalećela,
te sam b'jela jagnjad prijavila,
da potpuštim pod ovce jagance.
I mene je beže sagledao,
u baba me zaprosio mogao 120
da me vodi gradu Nikšićkome,
na bijele are Mušovića,
i uzme me za vijernu ljubu.
Zalud ga je odvraćao babo:
“Aman beže, valjan gospodaru, 125
nije divlja tica za kaveza,
na bi moja tu presvisla Stana;
nije za te kaljava Vlahinja
ni seljačka luda čobanica,
ne zna tebe prostrijet postelju, 130
a ne zna ti kafu prinijeti”.
No se beže jako naljutio,
poklao nam iz stoke ovnove,
polomio zvona i čektare,
tri mi brata uz'o u taoce, 135
odveo ih bijelu Nikšiću,
a mome je prijetio babu
da će moju braću pogubiti
ako bi me ikud uklonio”.
A pita je Limo barjaktare: 140
“Kad će beže doći sa svatima?”
Veli njemu lijepa đevojka:
“U neđelju koja prva dođe
biće beže u Dugu planinu,
đe će silnu sakupiti mobu 145
da on kosi zelene livade.
I moju će braću izvoditi.
Po neđelji skupiće svatove,
a u petak kad je turski svetac
ja ću jadna biti u Nikšiću. 150
Rad braće ću vjeru mijenjati.
Volija sam vjeru mijenjati
nego svoje oči izvaditi.
A kod baba niđe niko nema
da ulaka pošlje do Perasna, 155
do rođaka Pivljanina Baja
i njegova sestrića Limuna,
e bi oni mene izbavili.
Pa te kumim od gore hajduče,
ti poruči mome bratu Baju 160
ne bi li me izbavio mladu”.
A Limo joj tiho govoraše:
“A ne boj se lijepa đevojko”.
Dok se cura momku ižalila,
njezino se ozarilo lice 165
kao jarko iza tuče sunce.
Al' je Limo dalje ne slušaše,
no se natrag u družinu vrati,
pa sve kaza svom ujaku Baju.
A kad Bajo sasluša Limuna, 170
on četiri opravio druga
do katuna kneza Mihaila,
da donesu piva i jestiva.
Družina je hitro poslušala,
donijela vreškoga skorupa, 175
i mekoga sira od ovaca,
i lakoga hljeba ječmenice,
i mješinu fočanske rakije.
Kad družina brašnjenika primi,
turiše ga u šarene torbe, 180
pa bosanske ploske dohvatiše
nasuše ih fočanske rakije.
Otolen se podigli hajduci,
Pa odoše gorom i planinom.
Svu planinu vučki prelaziše, 185
dok dođoše Dugi klancu tvrdu
u subotu uoči neđelje.
Tu je četa nojcu konačila,
a ujutru rano podranila,
umili se i bogu molili. 190
Kod bunara ukraj druma puta,
prostriješe struke sinjgavice,
dovatiše šarke obravnice,
izvadiše laka brašnjenika;
dovatiše drvene čuture, 195
jedu momci, a piju rakiju,
uz rakiju Boga spomenuli:
“Pomoz' Bože, i neđeljo sveta!”
Tu Bajovo doručkova društvo.
Siti ljudi tvrdijeh su grudi. 200
Dokle jarko ogrijalo sunce,
a planina stade odjekivat,
puške puču, pjevaju Građani;
zasviraše zurle i borije,
zapištaše tanka ćemaneta, 205
zaciktaše sitne tamburice,
a pored njih bubnji udarili.
Dok eto ti stotinu Građana
svi na dobre konje pojahali,
neka hata a neka krhata, 210
a najviše na paripe čvrste;
beg Mušović vitku bedeviju.
A kaka je, pusta mu ostala!
Zelena je kako gušterica,
digla glavu kao laka srna, 215
iz nosa joj biju plamenovi,
đema grize, pjene izbacuje,
a žestoko glavom uzmahuje,
baca pjene preko gospodara.
Na njoj beže noge prekrstio, 220
u ruke mu sedefli tambura,
sitno kuca, tanko popijeva,
pripijeva Mihajlovu Stanu.
Među njima dv'je stotin' momaka
tužne raje od Nikšića grada, 225
i pitome Župe Gračanice,
i tri mlada Mihajlova sina.
Na ramenu kose preturili,
o pojasu nose vodijere,
u džepove od kosa kovove. 230
I stotinu ima plastilica,
plastilica mladih đevojaka,
i nevjesta skoro dovedenih.
Na ramo im vile i grabulje,
na glave im pite i tepsije, 235
a u ruke nosahu kablove;
u njima je ovča kisjelina
prekrivena s karlica skorupom.
Do njih Turci konje dogonjahu,
stiskaju ih za čvrste mišice 240
i za meke ženske pletenice.
A koja se brani dohvatiti,
šibahu je pletenom kamdžijom,
Ugone joj u meso košulju.
Ćaše Bajo zametnuti kavgu, 245
no se Turci smiješali s rajom,
pa se boji da je ne potuče,
te propušti na livadu Turke.
Kad se mlada zakosila moba,
raja mi je vatre naložila, 250
donijela strževe ražnjeve,
navrćela ugiče ovnove
da Turcima ručak siguraju.
Kad se Turci malo odmoriše,
odmoriše i razuzuriše 255
a oružje u travu baciše,
dovatiše dugačke čibuke,
napuniše trebinjske janjidže.
Đevojke im lule pripaljuju
sa vrućijem žarom bukovijem, 260
pa im kavu i rakiju služe,
podnose im šarene fildžane
na begovske sedevli zarove.
A kad Turci kafu ispijahu,
odbacuju zarze i čibuke, 265
pa za ruke uzimlju đevojke,
svaki svoju na koljeno tura.
Sve to gleda Bajo iz omara.
U glavu mu uzavrio mozak,
u prsima srce zakucalo, 279
srce igra da bi iskočilo,
pa od zora prsi potreskuju,
a na njima toke pozvekuju,
a škripe mu u vilice zubi,
bijele mu zadrhtale ruke. 275
Viđe Bajo da čekanja nema,
pa od zemlje na noge skočio,
a na prsi toke prekorio:
“Sabar, toke, ne ostale puste!
Mislio sam da ste na junaku!” 280
Pa on svoje razredio društvo.
Izvede ih na izmak omara
i ovako njima progovara:
“Nemojte se koji prevariti,
niti svoju pušku opaliti 285
dok ne pukne moja i Limova;
i udrite koji oće koga,
ja ću gađat bega Mušovića,
a Limo će Grudu Usejina”.
Pošto Bajo rasporedi društvo, 290
on iskoči na kraj od livade,
tešku šibu pružio niz ruku,
koja teže sedamnajest oka,
litru praha prima tučenika
i tri zrna prima livenika, 295
i četvrto zrno sindžirimu
što prolama oklop gvožđe ljuto.
Puče puška ka da progrmljelo
i Turčina dobro pogodilo
među toke u prsi široke. 300
Na prsi mu toke salomila,
a na pleći pendžer otvorila
bi mu crna prolećela čavka -
da mu kuka dovijeka majka.
Druga puče, Limov džeferdare, 305
te pogodi Grudu Usejina
u povije među oči dvije,
čelo pršte, oči iskočiše
kao da su na pokleku bile.
A u vatru skotrlja se čalma. 310
Zatim puče trideset pušaka,
mrtvih pade trideset Turaka.
Kad dugačke puške isturiše,
iza pasa male dohvatiše,
pa u Turke juriš učiniše, 315
Bože mili, velika džulusa!
Zbuniše se na livadi Turci,
pogaziše zarze i fildžane,
poprštiše čaše i bokale.
Stade cika hajdučkih pušaka, 320
stade piska pod noge tambura,
udaraju čizme u bubnjeve,
udaraju zurle u tepsije,
udaraju od krše borije,
polijeću s nogu jemenije, 325
popadaše ćurci i saruci,
skaču čalme, valjaju se glave,
svileni se trombolosi vuku,
a za noge zapleću se čalme.
Pobjegoše niz planinu Turci, 330
ćeraju ih od gore hajduci.
Dok iz Duge išćeraše Turke,
pedeset im posjekoše glava,
a i oni što im utekoše
svi bijahu grdni i ranjeni. 335
Kad s' umorni vratiše hajduci,
sa Turaka šićar sakupiše:
iza pasa sremli ledenice
i srebrne nože jatagane,
od pojasa sablje damaskije, 340
džeferdare srebrnije loma,
i vezane sedefli šešane.
Pokupiše blago iz džepova,
skidoše im toke i jeleke
i ostalo ruho i oružje. 345
Svaki po dva konja ugrabio,
a begovu bedeviju Bajo.
Pa nađoše gotova peciva
i ostalog piva i jestiva,
te s umorni najeli hajduci. 350
Pa je Bajo rasturio raju,
da ne kose begove livade.
A on ode Risnu i Perasnu
da prodava konje Latinima,
da kupuje praha i olova 355
i u puške kremenje kamenje,
te da brani raju od Turaka.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
