Бакоња фра Брне/V
V ПРВИ ДОГАЂАЈ
Шест недјеља послије одласка Бакоњина наста рђаво вријеме у Зврљеву. Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак. Жедна земља пијаше брзо воду. Затијем поче тихо али трајно ромињати она киша што пастирима продире до костију.
Чмањак, најстарији Кушмељић, гурио се тијех дана у једној пудари, чувајући стоку. Кроза сухе гране, којима бјеше покривена колиба, протицала је киша, те Чмањак прозебе, тако да га час обузимаше ватруштина, а час се тресијаше од студени. Поред свега тога кукавац се не пожали, него се отимао болести и посрћући ходио. Али једног вечера, смркло се увелике, а Чмањак не јави стоку кући. Тада отац отиде да га тражи и нађе га несвјесна. Осињача одмах погоди шта му је: „Нагазија је нисритник!“ вели, па потрча ка Цонтрони Чагљининој, која бјеше вјешта тијем работама. Цонтрона, иако не говораше са кнезом, дође. Пошто прегледа Чмањка, рећи ће:
— Нагазија јест, то је сигурно, али се не зна је ли на сугреб или на чини! Ако му изађу шклопци по тилу, онда је сугреб, и оздравиће лако! Али, ако су чини, онда... — заврти главом.
Осињача јој донесе одмах живога угљевља и здјелу воде. Цонтрона баци први жеравак у воду и запита:
— Је ли овоме крива Пешњетина?
Угљен зацврча, али не потону.
— Је ли Чврља Ожегова? — наставља Цонтрона. — Је ли Жландра Ћукова?... Је ли Врља Кукумарова?... Је ли Чандрљока Кокина?
На сва та питања жеравци цврчаху, али ниједан не потону.
Најзад Осињача, која дотле махаше главом, баци жераву питајући у себи:
— А да није баш томе крива ова Цонтрона. На то жеравак: цвррррр!... па потону као олово.
— А којој си то наминила, вире ти, Барице? — запита је јетрва гледајући је подозриво.
— Нека је враг носи која је да је, него помози, Цвито, па ћу те напојити добрим вином! — рече Осињача, а забашури своју забуну кашљем.
Цонтрона запоји Чмањка три пута оном водом у којој бјеше гашено угљевље и отиде однијевши за свој труд врч вина. Јетрва пљуну за њом три пута, газећи пљувачку и мрмољећи њешто, па настаде око дјетета.
Сутрадан рано, Чмањак изједе два попржена јаја и попи чашицу вина. Стрина му Цонтрона, обишавши га још једном, подјемчи својом душом да ће оздравити.
Тада Крива замијени болесника код стоке, Барица и Галица ткаху, а кнез је тесао њеке паузнице и свакога тренутка излазио пред врата да види мијења ли се вријеме.
Тек у попасно доба осјевери и указа се маличак проблијеска на небу. Тада кнез, Осињача и Галица отидоше на поткутњицу да беру клипове. Вратише се пред мрак, кад и Крива дође. Чмањак је спавао, а Шкембо се играо у пепељаку. Домаћица усу у лонац кукурузно брашно, које кнез измијеша. Тек након њеколико залогаја проговори Осињача:
— Боже мој, шта ради сад наш Ивица? дави ли се и он пуром као ми! Је ли киснуло данас моје злато? Је ли се обикâ у манастирини? Како ли га пази стриц Наћвар?
Кнез је погледа зачуђено.
— А шта си издрељија те очурине у мене!? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише! Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од...
Њеко залупа на вратима.
— Ово ти је јопет она криворепа Цонтрона, губава вештичина. Мисли да ће се и вечерас мукте опити. Ма нећеш, Цонтроно, валај, макар црка и Чмањак.
— Не говори тако, кршћанице! — опомену је кнез.
Опет се зачу лупање.
— Ајде, Криветино, отвори, нека је враг носи.
На велико њихово чудо уђе Бакоња.
Бакоња, блијед у лицу, глибав до кољења, у руци му штит од кише, а о рамену шарена торбица. Сједнувши назва Исуса, па сними капу, па тресну њом о кољено, те стрцнуше капљице на све стране...
— О, боже... боже! — проговори једва једвице мати. — Шта сам ти згрешила, чудни боже, да ме вако каштигаш!!? Шта ће сад ре... ћи о... ви на... ши ис... ко... па... ни... ци! О! о! о!
Тада се и кнезу одријеши језик.
— А, несритно дите, убија те гром!... Знâ сам ја, знâ!...
Шкембо, Крива, Галица, па и Чмањак, који се уто бјеше пробудио, поведоше се за родитељима, те учас наста плач и ридање у дому Кушмељеву.
Бакоња скочи.
— Прикините,... ја сам послом дошâ!
— Каквим послом, гром те убија! — вели кнез.
— Кажем ти: послом! Ајде одма по Кењу Кркотића.
— Штаа? Каако?
— Ајде по Кењу, кад ти вељу. Реци му да је његов посâ и његова корист, али се чувај да те не чује његов ћаћа.
Кушмељ зинуо, те га жена гурну.
— Ајде, шта се примишљаш, кâ да моје дите не зна шта говори. Не видиш ли да је вратрова порука!
Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе.
— Дакле, те нису изагнали, душо материна, срце материно — пита Осињача, љубећи Бакоњу по образима и по шији. — Дакле, си баш послат? И то баш Кењу, губавом Кењу? Шта то може бити?
— Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан! — рече Бакоња, па извади из торбице погаче и сира и поче јести.
Мати отклони дјецу, испричавши му шта је било са Чмањком.
— И то му је стрина Цонтрона даровала. Нико нег она!
Бакоња на то уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто. А она се приби у угао, па поче испод гласа:
— Па ош ли мајци казати, шта је то!
— Ма чућеш сад, чим дође ћаћа.
— Знам, али би рада, да те посавитујем. Али, јопет, ради како знаш. Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен. Валај, ни вра-Наћвар нема срца! И шаље те ради губавог Кење! Ма шта то може бити, дите?! Цигурно ника велика ствар. А шта ћеш ти радити, ако дође стари Кркота с њим? Знаш, одма му реци: „Рш! нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите!
Послије једног часа доведе кнез Кења.
Бјеше томе Кењу око осамнаест година, а бјеше снопаст, врљав, као и сви Кркотићи.
— Ваљен Исус — назва Кењо. — Е, а ти Иве зар јопет дошâ кући?
— Ја јево дошâ да се с тобом разговорим.
— Са мнокарце?
— Јест, да ми кажеш ди је стричев кулаш — рече Бакоња, гледајући га добро у очи.
Кнез и Осињача скочише са столица. Кењо их плахо погледа и поче муцати.
— Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ?
— Украли сте га ви... Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро. — Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар... Све се зна.
— Ма ко је то слагâ, триста му крста и светаца?!
Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна.
— Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ.
— Доста је једну рич рећи, па да осванеш сутра у слипићу — вели Бакоња. — А теби ће бити најтеже, јер остали, кад одлеже нико вриме, отићи ће кући, а тебе ће отправити у солдате.
Кењо поблиједи.
— У солдате, разумиш ли — настави Бакоња — јер је стриц највише на тебе киван. Овако је рекâ: „Онога ћу галијота послати прико мора, ди ће му сваког јутра одадирати по десет батина, и то ће трајати десет година.“
— Тако су баш лани послали једнога из Приморја, те је цркâ од шиба — вели Кушмељ.
— О Исусе! О Дивице! О Јозефе, праведни, шта се још на свиту неће чути — уздише Барица.
— Ма добро, али ди су свидоци — пита Кењо.
— А откуда би ја зна, и зашто би мене стриц сла по овом вримену, кад он не би почисто зна ко му је коња одвеја.
— Ма, ја, ка вељу да...
— Чуј до краја! — прекиде га Бакоња. — Мени се сажали за тобом, па стадо молити стрица: „Немојте, дујо, док се ја не састанем с Кењом. Ко зна, може се све то још на липе свршити, а може бити да је Кркотић најмање крив.“ Тада вра-Брне одмекну и рече: „Ајде покушајмо и то, нека га враг носи. Ако се покаје и врати одма парипа, подај му ови’ пет талира!“
— Зар још пет талира! — викну кнез.
— О Исусе! О Дивице! О Јозефе праведни! — поче опет Барица.
Бакоња одријеши из једног крајичка од убруса пет крунаша, па их понуди Кењу, коме очи синуше, те ћаше да прихвати новац, али се на вријеме поправи.
— Валај, баш ћу гледати да дознам, па да просочим...
— Не, него смиста кажи ди је коњ, или ћу ја одма дати ћаћи стричеву књигу.
— Какву књигу? — запита кнез.
— Стриц је овако заповидија: „Ако Кењо не тине одати, а ти подај ћаћи ову књигу, нека је одма однесе у град у суд, па онда је лако.“ — Бакоња извади из торбице њеко писмо завијено новинама.
— Дај амо! — викну кнез. — Одма дај амо ту књигу!
— Ма шта може бити то? — рече Кењо с малом душом.
— Шта може бити? Ово је лепорат, у коме се налази све како је било, како сте коња одвели, куд сте га провели, све, све, све, до најмање ситнице.
— Дај, дите! — викну опет кнез. — Ја ћу одма Кења свезати и одвести у град, кад већ има лепорат. Шта да губу штедимо... Дај, Барице, коноп.
— О Исусе слатки! Дивице причиста! Јозефе праведни! — кличе Барица уставши.
— Немој стрико, казаћу све, ако ће ме ћаћа и убити — једва изговори Кењо, а зној му проби кроз чело.
— Ди је кон!? — брекну Бакоња.
— Ди је коњ!? — понови Кушмељ.
— Коња на сриду, губо од губе! — рече и Барица.
— Јено га под Црним куком, у синици стрица Роре.
— Трчи ћаћа! — вели Бакоња давши Кењу новце.
— Брзо, мој липи Јере — дода жена.
— Ајдмо — рече Кушмељ, узевши кубуру с оружнице, па истура Кења пред собом.
Бакоњу спопаде такав смијех да се изврати наузнак. Кад се Осињача поврати, Бакоња се још смијао, али од силног умора и дремљивости није могао више да говори, него оде на кревет и леже, молећи матер да га одмах пробуди чим се они поврате.
Барица запали свијећу пред „Дивицом“, клече и поче говорити „крунице“. Кад изговори десет круница, изађе пред кућу, да види иду ли, па опет настави мољење. Тако је трајало до пред зору, кад Барица зачу коњски топот, те разбуди сина.
Кењо уђе водећи за оглав кулаша, који, сав блатав, покривен раканцем, зарза видећи Бакоњу. За коњем уђе Кушмељ, држећи у руци натегнуту кубуру.
Бакоња загрли коња и стаде га љубити и тепати му.
— Борме, синко, за длаку је шкапулâ! — вели кнез. — Сутра зором хоћеше га Кркота одвеси на босанску границу. А знаш шта су били смислили? Да слажу стрицу, како си ти издâ коња другим никим лупежима!
— О Исусе слатки, о Дивице причиста! Срића да је вра-Брне на време дознâ све! — рече Барица.
Бакоња сложи руке на кулашу, па погледавши побједнички оца и мајку, рече:
— Мој добри ћаћо, и моја добра мајо, ништа стриц за то не зна. Он и сада, овога тренутка, сигурно мисли да му је коњ на другој страни.
— Шта велиш?... Како то? — питају родитељи, а на Кењову лицу показа се виши ужас но прије.
— Кажем вам: од свега овога стриц не зна ни овишно! (То рекавши запе ноктом за зубе.) Јево ћу вам по реду све исказати — додаде Бакоња сједавши. — Кад прикојуче ујутро допаде Стипан и каза да приковођани украдоше кулаша, ја одма реко у себика: нису борме Приковођани, него Кркотићи! Кâ да ми је сам Бог то на уво пришануја, тако сам увирен бија да је то њиов посâ и да им је намира да мене у то уплиту. Кад стриц и Стипан одоше прико воде, ја сам се пуно мучија, па најпосли кажем кувару Балегану своју сујму. добри Балеган липо ме свитова шта ћу чинити... Јето ти како је било...
Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак.
— О мудро моје дите, о липо моје дите! — рече кнез загрливши сина.
— Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја. — Јесам ли ти увик говорила, Јере, да је ово дите одвојило мудрошћу, да је за њега мало да буде вратар!...
— Дакле, ко је бија с Кењом? Шта каже? — запита Бакоња, гледајући кривца преко рамена.
— Бија му је ћаћа и Роре — вели кнез. — А збиља, ко је дакле написâ тај лепорат?
— Ово је проста картина! — рече Бакоња развивши лист неписане хартије.
— О Исусе слатки, има ли још ко овакога дитета!? — узвикну Барица, па колико је била весела наточи чашицу ракије и понуди Кењу.
А кнез се упути к њему, викнувши:
— Дај крунаше одма!
— Шта? Да вратим?...
Кнез га шчепа и нареди Барици да извади талијере. Па онда кнез обрну Кења, па што најбоље могаше удари га ногом гдје беше најмекши, тако да Кењо прескочи преко прага. Пошто се сасвим раздани, Бакоња узјаха на кулаша, а отац пође пред њим, те се кренуше ка манастиру. Готово сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад отац и син прођоше, али се нико не јави, нити се учини вјешт тој ствари.
Кушмељ и Кушмељић стигоше у ручано доба ка води. Дуго су морали чекати возаре. Кад најзад дођоше пред манастир, затекоше све фратре пред њим, баш као и онда кад је Бакоња први пут дошао. Можете замислити како ли се сви зачудише. Фра-Брне оде брату у сусрет, те му брзо пришапта:
— Видим шта је, али испричај друговачије.
Кушмељ измисли како је то работа Милушана, како се његов син том досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку и нашао коња чак на граници како је дао двадесет талијера соџбине. Али кад бјеше насамо са Наћваром, исприча му потанко сву истину, само прећута да је отео од Кења оних пет крунаша, и још измисли да му је обећао других пет, које Наћвар одмах даде, похваливши Бакоњу.
Послије ручка син испрати оца до воза. На растанку рече Бакоња:
— Ћаћо, купићеш ми још ове недиље дви приобуке нови дијачки аљина, јер ја нећу да служим по манастиру у беневрецима и опанцима!
— Ма мој синко, и то је на теби ново... Притрпи се за вико вриме!
— Нећу валај, ћаћо, него, ако ми не буду аљине до недиље, ја ћу казати сву истину стрицу, јер најпослинакарце, ја сам замиритâ ти десет талира...
Али се Бакоња не понесе, но сутрадан опет замијени најмлађега ђака пред собом, у нижим работама, као и дотле, те је звонио будионицу, мео цркву, распремао стричеве ћелије, и највише помагао Балегану. Еле, био врло вриједан пустођак, али само пустођак.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.
|