Bakonja fra Brne/V
V PRVI DOGAĐAJ
Šest nedjelja poslije odlaska Bakonjina nasta rđavo vrijeme u Zvrljevu. Magla napuni doline, pa silni vjetar od mora razagna maglu, a donese pljusak. Žedna zemlja pijaše brzo vodu. Zatijem poče tiho ali trajno rominjati ona kiša što pastirima prodire do kostiju.
Čmanjak, najstariji Kušmeljić, gurio se tijeh dana u jednoj pudari, čuvajući stoku. Kroza suhe grane, kojima bješe pokrivena koliba, proticala je kiša, te Čmanjak prozebe, tako da ga čas obuzimaše vatruština, a čas se tresijaše od studeni. Pored svega toga kukavac se ne požali, nego se otimao bolesti i posrćući hodio. Ali jednog večera, smrklo se uvelike, a Čmanjak ne javi stoku kući. Tada otac otide da ga traži i nađe ga nesvjesna. Osinjača odmah pogodi šta mu je: „Nagazija je nisritnik!“ veli, pa potrča ka Controni Čagljininoj, koja bješe vješta tijem rabotama. Controna, iako ne govoraše sa knezom, dođe. Pošto pregleda Čmanjka, reći će:
— Nagazija jest, to je sigurno, ali se ne zna je li na sugreb ili na čini! Ako mu izađu šklopci po tilu, onda je sugreb, i ozdraviće lako! Ali, ako su čini, onda... — zavrti glavom.
Osinjača joj donese odmah živoga ugljevlja i zdjelu vode. Controna baci prvi žeravak u vodu i zapita:
— Je li ovome kriva Pešnjetina?
Ugljen zacvrča, ali ne potonu.
— Je li Čvrlja Ožegova? — nastavlja Controna. — Je li Žlandra Ćukova?... Je li Vrlja Kukumarova?... Je li Čandrljoka Kokina?
Na sva ta pitanja žeravci cvrčahu, ali nijedan ne potonu.
Najzad Osinjača, koja dotle mahaše glavom, baci žeravu pitajući u sebi:
— A da nije baš tome kriva ova Controna. Na to žeravak: cvrrrrr!... pa potonu kao olovo.
— A kojoj si to naminila, vire ti, Barice? — zapita je jetrva gledajući je podozrivo.
— Neka je vrag nosi koja je da je, nego pomozi, Cvito, pa ću te napojiti dobrim vinom! — reče Osinjača, a zabašuri svoju zabunu kašljem.
Controna zapoji Čmanjka tri puta onom vodom u kojoj bješe gašeno ugljevlje i otide odnijevši za svoj trud vrč vina. Jetrva pljunu za njom tri puta, gazeći pljuvačku i mrmoljeći nješto, pa nastade oko djeteta.
Sutradan rano, Čmanjak izjede dva popržena jaja i popi čašicu vina. Strina mu Controna, obišavši ga još jednom, podjemči svojom dušom da će ozdraviti.
Tada Kriva zamijeni bolesnika kod stoke, Barica i Galica tkahu, a knez je tesao njeke pauznice i svakoga trenutka izlazio pred vrata da vidi mijenja li se vrijeme.
Tek u popasno doba osjeveri i ukaza se maličak problijeska na nebu. Tada knez, Osinjača i Galica otidoše na potkutnjicu da beru klipove. Vratiše se pred mrak, kad i Kriva dođe. Čmanjak je spavao, a Škembo se igrao u pepeljaku. Domaćica usu u lonac kukuruzno brašno, koje knez izmiješa. Tek nakon njekoliko zalogaja progovori Osinjača:
— Bože moj, šta radi sad naš Ivica? davi li se i on purom kao mi! Je li kisnulo danas moje zlato? Je li se obikâ u manastirini? Kako li ga pazi stric Naćvar?
Knez je pogleda začuđeno.
— A šta si izdreljija te očurine u mene!? Zar ja ne smim spominjati svoje dite? Sram te bilo! Jer tebi baš kâ da je žâ što se tvoje slutlje ne ispuniše! Ma neće to bog dati, ne, ne, ne, pa ti zakovrnuja od zloće, od...
Njeko zalupa na vratima.
— Ovo ti je jopet ona krivorepa Controna, gubava veštičina. Misli da će se i večeras mukte opiti. Ma nećeš, Controno, valaj, makar crka i Čmanjak.
— Ne govori tako, kršćanice! — opomenu je knez.
Opet se začu lupanje.
— Ajde, Krivetino, otvori, neka je vrag nosi.
Na veliko njihovo čudo uđe Bakonja.
Bakonja, blijed u licu, glibav do koljenja, u ruci mu štit od kiše, a o ramenu šarena torbica. Sjednuvši nazva Isusa, pa snimi kapu, pa tresnu njom o koljeno, te strcnuše kapljice na sve strane...
— O, bože... bože! — progovori jedva jedvice mati. — Šta sam ti zgrešila, čudni bože, da me vako kaštigaš!!? Šta će sad re... ći o... vi na... ši is... ko... pa... ni... ci! O! o! o!
Tada se i knezu odriješi jezik.
— A, nesritno dite, ubija te grom!... Znâ sam ja, znâ!...
Škembo, Kriva, Galica, pa i Čmanjak, koji se uto bješe probudio, povedoše se za roditeljima, te učas nasta plač i ridanje u domu Kušmeljevu.
Bakonja skoči.
— Prikinite,... ja sam poslom došâ!
— Kakvim poslom, grom te ubija! — veli knez.
— Kažem ti: poslom! Ajde odma po Kenju Krkotića.
— Štaa? Kaako?
— Ajde po Kenju, kad ti velju. Reci mu da je njegov posâ i njegova korist, ali se čuvaj da te ne čuje njegov ćaća.
Kušmelj zinuo, te ga žena gurnu.
— Ajde, šta se primišljaš, kâ da moje dite ne zna šta govori. Ne vidiš li da je vratrova poruka!
Knez utrvši dlanom oči uze guku pure i izađe.
— Dakle, te nisu izagnali, dušo materina, srce materino — pita Osinjača, ljubeći Bakonju po obrazima i po šiji. — Dakle, si baš poslat? I to baš Kenju, gubavom Kenju? Šta to može biti?
— Molim te, majko, skloni dicu, jer sam gladan! — reče Bakonja, pa izvadi iz torbice pogače i sira i poče jesti.
Mati otkloni djecu, ispričavši mu šta je bilo sa Čmanjkom.
— I to mu je strina Controna darovala. Niko neg ona!
Bakonja na to usta, poljubi brata, pa se opet vrnu na pređašnje mjesto. A ona se pribi u ugao, pa poče ispod glasa:
— Pa oš li majci kazati, šta je to!
— Ma čućeš sad, čim dođe ćaća.
— Znam, ali bi rada, da te posavitujem. Ali, jopet, radi kako znaš. Oćeš da te izujem? Nećeš, veliš! Pa ti, po ovome vrimenu, oklen doklen. Valaj, ni vra-Naćvar nema srca! I šalje te radi gubavog Kenje! Ma šta to može biti, dite?! Cigurno nika velika stvar. A šta ćeš ti raditi, ako dođe stari Krkota s njim? Znaš, odma mu reci: „Rš! nisu tvoji posli!“ Tako učini. Ladaj se mudro, drago dite!
Poslije jednog časa dovede knez Kenja.
Bješe tome Kenju oko osamnaest godina, a bješe snopast, vrljav, kao i svi Krkotići.
— Valjen Isus — nazva Kenjo. — E, a ti Ive zar jopet došâ kući?
— Ja jevo došâ da se s tobom razgovorim.
— Sa mnokarce?
— Jest, da mi kažeš di je stričev kulaš — reče Bakonja, gledajući ga dobro u oči.
Knez i Osinjača skočiše sa stolica. Kenjo ih plaho pogleda i poče mucati.
— Ja, vire mi, ne razumim šta me pitaš! Zar je nestalo konja vra-Brni? Zar ga je niko ukrâ?
— Ukrali ste ga vi... Ti već znaš, koji vi — reče Bakonja oštro. — Ne pomaže tu zabašurivati ni trošiti riči u vitar... Sve se zna.
— Ma ko je to slagâ, trista mu krsta i svetaca?!
Tada se knez umiješa i napravi lice kao da sve zna.
— Ne psuj, magarčino, nego kazuj di je konj.
— Dosta je jednu rič reći, pa da osvaneš sutra u slipiću — veli Bakonja. — A tebi će biti najteže, jer ostali, kad odleže niko vrime, otići će kući, a tebe će otpraviti u soldate.
Kenjo poblijedi.
— U soldate, razumiš li — nastavi Bakonja — jer je stric najviše na tebe kivan. Ovako je rekâ: „Onoga ću galijota poslati priko mora, di će mu svakog jutra odadirati po deset batina, i to će trajati deset godina.“
— Tako su baš lani poslali jednoga iz Primorja, te je crkâ od šiba — veli Kušmelj.
— O Isuse! O Divice! O Jozefe, pravedni, šta se još na svitu neće čuti — uzdiše Barica.
— Ma dobro, ali di su svidoci — pita Kenjo.
— A otkuda bi ja zna, i zašto bi mene stric sla po ovom vrimenu, kad on ne bi počisto zna ko mu je konja odveja.
— Ma, ja, ka velju da...
— Čuj do kraja! — prekide ga Bakonja. — Meni se sažali za tobom, pa stado moliti strica: „Nemojte, dujo, dok se ja ne sastanem s Kenjom. Ko zna, može se sve to još na lipe svršiti, a može biti da je Krkotić najmanje kriv.“ Tada vra-Brne odmeknu i reče: „Ajde pokušajmo i to, neka ga vrag nosi. Ako se pokaje i vrati odma paripa, podaj mu ovi’ pet talira!“
— Zar još pet talira! — viknu knez.
— O Isuse! O Divice! O Jozefe pravedni! — poče opet Barica.
Bakonja odriješi iz jednog krajička od ubrusa pet krunaša, pa ih ponudi Kenju, kome oči sinuše, te ćaše da prihvati novac, ali se na vrijeme popravi.
— Valaj, baš ću gledati da doznam, pa da prosočim...
— Ne, nego smista kaži di je konj, ili ću ja odma dati ćaći stričevu knjigu.
— Kakvu knjigu? — zapita knez.
— Stric je ovako zapovidija: „Ako Kenjo ne tine odati, a ti podaj ćaći ovu knjigu, neka je odma odnese u grad u sud, pa onda je lako.“ — Bakonja izvadi iz torbice njeko pismo zavijeno novinama.
— Daj amo! — viknu knez. — Odma daj amo tu knjigu!
— Ma šta može biti to? — reče Kenjo s malom dušom.
— Šta može biti? Ovo je leporat, u kome se nalazi sve kako je bilo, kako ste konja odveli, kud ste ga proveli, sve, sve, sve, do najmanje sitnice.
— Daj, dite! — viknu opet knez. — Ja ću odma Kenja svezati i odvesti u grad, kad već ima leporat. Šta da gubu štedimo... Daj, Barice, konop.
— O Isuse slatki! Divice pričista! Jozefe pravedni! — kliče Barica ustavši.
— Nemoj striko, kazaću sve, ako će me ćaća i ubiti — jedva izgovori Kenjo, a znoj mu probi kroz čelo.
— Di je kon!? — breknu Bakonja.
— Di je konj!? — ponovi Kušmelj.
— Konja na sridu, gubo od gube! — reče i Barica.
— Jeno ga pod Crnim kukom, u sinici strica Rore.
— Trči ćaća! — veli Bakonja davši Kenju novce.
— Brzo, moj lipi Jere — doda žena.
— Ajdmo — reče Kušmelj, uzevši kuburu s oružnice, pa istura Kenja pred sobom.
Bakonju spopade takav smijeh da se izvrati nauznak. Kad se Osinjača povrati, Bakonja se još smijao, ali od silnog umora i dremljivosti nije mogao više da govori, nego ode na krevet i leže, moleći mater da ga odmah probudi čim se oni povrate.
Barica zapali svijeću pred „Divicom“, kleče i poče govoriti „krunice“. Kad izgovori deset krunica, izađe pred kuću, da vidi idu li, pa opet nastavi moljenje. Tako je trajalo do pred zoru, kad Barica začu konjski topot, te razbudi sina.
Kenjo uđe vodeći za oglav kulaša, koji, sav blatav, pokriven rakancem, zarza videći Bakonju. Za konjem uđe Kušmelj, držeći u ruci nategnutu kuburu.
Bakonja zagrli konja i stade ga ljubiti i tepati mu.
— Borme, sinko, za dlaku je škapulâ! — veli knez. — Sutra zorom hoćeše ga Krkota odvesi na bosansku granicu. A znaš šta su bili smislili? Da slažu stricu, kako si ti izdâ konja drugim nikim lupežima!
— O Isuse slatki, o Divice pričista! Srića da je vra-Brne na vreme doznâ sve! — reče Barica.
Bakonja složi ruke na kulašu, pa pogledavši pobjednički oca i majku, reče:
— Moj dobri ćaćo, i moja dobra majo, ništa stric za to ne zna. On i sada, ovoga trenutka, sigurno misli da mu je konj na drugoj strani.
— Šta veliš?... Kako to? — pitaju roditelji, a na Kenjovu licu pokaza se viši užas no prije.
— Kažem vam: od svega ovoga stric ne zna ni ovišno! (To rekavši zape noktom za zube.) Jevo ću vam po redu sve iskazati — dodade Bakonja sjedavši. — Kad prikojuče ujutro dopade Stipan i kaza da prikovođani ukradoše kulaša, ja odma reko u sebika: nisu borme Prikovođani, nego Krkotići! Kâ da mi je sam Bog to na uvo prišanuja, tako sam uviren bija da je to njiov posâ i da im je namira da mene u to uplitu. Kad stric i Stipan odoše priko vode, ja sam se puno mučija, pa najposli kažem kuvaru Baleganu svoju sujmu. dobri Balegan lipo me svitova šta ću činiti... Jeto ti kako je bilo...
Kenjo huknu, pak se odmače u prisjenak.
— O mudro moje dite, o lipo moje dite! — reče knez zagrlivši sina.
— Blago nama dovika — doda Osinjača otimljući Bakonju iz očina zagrljaja. — Jesam li ti uvik govorila, Jere, da je ovo dite odvojilo mudrošću, da je za njega malo da bude vratar!...
— Dakle, ko je bija s Kenjom? Šta kaže? — zapita Bakonja, gledajući krivca preko ramena.
— Bija mu je ćaća i Rore — veli knez. — A zbilja, ko je dakle napisâ taj leporat?
— Ovo je prosta kartina! — reče Bakonja razvivši list nepisane hartije.
— O Isuse slatki, ima li još ko ovakoga diteta!? — uzviknu Barica, pa koliko je bila vesela natoči čašicu rakije i ponudi Kenju.
A knez se uputi k njemu, viknuvši:
— Daj krunaše odma!
— Šta? Da vratim?...
Knez ga ščepa i naredi Barici da izvadi talijere. Pa onda knez obrnu Kenja, pa što najbolje mogaše udari ga nogom gdje beše najmekši, tako da Kenjo preskoči preko praga. Pošto se sasvim razdani, Bakonja uzjaha na kulaša, a otac pođe pred njim, te se krenuše ka manastiru. Gotovo svi Zubaci i Krkote i Brzokusi bijahu po dvorištima, kad otac i sin prođoše, ali se niko ne javi, niti se učini vješt toj stvari.
Kušmelj i Kušmeljić stigoše u ručano doba ka vodi. Dugo su morali čekati vozare. Kad najzad dođoše pred manastir, zatekoše sve fratre pred njim, baš kao i onda kad je Bakonja prvi put došao. Možete zamisliti kako li se svi začudiše. Fra-Brne ode bratu u susret, te mu brzo prišapta:
— Vidim šta je, ali ispričaj drugovačije.
Kušmelj izmisli kako je to rabota Milušana, kako se njegov sin tom dosjetio i došao da mu javi, kako je on digao hajku i našao konja čak na granici kako je dao dvadeset talijera sodžbine. Ali kad bješe nasamo sa Naćvarom, ispriča mu potanko svu istinu, samo prećuta da je oteo od Kenja onih pet krunaša, i još izmisli da mu je obećao drugih pet, koje Naćvar odmah dade, pohvalivši Bakonju.
Poslije ručka sin isprati oca do voza. Na rastanku reče Bakonja:
— Ćaćo, kupićeš mi još ove nedilje dvi priobuke novi dijački aljina, jer ja neću da služim po manastiru u benevrecima i opancima!
— Ma moj sinko, i to je na tebi novo... Pritrpi se za viko vrime!
— Neću valaj, ćaćo, nego, ako mi ne budu aljine do nedilje, ja ću kazati svu istinu stricu, jer najposlinakarce, ja sam zamiritâ ti deset talira...
Ali se Bakonja ne ponese, no sutradan opet zamijeni najmlađega đaka pred sobom, u nižim rabotama, kao i dotle, te je zvonio budionicu, meo crkvu, raspremao stričeve ćelije, i najviše pomagao Baleganu. Ele, bio vrlo vrijedan pustođak, ali samo pustođak.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Simo Matavulj, umro 1908, pre 116 godina.
|